header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Стеван Зивлак: Бан Јелачић
Стеван Зивлак: Бан Јелачић Штампај Е-пошта
понедељак, 10 август 2020

 Многи потези данашње српске власти изазивају негодовање народа, а посебно непријатан мук и неспокој је изазвао потез да се Хрватском националном вијећу купи родна кућа Бана Јелачића у Петроварадину, где би се основао Музеј посвећен том „најзначајнијем сину хрватског народа“ и тиме допринесе развоју хрватског идентитетског питања на штету историје Срба католика на овим просторима.


Да ли су уопште Хрвати живели у Војводини у доба рођења Бана Јелачића 1801. године, те да ли је породица Јелачић била хрватске националности ?

На оба питања је лако одречно  одговорити, посебно уочи Светог Климента , 09. августа, који  православна породица Јелачић слави као своју Крсну Славу.

Колико је Хрвата живело у Војводини па и Славонији и Барањи у то доба ?

Према првом угарском статистичком попису, из 1840. године, у Хрватској и Славонији је живело укупно 1.605.730 становника, а од тога 777.880 Хрвата, 297.747 Шокаца и 504.179 Срба. Из њега се види да у Пожешкој и Вировитичкој жупанији није било ниједног Хрвата. Ту су живели само Срби и Шокци, као и у сремском делу Војне крајине. За Србина у Срему и Славонији, све до данашњег времена, који би се покатоличио уобичајено је говорено да се пошокчио.  Крајем 19. века Шокац је био народни назив за католика. Назив Шокци је означавао оне који кренули да се одрођавају, губећи српски идентитет променивши најпре веру. Шокци су називани у србском народу  и "Кршћани", зато што су се поново крстили у Римокатоличкој цркви, мењајући веру.

Хрватски етнограф Анте Радић је у својим новинама Дом од 10.11.1904. г. у чланку Тко је створио Хрвате?, о етногенези Шокаца написао:

Да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, нпр. у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако добили и батина... и то су били "раци" и шокци" а Хрватима каковим ни трага. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? То је учинила странка права? Наука Анте Старчевића - она је од несвјесне масе створила Хрвате!

Чињеница је да су сви аустријски и мађарски  етнографи  сматрали Буњевце и Шокце католичким Србима. Посебно то важи за бечке етнографе Чернига и Фикера, мађарске Хунфалвија, Калетија и Шикера. Најпризнатији њихов етнограф Хунфалви каже да је око 1870. било у целој Угарској (са Хрватском и Славонијом) Србо-Хрвата 2.405.700 од чега је 942.923 грчко-источних ( православних ) и око 70.000 католичких Срба (Шокаца и Буњеваца), дакле укупно 1.012.923.

Један од најауторитативнијих немачких етнографа 19. века, Лорен Дифанбах, у својој књизи “Етнографија Балкана”, објављеној у Дармштату 1880. године, недвосмислено тврди да у Угарској живи око 200.000 Буњеваца и 50.000 Шокаца, оба племена говоре српски. Чешки етнограф Лубор Нидерле 1911. пише у својој књизи “Словенска раса” на француском језику:

Има бројних католика који се сматрају Србима и које Срби сматрају својима. То су нпр. католици Дубровника и Боке Которске; или Шокци, Буњевци и Крашовани Мађарске.

Немачки публициста Албрехт Вирт у књизи “Балкан” из 1914. године каже да се у Мађарској католички Срби називају Буњевци и Шокци. Немачки етнограф Хуго Бернациг 1954. године у својој књизи “Етнографија” објавио је велику фотографију с потписом:

Шокци и Шокице у свечаној ношњи. То су католички Срби, који обитавају делове Бачке и Баната.

Никада ниједан страни аутор од науке или струке нигде није написао да су Буњевци или Шокци Хрвати.

Насилна асимилација Шокаца, Буњеваца и Крашована, а посебно Далматинаца ( што је посебна прича, остављамо је за неку другу прилику  ), је интензивно отпочета почетком 20. века, да би била институцинализована од стране усташке, касније комунистичке власти. Жалосно је да и данас, наводно демократска српска власт наставља ову погубну политику однарођавања сопственог народа искључиво по захтевима новостоверених лажних идентитетских народа.

И данас постоји велики отпор кроатизацији тих народа, која се на жалост проводи кроз институције српског система а у корист хрватске усташке националне идологије коју је поновно устоличио Фрањо Туђман.

Данас су значајније скупине етничких Шокаца присутне у неколико бачких насеља, међу којима су: Бачки БрегБачки МоношторСомбор и Сонта у Србији, као и Сантово (мађ. Hercegszántó) у Мађарској. У источној Славонији и јужној Барањи такође постоје скупине шокачког становништва. У Мађарској већином живе у северној Барањи, у околини Мохача и Печуја, као и у мађарском делу Бачке у Сантову. У Србији их има 1.864, док их је на простору Војводине у 19.веку било више од 20.000.

Аустријски царски ревизор Ерлер је у свом извештају из 1776. године констатовао да у месту "Карашова" у данашњој Румунији и још шест околних села становништво је српско, али римокатоличке вере. Мислио је на етничку групу Крашована, који су име добили по свом средишту Карашову.

По Ивану Иванићу који је објавио књигу о Шокцима : "И у Банату има Шокаца, који се зову Крашовани, а станују у Крашо-Северинској жупанији . Има их до 20.000 душа. Иако су у мору туђинштине румунске ипак су очували свој српски језик. Необично су лепа соја, јаки људи. Баве се ратарством и баштованством."

Запитајмо се шта смо ми као србски народ учинили да то србско становништво које је кроз историју променило веру, сачувамо у нашем националном корпусу, већ смо дозволили новоидентитетским народима да их без икакве историјске подлоге присвајају и прекрајају, уз помоћ српских власти.

Гроф Јосип Јелачић Бужимски (Петроварадин, 16. октобар 1801 — Загреб, 20. мај 1859) је био генерал и бан краљевина Хрватске и Славоније у периоду од 1848. до 1859. године, познат по борби против побуњених Мађара за време револуције 1848, као и укидању кметства у Хрватској.

 У  Туђмановој Хрватској се сматра једним од највећих националних јунака, док су комунистичке власти бивше Југославије, имале веома негативни однос према њему. Године 1848. Јелачић је постао бан, генерал, тајни царски саветник и маршал. А 1854. године гроф и фелдмаршал аустријски.

Рођен је 16. октобра 1801. године у Петроварадину, данас део Новог Сада, од оца Фрање и мајке Ане, рођене Портнер. Мајка му води порекло од познате православне породице Кнежевића. Крштен је у римокатоличкој цркви, пошто је то била обавеза тадашњег српског војног племства у Аустроугарској, да би задржали своје привилегије у државној служби. Тадашња пракса Срба, војних племића у Монархији је да номинално постану римокатолици, али да остану у породици православни, да носе српска имена, славе крсну славу, а посебно су донирали значајне износе за обнову и изградњу православних храмова и манастира широм Аустроугарске.

Године 1819. постављен је за поручника аустријске војске, иако није имао војничког образовања. У периоду од 1825. до 1830. године служи као оберлајтант у Галицији. Од 1831. боравио је као капетан с огулинском граничарском пуковнијом у Италији. Био је 1837. године ађутант намесник у Далмацији. Године 1841. постављен је за пуковника и заповедника Прве банске пуковније у Глини.

С тог положаја постављен је у револуционарној 1848. години за бана и главног заповедника војске у Хрватској. Одлука о Јелачићевом постављењу донесена је у Бечу 16. марта, а царски указ је потписан 23. марта 1848. године.

Тобожњи накнадни избор Јелачићев на народној скупштини у Загребу 25. марта био је  фингиран. Јелачића је затекло постављење за бана неспремног и недораслог за то место, и он се ненадано нашао на челу Хрватске у пресудно доба њене историје. Уз то су у Јелачићевом држању већ и 1848. и 1849. године показивали несумњиви знаци душевне поремећености (према Енциклопедији Лексикографског завода, свезак 3, Загреб MCMLXVI). Бечка је реакција, међутим, била успесима револуционарних покрета у Италији и другим крајевима Монархије толико ослабљена, да све до јесени 1848. године није могла отворено употребити Јелачића као оруђе контрареволуције. У том раздобљу аустријска влада и династија заузимају  непријатељски став и према Јелачићу и према целом илирском покрету: у заједници са својим тадашњим савезником, мађарском племићком владом, свргавају Јелачића с банске и заповедничке части, проглашавајући њега за побуњеника, а Хрватски сабор за незаконит.

Устоличење Јосипа Јелачића за бана је обављено на Катаринином тргу на Горњем граду у Загребу. Јелачић је ушао у град у свечаној поворци коју су предводили хусари и сережани. Обред је настављен у цркви св. Марка, без присуства католичког бискупа и свештенства које је било промађарско, а затим у православној цркви Св. Преображења, гдје је бана формално устоличио српски патријарх и митрополит Јосип Рајачић. Окупљени народ у Загребу је одушевљено дочекао српског Патријарха, тадашња штампа је забележила тај догађај као најсвечанији  у дотадашњој историји Загреба. Та Илирска бановина је требала имати сабор у коме ће србски народ бити једнако представљен са истим бројем посланика као хрватски народ, а да се одлуке о националним питањима неће моћи доносити прегласавањем, већ саборно, консенсусом.  Тиме су Срби у бановини били признати као потпуно равноправан, конститутиван народ, чиме су испоштоване дотадашње Привилегије аустријског цара које је србски национални корпус добијао плаћајући их крвљу.

Треба овде напоменути да у Митрополијском архиву у Сремским Карловцима постоји  доста писама које је Бан Јелачић писао Патријарху Рајачићу, на чистом српском језику, ћириличним рукописом, у коме Бан изражава, поштовање, уважава Патријарха и моли за помоћ по разним питањима. Из писама произилази да је Патријарха признавао за верског поглавара како војске којом је командовао, тако и њега лично.

Бан Јелачић шаље у јуну 1848. у Вараждин Барона Јосипа Неустадтера да организује одбрану града и заповеда војском. Већ средином јуна долазе у град прве скупине војника тзв. сережана. Међу првима су стигли сережани Слуњске граничарске пуковније. Свака је, наиме, граничарска пуковнија имала у свом саставу по један одред сережана као елитну јединицу, састављену од претежно Срба православаца. На подручју Војничке границе сережани су обављали улогу жандармерије. Ти су војници својом појавом и изгледом код вараждинских грађана изазивали и страх и дивљење. Очевидци их описују као просте и јаке, дивљег изгледа, носили су турске одоре и били наоружани источњачким оружјем "ханџарима, јатаганима и кубурама о појасу, те диљкама о рамену".

Штитећи интересе феудалаца Јелачић је  допринео половичном решењу сељачког питања и спречавању развојачења и ослобођења Војне крајине, због чега се против Јелачића у то доба јавља одлучан отпор граничарског пука на челу са Димитријем Орељом и низ сељачких побуна, које Јелачић гуши преким судом и вешалима. Када су почетком септембра снаге аустријско-мађарске реакције ојачале извојеваним победама у Италији, Јелачић је на њихов захтев отпочео рат против Мађарске, прешавши код Вараждина реку Драву 11. септембра 1848. године. Главни организатори хрватско-мађарског рата били су мађарски конзервативци, који су као емигранти у Бечу, у сарадњи с аустријским контрареволуционарима придобили на своју страну део двора. Јелачићев ратни поход против Мађарске претрпео је неуспех највише зато што граничарска војска, верна својим с пролећа 1848. донесеним Народним захтевањима да се граничари убудуће више не боре изван своје домовине, није хтела да ратује у туђини. То је приморало Јелачића да се после неодлучене битке између Пакозда и Веленче (29. септембра 1848) склони из Мађарске на аустријску територију. Ту се спојио с војском аустријског генерала Виндишгреца, с којом је учествовао у гушењу бечке октобарске револуције. Јелачић је хрватској војсци, чим ју је превео преко Драве, одузео њено народно хрватско обележје, заменивши хрватске заставе царским аустријским барјацима.

Када је Аустрија у децембру 1848. године заратила с Мађарском, Јелачић у томе рату учествује као један од генерала, подвргнут врховном заповедништву Виндишгреца. Јелачић до краја револуције ратује под аустријским заповедништвом прво у Мађарској, а затим у Војводини. То војевање завршава поразом код Хегуеса (14. јула 1849). За време Јелачићевог боравка на фронту догађаји у Хрватској одвијали су се готово без његовог утицаја. Откако се отворено ставио у службу аустријске контрареволуције изгубио је углед у народу и постао немоћан према народном покрету. Покрету који је вођен демократским елементима пружао је одлучан отпор Јелачићевим настојањима да Хрватску поново подвргне Аустрији. Његова поновљена наређења о проглашењу октроисаног аустријског устава од 4. марта 1849. године који је значио укидање свих стечених народних права и слобода, остају у Хрватској неизвршена. Исту је судбину доживео и његов Привремени закон о штампи, којим је покушао угушити народне противаустријске листове у Загребу. Хрватски народни покрет савладан је тек након победе аустријско-руске контрареволуције, а демократска штампа (Славенски југ) онемогућена је у фебруару 1850. године. За време Баховог апсолутизма (1851—1859) Јелачић као бан послушно проводи германизацију и поробљавање Хрватске, а банска се влада претворила у царско-краљевско намесништво. Аустријски цар га априла 1854. године одликовао због показаних заслуга титулом грофа.

Гроф Јосип Јелачић преминуо је 19. маја 1859. године у Загребу. Његово последње почивалиште је у Новим Дворима код Запрешића на његовом некадашњем имању. Након његове смрти у гробницу је неколико пута проваљивано. Можда је интересантно споменути да су се водећи људи хрватске политике 19. века (Старчевић, Радић, Матош итд.) изразито негативно изражавали о Јелачићу сматрајући га негативном политичком личношћу хрватског народа. Крлежа је у Панораними погледа, појава и појмова о Јелачићу написао: Прилично много бунтовног народа побила је и повјешала његова банска власт 1848—1849., а све је однио вјетар и нитко о томе ништа не зна (Књига 3, страница 104). Оно што се мало зна јесте да је споменик Јелачићу у Загребу подигла аустријска војска на иницијативу армијске команде ондашњег цара. Када је војска наручила у Бечу споменик и он био постављен представници града Загреба дали су одговор којим се ограђују да се једном таквом човеку какав је Јелачић, који је компромитовао хрватско политичко име, диже споменик. Обзиром да је учествовао у гушењу мађарске револуције 1848. године у Мађарској се он и данас сматра негативном личношћу.

Упркос противљењима грађана Јелачићев споменик је ту остао све до краја Другог светског рата да би га комунистички партизани једне ноћи тихо уклонили с Трга бана Јелачића, преименованог у Трг републике. Након тога Јелачићев споменик, ироничном игром историје, постаје хрватски национални симбол упркос свему што је чинио за живота. Споменик је након првих избора након Другог светског рата свечано враћен на његово првобитно место (тргу је такође враћено његово старо име: Трг бана Јосипа Јелачића) уз велико одобравање не само грађана Загреба већ целе Хрватске. На стогодишњицу његова рођења 1901. године, на кући у Петроварадину у којој се родио постављена је спомен-плоча. Јосип Јелачић је опеван и у неколико песама, најпознатија је Устани бане, која је први пут изведена 17. децембра 1866. године на дан откривања његовог споменика у Загребу а написао ју је Србин пореклом Огњеслав Утјешеновић Острожински, стари илирац и поджупан вараждинске жупаније у време владавине Бана Јелачића.

Андрија Торкват Брлић у свом Дневнику је написао и за бана Јелачића: "Читао бан и лијепо србски подписао, шта сам ја србски написао". (Илија Мамузић, "Андрија Торкват и његово "Југословинство").

Мирослав Крлежа је добро означио то револуционарно доба, очигледно је да дизање Бана Јелачића на пиједестал највећег хрватског сина, представља  историјски неутемељен чин.

Намера да се Срби католици, којих је у то доба у сталежима Аустроугарске било доста, присвоје као Хрвати, говори о темељима на којима је данашња Хрватска заснована. То је лаж и крађа туђих идентитета и туђих територија. Срби католици су у то доба верно служили аустријском Цару, осећали су се лојалним држављанима Аустроугарског царства, а гајили су и поштовали свој србски национални идентитет који им је гарантован бројним Привилегијама који је србски народ тада баштинио.

Одлука србских данашњих власти да помажу стварање нове историје политичког хрватског народа у моменту када та држава завршава геноцид над србским народом у Хрватској је јасна порука србских власти сопственим грађанима, о томе нека народ поведе рачуна.

Стеван Зивлак

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 август 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 198 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Редакцијо "Србин.инфо", апелујемо на вас да потписујете извор кад преузимате материјале са "Борбе за веру"!

"Борба за веру" је извор објаве "Протокол лечења др Владимира Зеленка" на српском језику (овде:) коју смо преузели и превели са сајта др Зеленка (овде:)!

Већ смо вам се раније два пута обраћали на мејл поводом непотписивања наших прилога, и нисте нашли за сходно да нам на мејлове одговорите! Зато вам се сада обраћамо овим путем.

Још једанпут: апелујемо на вас да испуните основно информативно правило за преузимање (наших) прилога - навођење извора.

Уредништво „Борбе за веру“

+ + +

Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.