Програмом Безбедан град који се реализује у кооперацији МУП-а Србије и кинеске компаније Huawei, предвиђено је инсталирање хиљаду камера за препознавање лица, за почетак само у Београду. Међутим, и даље се не зна практично ништа о уговору којим је то омогућено.

Додатну бојазан изазива то што није било јавне расправе о пројекту, како ће се складиштити и користити подаци, чак ни где ће камере бити постављене, пише Миливоје Пантовић за Ал Џазира Балканс.

А према речима министра унутрашњих послова Србије Небојше Стефановића, „неће бити значајније улице, улаза или пролаза између зграда који неће бити покривен камерама“.

У СХАРЕ Фондацији, која прати безбедносне изазове нових технологија, кажу како је кинески модел праћења грађана на почетку пандемије био оправдање да се и у другим земљама примени или бар похвали сличан модел.

„Имамо изјаве председника Вучића који је јавно рекао да се прате италијански бројеви телефона али и неки други што је за нас било проблематично јер наш правни оквир захтева да за праћење телефона мора да постоји налог. Даље, сам председник Вучић је рекао да се грађани прате и другим методама чак и ако оставе телефоне код куће. Мени тренутно не пада на памет ни једна друга метода (масовног) праћења грађана, а да то нису паметне камере“, каже Данило Kривокапић из СХАРЕ Фондације.

Према његовим речима, није ни било обустављања инсталирања паметних камера за препознавање лица и додаје да још увек нема јавно доступних података о пројекту Безбедан град.

„Ми смо због тога покренули пројекат ‘Хиљаде камера’. У питању је портал који објављује доступне информације о постављању камера до којих ми долазимо али и грађани. Такође, охрабрујемо грађане да нам јаве где су све постављене камере како би их бар мапирали“, рекао је Kривокапић.

Kривокапић је додао да није познато на који ће начин бити заштићени прикупљени подаци као и да ли ће бити „цурења“ информација које су прикупљене масовним надзором.

„Могућности злоупотреба су разне, ти подаци се могу користити у политичке сврхе, за уцењивање грађана… Јер ви кад имате податке где је ко био, са ким се састајао, то је већ непропорционални надзор којим се задире у приватност грађана посебно имајући у виду да систем препознаје лица што значи да се сви могу пратити а то није у складу са законима Србије“, закључује Kривокапић.

Надзор грађана

Предраг Петровић, програмски директор Београдског Центра за Безбедносну политику, каже да је искуство Северне Македоније са сличним пројектом показало велику могућност злоупотребе масовног надзора у политичке сврхе.

„И у Северној Македонији су под паролом ‘безбедан градови’ увозили те камере које су биле под контролом УБK. Имали су и дронове коју су намењени за против терористичку борбу али су коришћени за (нелегални) надзор људи које је УБK сматрао да треба да надзиру“, каже Петровић.

Петровић је додао да управо увезивање више различитих начина надзора чији се резултати сливају у један центар, оставља велику могућност злоупотребе.

Он је подсетио да властима у Београду ни до сада није било страно надзирање и прислушкивање новинара и политичких опонената и навео пример да је управо министар Стефановић јавно изнео сазнања о кретањима новинара.

Kинеске технологије надзора, које су присутне на Балкану, окарактерисане су као средство наметања контроле над грађанима од практично свих водећих група за људска права а њихово инсталирање се одвија управо у земљама са мањом оценом демократичности, као што су Јерменија, Таџикистан а сада и Србија.

Према речима истраживача Милана Јовановића из Атлантског Савјета Црне Горе, Народна Република Kина има устаљени начин понашања када је у питању утицај на друге земље а Србија је прави пример начина на који се то одвија. На првом месту је улагање у инфраструктуру преко кога се одвија политички утицај.

„Kина врши утицај и кроз технологију, продајом Huawei камера уз помоћ којих се врши надзор а које су инсталиране широм света, углавном у земљама са сумњивом оценом демократичности. Ту је и сигурносно питање а то је да ли Kомунистичка Партија Kине има приступ подацима који је снимају Huawei камерама“, тврди Јовановић.

Текст у целости читајте на порталу Al Jazeera Balkans.