Ако не можемо достојно да обележимо српска стратишта и гробишта по НДХ 2.0, шта нас спречава да то урадимо у Београду? Део одговора су наше безумне мапе ума. А део је, изгледа, и „струка“

На мој чланак Јасеновац у Београду реаговао је Вељко Ђурић Мишина текстом Одговор Слободану Антонићу или када нешто не знаш, питај оне који знају.

Мишина и ја се, очигледно, разликујемо у схватању јавног задатка интелигенције. Он мисли да је главни задатак интелектуалца да чува знање о некој теми. Свако ко хоће о тој теми нешто да зна или каже у јавности, треба најпре да се обрати „чувару знања“, а овај ће му пренети шта о томе треба да се мисли.

Мени се, напротив, чини да је задатак јавних интелектуалаца (public intellectuals) нешто друго. Они своја знања треба да ставе у службу јавности. Они имају да помогну јавности да сазна неке чињенице, да помогну да се одређене појаве боље разумеју, као и да помогну изградњи свести о темељним вредностима или о опасностима.

Извињавам се колеги Мишини што сам ушао на његову територију. Само сам цитирао арх. Пеђу Ристића који је изнео да је постојало „велико гробље од малих белих крстача“ на београдском Ратном острву, где су сахрањивани лешеви које је из Јасеновца донела Сава. Такође, навео сам и Ристићев исказ да је у масовној гробници код Небојшине куле сахрањено можда и 2.000 тела јасеновачких жртава које је избацила река.

Све то сам урадио како бих, између осталог, обновио идеју да се у Београду, негде при ушћу, направи споменик јасеновачким мученицима.

За Ратно острво Мишина каже: „У причама о телима страдалника, вађењу из Саве и њиховом сахрањивању има много произвољности, да не кажем нелогичности: позната ми је тврдња о сахрањивању на Ратном острву“. Одмах затим додаје: „Ратно острво је припадало НДХ, односно немачкој зони“. А пре тога је написао: „Познато је да су хрватске власти, под претњом смртне казне, забрањивале вађење лешева из Саве и њихово сахрањивање“.

То је оно што је за Мишину нелогично. Он сумња у тврдњу Пеђе Ристића да је на Великом ратном острву постојало гробље лешева јасеновачких мученика, јер – НДХ то не би дозволила.

Што се тиче масовне гробнице код Небојшине куле, Мишина прво каже да су „током ратних година две екипе медицинских стручњака вршиле аутопсије лешева и о томе попуњавали одговарајуће формуларе“, те да „у доступној документацији постоје подаци о око 1.000 обдукционих налаза“.

Но, он не само да сумња да је код Небојшине куле сахрањено до 2.000 људи, него мисли да тамо уопште нису ни сахрањивани лешеви из Саве:

„Ако су медицинари свој посао радили на десним обалама Саве и Дунава као прави професионалци, логично је да је после њиховог дела посла, долазила група гробара са београдског Новог гробља и тамо сахрањивала лешеве. Уосталом, знам да у том гробљу постоје известан број гробница у које су сахрањена тела непознатих особа“ (мој курзив).

Мишини, дакле, не верује ни у „причу“ о масовној гробници код Небојшине куле. Њему је „логично“ да су лешеви из Саве укопавани на Новом гробљу. Он „зна“ да тамо има „гробница у које су сахрањена тела непознатих особа“.

Да резимирамо. На једној страни имамо исказе Пеђе Ристића, као извештаје или о ономе што је сам видео, или о ономе што је непосредно чуо од сведока. На другој страни, пак, имамо Мишинине „сумње“ у те исказе због „нелогичности“.

А „нелогичности“ су:

1.                то што Мишина претпоставља да НДХ не би дозволила сахрањивање на Великом ратном острву;

2.                то што Мишина претпоставља да лешеви нису сахрањивани код Небојшине куле, већ на Новом гробљу.

Да сам се, ето, обратио Мишини за знање, добио бих сумње и претпоставке. Уз, можда, сумњу да Пеђа Ристић вероватно има лажно сећање.

Уопште не желим да се Мишини мешам у посао. Али, није ли за струку помало депримирајуће да не зна где су сахрањивана тела јасеновачких мученика извађена из Саве у Београду и другде 1941-1945? Није реч о два или три тела већ, како то и Мишина каже, бар о „1.000“?

Струка то није успела да утврди за 75 година? И да није неко изван струке, узгред, цитирао Ристића, јавност ни до данас не би сазнала за ту необичну чињеницу?

Питам се колико још времена треба да „струка“ нађе за сходно да извиди има ли гробнице код Небојшине куле? И да истражи је ли постојало гробље на Ратном острву? И где су све у Београду укопани несрећници поклани у Јасеновцу и бачени у Саву?

А занима ме и колико још година треба „струци“ за зелено светло да се јасеновачким мученицима у Београду постави обележје?

Управо то је проблем о ком сам писао у тексту Јасеновац у Београду – наш заборав и немар. Добро је што се јавила „струка“. Сада се лепо види ко је још део проблема.

+ + +

„Кад је реч о бројевима, Срби ту често претерују“, каже Мишина, у контексту оспоравања Ристићевих 2.000 лешева. Затим додаје: „Срби не воле логику у расуђивању“.

Не пише Мишина то само због Ристића и мене. Он превасходно мисли на полемику о Јасеновцу. Ту се Мишина нашао под оптужбом да умањује број жртава (видети овде). Отуд, хајде мало о бројевима.

Први аргумент ревизионистичке историографије, везано за Јасеновац, тиче се пописа имена жртва, који је испод 100.000. Наравно да је задатак историчара да утврди, именом и презименом, сваког умореног у Јасеновцу. Антун Милетић изнашао је 92.270 имена јасеновачких страдалника (2011), док је, пак, хрватско „Спомен подручје Јасеновац“ стигло до 83.145 жртава.

Али, из тих пописа не произлази баш ништа. Из списка прикупљених имена, кад смо већ код логике, не следи процена о броју убијених. Поготово имајући у виду следеће:

1.                Јевреји су почели да пописују своја имена одмах по Холокаусту. И још су у мањку за два милиона.

2.                Срби су кренули да се озбиљније баве пописом жртава тек однедавно – пошто им политика братства и јединства раније то није дозвољавала.

3.                У односу на Јевреје, наше закашњење је педесет година. Читаве породице су, 1941-1945, затрте, а случајно преживели су, у међувремену, помрли; тешко да ико данас може да наброји сва имена из своје, или пак комшијске, породице која недостају…

Ето зато тих 92.270 пописаних жртава, за утврђивање укупног броја пострадалих, не значе ништа.

Други аргумент наше ревизионистичке историографије јесте да до укупне бројке страдалих треба доћи сабирајући уже процене сведока и савременика: у том делу Јасеновца, у том времену, пострадало је толико и толико људи (рецимо: Стара Градишка, 1942, 16.496-29.900).

Мишина је и сам стао иза књиге у којој је, овом методом, број жртава Јасеновца сведен на „између 99.370 и 208.346 особа“.

Међутим, аутор књиге и сам каже „да се изнети бројеви никако не могу третирати као некакве коначне истине“, јер се „извори на којима се заснива ова студија, како је то већ неколико пута наглашено, не могу узети као поуздани“.

А Мишина к томе додаје да прецизну процену „о броју страдалника у систему концентрационог логора Јасеновац (…) до сада нико није, а и неће (дати – С. А.), пошто су деценије прошле, а стварног интереса за то, кад се можда могло, није било, бар у врху тадашње власти“.

„Непоуздани извори“ и „процене које нису прецизне“ – није ли то поприлично далеко од знања, на ком Мишина инсистира? Питам се, онда, зашто мој уважени опонент и овде не примени „логику“ и „логичко закључивање“ (као код оспоравања Ристића), односно – аргумент из Хрвата.

Такозвана Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1945) проценила је, у свом извештају (штампано издање овде; интернет издање овде) број страдалих у Јасеновцу на „око 500-600.000“. Додала је да се „никада неће моћи утврдити точан број жртава“, али да „на основу свих испитивања, која је провела Земаљска комисија, горњи број одговара стварности“.

Реч је, дакле, о хрватској комисији, која је радила док је било много живих сведока. У тренутку објављивања извештаја, председник југословенске владе био је Хрват, Ј. Б. Тито, а председник хрватске владе био је Владимир Бакарић.

За Тита и Бакарића можемо да кажемо све, али да су били пристрасни у корист Срба – тешко.

Такође, у Крлежиној Енциклопедији Југославије (1960) пише да „број јасеновачких жртва премашује 700.000“ (овде 467).

Не само да је у то време Хрват Тито опет био председник југословенске владе, него је та бројка изашла под редактуром никог другог до Хрвата Крлеже – Титовог човека од поверења.

Ломпар је на 75 страна описао колико се само упорно и загрижено Крлежа борио око сваке одреднице Енциклопедије. Настојао је да се случајно не угрози хрватско становиште (овде 145-220). На још 20 страна (220-240) Ломпар је показао директни континуитет Крлежине Енциклопедије Југославије с Хрватском енциклопедијом (1941-1945).

Дакле, Хрвати – Тито, Бакарић, Крлежа и други – стали су иза процене од 500.000-700.000 жртава Јасеновца. Па зашто се, онда, Мишина и у овој ствари – пошто о томе више не можемо да имамо ни поуздане изворе, ни прецизно знање – не држи „аргумента из Хрвата“?

Или, „логика“ и „аргумент из Хрвата“ важе само када треба умањити број српских жртава? 

+ + +

Коначно, Мишина критикује и моје спомињање термина Покољ као могуће ознаке за геноцид у НДХ 1941-1945. Он ми замера да сам се „затрчао у форсирању нове речи `покољ`, а која би требало да замени јасну и конкретну реч `геноцид` разумљиву на бројним светским језицима“.

Сличну замерку изнео је и Бокан (овде 41: 24-39).

Ми ионако волимо да се делимо око свега – србски или српски, ћирилица као примарно или једино писмо, од када су Срби на Балкану… Само још недостаје и свађа Покољ – геноцид – србоцид.

„Зови ме како хоћеш, само ме немој разбити“, каже наш свет. Ниједан од ових појмова, по мом мишљењу, не смета другом. Геноцид је општи назив за истребљење једног народа, србоцид је добро име за двовековни хрватски пројекат уништења Срба (1, 2), а Покољ је назив за само једну епизоду у том пројекту: истребљење Срба у НДХ 1941-1945. – као адекватан лексички пандан Холокаусту и Порајмосу.

Али, ко неће да овако користи ове термине не мора, важно је да се о геноциду над Србима 1941-1945. што више говори.

И мени самом је име Покољ у почетку деловало чудно. А ево како сам га прихватио: прочитао сам, прошле године, књигу Бол (2016) Мирослава Максимовића.

У првом делу књиге налази се 14 сонета. Један од њих (стр. 13) гласи овако:

КОД ДУРЏИЋА ГАЈА

До Дурџића гаја, Дурџића гаја
ко мирна марва дотерана раја.
Дотеране жене, деца и старци.
Маљева, брадви кренуше ударци.

Овде пуче глава, онде оде врат,
заједно падоше мајка, сестра, брат.
Откинута рука, поломљени кук.
Заувек пресечен девојачки струк.

Дурџића гаја, код Дурџића гаја
кривим сечивом месечевог сјаја
ко мирна марва исечена раја.

Ни јаука, вриска, тек вечности мук
када се над јамом, као плеса звук,
зањихао нежни девојачки струк.

У другом делу књиге, својеврсном прозном додатку, песник нам саопштава да је један такав нежни струк бачен у јаму била и тринаестогодишња девојчица, Стоја Узелац. Она се, дан након покоља, испузала из подземља и спасила. Била је то песникова мајка. У покољу је изгубила оба родитеља, двојицу браће и четири сестре.

Из њеног села, Мијостре (крај Уне), страдало је 233 припадника српског народа, а преживело свега двадесетак. „Нико од њих се после рата није вратио у Мијостру. На том простору, на левој обали Уне, пројекат елиминисања Срба из НДХ веома темељно је остварен“ (51).

Мајка је готово целог живота ћутала о покољу. Тек пред смрт испричала је сину шта се догодило. У том крају, најпре су одвели у Јадовно, или побили на лицу места, виђеније Србе. Онда су покупили и побили мушкарце. На крају су дошли по жене и децу. Убице су биле сељаци, комшије, тек по који усташа (45).

„Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Према њеном, траумом покоља и каснијим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем“ (47).

Оруђа покоља, дакле, биле су „секире, расађене косе и коље“. Нисам знао шта значи „расађена коса“, па сам упитао оца. „То је кад се скине коса са косишта“. А шта је косиште? „Дрвено држаље“.

Као дете бојао сам се косе, увек ми је деловала сабласно. Али, од саме помисли да се може употребити и као велики нож прожела ме је језа.

Сам тренутак покоља изгледао је овако:

„Истовремено су кратко запуцали они с пушкама а остали навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се (мајка – С. А.) онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште“ (48).

Ломпар у поговору књиге (84) скреће пажњу да исту слику покоља који се одвија у муклој тишини налазимо и у Јами Ивана Горана Ковачића: „нит је тко вико, трзо се, нарицо.“ (овде V: 9; узгред, видим да су Јаму избацили из школског програма; не знам шта су уместо ње убацили, али ако то није Бол Мирослава Максимовића, онда се бојим да је доиста реч о покушају промене свести).

Дакле, покољ се одвија у тишини, чују се само ударци секирама и косама, и „тешки уздаси“.

Питао сам се и зашто су комшије у покољ понели коље. Онда сам прочитао да су жене и деца из Пребиловаца у јаму „гурана кочевима“.

Образац је био, очигледно, готово свуда исти, „видело се да постоји централни план истребљења“, што каже Максимовић (45): и редослед, и оружје, и начин.

Тако је то за мене постало Покољ 1941-1945.

+ + +

Али, наше расправе о бројевима и терминима – све је то лук и вода. Јер, гледају нас из мрака и ништавила јама: Станка, Јока, Дара, Сава, Радојка, Славојка, Стоја, Неђа, Ангелина, Слободан, Олга, Боса, Коса, Момчило, Даница, Милован…

Ломпар указује (85; 89) да се у Болу „појављује зачудна слика живота у јами, као уређеног одвијања после смрти: „и ту, на дну свега, сȃм прах и ништа,/ сва се породица, а не деришта,/ сјати око свога древног огњишта“ (сонет Мајка, 29); „Нама је домаће јама збориште,/ женама кухиња, деци двориште,/ а када, с вечери, гусле зацвиле/ дођу до нас Милош, Марко и виле“ (сонет Јама, 31). Напослетку је и мајка Стоја, после толико година, „легла међу своје на дну унске јаме “ (сонет Упамтио сам то II, 39).

Када читам Бол Мирослава Максимовића пече ме неми поглед Станке, Јоке, Даре, Саве, Радојке – ви сте нас заборавили…

Ако не можемо достојно да обележимо српска стратишта и гробишта по данашњој НДХ 2.0, шта нас спречава да то урадимо у Београду?

Део одговора свакако да су наше безумне мапе ума. А део је, изгледа, и „струка“.

А да се, за промену, престанемо свађати и да почнемо да размишљамо где ћемо у Београду да запалимо свећу за Станку, Јоку, Дару, Саву, Радојку… – то велико и мукло „јама збориште“?

Извор: "Стање ствари"