Еп. западноамерички Максим

Писмо Верницима Парохије Светога Георгија у Сан Дијегу

 „Сваки књижевник, који се научио Царству Небеском,

домаћин је који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт.13,52).

У ове дане по Светој Педесетници, када се радујемо новопројављеном јединству наше Цркве на америчком континенту, ми славимо Бога у Тројици слављенога: Оца и Сина и Светога Духа желећи вам Благодат и Мир од Господа. То јединство и радост, врло дубоко и јасно, осећамо сваки пут служећи Свету Литургију, сви Оци и Браћа свештеници и сва Пуноћа Цркве Божије, увек говорећи о стварном присуству и дејству Духа Утешитеља и Дародавца „јединства Духа у свези мира“ (Еф.4,3).

И док цела наша Црква настоји да административно јединство спроведе у дело, а наша Епархија и све њене парохије узрастају у благодати и миру, неки псевдо-ревнитељи се у једној нашој парохији недавно осмелише да подбуњују народ причама о тобожњим литургијским „променама“, читају лекције свештенику о Литурији, да говоре о супротстављености „старог“ и „новог“ начина служења, уз позивање на наводне „одлуке“ Светог Архијерејског Сабора. Чак су до те мере антицрквености доспели да у време Свете Литургије, потпуно антиправославно, деле народу разноразне памфлете против епископа, на начин који одаје позадину њихове делатности...

Пре него што покажемо у чему је њихова заблуда, подсећам да је на овогодишњем мајском Сабору у Београду пројављено једнодушје и једномислије Отаца наше Цркве. На њему није уопште било разматрања неумесних питања тобожњег „старог“ и „новог“ начина служења. Напротив, речено је да сви једну исту Божанску Службу служимо, макар и било извесних детаља разлике, као што их је увек било и бива у живој Цркви Христовој од Истока кроз векове, као што је и једно Јеванђеље Христово макар да су четири Јеванћеља, и у њима, као и у Православним Литургијама (а и њих има четири), пројављује се полифонична симфонија Светопедесетничке Благодати Духа, Утешитеља Цркве, Који „у сједињење све призва“.

И док је током 2007/8. године због смутње, произведене вештачки и споља, владала једна конфузија око литургијског поретка, данас су сва та питања превазиђена. Тако, код литургијског саслуживања данас више ником не смета ако је нешто током Св. Литургије разнолико (читање „Царе Небески“ једном или трипут; изговор или неизговор Тропара Трећег часа /пре Молитве Епиклезе/; полугласно читање свих Молитава, а на крају гласно Молитве по Причешћу свих; отварање или затварање двери и завесе; неиспитивање верних пред Причешће „јеси ли постио“, итд.итд.). Тако бива данас свуда у Православљу од краја до краја васељене, и Литургијско јединство Православних Цркава у свету и данас је оно што задивљује неправославне. Тако је служио и служи и сваки српски свештеник у нашој Епархији и целој Цркви у Америци – стојећи пред Страшним Престолом Господа Славе, на коме лежи Јагње Божије, из безмерне Љубави Свете Тројице, за живот и спасење света.

Свима неверицама и маловерицама је сада постало јасно да у Цркви Христовој на Српској земљи постоји истинско литургијско јединство и заједништво, какво је и до сада постојало, и какво ће, Богу слава и хвала, постојати док смо Христови ученици, следбеници и причасници.

У тренутку када је у парохији Светог Ђорђа у Сан Дијегу дошло до мирне и благословене смене пастира, када је парохија добила једног од најперспективнијих свештеника наше Цркве у Америци, и када се налази пред значајним градитељским подухватима, појавише се од ненависника унете сумње с циљем да нецрквоградилачким понашањем поткопају здраве темеље на којима парохија почива. Свештеник Братислав Кришић, упркос томе, својим мирним и духовним ставом надзире и усклађује живот парохије, као жива слика пастира и епископа душа наших Христа (1Петр.2,25), бивајући координатор свега живота и дäлања парохије Светога Ђорђа. Он ће то и у будуће чинити.

+ + +

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у мају 2007. године донео одлуку: „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“. У мају месецу 2008. године исту одлуку је потврдио рекавши у свом саопштењу: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предања и живог сведочења Цркве у савременом свету Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете Литургије и других богослужења у духу устаљеног вековног поретка наше Цркве“.

„Устаљено вековно предање“ је свесно формулисана одлука Сабора да би се, с једне стране, избегла реч „савремено“ која би фиксирала живот Цркве у некаквој најновијој пракси и с друге, да би се избегло свођење Литургије само на „древност“. Она на најбољи начин чува равнотежу између „старог“ и „новог“ (по узору на Господње речи, Мт.13,52) и помаже превазилажењу подела и недоумица. Дакле, одлука Сабора говори само о „вековном поретку“ наше Цркве, а не о јучерашњем, скоројевићском, умишљеном тзв. „старом начину служења“, секташки схваћеном „поретку“ Литургије – каквога нема ни у српском Синодском Служебнику (ни оном о. Јустина) – који „/без/поредак“ по незнању и игноранцији литургијско-канонског реда и поретка у Цркви намеће секта конвулзивних „духовника“, и њихових суфлера, одметнутих и једних и других од својих канонских Епископа.

+ + +

Стога, позивам све наше вернике да у љубави и једномислију схвате следеће:

1. Незнатне разлике у поступцима и покретима, небитним и променљивим детаљима, при свршавању Свете Наднебеске Тајне Евхаристије – не представљају „одступање од Праве вере“, кад је то одувек тако бивало, и бива, и биће: као што је једно па ипак 4 Јеванђеља! Једна па ипак више Литургија! Један у основи, па ипак више разних манастирских и парохијских Типика.

2. Не постоји, нити је икада постојао „један важећи Типик“ за све и свагда. Двадесет Светогорских манастира и данас служе Једну Свету Службу Богу Живоме, уједињени у „јединству Вере и Заједници Духа Светога“, али неједнаки (јер нису клиширани) у детаљима, у „типицима“ (зато кажу: „сваки манастир – свој типик“), а тако служе и манастири и цркве широм Православног света, па и унутар једне и исте Помесне Цркве. Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци упућује на праксу других Православних цркава, али ко од „зилота“ стварно слуша Сабор или другу Православну једноверну и једноцрквену браћу!.

3. Борба за вековни поредак најсветије Службе Православне треба да се усмери на наше чешће причешћивање на Литургијама, а не само четири пута годишње, и притом омогућавање деци да се стално причешћују. Наш је позив да Христа, у јединству вере и заједници Духа Светога, у Литургији нераздељиво раздељујемо и Причешћем се узајамно сједињујемо с Њиме и међусобно, и освећујемо Њиме, Једино Светим.

4. Верници треба да се питају о смислу, дубини, висини, ширини, бескрају садржаја богонадахнутих речи молитава у Литургији, која је плод неисказивих уздаха Духа Светога (Рм.8,26) као душе у Телу Христа Богочовека, а не треба да буде битно са колико тонова јачине свештеник изговара неку молитву у Служби,.

Позивамо дакле: дођите да сви једним устима и једним срцем славимо и певамо Пречасно и Величанствено Име Свете Тројице, Вечног Сабора – Архетипа Саборности Цркве. Дођите да се сви од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо, и тако видљиво исповедамо и пројављујемо да смо живи удови-чланови  Једнога Тела Христа Богочовека и Спаситеља свију нас и свега света (1Кор.10.16-17).

У четвртак, 24. јула 2009.г.                              Еп. Максим Западноамерички