Следбеници моде су углавном жене и млади, али међу њима су и мушкарци и представници старије генерације. Према историчару моде Александру Василијеву, Руси и Кинези више прате моду него сами Европљани који највише и креирају модне правце. На пример, у Француској моду прати мање од седам посто становника, док је на Истоку Европе праћење моде скоро императив.

Додајмо и то да модом „диригују“ они који и иначе управљају глобалним процесима на нашој планети. Размотрите поступак управљања као примеру моде. Колико модних дизајнера дипломира сваке године? Много, вероватно на хиљаде. Да ли сви знају како се дизајнира одећа? Да. Има их пуно који су за то талентовани. Иако је то мали проценат од укупног броја, али још увек то је много, много стотина дизајнера. А колико модних кућа и модних дизајнера у свету одређују све глобалне трендове у одевању? Свега неколико. А ових неколико „модних законодаваца“ одабрано је за ову улогу јер одговарају одређеним параметрима, укључујући и оне моралне. Да би се људима управљало, увек се праве планови. А постоје ли планови за управљање глобалним друштвеним процесима? Ако се креације модног дизајнера уклапају у трендове дефинисане у „светском закулисју“, онда таква особа добија подршку (финансијску, информативну (пропагандну, рекламну) итд.

ШТА ЈЕ МОДА?

Постоји много дефиниција речи „мода“, ево неких од њих: мода је комбинација укуса и погледа који преовлађују у одређеном друштвеном окружењу у одређено, обично кратко време, мода је привремена доминација одређеног стила, мода је кратка доминација одређеног укуса у било којем подручју живота. У ужем смислу – промена образаца одеће, мода може одредити врсту или облик одеће и прибора, скуп идеја, начела људског понашања, друштвене навике и етикета. На основу претходног можемо генерализовати дефиницију моде на следећи начин: мода је низ информација који садржи одређене слике, алгоритме понашања и размишљања. Мода је начин одрживог ширења информација у друштву.

Мода се одсликава у стилу одеће, стилу живота, забаве, стилова уметности, литературе, архитектуре, кухиње и слично, који су популарни у овом друштву и у одређеном временском интервалу. Важна карактеристика моде је жеља да се следи ново. Принцип новог и моде не зависи толико од објективног времена стварања предмета, колико од тренутка уласка у систем изабраних вредности и поштовања, односно препознавања у друштву као модерног.

Нове модне колекције приказују се у целом свету. Први пут уз помоћ различитих медијских и филмских лица које играју улогу лидера или ауторитета, а који су у фунцији препоручивања осмишљене модне колекције. После тога бројна предузећа, која имају производњу прилагођену масовном купцу, производе одећу за шири слој становништва, при чему не прати само модне трендове, већ и промовишу циљеве који су модним трендом постављени. Тако се стиче утисак да се различите појаве у друштву појављују „ниоткуда“, „саме од себе“, при чему нико не може да „открије“ субјекат од кога је увођење неке појаве почело.

Каква, дакле, треба да буде мода у људском друштву?

Пре свега потребно је да људи схвате да је мода инструмент управљања, које има одређене циљеве. Ови циљеви морају бити у стању да се идентификују и упореде са сопственим циљевима. А ако се разликују, онда морате ићи ка својим циљевима чак и када се мора ићи супротно понашању већине. Човек се може истаћи својим делима, својим поступцима, својим креацијама, а не неким спољашњим атрибутима. Одећа не треба да буде само удобна, лепа и чиста, већ и да хармонично одговара законима саме природе човека, закључује протал dal.by. Ана Јелисејева, на пример, урадила је анализу о савременој моди за портал wonderzine.com указујући на површност људи, који ову «брзу моду» прихватају, а не размишљају о мехнизмима унутар ње.

Норвешки антрополог и новинар Мари Гринде Арнтцен у књизи „Дрес код. Гола истина о моди“ указује на глобалне вредносне и идеолошке последице модних промена, почевши од 1920-их година и појаве Коко Шанел, која је омогућила савремене манипуалције модом, јер је индивидуални приступ заменила производњом у фабрикама (текстилна индустрија). Затим су 60-их година 20. века уследила прилагођавања тзв. хипи револуцији, тј. потпуно разбијање конзервативног стила облачења. Ово је било могуће, јер мода није само комерцијални феномен, она делује и као идеологија и социјална форма. Идеолошки утицај моде истраживали су бројни (познати) научници од Макса Вебера, Георга Зимела, Пјера Бурдијеа, Роална Барта, Жана Бодријара и других. Централни аспект моде је феномен новог, који врши поделу на традиционално и модерно. Мода подразумева доследну оријентацију на формирање новог, чиме нарушава вредности традиционалне културе.

Зато истраживачи моде постављају питања: шта тера људе да често супротно здравом разуму ураде нешто погрешно, а не добро? Како делује механизам уношења у друштво различитих тенденција преко моде? И шта, или које појаве уз помоћ моде се уклањају из наших живота? Чедност, скромност, природност код жена. Мушкост, јер уклањају спољашње атрибуте својствене мушкарацима.

СРЕДСТВО ДРУШТВЕНОГ РАСЛОЈАВАЊА

Свима је позната мисао Бернарда Шоа: „Мода је контролисана епидемија.“ Стварни живот показује нам да је Бернард Шоа био у праву. Историја моде укорењена је у традицији. Традиција је такође низ информација, као што је мода, само што у њој нема елемента новог. Људи су у свако доба носили одећу одређених стилова, боја, украшену узорцима којом су у прошлости и данас изражавали и изражавају своју културну и субкултурну припадност.

Први знакови моде појавили су се као средство за поделу на слојеве друштва. Угледнији део друштва, који се самопрогласио „високимо друштвом“, могао је финансијски да себи дозволи неке сувишне детаље на одећи или нове материјале. Стога, да би се одвојили од остатка „масе“, носили су другачију одећу, имали различите манире и тако даље. Дакле, у моду су ушли различите одоре, накит, манири, навике, неки обреди (пијења чаја или чајанке, посете позоришту, шминкања и фрузуре итд.) који не само да су раздвојили „елиту“ од масе, већ је допринела раслојавању „виског друштва“ на низ хијерархијски устројених слојева на основу тога колико могу да прате моду.

Процват моде догодио се у средњем веку. Крсташи су у Западну Европу донели са Леванта информације о тамошњим изузетним тканинама и свили. Тада се у Западну и Северну Европу започиње са увезом свила, која је сматрана великим луксузом. Богати људи су такође могли себи да приуште материајле из Италије, као и друге скупе ствари.

Са појавом индустријске производње, јефтина одећа је постала доступна великом броју људи. У исто време, мода се појавила и у стилу одеће, као глобални феномен, што се догодило у Француској у 17. веку. Кроз историју су различите земље биле извор новоодобних трендова одеће. У овом тренутку, рецимо, Париз се сматра градом „најмодернијег“, али Италија, Шпанија и Енглеска су се раније итекако питале шта је модерно, наводи портал studref.com.

Ако посматрате неког човека као представника „интелигентне особе“, можете видети у његовој психи присутност алгоритама понашања масе. И управо ови алгоритми узрокују реакцију на моду. Да би се преживело у маси/чопору потребно је следити два главна облика понашања: или да се истаћи и постати лидер или бити као и сви други, не дозвољавајући да се сврста у скитницу, тј. у човека који не припада никоме.

Мода вам омогућава да радите и једно и друго на нивоу информација. Отуда жеља одређеног дела друштва да се одмах придружи „најновијим трендовима“. То се посебно односи на представнике тзв. „звезда“ и шоу-бизниса, те разне медијске особе. На тај начин, они покушавају да учврсте позиције лидера, коју следи нерационална маса.

Други део становника се одмах не укључује у процес ажурирања свог стила облачења, али касније, када се већина њихових сарадника прилагоди новим модним трендовима, следе их, једноставно зато што нико од њих не жели бити црна овца, наводи портал bookap.info.

Нажалост, многи људи покушавају да се самоактуелозују не уз помоћ ума, каквог посебног делâ хуманитарних акција, већ за то користе спољашње атрибуте: одећу, фризуре, тетоваже, пирсинг и слично. Другим речима, сви ови спољни атрибути, ако су у првом плану, у суштини су само покушај да се попуни унутрашња празнина и незадовољство човека собом.

Социолози и културолози сматрају да такви људи верују да ће им праћење моде помоћи да превазиђу неке недостатке и комплексе. На пример, немогућност упознавања девојке чини да се момци облаче „по последњем модном крику“, како би дали „пријаву“ да их прихвате или сврстају међу лидере „чопора“. Тетоваже дају „бруталан изглед“, чинећи да момак изгледа „неприхватљивије“, а њихови манири омогућавају да се сврстају у неке субкултуре, од „репера“ до „хипстера““. Међутим, ове методе само маскирају, сакривају недостатке, а не исправљају их.

Чињеница да мода утиче на људе, присиљавајући их (често мимо њихове воље) да раде једну ствар, а не чинити другу, примећује се већ дуже време. Са модерним развојем информационих технологија, технологија социјалног инжењеринга, праћених процесима глобализације, било би заиста право чудо да владајуће елите не користе моду као средство за постизање одређених циљева. На пример, еманципација је започела (где је велику улогу, да поновимо, имала Коко Шанел) након увођења моде да жене носе одећу, која се раније сматрала чисто мушком. Жене, борећи се са неким врстама социјалне зависности, на крају нису стекле слободу, већ новог господара.

Одећа која наглашава „женске чари“, заједно с другим технологијама, помогла је да се изгради култ голог тела, што је заузврат, уз помоћ сексуалних нагона, стимулисало промену животних вредности и идеала. Секс, а не стварање породице, постао је циљ већине познанстава, а ова мода и пракса се почела изједначавати са љубављу. На крају, све је довело до пропадања морала.

На Интернету постоји много различитих мишљења о повећаном интересу или моди тетовирања. Међутим, када погледамо у историју видимо да је стигматизација некод дела људи била предак тетоваже. Сада се феномен тетовирања трансформисао, а једно од последњих одлика је да људи који ово практикују припадају одређеној субкултури (на пример, затворској). Шта је ту „трик“? Свака субкултура има своје атрибуте (знаке препознавања, пароле и лозинке): идеале, вредности, алгоритме понашања итд. Када појединац уради тетоважу, несвесно се „повезао“ са овом субкултуром, а алгоритми својствени симболима субкултуре и тетоваже ће се, у одређеној мери, сада манифестирати у његовом понашању. Толико о социјалном инжењерингу на делу.

Да ли је дакле мода нешто лоше у животу људи? Свакако не, мода је само инструмент са којим се могу промовисати и добре вредности и идеали. Шта је данас мода позитивно промовисала? На пример, здрав образац живота: трезвеност, здравље зуба и спортски изглед, вођење рачуна о општем здравственом стању, образованост… Ту је мода градње призмених кућа, практиковање занатства „сам свој мајстор“ (ремонт станова и кућа), замена пластичних прозора и врата дрвеним, лечење травама, а ме фарамцеутским лековима… Међутим то је мода која не утиче на политичке процесе. Јасно се види да оно што је позитивно у моди не присуствује у политици. Зашто овај систем фуннцкионише? Због два фактора: прво, алгоритми понашања масе (већ смо то споменули) су уграђени у људску природу и омогућавају друштву да опстане у раним фазама еволуције. Људи теже или да постану вође (лидери) или да постану „као и сви“, при чему не желе да постану црне овце, како не би били одбачени од друштва. Други фактор је својство „следбеника“ које се фокусира на „ауторитет“. Тако долази до „неструктурног управљања друштвом“ када нико никога не приморава да следи моду, већ то људи „сами“ раде онако како мода захтева.

ГЕОРГ ЗИМЕЛ И ЊЕГОВА КОНЦЕПЦИЈА МОДЕ

Према Зимелу, модерна одећа представља идентификационе ознаке које указују на припадност елити, а мода је, према томе, жеља нижих класа да имитирају елиту. Мода није постојала у примитивном друштву, будући да степен друштвене неједнакости међу људима, степен поделе људи на елиту и масу у примитивном друштву није био значајан. У кастинском и класном друштву мода се вековима није мењала, јер маса, по закону, није имала право да имитира елиту. У средњем веку у западној Европи, само представници елите – племићи и свештеници – имали су право да носе модерну одећу. Представницима нижих класа било је то законом забрањено. Модерне ствари у то доба биле су накит од драгог камњења и крзно. Трговци су имали новца да купе те ствари, али нису имали право да их носе, али и нису желели да провоцирати племиће да их опљачкају. Успут, главни добављач крзна у западну Европу била је Русија, која је била богата овим производом. У новом времену укинуте су законске забране ношења било које одеће, повећала се стопа вертикалне покретљивости и нестала наследна аристократија. У капитализму, масе су почеле да имитирају елиту и носе модерну одећу, како би бар подсећале на представнике елите. Због тога, елита је елита наводно приморана да измишља нову моду како би се издвојила из гомиле.

ПИДОРАСИНГ

 Под појмом пидорасинг се подразумева понашање оних припадника људске заједнице који су своје звање стекли не делима, већ на основу спољашности и укупног понашања и везује се за ЛГБТ популацију, са којом ова појава постаје инструмент политике. Суштина пидорасинга је, дакле, да политичку и пословну елиту у држави замењују припадници хомосексуалне популације, који имају политичке и пословне амбиције, али којима је лично задовољство изнад државничких и економских интереса, што све представља својеврсну лозинку за приступ одговарајућим нивоима друштвене хијерархије или тачније „масовном елитизму“). Пидорасинг је за већину неприхватљив, јер је у супротности с природом човека, али овде на сцену ступа мода.

Уске панталоне за дечаке су сада у моди, по аналогији са истим стварима за жене (дешава се брисање родне границе). У моди (испада да мода није само одећа, већ и манири, стабилни вербални изрази) је и нова врста мушког поздрава: сада се мушкарци пољубе када се сретну, што нам разне медијске особе активно демонстрирају са ТВ екрана.Њихови пољупци разликују се од традиционалног пољупца (три пута), а што је више загрљај него пољубац, какви се на пример практикују у Русији и Србији, као уобичајени начин изражавања наклоности госта (пољубац госта је посебан, јер је испуњен великим смислом, пошто је гост у овим културама гласник судбине који може и побољшати и погоршати живот домаћина).

Хомосексулаизам се у моду „успеха“ уводи се на „необичан“ начин посредством додељивања различитих награда, на пример фестивал „Евровизија“ у последње време награде додељује искључиво људима нетрадиционалне сексулане оријентације. Намећу се мушкарцима женске фризуре, ружичаста боја сада је „хит“ на мушкој одећи, накиту, бојењу косе, тетовирању обрва. Постоје чак и мушки танга доњи веш.

Све ово функционише према технологији „прозора Овертона“, лагано разбијајући стереотипе и пребацујући феномен из категорије „неприхватљивог“ у категорију „прихватљивог“, а потом, након неколико таквих популаризација, пидорасинг може постати норма у друштву.

Извор: "Балканска геополитика"