УВОД

26. јуна 1995., не случајно, на празник Светог Петра и Павла, Патријарх Цариградски Вартоломеј сусрео се са Папом Јованом Павлом II у Риму. Није то први пут да је одржан један такав сусрет на високом нивоу између римског Папе и поглавара Православне Цркве. Но, овај сусрет одисао је духом ургентности, јер је Папа Јован Павле више пута јасно нагласио да жели уједињење Римокатоличке Цркве и Православних Цркава до краја овог века. Патријарх Вартоломеј изразио је сличну жељу.

Новембра 1993. он је овим речима у Цариграду дочекао римокатоличку делегацију упућену на Фанар: „Извесно је да је иначе тежак задатак нашег поновног зближавања и уједињења ... (сада) у многоме олакшан. Овако, ако у овом светом задатку који је пред нама убудуће не схватимо суштински напредак, наћи ћемо се без икаквог изговора, не само пред хришћанима Истока и Запада, већ пред свим људима, а понајвише пред Праведним Богом".¹ На овај начин, Патријарх је дао на знање да је сврха и циљ свих ових екуменистичких активности јединство, чак и по цену истине.

Пажљиви посматрачи схватају зашто Папа жели и због чега му је потребно ово уједињење. Теже је разумети због чега би Патријарх - или било који информисани православни хришћанин - активно радио на таквом уједињењу.

Рођен сам и одгајан у „тријумфалним" годинама владавине Пија XII, Папе Римокатоличке Цркве. Осврћући се на владавкну Папе Пија (1939 - 1958), многи писци су закључили да је он „био последњи аутентични представник папизма", цркве и културе која је сада мртва, или макар прелази у заборав заједно са цивилизацијом Запада која је у прошлим временима дуговала Римокатолицизму тако много.² Папа Пије је био: „прави кнез моћи: деспотизам је била његова прва карактеристика".³ Један римокатолички бискуп, који га је добро познавао, овако га је описао: „...Мршав, аристократског држања, носио би своје почасти лако, као какав времешни Август, својом готово прозирном руком крстообразно парајући ваздух, лица безизразног, ледене смирености..."⁴

Дубоко урезана у мојим мислима из парохијске школе била је слика овог строгог папе обученог у бело, који је, по нашој књизи катихизиса, био: „наследник Св. Петра", „заменик Христа на земљи" и „Глава Васељенске Цркве". Када сам 1970. стао пред православног свештеника да будем миропомазан и чуо речи: „Одрекни се, сад, свим својим срцем својих грешака и погрешних учења", а посебно уверења „да човек, Епископ Рима може бити глава Тела Христовог, читаве Цркве", искрено, на тренутак сам оклевао.

Неко ко није одгајан у Римској Цркви пре II Ватиканског концила чудио би се овоме. Ретко који православни клирик схвата кроз шта све један „старомодни" римокатолик мора проћи, духовно, емоционално и интелектуално пре но што постане Православни Хришћанин. Постоји један унутрашњи конфликт који проистиче из година и година одгајања у тој средини; човек осећа да је напустио познату просторију и да ступа у огромно, дивље пространство. Обично му треба времена и стрпљивог разумевања да би учинио неопходни раскид са прошлошћу.

Католици пре II Ватиканског концила са лакоћом би схватили моје оклевање, јер је у средишту вере једног римокатолика тих времена било уверење да Истинска Црква Христова мора почивати на „камену Петра" и његових наследника, папа; из тог разлога, онај који свесно одбије папство, неће бити спашен. Католици који су расли након II Ватиканског концила, а већ их је читава генерација стасала од тад, већ много слободније тумаче папин ауторитет. Они обично бирају шта ће прихватити и послушати. Па ипак, још увек су емотивно везани како за личност, тако и за службу римског папе - као што је свако могао да види гледајући делиричне и безмало хистеричне масе око Папе Јована Павла II приликом његових посета овој земљи.

Како је католичка вера, на овај или онај начин, саздана на папству, када сам се обратио у Православље, од суштинског је значаја било да га се свесно, једном заувек одрекнем ако сам хтео да будем истински и искрен православни хришћанин. Богу хвала да су онога тренутка када сам изрекао те речи одрицања све емотивне везе са Римом биле прекинуте и ниједном током предстојећих година нисам се осврнуо на године које сам провео као римокатолик, нити са жаљењем, нити са носталгијом. Нажалост, сувише мало Православних свештеника и епископа тражи такво одрицање од обраћеника.

Па ипак, моје обраћање у Православље не значи да ми до римокатолика није стало; стало ми је. Веома ми је стало, молим се за њих и, као свештеник, трудим се да што више њих приведем спасоносном утврђењу Православног Хришћанства.

Имао сам ту срећу да су ме у Православљу формирали веома строги, бескомпромисни и у Предању утврђени учитељи, чији је циљ био да се увере у то да сам искусио шта значи бити Православан. Ти добри људи нису од мене хтели да видим Православље просто као „источну" варијанту римокатолицизма, неку врсту „католицизма без папе". Ревносно су радили на томе да ми пренесу то да је Православље потпуно другачија Црква, са сасвим другачијим погледом на свет од католицизма. Тако један грчки Православни лаик каже:

Да би неко разумео Светитеље и Оце (Православне) Цркве, није довољно само да их чита. Светитељи су говорили и писали након што су проживели тајне Божије. Лично су искусили те тајне. Да би их неко разумео, и он мора да узнапредује до извесног степена увођења у тајне Божије, лично окусивши, омирисавши и видевши. Можеш читати књиге Светитеља и постати упућен у њих „разумом", не окусивши ни мало од онога што cv, кроз своје лично искуство, окусили Светитељи који су их писали. Да би Светитеље схватио истински, не интелектуално, мораш имати лична исхуства у ономе о чему они говоре; мораш окусити макар и делић од истих ствари као и они. Мораш живети у пламеном окружењу Православља; мораш узрастати у њему... Читав један нови свет мора се родити у срцу једног западњака да би схватио нешто од Православља“.- Подвукао аутор.

Православно Хришћанство, дакле, није само учење и догма, већ начин живота и пут ка самом спасењу. Но, овај ,пут", ову „стазу" је неопходно засновати на правилном разумевању Бога, Цркве, човека, греха, итд. Тако, као што на крају прошлог века Св. Теофан Затворник учи, погрешно учење и лоше богословље произвешће начин живота пун недостатака и грешака, који ће у свему бити незадовољавајући онима који покушају да га воде, док исправно учење улива дубоко поуздање у срце и вољу и, коначно, води ка спасењу. Због овога се духовност Православне Цркве тако драматично разликује од духовности данашње Католичке Цркве. Сличност, заправо, једва и да постоји, јер, како Филип Шерард пише, хришћански Запад је отишао тако далеко од пуноће Истине, да сада има „менталитет који је по природи све, више нерелигиозан", чак и кад мисли да је „религиозан"!⁶

Спољне сличности Православља и Католицизма (веровање у Св. Тајне, литургијска богослужења, јерархијска управа, итд.) скоро да ништа не значе у поређењу са понором који раздваја духовни живот у две цркве - што би ма који обраћеник из Католицизма у Православље могао спремно посведочити, а што мало који „православац од колевке" схвата. Па ипак, колико често чујемо - чак и од неких Православних свештеника и епископа да су „католици и православни у основи исти"? Ти људи, очигледно, о римокатолицизму не знају практично ништа.

Један римокатолик може -   као што сам   и ја пре свог обраћања - видети макар делић оне лепоте и истине која је Православље. Ово се постиже нарочито на три начина: читањем житија  Православних Светих, похаћањем Божанствених служби и  путем разговора са зрелим и добро информисаним Православним Хришћанима. Чак и без овог, једном католику је могуће, путем једноставног, самосталног проучавања историје у локалној библиотеци видети да је једино Православна Црква потпуно верна Христу и апостолској Цркви.

Пре више од седамдесет година, руски Новомученик и богослов, Архиепископ Иларион (Троицки) писао је да ће неправославни хришћани морати да прихвате „болни догађај 1054-те" - који је назван Великим расколом између хришћанског Истока и Запада.⁷ Ипак, чињеница да је просечан католички (и по неки Православни) лаик не само да није чуо за Велики раскол, већ не зна ни да је пре 1054. Римска Црква била део Православне цркве. Шта се догодило те године? Тимотеј (сада Епископ Калист) Вер, и сам обраћеник, речито пише о овом догаћају:

Једног летњег послеподнева, године 1054, како је служба у цркви Св. Софије у Цариграду требало да почне, Кардинал Хумберт је, са два папска посланика, ушао у здање и упутио се према олтару. Нису били дошли на молитву. Ставили су Булу изопштења на олтар и изашли. Како је пролазио кроз западна врата, Кардинал је отресао прашину са својих стопала рекавши: „Нека Господ погледа и суди". Ђакон је, потресен, истрчао за њим и молио га да повуче Булу. Хумберт је одбио, и она је остала бачена на улици.

Овај догађај се обично узима да означи почетак Великог раскола између Православног Истока и латинског Запада. Раскол, међутим, како сада и историчари углавном признају, и није догађај коме се почетак може тачно одредити. То је нешто што је дошло постепено, као последица дугог и сложеног процеса који је почео доста пре XI века и није се завршио још неко време након њега.⁸

У сваком случају, ово је тај догађај развода са којим римокатолици никада нису успели да се помире. А то како неко види овај „догађај" - као „отпадање", или као „поделу" - умногоме одређује како тај неко види и Православље и Римокатолицизам. Такође, то одређује и његово становиште у односу на савремени екуменизам и помодну „ујединитељску грозницу", о којој се данас све више може чути. Јер „ако је то била подела", како Архиепископ Иларион пише, „то онда значи да је након читавог миленијума постојања једне јединствене Цркве настала не једна, већ две Цркве".⁹ Савремена идеја је рећи да ту није дошло нити до отпадања, нити до поделе, већ да је на неки неразумљиви и мистериозни начин Црква остала једна и иста Црква и на Истоку и на Западу. Ово је, у суштини, убеђење како римокатоличких, тако и Православних екумениста. Овакво убеђење је, мећутим, логички и историјски немогуће. „Оно што се десило 1054. било је отпадање. Ко је отпао, друго је питање; али неко јесте отпао. Црква је остала једна, али или само на Истоку, или само на Западу ... Ако су латински свештеници онакви као што смо и ми, ако је њихово рукополагање једнако оном које ми примамо по благодати Божијој, ако они, као и ми, предају своме стаду исте благодатне дарове, зашто је онда католицизам различита црква од наше, Православне?"¹⁰

Ова студија покушава да одговори на питања: Шта се заправо десило као последица 1054.? Зашто је Римокатоличка Црква радикално другачија од Православне? - и шта ово значи за католике и Православне данас? Ова студија ће можда узнемирити неке римокатоличке читаоце; она садржи неке ствари које они већ знају, али и много оних које ће за њих бити нове. Она ће бити узнемирујућа за неке Православне поглаваре, који су или запрепашћујуће наивни у погледу стварности Рима, или се надају да нико неће приметити опасан циркус за који хоће да вежу Православну Цркву, истиниту Лађу Спасења.

Неки ће се читаоци наћи увређенима, не нужно због тога што се не слажу са чињеничним садржајем ове студије, колико због тога што осећају да нико никада не би требало да каже или пише ишта што се чини критичким о оној другој цркви, ни под каквим околностима; критика и анализа, кажу они, наносе штету светолерантном и модерном духу екуменизма, коегзистенције, синкретизма. Када сам пре неколико година написао један чланак о појави стигмата код неких римокатоличких мистика, био сам критикован од стране неколико римокатоличких монаха, који су се чудили због чега нисам могао једноставно да занемарим њихово право значење и да их једноставно прихватим као један од многих „дарова Светог Духа". Напослетку, пошто, како савремени екуменизам учи и људски род данас верује, објективне и апсолутне истине нема (што је само други начин да се каже да истина уопште и не постоји), све мора бити прихваћено, ма како то страно, изопачено и материјално нетачно било.

Нико у Православној Црквн, а понајмање писац, сумња у искреност и добре намере римокатолика; искреност овде није тема. Без обзира на грешке, римокатолици нису „лоши" људи, а сигурно је да није на Православним Хришћанима да суде о гресима или врлинама католика понаособ.

Овде се разматра учење и објективна историја, о којима би сваком морало бити дозвољено да прича и доноси суд, а да не буде назван „фанатиком" или „ограниченим". Јер, упркос томе што већина људи и жена данас верује, истина има објективну стварност, независну од тога како је ова или она личност понаособ доживљава и о њој се мора дискутовати из свих углова и са свом дужном пажњом, да би је верник лично у потпуности сазнао и усвојио. Живимо у времену емоција, времену у ком је битно „осећати се добро", времену сентименталности одељене од објективне стварности. Због тога је тешко дискутовати о овом предмету. Ово, међутим, ни најмање не наликује ставу наших предака, који су своје животе полагали за истину и који су о њој дискутовали и на пијацама.

Недавне активности Цариградског Патријарха и других Православних, укључујући ту комисије и комитете на високим нивоима, значе да сви Православни Хришћани морају пажљиво упрти погледе у Римокатоличку Цркву. У Православљу, немају само патријарси и епископи ту повластицу да бране веру, већ је то задатак читаве Цркве - што нарочито укључује лаике. Оно што се сада обелодањује међу папама и патријарсима завређује наше најозбиљније и помно испитивање. Речено нам је да смо ми већ „практично иста црква".

Наша је одговорност да упитамо: Је ли то истина?

1.

ПОСЛЕДИЦЕ 1054: НОВОТАРИЈЕ У РИМСКОЈ ЦРКВИ

У данашњем свету у основи постоје две врсте римокатолика: прва група састоји се од оних које „везује папство ... (и) стpoгo захтевање послушности учењу и својим учитељима".¹¹ У овом контексту, Римска Црква следи обавезу постављену од стране папе, не од верних или бискупа и клира. За ове католике дисциплина, послушност и закон су све. Ови католици дубоко поштују личност папе, кога сматрају светим. Они би могли бити названи „традиционалистима".

Друга група римокатолика, тражећи од установе своје цркве подршку и разумевање, не жели да јој се прописује много тога, укључујући теологију и етику. Слично остатку Западног друштва, ове особе траже и налазе онолико „рупа" у моралном закону колико год је то могуће и не придају нарочити значај ономе што папа ради или говори. За њих је он, ако ништа друго, забавно старомодан. Они себе сигурно не сматрају традиционалистима и, у ствари, презиру оне који то јесу. У бунту против мртвог легализма Рима, они поносно покушавају да „мисле својом главом". Одбацујући крајњи ауторитаризам Рима, они су отишли у другу крајност, инфицирани екстремним индивидуализмом протестантске реформације.

Што се тиче прве врсте римокатолика, руски Православни Светитељ, Јован Кронштатски, је још пре стотину година приметио да је институционални католицизам постао мртва љуштура, коју одржава површна дисциплина; католици то још нису знали. Једног дана, предвидео је он, та дисциплина јe почети да попушта, а када се то буде десило, сама спољашња институција ћe пропасти. У овоме запажање Св. Јована Кронштатског показало се пророчким, јер је призор Римокатоличке Цркве у збрци широм света последица управо тог колапса у спољашњој дисциплини. Тако касних седамдесетих познати римокатолички писац, Малахи Мартин, пише:

Како сада ствари стоје, изгледа да се не може оправдано... очекивати да садашња организациона структура ове часне Цркве може надживети наш век... Ово слабљење, иако очигледно само у протеклих двадесет година, настајало је дуго времена... Доста пре 2000- те године више неће бити религијске установе препознатљиве као данашња Римокатоличка црква.¹²

Како је дошло до овог колапса, и шта он заправо значи за римокатолике?

Латинска или Западна Црква, данас позната као Римокатоличка Црква, некад је била део Васељенске Цркве Христове, коју је сам Господ основао на Апостолима. Хиљаду година је Црква, Источна и Западна, живела заједно у складу и суштинском јединству. Епископи су управљали Црквом као једнаки. Уз то, епископ Рима имао је положај патријарха Запада; његов ауторитет се састојао у јурисдикцији над свим епископима у његовој митрополији, исто као што су патријарси у Цариграду, Јерусалиму и другде надгледали епископе у областима под њиховим надзором. Следећи пример Апостола из Дела Апостолских, представници свих помесних Цркава широм хришћанског света окупљали су се периодично да узму учешћа на великим Саборима. Ови Сабори звали су се „екуменски" (васељенски, прим. прев.) из тог разлога што је читава Црква бивала представљена, као и због тога што су сву и потпуну Веру Исуса Христа објављивали епископи који су „праведно управљали речју истине".

Први Никејски сабор (325. Л.Г.) доделио је епископу Рима првенство части, не зато што је Рим био седиште Св. Петра, већ „на основу тога што је царска престоница" (Правило 28). Шта је, практично говорећи, римском епископу значило да има „првенство части"? Имало је то велику симболичку вредност. То је једноставно значило да на васељенским саборима Цркве епископ Рима може, ако жели, да председава сабору, заузимајући средишње место. Међутим, њему никада нису додељена било каква права или власт над свом Црквом.

Ипак, током векова разне папе су покушавале да буду признате над свом Црквом, уводећи раздор и препирку тамо где их није било. Након Раскола, епископи Рима су, наравно, били слободни да унапреде своју теорију о апсолутном суверенитету над Западном Црквом без икаквог отпора. На овај начин, налазимо Папу Григорија VII (1073 -1085) како објављује да „све светске ствари морају припадати Цркви и њеном папи".

За Григорија, Петрова власт да свезује и разрешује није никог и ништа изузимала од папине јурисдикције. Он је наводио разлоге да се папина власт такође односи на светске и земаљске ствари које су од посебног значаја у случају краљева... Папа је, затим, практиковао universale regiтеп над свим хришћанима, а краљеви (и цареви) су припадали стаду које је Христос поверио и потчинио Петровим наследницима. Петрова власт је због тога овлашћивала папу да располаже свим поседима, укључујући ту и краљевства и својину људи...³

Не изненађује да је Папа Бонифације VIII објавио у својој Були Unam Sanctam (1302.): „Неопходно је, спасења ради, да свако људско биће буде поданик Римском Папи".

Такво поимање универзалне власти додељене једном човеку, било је страно раној Цркви Христовој и Цркви Седам Васељенских Сабора. Догма непогрешивости папе, која није била објављена све до XIX века, само је продужетак овог лажног учења о универзалној власти. Према догми непогрешивости, папа не може погрешити када поучава ех cathedra (буквално - „са престола") о вери и моралу; штавише, католици уче да је папа изнад сваког црквеног сабора.

Међу католицима данас мало је позната чињеница да је чак и у XIX веку велики број римокатоличких бискупа још увек разумевао јурисдикцију папе на исти начин као и рана Црква. Када је Папа Пије IX на Првом Ватиканском концилу затражио одору непогрешиве надмоћи, Јосиф Јурај Штросмајер, бискуп Ђакова, у Хрватској, устао је и изговорио ове речи:

Не налазим ни једно једино поглавље или стих (Светог Писма) у којем Исус Христос даје Св. Петру да господари над Алостолима, његовим сарадницима... Апостол Павле не помиње примат Петра ни у једном од својих писама упућених разним црквама... Оно што ме је највише зачудило, а што се може чак и доказати, је ћутање самог Св. Петра!⁴

Ово је била битна изјава, јер су папе увек тврдиле како су оне једини и законити наследници Св. Петра. Ако Св. Петар, пак, није имао, нити користио власт над осталим Апостолима, онда се сва папска права на њу руше. Штросмајерово схватање је у потпуном складу са схватањем ране Цркве, како Источне, тако и Западне. У истој изјави он наставља:

„Сабори прва четири века, признајући место које у Цркви заузима епископ Рима, захваљујући Риму, додељују му само првенство части, никада власти или јурисдикције. У одломку Tu cu Петар, u на томе камену сазидаћу Цркву своју, Свети Оци никада нису схватали да је Црква сазидана на Петру (super Petrum), већ на камену (superpetram) апостолског исповедања вере" у Божанство Исуса Христа.¹⁵

Штросмајерове речи верно осликавају схватање и саме ране Цркве. Ово може проверити ма који католик. Објективне историјске информације су свима доступне; оне нису некакав езотерични предмет отворен само за теологе. Једна од најзанимљивијих књига која се бави збивањима Првог Ватиканског концила и бискупом Штросмајером је Како је папа постао непогрешив, немачког римокатоличког свештеника Августа Бернарда Хаслера, који је пет година био члан ватиканског секретаријата и коме су били доступни документи ватиканског архива, дуго времена запечаћени. Иако писана пре са социолошког него теолошког гледишта, ова књига опскрбљује вредним информацијама, раније недоступним. Друга књига коју би требало прочитати - а која се може наћи у већини опремљенијих библиотека - је Помјаник (Commonitorium) Светог Викентија Леринског (+ 450), једног од Отаца Западне Цркве.¹⁶ Tpeћa је изванредна студија Абеа Гетеа Папство: историјско порекло и првобитни однос са Источним црквама. Гете је био француски римокатолички свештеник XIX века, који се, након изучавања ове теме, обратио у Православље.

Свети Викентије у својој књизи пише против новотарија свог времена, дајући опште правило за разлучивање истине од лажи. Иако римокатолици данас уче да човек може спознати истину гледајући у Рим и папу, који је непогрешиви, Богом чувани вођа, Свети Викентије учи да је истина оно „у шта верују сви, увек и свуда".¹⁷ Истински римокатолици, објашњава он, су они који „ни у ком случају не одступају од оних тумачења за које је сигурно да су држана од стране наших светих предака и Отаца".¹⁸ Узгред, рани Оци никад нису користили термин „католички" у смислу римокатолички, већ у свом оригиналном значењу, тј. васељенски, свеобухватни (саборни, прим. прев.) и целокупни. Тако, један од најранијих Отаца, Свети Игњатије Антиохијски каже: „Где је Христос, ту је Католичка (Католичанска, прим. прев.) Црква".¹⁹

Затим, у поглављу под називом „Знаци истинског католика", Свети Викентије каже да „прави и изворни католик (је онај који) верује у оно, и једино у оно за шта је сигуран да Католичка (Католичанска, прим. прев.) Црква држи васељенским од давнина; али видевши да је било какво ново и дотад непознато учење овај или онај крадомице увео", одбациће га.²⁰ Свети Викентије нигде не каже ни да је римски епископ најважнији вођа у питањима вере, а камоли коначни ауторитет. Отац ране Цркве, Свети Кипријан Картагински (кога чак и Римокатоличка Црква сматра светитељем), и сам епископ, о ауторитету епископа говори следеће:

Нека сваки да своје мишљење а да не суди ни о коме и да се не одваја од заједнице оних које његово мишљење не деле, јер нико од нас се не поставља за епископа над епископима, нити присиљава своју браћу да му се покоравају вршећи терор тираније кад њима, већ сваки епископ има пуну слободу и потпуну моћ; као што њему други не могу да суде, тако не може ни он њима. Нека сви сачекамо суд нашега Господа Исуса Христа, који једини има моћ да нас поставља да водимо Његову Цркву и да судимо о своме владању.²¹

Пре неколико година, на проповеди одржаној у катедрали Светог Патрика у Њујорку, један свештеник је сабранима рекао да се морају „држати Папе, ма шта било" и ако ово раде биће „спашени".²² Ово је тема са којом су римокатолици на клупама у својим црквама добро упознати. Свештеник је апеловао на њих да се оглуше о било коју критику коју би могли чути о Папи или другим ауторитетима, јер Папина власт „потиче од Светог Петра, који је председавао Првом Црквеном Сабору у Јерусалиму". Ово је била успутна алузија на римокатоличко уверење да је папа изнад Сабора. У вези са овим постоје два проблема:

Прво, да ли је Свети Петар заиста председавао Црквеном Сабору у Јерусалиму? Римокатолици, као и Православни, верују да је Свети Јаков био први епископ Јерусалимски, али неки римокатолици уче да је Свети Петар руководио радом Јерусалимског Сабора. Чињенице из Светог Писма, међутим, указују на то да, иако је Петар говорио на Сабору „само као обични члан, не чак ни први", Јаков се није сложио са њим, сумирао је одлуке Сабора и био његов централни глас (глас којем се, случајно, Петар покорио). Другим речима, Јаков, не Петар „деловао је као прави председник тога окупљања".²³

Друго, да ли постоји ма какав доказ да су током хиљаду година постојања Западне и Источне Цркве као једне, епископи Рима икада имали надмоћ над Саборима, пре него били њима потчињени? Иако су папе често слале представнике на Саборе којима нису могли лично присуствовати, у историји нећемо наћи ни један пример да је папа имао ауторитет виши од оног који има Сабор - пре Великог Раскола. Један од најпознатијих аргумената против папске надмоћи и непогрешивости је пример Папе Хонорија I (625-638), који, ех cathedra, у писму Патријарху Цариградском поучава у монотелитској јереси (идеја да је уместо и божанске и људске Христос имао само једну вољу). Ову јерес су осудила, а самог Хонорија анатемисала три Црквена Сабора и бројне папе након њега. Поврх тога, постоје латински концили петнаестог века са којима се завршава дуго и скандалозно раздобље надметања папа - или „антипапа"- одлучивањем који од њих би требало да влада. Одакле, онда, идеја да је епископ Рима икада имао ауторитет виши од Црквеног Сабора?

Хаслер је то јасно рекао: они који су подржавали папску надмоћ у деветнаестом веку, „обликовали су потпуно неисторијску слику о ономе шта се дешавало на раним Саборима", слику у којој се „папа од почетка појављује као господар сабора. Такву представу је омогућило... пројектовање много каснијих околности натраг у прошлост".²⁴

Просечан католик, како јуче тако и данас, навикао је да верује у све шта чује са проповедаонице, тако да не зна да папина васељенска власт не потиче од Светог Петра, јер тај Апостол није нити имао, нити тражио васељенску јурисдикцију, првенство, непогрешивост, нити ишта од оних ствари које папе траже за себе. Упркос томе, католици од младости уче другачије.

Када је Свети Григорије Велики (+604), кога православни зову Двојеслов, био епископ Рима, питали су га о употреби титуле „екуменски" или „васељенски". Његов одговор је поучан:

Шта ћеш одговорити Христу, који је Глава Васељенске Цркве, када будеш испитиван на  Страшном Суду, покушавши да све Његове чланове потчиниш себи под   титулом Васељенски?... Свакако Петар, први од Апостола, и сам члан Васељенске Цркве, Павле, Андреј, Јован - шта су били они до главе посебних заједница?... А од свих светих, ни један није тражио да се зове Васељенски... Прелатима ове Апостолске јурисдикције (то јест, епископима Рима) у којој, по промислу Божијем, ја служим, била је понуђена та част да буду названи   Васељенским - али ипак ниједан од њих није желео да га зову тако, нити је посезао за овим  именом... Ако ико у Цркви искоришћава назив који обухвата све верне, Васељенску Цркву - о каквог ли светогрђа!²⁵

Ово је православни епископ и истински папа, Григорије Велики - светитељ прихваћен и у Православљу и Римокатолицизму, који је поседовао јасне интелектуалне, духовне и богословске таленте; он отвара уста да говори на тему ауторитета у Цркви и шта каже? Он не проглашава да „сви који су мени, Епископу Рима, покорни, могу бити спашени". Он не каже: „Само ја, Епископ Римски, Папа, могу носити титулу 'Васељенски' (то јест, над свим епископима), и у мој ауторитет непогрешивости учења треба сви да верују". Он не каже о себи ни да је „Заменик Христа на земљи". Напротив, он о Петру и осталим Апостолима говори само као о „главама појединачних (тј. помесних) заједница", и додаје да нико никада, чак ни Свети Петар, није сматрао да треба да извршава васељенску власт. Требало би упоредити речи Светог Григорија са Канонским Законом у Католичкој Цркви: „Ако, коначно, ико порекне да је поданик Врховног Папе... расколник је".²⁶

Римокатолички учењаци данас и сами спремно признају да не постоје историјски докази да су епископи Рима извршавали папску власт над раном или древном Црквом. Ово учење, искрено признају, развило се, заправо, у скорије време као „логични" резултат извесних принципа - нечега што „има смисла": „Папство је настајало мало по мало; изграђивало је своје процедуре, свој облик, своју пуноћу, мало по мало".²⁷ Ово за римокатолике ни мало не умањује важност места које папство има; њих хиљаду година уче да се учење може „развити" или напредовати. Само треба добро поразмислити.

Ово осликава битну разлику између Источне и Западне Цркве - ствар коју православни екуменисти данас превиђају. У латинском Хришћанству је одувек био јак нагласак на философским процесима дефинисања и анализирања великих тајни Вере, док у Хришћанству Православног Истока, све се тајне једноставно примају и посматрају са дивљењем и скрушеношћу. У латинском Хришћанству се до познања истине долази првенствено само размишљањем, сакупљањем свих умних снага у тачку концентрације на задато питање или појам. Једини предуслов је бити прилично интелигентан, информисан и приправан за размишљање.

Током векова, ово је у Западном богословствовању постало правило, тако да данас нико не мисли да има ичег лошег у томе, упркос чињеници да се, на овај начин, почевши од исте чињеничне основе долази до сасвим различитих закључака. Овако, некима се чини сасвим „логично" да непогрешиво папство треба да постоји, док је протестантима ово „нелогично" и коси се са истином - а ипак се и једни и други окрећу Св. Писму и „разуму" да би подржали своје ставове.²⁸ За једног католика, папство није само „логично", већ и „разумљиво". Ипак, Црква Христова мора сачувати Истину и у њој поучавати све нараштаје. Она мора имати сопствено мишљење о свим овим стварима и говорити ауторитативно. А како то боље урадити него имати locus за ово учење у личности једног епископа, тј. папе?

Насупрот томе, православни Оци и Светитељи не седају „да поразмисле". Они се прво боре са гресима и траже опроштај. Тако један православни свештеник пише: „Тајне наше Вере су непознате и неразумљиве онима који се не кају".²⁹ Ово значи да је покајање, а не академско образовање, кључ познања Бога, јер једино након покајања Бог просветљује оне који Га траже. Православни Оци не презиру људски разум, они га дубоко поштују; али они такође знају да путеви Божији често изгледају као лудост мудрима овог света. Православним верницима, дакле, основа истинског знања није човек и његова способност да „поразмисли о стварима", већ Бог и Његово Божанство. На Западу, где је Хришћанство постало толико прожето хуманистичким принципима да је човек постао мера свих ствари, а са Богом додатим само као још једна мисао, ствари више не стоје тако.

Тако је Западна хришћанска мисао развила „логичну" идеју да се јединство Цркве чува у служби и функцији папе, који стоји на врху велике црквене пирамиде. Према овом моделу, помесне Цркве су једноставно један мали део веће слике, као комадићи слагалице који, одвојени од ње, немају никаквог и значења. Због овога, покоравање јерархији на чијем је врху папа, римокатолицима осигурава јединство у вери. Православни се, међутим, држе древног схватања да „помесне Цркве не уједињује папа и папска јерархија, већ њихова и заједничка природа".

Једна помесна Православна Црква (тј. Руска Црква, Грчка Црква, итд.) је, без обзира на своју величину, сама, независно од свих других, католичанска. А ово је тако јер она не помањкава у благодати и милости Божијој. Све помесне Цркве света заједно немају ништа више Божанске благодати од те мале Цркве са неколико чланова. /.../

Односи (једне) са другим помесним Црквама нису односи законске и јурисдикцијске међузависности, већ односи љубави и благодати... веза поштовања и љубави у потпуној слободи... Цркви нису потребне спољашње свезе да би била једна... Помесна Црква је нешто потпуно; она није део веће целине... Јединство Цркве, дакле, није ствар послушности вишем ауторитету. Оно није ствар покорности подређених надређенима... Јединство Цркве дато је причешћем у Телу и Крви Христовој, причешћем са Светом Тројицом. То је лигургијско јединство, мистичко јединство... Папство је изопачење Црквеног јединства par excellence.³⁰

Била је то комбинација ове две грешке - ширење и јачање ауторитета римског епископа и претерано наглашена логика у питањима вере - којом је начињен први и фатални корак у размимоилажењу Источног и Западног Хришћанства. Стално изнова су римски ауторитети брутално потврђивали овај корак на такав начин који би Православне Хришћане убедио да је Римска Црква отпала од пуноће истине. Тако један римокатолички теолог пише:

Рим је био „спреман сада да напусти једну половину Хришћанства (и то древнији, плодоноснији део) ради светских амбиција... У својој похлепи и љубомори, римске папе су тражиле право на апсолутистички примат који Источни Хришћани никад неће прихватити".³¹

Међу новотаријама објављеним током минулих векова- које су још више удаљиле Рим и Православље - је учење названо „Безгрешно зачеће", јавно проглашено као обавезна догма од Папе Пија IX, 1858. (учење које не треба мешати са Рођењем од Дјеве). Према овом учењу, сама Мајка Божија је била сачувана од свих мрља првобитног греха од тренутка када је била зачета у утроби своје мајке, Свете Ане. Ово је, наравно, значило да Дјева Марија није имала палу људску природу као сви ми; радикално учење заиста, јер оно подразумева да њој спасење није било потребно! Римокатолички теолози су покушали да оправдају ово учење на основу тога да је Црква одувек тако веровала - индиректно позивање на правило вере које је дао Свети Викентије Лерински - и због тога што је логички тако морало бити (jош један пример Западне пренаглашености разума). Отежавајућа околност је то да учење о Безгрешном зачећу никада није било прихваћено у Васељенској Цркви. Чак и на пострасколничком Западу, много раних католичких учитеља оцбацивало је схватање да је Мајка Божија била „зачета без греха". Један који би католицима требало да буде добро познат је Бернард од Клервоа, један од средњевековних бранитеља Мајке Божије, кога католици сматрају светим. Бернард је надугачко писао о Безгрешном зачећу, које је сматрао опасном новотаријом. Следећи кратки цитат из његове посланице на ову тему, занимаће католичке читаоце који су поучени да је Црква „одувек" веровала у ово учење:

Бојим се гледајући како поједини од вас желе да измене стање ствари које су битне уводећи нови, Цркви непознати празник (и) неоправдан древном традицијом. Зар смо заиста ученији од наших отаца? Рећи ћете: „Мајка Божија мора се прослављати што је више могуће". То је истина; али слава узнесена Небеској  Царици захтева расуђивање. Овој Царској Дјеви не треба лажно прослављање, новина која је кћи лакомислености.

Требало би напоменути  остале новотарије  које  је увео Запад након раскида   са   Истоком (чистилиште, опроштајнице, заслуге, итд.), али идеја је већ јасна: у извесној временској тачки, Црква на Западу се јасно одвојила од пуноће истине, тако да, иако је ова Црква задржала моћну спољашњу дисциплину много векова, држећи своје чланове заједно у монолитној установи којој нема сличне још од древног Египта, Вера Западних хришћана се полако мењала и скретала с пута славно чисте Вере Неподељене Цркве, поставши нешто сасвим другачије од онога шта је изворно била. Да цитирам Абеа Гетеа:  „Које је то учење за које сваки хришћанин  мора да  се  определи? Оно  које је  од Бога, или од Папе? Оно које је од Цркве, или од римског двора?"³³

Наравно, упркос многим смелим и новим идејама које је Рим увео током векова након Великог раскола, нека основна учења заједничка са прерасколничком Васељенском Црквом су остала сачувана. као и бројни спољни облици - тј. до раних шездесетих овог века, када се у римокатоличкој историји појавио Други Ватикански Концил, носећи са собом радикалне промене. Очигледно, чекало се баш на наше доба, када је дух безакоња већ тутњио светом, и гвоздена дисциплина Римске Цркве била је спремна да доживи слом.

Мајкл Дејвис, римокатолички списатељ, начинио је запањујућу примедбу да је Црква у тако тешком стању - можда чак и у стању општег отпадништва - да ће „Хришћани који остану верни својој традиционалној Вери можда морати да Богу служе изван званичних (римокатоличких) Цркава... да не би компромитовали своју традиционалну Веру".³⁴ Ово је сигурно због тога што су реформатори, да би постигли своје револуционарне циљеве, у потпуности употребили римокатоличку опседнутост двадесетог века оним што је савремено и „применљиво". Такође су, на несвети начин, употребили Западни легализам. Дејвис то овако описује:

Они који су покренули револуцију (у Католичкој Цркви) били су веома добро свесни чињенице да су, ако су њихове новотарије могле бити наметнуте као заповести одозго, могли очекивати да наиђу на врло мало снажног отпора код свештеника и верних, а то је заправо значило да не могу наићи ни на какав отпор. Преовлађујући став био је да је улога лаика да прати штогод клир поведе - а исувише често у историји Цркве дешавало се да, кад клир нешто поведе, виши клир поготову, то буде вођење у јерес и отпадништво... Држање вере се не састоји само од понашања попут каквог аутомата који је програмиран да изврши сваку заповест клира, ма каква она била... (Они прогресивни, међутим, за обичне вернике мисле да су) „стадо", које заостало, нехајно лута, и које је тешко волети. Обичан верник је „сујеверна регилиозна гусеница".³⁵

Једном обичном католику била је потребна изворна, слепа покорност - што би пре стотину година антикатолички протестанти назвали „папинство" - да прихвати све промене, реформе, новотарије и разарања у својој Цркви. Тако о. Џемс Ветн, католички свештеник, пише: „Као да наша религија није ништа више од немог  и покорног испуњавања папиних пуких жеља, које се нимало не тичу етике... или чак здравог разума". Ветн се даље слаже са Дејвисом да је пуно католика прихватило компромисе и грешке „под погрешно схваћеном идејом да је (њихово) увођење било законито, или им се макар тако чини, те је њихово при-хватање било како допустиво, тако и неопходно". ³⁶

Међутим, шта католички традиционалисти могу очекивати кад папа за папом наглашава моћ коју има као „Заменик Христа на земљи"? Ватикански Концил је можда начинио пустошење отварајући врата новим јересима, али није испустио да наново искаже папску надмоћ када је речено: „све ово учење о светом примату Римског Папе и о његовом ауторитету непогрешивог учења овај свети Синод поново износи да у њега чврсто верује сав народ". ³⁷

На стогодишњицу смрти Папе Пија IX - папе који је прогласио догме Папске непогрешивости и Безгрешног зачећа - а само неколико месеци пре своје смрти, Папа Павле VI је говорио о непогрешивости као о „светионику" теолошког развоја његове цркве. Назвао га је „чврстим сидром подршке у олуји идеологија, која карактерише историју модерне мисли".³⁸ Ипак, за време владавине Павла, „католичке семинарије широм света су одбијале генерације младих свештеника са њихових двадесетак година. Њих су пре тога поучавали професори који су минимизирали, или сместа одбацивали, догме и формуле католичког веровања и етике, ... од којих су две биле непогрешивост папе и његова јурисдикција над свим бискупима. На овим двема почива древна идеја Римске Цркве као монархијске установе. Без њих, за Римску Цркву се све руши". ³⁹

Резултат? „Католик не види пред собом само слику пропадања те Целине којом је навикао да исцрпи своје разумевање Истине. Он види уочљиву, очигледну, бескрајну трансформацију самог поимања Истине, која, коначно, није ништа друго до само папство. Папство је спремно да покрије све што носи назив 'хришћанства'".⁴⁰ Велики Православни Свети пастир Јован Кронштатски је, управо због овога, писао: „Узрок свих грешака Римокатоличке Цркве је гордост и уверење да је папа истинита глава Цркве и, штавише, да је непогрешив".⁴¹

Због тога што по суштини егзистира ван главних токова Западне историје, културе и идеја, Источно Православно Хришћанство има јединствену перспективу и римокатолицима може дати објективно схватање њихове садашње ситуације. Неки католици су, наравно, сасвим задовољни променама у својој цркви, и чак их поздрављају. Овим људима Православље изгледа безнадежно старомодно, па чак и фанатично и опасно. Међутим, има много других који себе рачунају у синове и кћери Рима, али само по имену. Док редовно похађају мису и надају се утеси и обећаном рају, они у установи историјског римокатолицизма више не налазе надахнуће и снагу. Ови људи су заправо „тиха већина" римокатолика, и њима Православље може рећи реч, тако да, када питају зашто овај антихришћански, револуционарни дух тако успешно осваја њихову Цркву, морамо им рећи благо, али одлучно: постоји унутрашња сличност између револуције /реформације и католицизма, сличност коју обичан католик није у стању да види због тога што јој је тако близу.

Погледајмо сада свет у који папство води своју децу, своје верне.

Наставиће се...

НАПОМЕНЕ:

1. Patriarch Bartholomaios Comments on the Agreed Balamand Statement,  Thе Illuminator, март - алрил 1994.

2. Malachi Martin, Three Popes and the Cardinal: the Church of Pius, John, and Paul in Its Encounter with Human History, 1972.

3.    Ibid.

4.    Fulton J. Sheen, This is Rome. 1959.

5_:   AIexander Kalomiros, Against False Union,  1967.

6.  Philip Sherrard,  The Greek East and the Latrin West: A Study in the Christian Tradition, 1992.

7. Archbishop Ilarion Troitsky, The Unity of the Church and the World Conference of  Christian Communities, 1975.

8. TimothyWare, The Orthodox Church, 1963.

9. Troitsky, op. cit.

10. Ibid.

11.Eugene Kennedy, Tomorrow's Catholics, Yesterday's Church, 1988.

12. Malachi Martin, The Decline and Fall of the Roman Church, 1981.

13. W Ulimann, Pope Gregory VH. St", The Catholic Encyclopedia,       1967.

14. August Bernhard Hasler, How the Pope Became Infallible, 1981.

15. Ibid.   Бискуп Штросмајер je само један од неколико римских бискупа који су одбили да прихвате догму Папске непогрешивости. 1871. он је једном пријатељу писао да би радије умро, него прихватио ово лажно учење, додавши: „Радије бих био изложен сваком понижењу, него преклонио своје колено Ваалу, отелотворењу дрскости.'' Ипак, очигледно су се понижења и претње које му је Рим наметао, после десет дугих година, показале претешким да би им се одупро. 1881. се, коначно, покорио новом учењу.

16.  Свети Викентије (+450), житељ острвског манастира Лерина, био је богослов из Галије. У свом Помјанику он излаже „оне ствари које сам истински примио од Светих Отаца".

17. Свети Викентије Лерински, Commonitorium (Помјаник)

18. Ibid.

19. Свети Игњатије Антиохијски, Писмо Смирњанима.

20. Свети Викентије, оп. цит.

21. Abbe Guettee, The Рарасу: Its Historic Origin and Primitive Relations with the Eastern Churches, 1866.

22. Један сведок који je чуо ову проповед известио је аутора.

23. Guettee, оп. цит.

24. Hasler, оп. цит.

25. Наведено код Guettee-a, оп. цит.

26. 1325, параграф 2, цитирано у: Alexey Young, Winds of Change in Roman Catholicism,  1959.

27. Wladimir D'Ormesson, 'The Papacy", volume 81, The Twentieth Сеntury Encyclopedia of Catholicism, 1959.

28. Изванредна дискусија на ову тему се може наћи у: Philip Sherrard, The Greek East and the Latin West: A Study in the Christian Tradition, 1992 ,Chapter VI, "From Theologt to Philosophy in the Latin West" Шерард подробно објашњава начин на који је аристотеловска логика почела да доминира теологијом Запада.

29. Archpriest Nicholas Deputatov, "Awareness of God", The Orthodox Word, јули - август 1976.

30. Alexander Kalomiros, Against False Union,  1967.

31. Martin, оп. цит.

32. Bernard of Clairvaux, Epistle 174.

33. Guettee, оп. цит.

34. Наведено у: Fr. Alexey Young, Christianity or the Рарасу? 1979.

35. Ibid.

36. James Wathen, The Great Sacrilege, 1976.

37. 18.члан „Догмаског устава Цркве"

38. Hasler, оп. цит.

39. Malachi Martin, The Decline and Fall of the Roman Church,  1981.

40. Archimandrite Constantine, Orthodox Life, март - април, 1970.

41. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, 1977.

Извор: Протојереј Алексеј Јанг, Журба у  загрљај, Византијско огледало, Храм Светог Оца Николаја Ниш, 1997.

Приређивач: „Борба за веру“