header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Срђан Воларевић: Другосрбијанци не дају да се заобиђу
Срђан Воларевић: Другосрбијанци не дају да се заобиђу Штампај Е-пошта
петак, 24 април 2020

 Поново сам читао нешто од Слободана Антонића о оном соју који ословљавамо као другосрбијанци. И поново их је оплео, поименце, наводећи, уз њихова имена, парадоксе њихових мисли и вулгарности њиховог вокабулара. Како то читах поново се суочих са великом уљудношћу и обзирношћу Антонића, али са неумољивом прецизношћу навођења цитата по којим се сагледава пад ових несретних душа.

    А онда ми сину: ови, колико год да их је, никада, никада неће успети да целу Србију преобразе по свом лику, па чак и да заснују неку политичку странку, да би делотворније утемељивали и оживљавали ту своју истину, ту своју ексклузивност и искључивост – што им је лозинка да себе сматрају бољима од  Србије. Мада је сама по себи ексклузивност тако привлачна, тако очаравајућа, као заносна хетера. Кажем никада, јер у њиховим расуђивањима нема тежње за тиме, ни у ком виду нема позива на обједињавање, у њиховом духу не почива позив на сабрање. А ако ичег има, осим псовки и увреда, има само тога да кажу како су другачији, посебни, па по томе бољи, чистији, узвишенији и изабрани. Они хоће да буду елита изнад Србије, а да нису у Србији,  што је опет, само по себи, немогуће – као змија која прождире саму себе, независно од свих њених мистичних значења. Што би рекли философи, то је контрадикција ин адјекто. А ако их погледамо појединачно, колико год да су у једном јату, они трају управо као појединци – не зато што су то снажне, мужевне личности, него што носе, свако за себе, отровни вирус искључивости, натопљен опаком гордошћу. А где је група од десет искључивих, гордих, они би се између себе прождрали, без икаквих изгледа да се обједине под једном заставом. Јер обједињавање у духу, односно саборност, тражи скрушеност, смерност, усрдност, са чиме они не располажу ни у наговештају.  

   И чему такво њихово казивање, шта се њиме жели досегнути, задобити, освојити? Да се изрази истина о другима и од њих се одмакну, као од заразне болести? Да једино они исијавају истине на којима почива живот? Како су управо они на правој страни трајања Србије и Срба? Да је њихов лик живота оно најпожељније међу Србима?

    По свом расуђивању и вредновању, по свом односу према Србима ови наши другосрбијанци би да буду српска аристократија, што је у њиховом виду поново једна тешка контрадикција ин  адјекто, или српски речено округло па на ћоше. Та реч, како су је стари Грци користили, казивала је да се односи на оне понајбоље у народу, дакле да су из народа изникли, али су се по свом народском чињењу и бивању у народу истакли и тако постали аристократија – као што се при сврставању у ред бољих до дана данашњег у народу очувала, на пример, и храброст и јунаштво, премда другосрбијанци величају и до висина врлине уздижу издају и кукавичлук. Јер ако хоћеш да будеш бољи од народа у коме си рођен и израстао, то не можеш да постанеш ако се тог свог народа одрекнеш у њему гледајући само прљавштину, зло и дивљаштво. Да би био бољи од свог народа мораш носити и сведочити оно што је и најбоље у народу, од Немањића па до Кошара. То се ваљда подразумева, са Марком Миљановим, или и без њега. 

    И што је у свој тој другосрбијанској изокренутости најуочљивије: за њих Србија је искључиво и само оно што је данас и у овом тренутку, а Србија је све оно докле сеже и докле је наше сазнање донело представе о нама Србима и Србији, кроз све наше претке, а посебно светитеље и свете владаре, осим ако идеолошки или са каквим страстима није скрајнуто, преиначено, кривотворено, или одузето, пре свега због кукавичлука и заслепљености западним лицемерјем и шареним лажама. А ако другосрбијанци и закораче у прошлост, онда је то само да се она извргне руглу, обезличи, обезвреди, заблати и сроза – као што су то радили и комунисти, да би указали на себе, од којих све почиње, да су они нулта позиција Срба, како од њих све почиње а оно од раније мора се одбацити као нешто погубно, штетно, наказно и превазиђено, уз аксиом: оно што је ново, модерно, увек је и безусловно оно што је најбоље. Или што раде оне филмаџије које је произвео Факултет драмских уметности, да их не именујем, колико их има и колико и сам њихов помен саблажњава. Што по свом духу  веома потсећа на хистеричну младу, која мора да буде у центру свега, па јој све смета, на њој и око ње. (На примеру једне младе супруге, иначе дипломца психологије, а супруге једног мог друга, у томе гледах тежи облик неуротичности.)

    Да ли је то дух  немачког нацифашизма, или сама срж Орвелове поруке!?

    Не, и сто пута не. Онај ко замисли да је алфа и омега, тојест да од њега све почиње, и при том све око њега наказно је,  а он сам саздан је од меса и страсти, онда је то егоцентризам архетипских размера – у природи, врло сликовито и као парадигма,  може се пронаћи у оном што је обавијено око дрвета, што је паразит који се зове имела. Тако и наши другосрбијанци нису ништа друго но паразити на духу српства – без изгледа да се оплоде, да допринесу животу свог рода који их је смислено сврстао у овај свет.   

    На пример, веома сликовит облик егоцентризма, Запада, можемо видети у њиховој такозваној историји ликовних уметности, мада би више приличио израз самозаљубљености, што значи да само Запад вреди, а све остало је смеће. Ето, од онога што Запад зове ренесанса добијали смо великане и сликарства и скулптуре, од Рафаела, Тицијана, па до Рубенса, Рембранта и Ел Грека, да останемо само код тих имена. И онда, наједном, дошао је сликар који је сликао квадрате, па је настао ликовни уметник који је на својој изложби, у тадањој престоници западног света за уметности, изложио праву клозетску шољу – што је било прихваћено као највиши вид духа уметности. Зар то није лишај који је у сржи егоцентризма, односно самозаљубљености?

    Немојмо заборавити, ово са Западом нам јасно поручује: лишај може произвести само лишај.

    Немачки нацифашизам је тежио да преобликује свет по неким својим концептима живота, по принципу владар и роб, док нам Орвел даје визију света који је стигао у ћорсокак трајања. А наши другосрбијанци досежу олимпске висине саможивости, без икаквог осећаја и смисла за ма шта чиме се надахњује живот. Делање и казивање другосрбијанаца је чекић који разбија све око себе, где постоје веће и мање алатке разбијања, од чекићка до мацоле (што указује на ниво образовања разбијача). Јер њихова мисао, геометријски гледано, није вертикала, него хоризонтала у прашини, одакле и њихов псовачки вокабулар, као што имају и своје литерарне гуруе, па и томе следствене награде. А ипак њихова мисао није глас вапијућег у пустињи, какво је њихово појављивање у јавности,  већ глас опседнутог самим собом.

    Тек успут да додам: једини природни продужетак паразитског трајања имеле је да сасвим овлада стаблом које је запосела, од тла па до последње гранчице, од корена до неба, и када то постигне, не прође пуно времена и стабло и имела падају, на земљу, где их чека трулеж и нестајање.  

    Онда се сетих једног Мађара, Гезе, кога сам давно упознао поред свог кума. То што ови другосрбијански и елитни мудраци ексклузивишу слушао сам пре много, много година од овог Мађара. И што је најболније у свему, он је толико одијума, жучи и гадних излучевина изливао на Србе и Србију, да су ови за њега дилетанти. Срамота ме је да то понављам. Али тај Геза одшколовао се у Србији, за бадава, добио је повелик стан, у Палмотићевој, што је одмах иза Скупштине, имао је посао, солидно плаћен – не могу се сетити који, као што је и засновао брак, а његова супруга је отворила продавницу посебних уметнина уз саму Скадарлију. На све то остајало ми је питање: ако толико гадости излива на  Србију, због чега не оде из ње, ако је он већ толико чист а овде загађен Србијом. Широк му свет, па и Мађарска. Али не, он остајаше усред Београда, на самом извору свог гађења.

    Тако и ови наши другосрбијанци. Колико год да су могуће плаћани страним парама, све што имају стекли су од Србије и Срба. Не мислим на гардеробу и ствари. Већ на све – а то значи и свест о себи, па макар и кроз гађење.

    При уочавању недостатка њихове захвалности свом роду заискри ми сазнање: они се гаде Србије и Срба, и док год их носи то гађење, они бивају неко и нешто. Њихове животне силе и сокове покреће гађење, диже их и усправља, чини их значајним, преко потребнима, веома посебнима и, што је најтужније, незаменљивима – јер су изабрани. Њихова лозинка, гађење, даје им право за све што говоре и чине. Да имају и трун мужевности, не би се свађали и псовали како се разрачунавају завађене жене за тезгама, на пијаци. Да имају мужевности, као што је  немају, отишли би из Србије, ношени тим истим гађењем. Али тамо где би стигли, били би нико и ништа, јер тамо то њихово гађење губи на вредности. Али овде су фаце, јер људи показују на њих прстом.

    И ко се то поноси гађењем и у свакој прилици га истиче, чак тежећи доктринарном његовом утемељењу? Ко осим оног ко је потпуно откинут од тла свог настајања и тла свог трајања? Јер гађење се не досеже спекулацијом, учевношћу и дубокоумним сазнањем живота, још мање пуком умудреношћу. То су путеви цинизма и ироније, али и сатире, а гађење је резултат оног осећаја који нам каже да смо вреднији од других, и свака одбрана тог осећања је хулно изазивање околине, па се тако и склапа аура посебности над оним који се гади. Онда није ни чудо да такво осећање нема никакву вредност на тлу које га није родило.

    Један чувени српски архитекта, Брозов гробар, професор Београдског универзитета, из Беча је деведесетих од гађења над српским популизмом пљуцкао по Србији и Србима, али без икаквог учинка. То су чинили и један земунски писац и један земунски карикатуриста, из Канаде, где су се обазирали око себе, увидевши да им то инострано тло не одговара. Па су се вратили.  А тако је један филмски режисер отишао у светску престоницу светлости, а кад год би пожелео да направи неки филм, одмах би дотрчао у Србију, слизао се са властима, и кренуо да прикупи паре за тај свој величанствени уметнички подухват, усмерен против Срба и Србије. И да их даље не набрајам – оставивши их у безимености пред самим собом.

    Као капитални адут гађења у души другосрбијанаца је Српска православна црква. Мало, мало па се појави неки мислилац, или мислитељка, тог кова и тресне увреду овом или оном јерарху, патријарху или цркви. И све  то происходи из оног  што је тај нихилистички дух гађења произвео у речи: православни фундаментализам, или православни џихадисти. Или да је, сажето обједињено гађење над Српском православном црквом, изражено у ставу да је то средњевековна организација, дакле нешто затуцано и назадно, па уз то накићена педофилијом, богатством и служењу страној сили.  Ајде да кажемо да ови гадитељи нису баш ни упућени у православље, или српско православље, па могу да одвале такву несувислост, као што то редовно иде уз оне који када узму да размишљају о хришћанству, говоре једино о римокатолицизму. Тај производ мржње на истој је оној равни када је патријарх, запрепашћен над количином абортуса (чедоморстава) у Србији, рекао да жене треба да рађају, а многе жене су на то одговориле борбеним повицима да нико нема права да управља њиховим телом осим њих самих. А патријарх само што је благословио Божији смисао жене – и  ништа више. Није у духу православља да се наређује, ко је бар пет пута узео учешћа у светој литургији, морао би да то схвати.

    Ако ме памћење не вара један од првих озбиљнијих напада гађења над Српском православном црквом покренуо је један академски угледник у Паризу, деведесет и четврте или пете. Да понор тог гађења буде још црњи и дубљи, дотични је углед и звање стекао на изучавању Византије, која је сва у православљу. На неком суду у Паризу био је главни сведок у нечијој тужби за то да је Српска православна црква била основни покретач рата, зацртавши Србима  освајачке походе на земље које Србима не припадају. Недуго после тога он је боравио у Београду, па се вратио у тај град светлости, где је ускоро подлегао болести која га је одвела са овог света. Да ли је желео да се врати у Србију,  не зна се,  као што је од њега остало само гађење над Србијом и Србима.

    И ако би се ови наши несрећни другосрбијанци и другосрбијанке насамо нашли пред собом, и ако нису затрли ту тако људску одлику, која је велики дар од Бога,  ако уопште имају храброст да ступе пред себе, у самоћи која искључује сваку мисао а једино даје осећању маха, суочили би се са гађењем – јер то је њихова есенција, њихов корак кроз свет. Имао сам прилику да то гледам у живо, пре прилично година. Једно данас веома уважено лице у свету културе код нас, и једно од оних 88 славних потписника, задивљено пред уметничким творевинама Запада, сведено на своју тишину, изговорило је кључну реч своје душе: „С поносом био бих слуга ових владара“.

    Зар то није најдубље могуће одрицање од себе, гађењем над собом као Србином и својим српским родом. Коме то није јасно с гнушањем ће говорити о Косовском завету, о Видовданској етици, о 27. марту, о мајору Тепићу, о српској Голготи у Првом светском рату, о книнском инаћењу целом свету, о томе како 1999. није требало да ратујемо против целог света, о томе како на најдостојанственији начин треба се одрећи Косова, о томе да Србија нема деце за ратовање... Али ће зато с поносом говорити о Србима као о кољачима, примитивцима, барјактарима геноцида, фашистима, заосталим и затуцаним, и ван свих токова цивилизованог света (где ово свет увек и безусловно значи Запад).

    И није то, драги мој професоре Антонићу, никакво одобравање права на мишљење, за тај другосрбијански сој, како се он изразио у том свом тексту. Ово је нешто друго. Као у случају са Радомиром Константиновићем који је докторирао на гађењу (докторат му се зове „Филозофија паланке“).

    Најпосле, да се човек запита, шта је то што изазива гађење, до те мере да има размере неке благе епидемије? Осим осећаја изабраности, посебности, шта је то што покреће гађење?

    Сасвим извесно и нема сумње да је гађење један вид немоћи, а у другу руку израз кукавичлука. Али то је само површина. Радовало би ме да поседујем ту способност проницања да у једној реченици дам одговор.

    Знам да ако желимо нешто да проценимо, уобичајено настојимо да сагледамо колико је то опште важеће, што би се рекло колико је универзално, колико је у стању да обухвати човеково трајање. За гађење нема никаквих гаранција у том смислу – а ипак другосрбијанци и другосрбијанке по својој искључивости и посебности би да буду визионари, пред ослепелим Србима. Јер оно што казују, и како казују, за оно како и где делају, тврди да су једино они свесни део Србије и Срба. Дакле, они су визионари.

    И јесу, визионари су ништавила и једино универзално код њих је ништавило.

    „Оштре језик свој као змија, јед је аспидин у устима њиховим“ (Псалам 139;3).

    Нема сумње, овај ишчашени сој Срба у служби је кнеза таме, војсковође ништавила.

    Помолимо се за спас душа њихових Светом Сави, Светом Василију Острошком, Светом Владици Охридском Николају, Светом Аави Јустину Ћелијском, и нек пред угодницима овим својим Господ и Бог отаца наших  буде им милостив и ослободи им душе овог опаког терета. Помилуј и спаси, васкрсли Христе Боже наш! Христос васкрсе!

 

 

 

 

Срђан Воларевић

 

   

   

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 24 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.