Читајући интервју господина Вука Драшковића у суботњем листу Курир, не можемо а да се не подсетимо на Османлијску окупацију наших простора и Кетманство које је било за неке припаднике поробљене хришћанске раје пут за преживљавање и опстанак.

Наш велики писац Борислав Пекић у делу "Године које су појели скакавци", пише “ Увек вас могу питати – зашто не једете? А суштина госта у томе је да на гозби учествује, не да тек присуствује “

Писац Ласло Вегел је пре више  година у тексту "Постсоцијалистички кетмани", дао кључ за разумевање ове појаве у данашње време. Подсетио је на роман Мефисто Клауса Мана и његовог главног јунака Хендрика Хефгена, који "због своје култур-бољшевичке прошлости мора да уложи вишеструке напоре да би се прилагодио нацистичком режиму".

Кетман , односно такија, у арапском муслиманском свету значи лице које “ обезбеђује заштиту “ и њему се даје право да као веран муслиман, уколико му је то у интересу, крши верске забране, па и право да своје јавно мишљење прилагођава туђинском господару, ради заштите себе и свог положаја у друштву. По Курану, Алах цени сваког правоверног муслимана по томе шта му је у срцу а не шта му је на језику. Верски је легитимно да муслиман може користити мимикрију у ситуацији када се осећа угроженим због свога веровања, чак и да порекне своју веру и исповеда веру неверника. То је дозвољена активност самозаштите, коју верник усклађује са својом савешћу и проценом степена опасности у којој се налази.

Професор Валид Фарес са Универзитета на Флориди упућује на чињеницу да је кетманство, то јест такија, увелико преузето од западних развијених цивилизација, има глобалну димензију И показује велики успех када се примењује унутар напредних И софистицираних држава. Она постаје моћно оружје глобализма.

Основни мото се састоји из максиме да : никад не откриј своје намере и оно што стварно мислиш.

Савремени српски интелектуалац Зоран Ћирјаковић указује на нову појаву створену у тешким историјским околностима данашњег србског друштва, а то је “ аутошовинизам” . Он тај појам одваја од самомржње, која је лако разумљива , већ га везује за оне интелектуалце или појединце који полазе од своје изузетности И лажног мондијализма И када негирају својим сународницима човечност И сугеришу им да припадају народу који има “ зверску” природу као вечну, трајну И неуништиву, што би био део народног “менталитета”, те тиме оправдавају непријатељске активности против србског народа.

Немачки писац и нобеловац Хајнрих Бел , својим је ироничним новелама о животу и приликама Немачке за време Другог светског рата донекле утицао на мењање психологије немачке нације. Белова омиљена тема била је човеково индивидуално прихватање или одбијање личне одговорности. Хришћанин и пацифиста, обавезан на глобално поштовања људских права, Бел је, како су писали, у себи сјединио "тако ретку комбинацију политичке свести, уметничке креативности и моралног интегритета која је добар пример будућим генерацијама".

Светски чувени песник осамдесетих година прошлог века, пољски есејиста и преводилац Чеслав Милош у делу "Заробљени ум", за које добија Нобелову награду,  анализира стаљинистички тоталитаризам. Милош пише о феномену "кетмана" као симболу  интелектуалца комунистичке земље који, иако свестан погубности владајуће политике, пристаје да у јавности показује своје друго лице.

Како је могуће да зрели, формирани људи постају присталице стаљинизма и да се прилагоде условима који су им потпуно страни, једно је од главних питања у овом антрополошко-социолошком есеју.

После објављивања ове књиге, учестали су напади на њеног аутора.

Књига есеја Заробљени ум,  је пример оригиналне есејистике с елементима аутобиографије, интроспекције и дубоке рефлексије. Уосталом, сâм Милош је рекао да је „политички аспект само спољашњи, у ствари, реч је о некој врсти антрополошке или социолошке студије...“ која показује понашање интелектуалаца у тоталитаристичком систему. Највеће зло тоталитаристичког система он је видео у поробљавању умова, у страшном идеолошком притиску власти да би створиле „новог човека“.

Једно од главних питања у овом сложеном делу је питање конверзије, наиме, како је могуће да већ формирани, зрели људи постану присталице стаљинизма, да се прилагоде условима који су им сасвим страни. Милош представља два механизма која човеку из земаља Центра служе за прилагођавање новој ситуацији која угрожава његов идентитет. Први је „Мурти-Бинг“, а други „кетман“. Прихватањем првог он подлеже „заробљавању“ ума, мењању личности, док се прихватањем другога бори против тога.

Термин „Мурти-Бинг“ Милош је позајмио из романа Станислава Игнација Виткјевича Ненаситост да би илустровао поводљивост интелектуалаца за лепотама Нове вере.

Термин, „кетман“, позајмљен је  из књиге Жозефа Артура Гобиноа „Религије и филозофије у Централној Азији“, настале крајем деветнаестог века. Из ње је узео „причу“ којом је хтео да покаже да људи о којима пише Нову веру нису прихватали безрезервно. Глумили су, односно практиковали, неку врсту игре у којој су се сви маскирали, и владари, и они који су им подређени. И сви су знали за то. Практикујући „кетман“, доводећи у заблуду представнике власти, човек се осећао морално чист. И ту долази до вредносног померања. Нико није осуђивао таквог човека, важно је да је био „лојалан“ власти. Осуђиван је онај ко није умео вешто да се служи маском.

У београдској чаршији, кругу двојке, формирао се слоган “ социјалне интелигенције”, којом су тадашњи београдски интелектуалци правдали своје политички коректне ставове на основу којих су обезбеђивали ухлебље.

Последњих година код нас, када неоколонијална власт врши све јаче притиске појачавајући диктаторски дахијско кабадахијски облик владавине над Србима, појављују се вулгарни политички пропагандисти, који свакодневно са поробљених медија изговарају гомиле бесмислених неистина и оптужби против наводне опозиције, спољних и унутрашњих непријатеља итсл, покушавајужи да формирају јавно мнење, посебно га припремајући на свршен чин предаје илити продаје Косова и Метохије.

Између кетманства, аутошовинизма или социјалне интелигенције постоје фине, али видљиве разлике, док се у случају вулгарне политичке пропаганде лако уочава сврставање и припадност актуелном режиму  , када  зарад личних интереса интелектуалац залаже свој лични  и материјални положај и интегритет.

Стеван Зивлак