НЕ ОДРЕЦИМО СЕ ЗАВЕТА, НЕ ПОТПИСУЈМО ИЗДАЈУ, БУДИМО УЗ ХРИСТА

ШТА СЕ ВИДИ НА ВИДОВДАН?

Господине Димитријевићу, данас је Видовдан, дан када се, по народном предању, све види, и пре свега – ко је вера а ко је невера. И опет се води Косовски бој, и опет хоће да нам узму Косово, и опет има издајника. Шта Ви мислите, хоће ли нам узети Свету Земљу?     

Неће, осим ако није дошао крај света. Јер, Косовска земља је светиња као и Јерусалим, као и Света Гора. Ако падну Јерусалим и Света Гора, дошао је крај света.Тако је и ако се ми одрекнемо Косова и Метохије; јер, суштина Косовског завета је у вери у васкрсење. А вера у васкрење је кључ за разумевање не само наше, него и историје човечанства.             

Косовски бој, као опредељење за Царство Небеско, заувек је обележио наш вазда мученички, али и свагда васкрсавајући, народ. „Пођимо, браћо и чеда", обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“. Патријарх Данило Трећи овако излаже Лазареве речи уочи Косовског боја. Позивајући своје велможе да не забораве доброчинства Божја, он им поручује: “Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. “

На то Алекса Шантић, у песми „Ми знамо судбу“, шаље поруку србоубицама:“И кад нам мушке узмете животе,/ гробови наши бориће се с вама“. То као да је кнез Лазар рекао преко Шантића.

ШТА ЗНАЧИ – НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ?

Андрић је као суштину Његошеве косовске мисли препознао стих: „Нека буде што бити не може“. Шта то може да значи?    

О томе је, својевремено, србски мислилац Матеј Арсенијевић рекао:“Не може бити, не може бити, а бива - и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста - "смрћу смрт уништивши" - отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи - Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у историји.“

   Христом бива што бити не може.

   МОЖЕМО ЛИ ОПСТАТИ?                    

Али Срби данас делују поражено. Могу ли они изнети крст који им је Бог ставио на плећа?

Могу. Још у 19. веку се певала песма:„Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?/Протрљај очи, слава те зове,/ слава те зове на црно гробље,/на оно тужно Косово поље.//Та да ли живиш, та да ли чујеш/ту црну клетву, тај уздах тешки?/Да ли још памтиш, да ли још знадеш/за онај бојак, бојак витешки?//Грешниче тешки, тргни се, тресни/ланцем о земљу! Нек мине мрак!/Нек душман види, нек душман чује Да Срб још живи, да је јунак!“ И 1912. смо ослобпдили Косово и Метохију.                            

И опет су нас напали, и опет смо опстали.  Летописац херојства Срба, Антоније Ђурић, описује одговор пуковника Миливоја Стојановића, команданта Гвозденог пешадијског пука Моравске дивизије, од кога је аустроугарски командант Оскар Поћорек 1914. тражио да се преда јер ће, наводно, бечке трупе за три дана ући у Београд. Он је гласио:„Поћорече, цареви већиле,/ душа ми је од Косова стара,/ тврдо срце у горскога вука,/ командант сам Гвозденога пука,/ не бојим се цара, ни ћесара!“. И Поћорекове трупе су бачене у Дрину.

   Дакле, не дајмо се! Све империје су пале, па ће пасти и она која нам је отела Свету Земљу да је пружи својим слугама, Арбанасима.   Наше је само да не признамо то безакоње. Западни србофоби - христофоби су још увек земна сила, али свака сила за времена. И Бог силу не воли, зна то овај народ.             

Уосталом, погледајте Црну Гору – кад је изгледало да су сви убијени у појам, и да Србство нестаје, устадоше, пре свега млади,  да бране своје светиње у име Косовског Завета! И певају, певају:“На трисвето и на трисаставно, одлазимо на Косово равно!“                              

„АНТИФА“ МАСКАРАДА            

Па добро, господине Димитријевићу, да погледамо у саму Империју, са надом да ћемо Видовданом видети и њену судбину. У САД и даље трају протести везани за убиство афроамериканца Флојда, који су, по ко зна који пут, покренули питање расизма, а скривају питање класних неједнакости, без обзира на боју коже.  Јасно је да иза протеста не стоји аутентичност америчке сиротиње, и беле и црне, него се све маскира у тзв. „антифа“ причу. Шта Ви мислите о томе?

Наравно да је тзв. "антифа" покрет у ствари глобалистичка ударна песица, маскирана у наратив о демократији и људским правима. Права левица у нас и у свету, па и у САД, скоро да и не постоји – Сорошеви левичари се не боре за оно што је цивилизацијска тековина (8 сати рада, 8 сати одмора, 8 сати културног уздизања), нити за права радника: они се боре за "мултикулурализам" схваћен као мелтинг пот, лонац за топљење, који треба да укине све националне разлике. Они се боре за уништење породице кроз тријумф тзв. "политичког хомосексуализма", за права миграната, чије миграције организује Сорош, итд. Агресивни су у рушењу националних држава и успостављању глобланог тоталитаризма. И код нас и у свету реч је о ономе што Слободан Антонић зове "НВО левица" и антифа манекени. То су фолиранти из више средње класе који глуме побуну, а служе глобалистичим господарима. Наши "антифа" ликови су безначајни да би били поменути, а људи попут Срђе Поповића су, једноставно, плаћени превратници који раде за глобалну Империју. Дакле, "антифа" је једна врста глобалистичког, постмодреног, "софт" фашизма, који не жели друго и другачије, осим ако у питању нису геј права и права животиња. Најбоља одбрана од њих је изградња истински демократског друштва, заснована на владавини права и хришћанским вредностима.

РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА АЛБЕРТУ ПАЈКУ  

Овде је скоро незапажено да је у демонстрацијама у Вашингтону срушен један од споменика учесницима грађанског рата Севера и Југа. Реч је о једином споменику неком од јужњачких команданата, који су бранили право на држање црног робља, Алберту Пајку, иначе чувеном масону. Споменик је срушен 20. јуна, а Трамп је тражио да га опет подигну.(1) Какав је Ваш коментар?                      

Рођен 1809, а умро 1891, Пајк је једна од најзначајнијих фигура у историји светске масонерије, аутор књиге „Морал и догма“, која се и данас сматра скоро кључном за разумевање слободног зидарства. Пајку су сами масони подигли споменик који је сада срушен, и то још 1901. године. Он им, дакле, није толико битан као јужњачки генерал, него као слободни зидар. И зато се тражи да се  његов споменик обнови.                           

Какво је било Пајково учење?            

Да не бисмо лутали, позовимо се на најбољег западног тумача односа масонерије и хришћанства, Ралфа Еперсона, који каже да је Пајк „чак повезао Сунце са још једним масонским симболом, што се може видети из следећег: „Сунце... његово Свевидеће око налази се у нашим (масонским) ложама.“ Овде он Сунце доводи у везу са „Свевидећим оком" које се у њиховим ложама налази на видном месту. Други ово Свевидеће око доводе у везу са оним које се налази на полеђини америчке новчанице од једног долара, на којој је названо „Великим печатом Сједињених Држава“. (То је око на позадини новчанице баш изнад пирамиде на левој страни). И масонски и немасонски писци закључују да су чланови масонске организације пројектовали изглед за обе стране Великог печата Сједињених Држава./…/ Пајк тврди да су многи симболи унутар Ложе идентични са симболима древних обожавалаца Сунца. У том смислу о Египћанима је навео следеће: „Рогата змија била је хијероглиф за Бога“/…/ Приметите да је реч „Бог“ написана великим словом. Змија у Библији поистовећује се са бићем које је повезано са Луцифером, ђаволом. /…/ Пајк пише: „... Светлећа звезда сматра се амблемом Универзалног знања, или Свевидећег ока, које је за древне вернике представљало Сунце.“/…/ Ова „Светлећа звезда“ описана је Мекијевој Енциклопедији (в. стр.106), под тим насловом као „један од најважнијих симбола Слободне масонерије“, и као „симбол Бога.“ Дакле, овде читалац може да види да Пајк повезује „Сунце“, „змију“ и „Свевидеће око“, што ће касније бити од великог значаја. Следећим цитатом Пајк разликује „Сунчаног“ бога од оног из Библије./…/”Бог Сунце... није створио ништа.“ То је невероватно откриће! Ова мисао открива да масони верују да постоје два бога у Свемиру, „Бог Створитељ“ и „Бог Сунце“, који „није створио ништа.“ Масони своје божанство називају „Великим Архитектом Свемира“./…/ Важно је имати на уму да масони своје божанство називају Богом „Архитектом“ радије него Богом „Створитељем“. Људске архитекте не стварају ништа. Они пројектују зграде за грађевинара који, да би градио, мора користити већ постојећи материјал. Творац би, заправо, створио грађевински материјал ни из чега, а називањем свог божанства „Архитектом“, масони признају да њихово божанство није ништа створило, баш као ни Пајков „Бог Сунце“. У делу своје књиге Магнум опус, под насловом „Предавање 28. степена“, Пајк образлаже ову своју мисао: „Завршавамо ово предавање оним што је одувек било и верујемо да ће увек бити масонска идеја Узвишеног бића: Зовемо га Велики Архитекта Свемира, сматрајући да је Свемир његов најзначајнији храм и савршено дело архитектуре.“/…/ Дакле, Велики Архитекта Свемира, божанство обожавано у масонским храмовима, повезано са „Сунцем“, ,,змијом“, и „Свевидећим оком“ није библијски Бог, јер тај Бог је „Бог Створитељ“, који је ни из чега створио свемир, што је и записано у масонској литератури. Дакле, масони могу да верују у „Бога или В.А.С.“ (Великог Архитекту Свемира), као што то Хенри Вилсон Којл наводи. Међутим, масони кажу да верују само у једног од ова два Бога: у Великог Архитекту Свемира.”(2)

Дакле, за врховне посвећенике, попут Пајка, ђаво је „бог“, а Луцифер светлоносац. Еперсон показује да је Пајк у “Моралу и догми” писао:„Људски разум (који је Луцифер ослободио) ускаче на трон Бога и маше својом бакљом над рушевинама Свемира.“(2)

   Паметном је доста, зар не?                             

КАКВО ЈЕ ТО „ДОБА СУНЦА“?  

А шта ћемо са Новим добом, „добом Сунца“, који Пајкови следбеници стално најављују? Каква је природа тог „соларног доба“ у које сада наводно прелазимо?    

Неогностички писац мексичког порекла, Хосе Аргељес – који је, тобож на основу древног пророчанства Хопи Индијанаца,„предвидео“ да ће доћи до глобалне „хармоничке конвергенције“ парапсихолошке енергије 16-17. августа 1987. године – тврди да је Ново доба Водолије „соларно доба“ у коме ће облици производње енергије који загађују животну средину бити замењени соларном енергијом и схватањем мистичког јединства. „Соларно доба“, заправо, представља вешто кодификован неогностички термин који означава свитање Новог доба – доба у коме ће „бог Сунце, светлодавац Луцифер“, испуњење идеје о „светлости“ розенкројцера и масонерије, бити владајућа сила.

И ЈОШ ЈЕДНОМ: ШТА СЕ ВИДИ НА ВИДОВДАН?

Шта бисте рекли за крај овог разговора – има ли наде?

Има, и биће је, ако има љубави и вере. Важно је знати: светски сатанисти, Пајкови следбеници, покренули су коначни рат против Христа и Цркве, и највише им сметају православни. Зато сад хоће да се ми, Срби Христови, потписом одрекнемо своје и свеправославне косовскометохијске Свете Земље. Али, ми то нећемо и не можемо. Уме Србин да чека. И сто педесет и петсто година. Да чека и плаче за слободом и правдом Божјом. Али ће ослободити оно што је његово и „осветити Косово“. О томе је Свети владика Николај писао, а Ђорђе Ј. Јанић га тумачи: „Предак теодул, кога Епископ Николај лоцира у време од пре осам векова (то значи у време Немање и Светог Саве, иако би, у строгом смислу то било раније, у време мученичке смрти Светог Јована Владимира), поново заветован Богу за време Косовског боја, обавезао је потомке на служење Христу и „освету Косова“. „Освета Косова“ није ратна победа, како је наш 19. век мислио у својој рационалистичкој глави. (То је Владика Николај добро разумео.) Победа над Турцима и њихово протеривање са Балкана, само су земаљске манифестације једне победе, која, очито, није била извојевана 1912. ни 1918. године. Освета Косова је победа крста, победа српског одуховљења и српског охристовљења, после петовековног ропства. А ропство није ништа друго до колективно испаштање грехова и у исто време, колективно исказивање верности и љубави према Христу.“

   То имајмо не уму, и кајмо се за своје грехе, а Господ Савин и Лазарев и Новомученика Јасеновачких и Јадовинских нас никако и никада неће оставити.        

УПУТНИЦЕ:                               

1.https://www.theguardian.com/world/2020/jun/25/trump-

requests-toppled-confederate-statue-albert-pike-restored

2.https://www.religija.me/okultizam/Ralf_Eperson

MASONERIJA_ZAVJERA_PROTIV_HRISCANSTVA.pdf