Последице такве несреће су се показале још горим за Екуменисте унијате. Изгледа да нада за пожељну «унију», тј. за заједнички путир са Папистима нестаде. Свештени путир – како свако за себе осећа  ту «светост» - назначен је као извор заразе и тако је Папистима у Аустралији (до овог тренутка) забрањено причешћивање.

Таква вест је као гром из ведрог неба – мада су многи одувек вапили да у Ватикану нису ствари толико ведре - узнемирила унијатске кругове који не могу више да са – опште са вољеном својом браћом.

Шта ће сад са унијом? Да ли ће се све срушити на земљи? Наиме, толико покушаја, скупова, говора, поклона, ручкова, међустраних посета. Чак и та многоизговорена реч Господња, «да сви једно буду...» (Јов. 17, 21), да ли ће и та реч остати неиспуњена?

Неки су уложили надљудски труд да би нас убедили како су Паписти сачували Апостолско наслеђе, како су им тајне праве а имају и Благодат Божју. Они су користили компликовану теолошку алхемију и тиме су се показали изванредним теолошким изумитељима.

Њихови противници – традиционални Православци су их упозоравали на опасност да је све то страно искуству правих научника теологије, Светих Отаца. Мноштво тих богоносних мужева је својим освештеним знојем и још светијом крвљу потписало да сви  они који се налазе ван Цркве – значи и Паписти – немају Благодат Божју. Увек када Православци покушавају да им покажу да Паписти сами негирају и хуле на Божју Благодат, они (унијати) не само што се праве глувима већ и осуђују (Православце) као фанатике, мрзитеље и  тврдоглаве.

Шта имају рећи сада, када  се не само својим догматима него и делима залажу за комплетно одбацивање Божје Благодати и у ствари потврђују потпуно неверје у... своју веру? Наравно, неће нам бити нимало неприродно ако приметимо да их неки од православних Екумениста ватрено  бране. То смо већ доста пута доживели....

Браћо наша возљубљена, који следите пут Екуменизма и синкретизма, који је вештачки осветљен, али је  преваран и  погубан, вама се обраћамо у болу и љубави, пошто сте и ви оци наши и браћа наша и желимо да будемо уједињени и потпуно сагласни и ватрени у љубави као наши Светитељи.

Ради тога, драга браћо и оци,

Молимо вас да не терате Римокатолике да на силу прихвате ствари које не желе. Кад они искрено изјављују да негирају Божју Благодат, немојте викати да је они тобож имају. На крају крајева, испоштујте њихову слободу на избор. Или пак, док они својим делима показују да чак и не верују у претварање Часних Дарова у Тело и Крв Христову, немојте се ви борити да их представљате као чланове Цркве.

Молимо вас, немојте јеретике лагати како су они исто с нама, како су и они Црква, како и они имају део истине (?!) итд. Грех је да их оправдамо и тиме гурамо у обману.

Молимо вас, немојте се показивати пред овим људима који су изгубљени у мору лажи, да нисте сигурни и утврђени о јединствености  и пуноћи наше Вере, Цркве Христове и њених Тајни. Тако, они мисле да ни ви не осећате сигурност коју пружа пристаниште.

Молимо вас, у случају да  - не дај Боже – све што говорите и  чините сматрате исправним. Ако сте мишљења – каква хула, мада је и то речено – да треба превазићи Свете Оце, онда испитајте себе по аскетском предању наше Цркве и будите сигурни да ћете открити где сте погрешили. Јер све напоменуто је изграђено у дубоком духовном олакшању и отуђењу.

Молимо вас да се првенствено ви уједините са православним Светоотачким Предањем а после ће и јеретике  привући  истина  и светлост вашег живота који ће бити непобитно верификовање ваших речи. Тада ће убрзо доћи до пожељног уједињења унутар наше Мајке Цркве. Амин, нека буде!

При крају овог кратког и простодушног излагања не можемо а да не прокоментаришемо и став «наших» према поменутој папистичкој смешној ствари.

Уз дубоку жалост смо приметили како се и у нашем окружењу појављују слична мишљења или се на такве смешне ствари одговара – безумним са стране вере - епистемолошким приступом (православни епископ је изјавио да  за наше вернике нема опасности, јер посребрени Путири којим се служи Света Литургија делују дезинфекционо на свој садржај!). Међутим, ми се у Православљу не плашимо нити се и мало збуњујемо, јер тамо где је Истина нема места за такву превару и лажну ситуацију. Код нас, свети и чудесни живот Цркве на делу је показао шта то значи да се  човек из Путира Живота причешчује Телом и Крвљу нашега Христа.

Зар смо заборавили на наше свете свештенике који због умиљења нису у стању да доврше до краја Св. Тајну Евхаристије? Зар смо заборавили на безброј сведочења о неверујућим који су се уместо видног хлеба и вина причестили истинитим телом и крвљу? Зар смо заборавили на свештенике који по целом свету причешћују тешке болеснике и то у опасним околностима за здравље  а после тога се они сами причешћују остатком из истог Путира (па нека је тај Путир и бакарни...)?

Драга Браћо «стојмо смерно, стојмо са страхом», јер су времена лукава. Приближимо се Божанственом Путиру Живота «са страхом Божјим, вером и љубављу» и у руке Његове нек предамо «себе и друге и сав живот свој». Ово нам је апсолутно потребно, како би се осећали безбедним и здравим од сваког духовног грипа.

Преузето са православног сајта   www.impantokratoros.gr 

 Превод са грчког: Георгије Караманис

 Уредништво сајта „Борба за веру“, заједно са својим уваженим сарадницима, захваљује брату Георгију Караманису на слању овог текста.