Ваистину Христос воскресе, браћо и сестре!

Нисам изненађен информацијом да сте за претходних петнаест дана, на пример, имали свега две донације, једну од 10 британских фунти и једну од 20 евра. Жалосна је то чињеница, с обзиром да "Борба за веру" носи сав терет борбе за веру на српском говорном подручју, што је нарочито било изражено у току ванредног стања. Да није "Борбе за веру" завладао би информативни мрак. Људи не схватају да није једноставно водити сајт. Плус сајт “Борба за веру” нема ни једне једине рекламе! 99% сајтова се поред донација издржава и помоћу реклама, али су такви сајтови непријатни, јер се рекламира све и свашта, а често телефон или компјутер успорено ради на сајтовима са много реклама.

Кажем нисам изненађен што немате донација, јер ми Срби смо такав народ! Волео бих да је друкчије, али није и зато не треба да се чудимо што нам се дешава све што нам се дешава. Какви смо ми Срби слепци чак и у дијаспори, говори и то да у граду где ја живим, а у њему има много Срба (трећина становништва), за 30 година тј. од пада комунизма, нисмо у стању да сакупимо новац за плац и да направимо нашу цркву, па се и даље сакупљамо у римокатоличкој цркви, одакле нас последњих пар година интензивно мало по мало истерују (забранили су нам паљење свећа у храму, искључују звона, а кирију су нам подигли за 12 пута тј. колико смо пре плаћали за годину дана, сад плаћамо месечно). Муслимани су по том питању много радодарнији и солидарнији. За 15 година редовног скупљања новца са признаницама, ми Срби нисмо сакупили довољно новца ни за плац, а камо ли за почетак градње. Највише су дали појединци. Додуше мало су криви и свештеници, јер осим првих пар година више и не позивају народ да дају новац и што нису обавестили ширу јавност, па неки људи и не знају да се сакупља новац за градњу храма (нарочито они који не иду редовно у цркву), мада ни народ се није претргао од давања, осим неких појединаца. Већина наших људи мисли да је довољно да једном дају неки минималац и ето помогли су. Тако и ви што водите сајт “Борба за веру” тешко се можете уздати у помоћ нашег народа, јер наш народ је постао себичан. Заиста тешка срца то кажем, али на жалост тако је. Ако сајт “Борба за веру” има 10 хиљада посетилаца дневно, а месечно не може да прикупи ни 50 Евра, то говори какав смо народ. 

Нашим људима је тешко чак и да плате крштење детета (човек се крсти једном у животу), па чекају годинама да крсте дете. Наравно да има и безобразних свештеника, али нашем народу је жао да плати свештенику за крштење, а није му жао да исто толико, а често и више, новца потроши за музику да прослави то исто крштење или за музику на туђој свадби или испраћају. Ја заиста не разумем наше људе! Па и свештеници морају да преживе своје породице! Често су свештеници једини који раде и доносе приход у својој породици, јер попадије нису редовно запослене (наравно да има изузетака, али то не значи да свештеници морају да раде за џабе). Одвратно ми је колико Срби воле да пљују све свештенике. Знате ону отрцалу комунистичку “попови - лопови”. Или - како их није срамота, види какве аутомобиле возе. Као прво већина свештеника не вози бесан ауто! Осим тога ако свештеник има мало бољи ауто, то не значи да је лопов, јер свештеник може да купи такав ауто три пута јефтиније него обични грађани, пошто не плаћа порез. Свештеник може сам да оде директно у Немачку и купи било који ауто за дупло мање новца него у Србији (то може свако) али осим јефтиније куповине он неће платити порез на увоз, а управо порез поред препродавања чини аутомобиле из увоза још скупљим у Србији. То не значи да свештеник може да шверцује аутомобиле, јер може ауто без пореза да купи само једном у 5 година. Осим увоза, свештеници и владике могу нове аутомобиле у старту да купе за 10 - 20 хиљада Евра мање, јер не плаћају порез на тај ауто. То такође не значи да свештеници имају неке посебне привилегије, јер приватници тј. свако ко отвори фирму такође може да купи ауто за фирму а да не плати порез за њега и тако је у целом свету а не само у Србији. То говорим због неупућености већине нашег народа, који само пљује и критикује и завиди свакоме за кога мисли да има више од њега. Боже ми опрости, не би ме чудило да неки мисле да донације сакупљате за себе а не за сајт, који се бори за очување вере наших отаца за све нас! 

Навешћу вам још један пример. Протестанти имају бесплатно крштење и неке наивчине мисле кад гледају како код њих пастори бесплатно крсте људе, а наши попови “лопови” наплаћују. Али 90% људи који нису протестанти, нема појма о томе да сваки човек који постане протестант, после бесплатног крштења, до краја свог земаљског живота плаћа једну десетину од свог целокупног месечног прихода сваки Божји месец! Протестанти су оправдање за то нашли у Старом Завету, јер су требали да смисле начин финансирања свог рада. По томе протестанти у данашње време више искориштавају своје вернике него римокатолици, које стално пљују. Дакле ако некоме Адвентисти (суботари) покуцају на врата и ако кажу нешо против православних  “попова” нека их слободно пита, колико новца је дао својој “цркви” само за годину дана. Човек са месечним примањем од 500 Евра, сваки месец својој заједници даје 50 Евра, дакле 600 Евра за годину дана, а за 5 година 3 хиљаде Евра. А православним Србима је тешко да дају свештенику 50 Евра једном у животу за крштење. Наравно да ко нема новца то је много и у том случају сигуран сам да има свештеника који ће их крстити бесплатно. Али ако је нашим људима тешко да плате за крштење рођеног детета, а истовремено им није жао да исти новац потроше у кафани или за музику, како очекивати од наших Срба да сајту “Борба за веру” једном у месец дана дају макар толико колико потроше само једном у кафићу за кафу или пиво? Свакако да је ситуација тешка и на жалост пуно људи заиста не може ни себи да помогне а камоли другима, али не могу да верујем да од 10 хиљада посетилаца, барем 100 њих не може да одвоји један или 2 Евра на месец дана, само да се одржи функционисање јединог сајта, где можемо да сазнамо шта се дешава у СПЦ, а осим тога можемо да прочитамо и друге корисне текстове преведене са руског и енглеског језика. 

У мом граду у дијаспори, да смо муслимани или протестанти, наш храм би саградили за годину дана, али пошто смо православни Срби, нисмо успели ни за 30 година. Толико о нашој солидарности, слози, несебичности и какви смо људи. 

Тешка времена браћо и сестре и такви какви смо, тешко ће нам као народу бити боље! 

Ипак, како сте ви мени једном приликом рекли, уздајмо се увек само у Господа, никад у људе! 

Збогом браћо и сестре и свако добро од Господа!