Гледајући ових дана призоре са београдских улица, зверско премлаћивање дивних младих људи, који су подигли свој глас против тирјанства несносне колонијалне управе наше отаџбине, морамо себи поставити основно питање како и од кога ови догађаји могу бити оправдани , чак и на крају времена, када ће по нама православним хришћанима, божански склад бити поновно успостављен.

Фјодор Достојевски у роману : Браћа Карамазови, кроз уста Ивана Карамазова, који прича причу своме брату монаху, о служинчету, дечаку од осам година, који је нехотице случајно повредио каменом, шапу хрта богатог генерала. Генерал, власник имања на којем је дечак живео пита „А што мој најмилији пас храмље?“, па када добија одговор да је то дечак учинио, изводи дечака напоље, заповеди да га свуку до голе коже. Детенце дрхти, обезнањено од страха, генерал командује да дете трчи и онда напујда на њега читав чопор хртова. Гонећи га као дивљач, дозволи да га пси растргну на комаде.

Смисао Иванових речи, заједно са догађањима из србске историје, када су османлије и други освајачи  бацали српску децу увис и дочекивали на бајонете,  па све до најновијих догађања са београдских улица, када се свакодневно пребија младост нашег народа, је у томе  да ли је истина сувише скупо плаћена непотребном патњом мучене, тамничене и пребијене омладине.

Овде постављамо питање, да ли српска колонијална власт може универзалне моралне норме свести само на ниво људских уредби и прописа, посебно када огромна већина становништва, па чак и ти несретни полицајци који пребијају сопствени народ знају да то не може бити исправно, да то у српском друштву није морално и да појам моралности код нас је укорењен не у државним нормама, већ у нечему што је изнад људског, што можемо назвати трансцеденталним.

Одговор лежи у Крсту а не у голој сили, то треба да знају они који претендују да управљају српским друштвом.

Свемоћ, којој тежи савремена српска власт, долази са инхерентним ограничењима, она у себи садржи и неизбежну контрадикцију, која се коси са вулгарним прагматизмом данашње власти.

Може ли свемоћ створити троугао са четири странице, круг са квадратним страницама , може ли свемоћ створити љубав према Вожду која је изнуђена, купљена и покрадена на лажним изборима, може ли свемоћ истргнути Косово и Метохију из срца и душе српског народа ? Одговор је једноставан, не може. Љубав мора бити по својој дефиницији слободна, у сваком другом случају она није љубав. Чак ни Бог који је Свемогући и Моћни, не може и не жели стварати љубав која је изнуђена, пошто је то нешто друго а не љубав.

Љубав не чини зло неопходним, они нису у неопходној вези.  Јеванђелиста Матеј (22,37), наводи управо као прву и најважнију заповест : Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свом мисли својом. То је једина заповест која не може бити изнуђена, она је по својој природи слободно дата.

Следствено томе, за нас Православне хришћане је наведена прва Божја заповест основна људска дужност, она у својој априорној компоненти људскости мора да буде Слобода, не било која слобода, већ морална слобода у којој је садржана љубав. То код данашње српске власти се не може видети нити у траговима, што значи да је она дубоко антихришћанска те као таква није Богом дана.

Подсећам овом приликом оне који се позивају на законске прописе када пребијају и тамниче српску децу, да је Трећи Рајх, на перфектан правнички начин уредио постојање концентрационих логора, али  то није спречило да одговарају након победе савезника. Моралне норме које српски народ и друштво баштине , не дозвољавају колективну одмазду над недужним народом који се усудио да искаже неслагање са Вождом и његовим  одлукама које доводе у питање опстанак народа.

На природно право, надуставне правне норме, хришћански морал који још увек постоји у народу, треба  подсетити власт, која се после крајње упитних избора још увек усуђује звати легалном и легитимном.

Данашња власт и њени дириговани медији показују потпуну неосетљивост на бол других људи.

Полазећи од Ничеа, који каже да „ човек доживљава само себе “, демонстранте назива хуљама, насилницима, и другим недоличним именима, мада се ради о најпоштенијем, најоданијем и најбољем делу нашег народа. О свакодневном вређању опозиције и свих који другачије мисле, њиховом прогону и угрожавању њихових живота, породице, интегритета , имовине итсл, је довољно познато, овде само подсећамо на те чињенице.

За хришћане је неприхватљива пракса режимских ТВ станица, да се емитује у току дана десетине пута интервју са повређеним полицајцем, а истовремено се показује потпуна неосетљивост према болу стотина пребијених младих људи, који се тешко повређени упућују у казамате а да им се при томе не указује ни најминималнији лекарски третман.

Ко вреднује у нашем друштву Бол других људи ? Да ли је наше друштво засновано на презумцији бола који мора да трпе поданици ове криптоколоније , која се полако али неумитно претвара у концентрациони логор. Да ли медији и њихови новинари имају свест да је Бол свих људи исти и да морамо имати саосећање за све повређене на исти начин , ако смо људи.

Подсећам овом приликом све слуге и припаднике режима, да је Господ на Крсту преживео све ужасе , страхове и бол, сваког појединца , па и њихове, да је због свих нас бесконачно пропатио, али да је смисао хришћанског учења да ћеш пре или касније морати да одговараш за све , те да Крст има апсолутно морално право на Тебе као људску јединку.

Стога, позовимо режимске слуге :  помолите се Господу за сва зла и бол које сте , макар и нехотице нанели људима, и гледајте да се колико можете враћате на трновит , тежак и узани пут којим су ходили ваши преци . Окрените се Крсту а не тирјанству.

Стеван Зивлак