Да је на часовнику Атанасија Ракије одкуцано пет до дванаест, јасно нам говори слика и прилика стању у Епархији милешевској. Атанасије Ракита нема довољно новчаних средства у епархијској каси и на тај начин, није у могућности да својим упосленим исплати плату за април месец.
Да би ублажио и прекрио своју неспособност у вођењу једне епархије, у овом случају епархије милешевске, владика Ракита је упосленим мартовску плату исплатио у две рате. Видевши да је неспособан да води једну духовну заједницу, он сву кривицу проналази у вирусу корона.Тако је "мудри" владика дошао на идеју, да својим упосленим понуди дрва за огрев уместо једног дела плате и на тај начин покушао да "реши" један од хиљаду проблема који је задесио ову Светосавску епархију. И не треба никога да чуди због чега је епархијска каса празна. Приходи "слабо" долазе у касу, а велику количину новца Ракита носи за Београд својој жени Александри Јуришић и њеном брату, а свом шураку Зорану. За њих кризе нема. Њима ништа не сме да фали. Јавност треба да зна, да Ракита и његова администрација само једну трећину црквеног новца уводе у дневник благајне. Новац од сече манастирске шуме се приказује у малим бројкама. Шума се сече у великим количинама, а само мали део тог новца заврши у епархијској каси. Половина иде Ракити (читај Александри Јуришић). А од друге половине, половина у епархијску касу, док друга његовим поповима који су већ покуповали станове у Београду. Ваљда је и њему јасно да мора да иде из Пријепоља, јер га је народ, свештенство и монаштво давно прочитало ко је он и чиме се бави, па је због тога пожурио да "покупи кајмак". Народ га избегава у широком луку. О Атанасију Ракити, његовој породици и његовом пастирском (не)раду могло би се књига и књига написати. Можда једног дана и та књига угледа светлост дана? Па време је пред нама... |