Традиционална подела историје која данас постоји је следећа: Антика (или Стари век), Средњи век, Нови век и Савремено доба.

Антика је период који траје од око 4.000 г. ПНЕ до пада Западног Римског Царство 476. године нове ере. Средњи век је период који траје од 476. године нове ере до 1453. године (пад Византије) или до 1492. године открића Новог света. Нови век је период који траје од краја Средњег века до Октобарске револуције 1917. године или краја Првог светског рата 1918. године. Од 1917-1918 до сада траје Савремено доба. То је класична подела историје.

Овде се може убројити и тзв. праисторија (камено доба, бакрено доба, бронзано доба и жељезно доба) која траје до открића писма.

Оваква подела историје, коју сам навео, је увелико заснована на тумачењима историје од стране ренесансних писаца 16. века, тј. на троподели историје. Троподелу на Антику, Средњи век и Нови век је прво смислио њемачки историчар Кристоф Келер (1638-1707) у 17. веку у делу „Historia Universalis Breviter Ac Perspicue Exposita In Antiquam, Et Medii Aevum Ac Novam Divisa …“ (Општа историја подељена на антички, средњовековни и нови период), али под утицајем троподеле ренесансних историчара Леонарда Брунија (1370-1444, Historiarum Florentini populi libri XII) и Флавиа Блондо (1392-1463, Historiarum ab inclinatione Romanorum imperii decades). Они су опет били под утицајем Франческа Петрарке (1304-1374). Он је на основи своје опсесије Антиком и њиховом литературом назвао доба од пада Римског Царства 476. године (чак и раније од Константина у 4. веку) до његовог доба (14. век) „Мрачним добом“ или „Средњим веком“ (лат. Medium Aevum)[i]. Тако да, постепено код тзв. хуманиста, то доба је схваћано као „између“, „у средини“ (одакле и назив „Средњи век“) између златне паганске Антике и Новог или Модерног доба у којем оживљава античка литература. Иако у Византији никада није изумрла античка литература, а на Западу у овом периоду је увелико тражена и читана с обзиром на могућности[ii]. Тако је изузетно битан период историје тј. Средњи век бачен у „Мрак“. Слабо је истраживан и то често са презиром. У доба просветитељства је прихваћено ренесансно тумачење и презирање Средњег века те је чак и увећано[iii].  Међутим, ради се о једном од најважнијих периода историје, уствари рекао бих најважнијем периоду историје за цео Свет. Зашто је то тако.

Франческо Петрарка, фреска Андреа дел Кастање, око 1450. године

Разлози су следећи. Ту треба прво навести неке чињенице.

Поглед на Средњи век је увелико оцрњен још од ренесансе. Затим, постепено посебно у доба просветитељства почетком 18. века. Тек негде од 19. века се Средњи век почиње поштеније проучавати одбацујући легенде о тзв. Мрачном добу. Овде мислим у првом смислу Мрачном добу као добу идиотизма. До дан данас период није темељито проучен, али је довољно. Једна илустрација, ниједна књига од енглеског учењака Алкуина од Јорка (735-804) из 8. века није до дан данас преведена на тзв. „лингва франка“ данашњице тј. на енглески језик. Тек од недавно се преводе и изучавају научна дела Роберта Гросетеста (1175-1253), енглеског учењака из краја 12. и прве средине 13. века. Он је значајан за физику, данас се сматра да је први смислио теорију Великог праска. Коментари на античка дела из средњег века често остају непреведена[iv].  И тако даље. Данас се нормално Средњи век уопште не сматра Мрачним добом. Епитет је прилично замрачујући, јер онемогућује икакво објективно проучавање одређеног периода ако му је залепљен епитет „мрачнога“. Још се данас ипак Рани средњи век назива Мрачним добом, али и то због недостатка довољно историјских извора, иако је и то прилично нетачно (овисно о подручју о којем се говори). Нпр. у Франачкој постоји много историјских административних докумената из тога периода, само је потребно вишеструко истраживање. Одређене књиге које побијају теорију о Мрачном добу као идиотизму су следеће: Џејмс Хенем, „Божији филозофи“ у којем обрађује науку у средњем веку и након тог периода[v], Режин Перно, „Тај грозни средњи век“ у којем се посебно бави побијањем теорије о Мрачном добу, Бертранд Расел, „Изум пљоснате Земље“ у којем побија уврежено мишљење да су средњовековни људи веровали у пљоснату Земљу, и многе друге.

Примерак средњовековног коментарисања, коментари око целокупног изворног текста

Када се одбаце те „мрачњачке теорије“ о Средњем веку долазимо до чистог погледа на тај период, до „табула расе“, од којег имамо могућност објективног погледа у даљну историју. Када исечемо трње и шуме оцрњивања, можемо да објективно сагледамо период који се пружа пред нама. Био добар или лош.

Настављам затим о значају Средњег века.

Средњи век је значајан из следећих разлога (посебно ако га проширимо на период од 330. године, како сматрају неки историчари). То је период који је такорећи корен свих осталих периода. Од њега креће историја данашњице. Нормално, историја Антике има свој значај. Од Средњег века имамо настанак готово свих држава Европе које постоје данас и њихов развој. Развој савремених језика је у корену у Средњем веку (настанак и романских језика – француски, шпански …, као и основа развоја уопште језика у Европи). Хришћанство је проширено по Европи углавном у Средњем веку. Средњи век је период популарисања књига (управо од стране Хришћана, иако је књига смишљења у Антици од пагана, она улази у ширу употребу управо Хришћанством[vi]). Корени развоја савремене науке се налазе у средњем веку (нпр. увођење математике у науку, као и постепено одбацивање ненаучности Аристостела, о чему пише нпр. Џејмс Хенем у својим делима, као и други историчари), као и технологије (нпр. настанак механичког сата, употреба ватреног наоружања итд.). Тада су настали и први Универзитети. Изузетно битан догађај раскола 1054. године је у томе периоду, као и корени протестантизма (нпр. Џон Вајклиф, Јан Хус). Правно гледано најбитнији правни историјски документ је из тога периода „Cоrpus Iuris Civilis“ цара Јустинијана, који је постао основа правних уређења кроз историју до данас. Истражни поступак је заснован на инквизицијском поступку средњег века. Средњи век је омогућуио повратак свих дела античких писаца на Запад, нпр. преко Арапа и касније Византинаца. Идеологија монархија и племићки манири потичу углавном из средњег века. Корени парламентаризма потичу од енглеске Magna Carta из 1215. године те први парламент настаје у Енглеској 1265. године. Локална самоуправа, путем самосталних градова и њихових статута има велики утицај на савремени развој локалне самоуправе. Такође, развој градова у данашњем виду се може пратити до средњег века. Развој капитализма има своје корене у средњовековном развоју градова (чак и сатом одређено радно време). И много друго. 

Астрономски сат у Прагу из краја 15. века

Такође, постепена декаденција Запада се може пратити још од раскола (а и раније) до данас. О томе су посебно образложено писали нпр: руски филозоф Иван Кирејевски (1806-1856) у делима „О нужности и могућности нових принципа у филозофији“, „О природи европске културе и њене везе са руском културом“, о. Серафим Роуз (1934-1982) у делу „Православни течај преживљавања“[vii], и други. И разне друге основе за будућност настају управо у Средњем веку. Још опширније би се могло навести ако се прошири Средњи век од 330 године како и тумаче неки историчари[viii].

Иван Кирејевски

Период средњег века бива битан за цео свет из следећих чињеница. Цео свет данас је такорећи Европа. У ком смислу. Кад су започеле колонизације Света од стране Западњака у 16. веку, постепено је огроман део Света освојен или колонизован од стране Западњака. Цео свет је постепено потпао под утицај Европе. Северна Америка је колонизована углавном од Енглеске. Француска је изгубили поседе у Северној Америци, постепено, или одједном продајом (нпр. Луизијана у доба Наполеона) те другим начином[ix]. Шпанци су остали у Мексику, а изгубили су неке поседе на севернијем делу континента. Средња и Јужна Америка је колонизована од стране Португалаца и Шпанаца. Африка је колонизована од бројних народа Европе, нпр. целокупна северозападна Африка од Француза, североисточна Африка од Енглеза, данашња Јужно Афричка Република прво од Холанђана те касније од Енглеза, итд.. Целокупна Африка је подељена између неколико држава Европе. У Азији, нпр. Индија је освојена делом од Португалије и Енглеске. Аустралија је колонизована од Енглеске, Филипини од Шпаније и Енглеске. Итд. Цео свет је потпао под власт Европе, прије или касније. Кина није намеравала да се модернизује те је силом прилика била присиљена (под утицајем губитка у првом и другом опијумском рату, кинеско-јапанском рату и инвазијом Пекинга 1900. г.) модернизована је донекле од краја 19. века, посебно од 1905. г. у доба царице удовице Циси (1835-1908, вл. 1861-1908) и у доба републике почетком 20. века. Кинези су били просто заостали у науци и технологији када су масовно дошли Западњаци у Кину у 19. веку (чак нису користили ни ватрено оружије средином 19. века). Тајланд (Сиам) је модернизован, тј. европеизован средином 19. века од Магкута (познатог краља у америчком филму „Ана и краљ“) и његовог наследника Чулалонгкорн. Кореја је силом европеизована од стране Јапана почетком 20. века. Јапан је био заостала држава све док није европеизован. Тек од друге половине 19. века је Јапан силом европеизован и јапански цар Мејџи (1852-1912) је успоставио централизацију, укинио стари феудализам (Мејџи реформама, 1870-их година), успоставио парламентаризам, преместио престоницу у Токијо, модернизовао војску, основао универзитете, и много друго. Русија је проширена на исток у Азију (почевши од цара Ивана Грозног у 16. веку) те чак до Аљаске у Северну Америку, иако освајања Русије се не могу успоредити са колонизацијама Западноевропљана. Значи, цео свет је постепено европеизован и модернизован. Сва технологија и наука коју данас имамо је Европског корена. Јапан је данас научно и технолошки развијен (чак први у роботици) управо јер је западњизиран, европеизован. Кина, такође, она је данашњи технолошки гигант првенствено јер је одбацила кинеску научну и технолошку примитивност. Африка се и сада модернизује, управо због европског утицаја, итд. Тако да је постепено цео свет европеизован, прије или касније.

САД није ништа друго него део Европе у готово сваком смислу, осим географском.

Колонијална Африка

Колоније 1898. године

Центар света је Европа.

Данашња декаденција која је обасула цео свет је европског корена и вуче своје порекло све од Средњег века. Углавном зато је Средњи век од изетног значаја и за цео свет. Значи, цео свет је постао Европа, тако да историја Европе постаје значајна за цео свет, а коренски средњовековна историја, а посебно јер је светска декаденција европског корена и вуче порекло од европске средњовековне историје.  

Све раније наведено у чланку је довољно о објашњењу значаја Средњег века.

Неки би помисли на Јапана (као изузетно развијену државу) те да је њихов развој чисто јапанског порекла. Међутим, у 19. веку све до Мејџи реформи они су били изузетно примитивна и затворена држава. Пред њима су се на океану створили Амерички ратни бродови 1853. године (командовао Метју Пери) на њихово запањење величини технолошког напредка, „пловећи дворци“ тако су их назвали. Американци су их силом потицали на укидање изолације и отварање за међународну трговину. Тај догађај је постао корен каснијих суштинских реформи које су из корена изменили Јапан, европеизовали га и модернизовали 1870-их година. Међутим, доста је о томе. Настављам даље о Средњег века. 

Цар Мејџи (у потпуности у европској униформи), фотографија из 1873. године

Средњи век започиње 476. године са падом Западног Римског Царства. Међутим, ренесансна периодизација и карактеризација је фалична. Чим нема Мрачног доба, нема ни неког средњег периода између два „Златна доба“ те је потребно другачије промотрити историју. Прије тога нешто да кажем о самом почетку периода Средњег века. 476. године се сматра да је пало Западно Римско Царство тј. Римско Царство на Западу. Међутим, то је стара ренесансна и просветитељска бајка (као нпр. код Едварда Гибона у 18. веку). 476. године је абдицирао западни цар Ромул Августул. Међутим, Визиготи, тј. Одоакар (433-493) прихваћа титулу „патриција“ од источног цара у Константинопољу, Зенона (425-491) и признаје источноримску власт над Италијом. Тек од Теодорика (454-526) настаје Остроготско краљевство (493-553) у којем видимо и титуларни престанак римског царства. Међутим, да ли је уопште пало западно царство. Историчар Крис Викам управо то и пита у својој историји Раног средњег века у књизи „Осветљење мрачног доба“. Како је пало римско царство, ако је опет успостављено у доба цара Јустинијана (482-565, вл. 527-565) у 6. веку. Римско Царство је поново успостављено на Западу тј. успостављено је у целој Италији, италијанским острвима, северозападној Африци те у јужном делу Шпаније (у доба цара Јустинијана) и наставља да постоји у сличним границама чак једно сто година након Јустинијана. Постепено делови римског царства падају док не нестаје и равенски егзархат 751. године, који је представљао административно средиште Римског царства од доба Јустинијана. Рим није ни битан, није суштински, није ни био престоница у касној Антици до пада римског царства, престоница је померена из Рима у Милано 370. године и била је до 402. године. Тада је престоница померена из Милана у Равену 402. године и била је до освајања Острогота 493. године. Значи, Равена је битнија од Рима у томе периоду. Она је престоница римског царства на Западу до 492. године. Она је била средиште царства на Западу. Пала је у руке Теодорика 493. године. Њу је Теодорик претворио у престоницу свога краљевства. Међутим, поново је Римско Царство успостављено у доба Јустинијана и средиште Римског Царства на Западу је постао равенски егзархат, са средиштем у Равени. Ако је битно то што тада нестаје подела на западне и источне цареве на то се може приговорити што је и у доба цара Константина (280-337, влада сам 323-337) постојао само један цар у целом Римском Царству и у доба цара Теодосија I (379-395, влада сам 383-395) постојао је такође само један цар у целом царству, а сматра се тај период Антиком (не Средњег века) и да Западно царство и даље постоји тада. Тако да је постојање једног цара од доба Јустинијана на западу ирелевантно, и даље се ради о Римском Царству. Ако би неко приговорио да цео Запад није ни био римски већ варварски (тј. није био у саставу царства, нпр. Франачка, Енглеска) на то се може рећи следеће. Све државе запада су имитирале Рим и задржали бројне римске институције и имитирале римску културу, начин владања па и религију – Хришћанство. Аријанизам (популаран код Варвара, па и Визигота који су освојили Рим 410. године) и Ортодоксија су обадвоје римске религије. Тако да узимајући све у обзир, јасно је да Римско царство не пада 476. године, него постоји и касније. Тврдња да Рим пада 476. године је углавном антихришћанска легенда. Значи, Римско Царство постоји на западу до пада егзархата 751. године под Ломбарде[x]. Тај период можемо сматрати као престанак једног периода и настанак новог, а не да 476. година представља крај једног доба. Међутим, нећемо звати период до 751. године Антиком, јер би то било бесмислено, него је потребно извршити бољу поделу. 330. година је кључна година, настанка и освећења Константинопоља, тзв. краљице свих градова. Од тада настаје ново римско царство – Хришћанско римско царство. То је почетак новог периода историје. Тај период историје би трајао до 751. године. Ова подела је пуно реалнија него периодизација од 476. године до 1453. године као посебног периода. Период од 751. године би се могао проширити до 1453. године до пада Источног Римског Царства и заиста је то један период. Тај период можемо звати период двојности – западно варварско царство, папска владавина и источно хришћанско царство, до 1453. године. Период од 1453. године до 1789. године је један период. Могли би га назвати период борбе, развоја и Руског хришћанског царства. Овај период на Западу карактеришу религијски ратови између протестаната и римокатолика (у 16. веку и тридесетогодишњи рат 1618-1648), ренесанса, развој науке и апсолутизма. У Русији га карактерише настанак Руског царства и западноевропеизација Русије у доба цара Петра I (1672-1725, вл. 1685-1725). Класични тзв. Нови век који траје до првог светског рата представља лошу процену периодизације. 1789. година је кључна као што би многи историчари и признали. Од тада започиње француска револуција (а завршава 1799. године) која врши суштинске измене у систему владања, правном уређењу, друштвеном поретку, идеологијама у Француској те се идеје постепено шире Европом. 1789. година је основа каснијих измена у историји. Период од 1789. године до 1950. године се може назвати периодом револуција и измена. То је период сталних револуција и измена у свакоме виду. Од 1950. године до данас, и даље у будућност се може назвати доба глобализма. Период карактерише глобализацију света и пут у јединствену државу и нови поредак у Свету. Овај период је посебан у успоредби са осталим, јер доводи до промена каквих никада у историји није било и постепеног уједињење Света.

Оваква горенаведена подела историје је реалистичнија од класичне периодизације.

Библијска подела историје спомиње поделу на четири царства (У књизи пророка Данила, глава 2.): Вавилонско, Персијско, Грчко и Римско. Написано је да Римско царство (у пренесеном значењу) неће престати до када ће Бог успоставити нови поредак. У средњем веку је ова подела била прихваћена као периодизација историје, како на Западу (осим Августинове) тако и на Ортодоксном Истоку. Свака од ових царстава подразумева и културни и цивилизацијски круг деловања и утицаја царства. Заиста, након Вавилонског (престаје 539. г. ПНЕ освајањем од стране Кира Великог) наступа сасвим други круг тј. Персијски, након персијског (престаје 334. г. ПНЕ освајањем од стране Александра Великог) наступа Грчки културни и цивилизацијски круг, након Грчког, Римски (почевши са Јулијем Цезаром (100. ПНЕ-44. ПНЕ)). Римски период не завршава. И када проматрамо историју још од Римског Царства од доба Цезара (убијен 44. г. ПНЕ) па даље кроз историју Рим је увек у уму и култури и цивилзацији људи Европе. Након пада Рима на Западу од 751. године, настаје ново царство звано Римско царство тј. Франачко царство од 800. године, крунисањем франачког краља Карла (748-814) за цара (од папе Лава III). То ново тзв. Римско царство се постепено наставља у виду Немачког римског царства званог од доба Фридриха Барбаросе (1122-1190) тзв. Свето Римско Царство (сматрано код римокатолика задрживачем пропасти Света). Међутим, како каже Волтер то царство није било ни свето ни римско, ни царство. Оно је било као федерација, склоп изузетно независних војводина, грофовија, градова и др.. Након укидања овога Царства 1806. године од цара Франца II (1768-1835, вл. нем. царства 1792-1806) наставља да постоји његово Аустријско царство (1804-1867, касније Аустро-Угарско царство 1867-1918) које опет имитира донекле Рим, јер има као грб двоглавог орла, али сенку Рима, тј. црног орла. Пруско или Њемачко царство настаје 1871. године у Версају након победе над Французима (траје до 1918. године) и такође се позива на Римско царство. Чак и њемачка титула „кајзер“ је уствари по значењу „цезар“ (као такође и титула „цар“). Међутим, та неведена би све била варварска царства. Право Римско Царство након пада на Западу је била Византија. Термин може да превари. Термин „Византија“ је измишљен 1557. године од стране њемачког историчара Јеронима Волфа, у његовој историји Византије тзв. Corpus Historiae Byzantinae. Термин потиче од античког града Византиона, на месту где је 324. године цар Константин изградио Константинопољ (тј. Константинов град (полис), славенски Цариград – царев град). Римско Царство наставља да постоји на Истоку све до пада Константинопоља 29. маја 1453. године, међутим, везе се успостављају са Русијом. Баба од првог крунисаног руског цара Ивана Грозног (1530-1584, цар 1547-1584) је била римска принцеза Зои Палеологос (1449-1503, кћерка Томе Палеологоса, последњег цара Константина XI (1405-1453, вл. 1449-1453)). Велики кнез Иван III (1440-1505, вл. 1462-1505) се оженио са Зои 1472. године и користио симбол двоглавог орла на документима[xi], печату. Узео титулу је цара и аутократора, златног двоглавог орла (златни орао је симбол Византије) као симбол и сматрао себе наследником византијских царева[xii]. Митрополит Зосима крајем 15. века назива Ивана III „нови цар Константин, новог града Константина – Москве“. Руско царство поседује исти систем владања и исту веру – Ортодоксну, као и Византија. Владар руског царства је тзв. аутократор, као што је називан и у Византији (осим „василевс“ тј. цар). Москва се назива „трећи Рим“ (нпр. један од првих који назива је Филотеј псковски[xiii] (1465–1542)). Такође, занимљиво, Москва је изграђена на шест брежуљака, као што је такође Константинопољ и такође Рим. Такође, чињеница да је Руско Царство било највеће царство у историји света[xiv]  би била добра назнака да се ради о једном од четири царства наведена у Данило гл. 2., тј. о Римском Царству. Тако да по лози тј. наставку лозе царева кроз руску лозу (која се наставља чак и у Романове), путем филозофије римског царства, обележја, религије, се наставља римско царство истока у Русији. Остварује се да Рим (Москва) тј. по пророштву назван „трећи Рим“ неће пасти тј. „неће бити четвртог Рима“[xv]. Тако да се остварује пророштво о четири царства по којем ће задње бити Римско Царство. Римско наставља да постоји изгледа до Судњег дана. Могло би се навести једно чудо које сведочи да је Богородица задржала круну након смрти последњег цара Николаја II (1868-1918, вл. 1894-15. март 1917), све док га не преда достојном. Наиме, по томе чуду Богородица се 15. марта 1917. године, исти дан абдикације последњег цара Николаја II, јавила сељанки Евдокији Адриановној и указала на икону где је приказана Богородица на трону са руским царским регалијама те је то тумачено да Богородица преузима царство након абдикације последњег цара и чува власт до предаје достојном (Владимир Мос, „Доба катастрофе (1917-1945)“, стр. 13). Тако на тај начин Римско Царство наставља да постоји, без обзира на абдикацију последњег цара и по свему судећи ће постојати до Судњег дана.

Цар Николај II Романов

Библијска периодизација историје на царства у којем је последње царство Римско, је постојала у Средњем веку, како на Истоку тако и на Западу. Веровало се да је Римско Царство постало Хришћанско те да ће наставити да постоји по свему судећи до краја света. С обзиром на проматрање историје и реално стање око царстава и пророштва, заиста је Римско царство наставило да постоји у оквиру Руског царства. Неки би могли веровати да је пало абдикацијом Николаја II 15. марта 1917. године (убијен 17. јула 1918.), али чудо са иконом сведочи другачије тј. да наставља да постоји (горе наведено чудо са иконом) и да ће постојати до Судњег дана. Занимљиво, појам Римског царства се везује и за владавину Антихриста, али се ту ради уствари о варварском римском царству. По пророштвима се сматра да ће Антихрист владати паганским римским царством, што представља одређени повратак римском антихришћанском царству и представља варварско антихришћанско царство. Тако да опет постоји позивање на римско царство. …

Настављам о Библијској и Средњовековној подели историје.

С обзиром на Библијску историјску периодизацију и Средњовековно тумачење поделе историје, периодизација историје би била следећа.

Први период је Почетак (од Стварања света до Ноја, после Потопа). Овај период је без излике одбачен од стране савремене науке и историчара, под утицајем Теорије еволуције, а парама  савремене олигархије, како би рекао тзв. културни ратник, историчар Мајкл Џонс[xvi]. Међутим, занимљиво како се овај период може потврдити путем истраживање култура широм Света. Ако би прихватили да су сви народи према Постању у једном периоду живели на једном месту те се раштркали широм Света, задржавши неке остатке приче о Богу и Постанку, морали би да налазимо широм Света, посебно код најмање измењених друштава (градско друштво би било на степено често највећих измена), остатке приче из Постанка до периода градње града и куле (Постање гл. 11.)[xvii].  О томе ћу овде да изложим. На првом месту се путем истраживања и успоредби може закључити о постојању првобитног монотеизма, како доказују независно нпр. антрополог Ендрју Ланг у делу „Стварање религије“[xviii]  и др., и антрополог Вилхелм Шмит у делу „О пореклу религија и његовом ширењу“[xix]  и бројним другим његовим делима. Неки примери остатака првобитног моноетизма (исквареног) су: https://en.wikipedia.org/wiki/Serer_religion https://en.wikipedia.org/wiki/Yoruba_religion https://en.wikipedia.org/wiki/Baiame  https://en.wikipedia.org/wiki/Batak_mythology https://en.wikipedia.org/wiki/Bathala  Првобитно божанство би се могло „реконструисати“ као врховни бог, творац свега постојећег, људи, свемогућ, невидљив, владар, пун љубави, дародавац моралног закона[xx] и остало. Стварање Света од божанства је тврђено у разним религијама. Тврдња да је човек створен од Земље од стране божанства је присутна у причама широм Света (О томе видети: Јан Тејлор, „Човек од глине“, Journal of Creation, https://creation.com/images/pdfs/tj/j26_1/j26_1_124-127.pdf, Џејмс Фрејзер о томе пише у „Фолклор у Старом Завету“). Приче да су сви људи настали од двоје – мушко и женско постоје широм Света. О томе пише нпр. еволуциониста, антрополог Халпајк, у књизи „Брод будала“ (https://www.amazon.com/Ship-Fools-Anthology-Nonsense-Primitive-ebook/dp/B07HX4188K), где поред осталог побија мишљење савремених антрополога да је први стадиј људског друштва чопор те доказује да је уствари породица те склапање брака код примитивних друштава води порекло од веровања у први брак – првог мужа и жене (нпр. Конзо племе у Етиопији, Серер народ, Викинзи су такође веровали да су људи настали од првих двоје, Хавајски народ и многи други). Приче о тзв. Светском дрвету (нека мешавина дрвета живота и дрвета познања добра и зла) се налазе широм света нпр. Игдразил код Викинга, Светско дрво код Тенгриста (у облику крста), Светско дрво код Маја (у облку крста), Кахаринган у Индонезији (https://en.wikipedia.org/wiki/Kaharingan три гране те се исто изгледа треба тумачити у облику крста), Тора Сигару код Ниас народа (https://en.wikipedia.org/wiki/Nias_people) и многоих других. Приче о светском потопу су присутне широм Света, што је опште познато (није потребно посебно ни наводити) нпр. у Индији, Кини, Грчкој, код северноамеричких Индијанаца, код Ескима…. Потоп из Постања је најреалистичнији опис. Прича о градњи велике куле (или слично) се налазе широм Света, нпр. о томе пише атеиста, антрополог Џејмс Фрејзер у „Фолклор у Старом Завету“, нпр. код Азтека чак постоји слична прича како је њихово божанство за казну уништило огромну пирамиду, итд.. Тако да успоредбом култура и прича широм Света долазимо до следећих закључака: у почетку су људи обожавали само једног бога, божанство је створило Свет (ово би стога морало да буде првобитно божанство, а не неки други постепено додавани богови), божанство је створило човека од земље (опет морао би бити тај првобитни бог), сви народи су настали од двоје – мушко и женско, постојало је неко посебно дрво или дрва, десио се светски потоп за казну грехова према божанству (опет морао би бити првобитни бог), народ је градио велику кулу и језици су помешани (људи су кажњени од божанства). Ово савршено одговара причама из Постања те читамо те приче у најреалистичнијем виду (остале приче широм света су често са елементима нереалности и примитивности). Ово би било укратко о тој теми, а могло би се написати још пуно више. Приче да је човек настао од мајмуна или мајмуноликог бића како се верује у Теорији еволуције нису присутне у 99,99% прича широм Света. Нпр. једина сличност се може наћи код неког племена у Аустралији, који су били тотемисти и веровали да је њихово племе у роду са црвеним мајмуном. Тако да је Теорија еволуције облик тотемизма, тј. веровање о сродности човека са животињом. Занимљиво, агностик Ендрју Ланг тотемизам (стога и Теорију еволуције) назива највећим зверством тј. идентификовање човека са животињом.

Мајанско светско дрво, храм крста

Настављам даље о периодима историје.     

Други период историје би трајао од искрцавање преживелих људи после Потопа, градње првог града Вавела или Вавилона (ово не би требало да обухваћа место класичног града Вавилона) и куле до пада Вавилонског царства, које је освојено од стране персијског цара Кира Великом 539. г. ПНЕ. Град Вавилон (налази се у данашњем Ираку) у складу са пророштвом Исаије[xxi] је остао заиста напуштен и ништа није изграђено на његовим рушевинама у смислу насеобина за живот. И дан данас је тако. Период од градње вавелске куле и града до пада Вавилона би обухватао један историјски, културни и цивилизацијски период.

Гравура Исаијино виђење уништења Вавилона 

Трећи период би трајао од  пада Вавилона до освајања Персијског Царства, од стране Александра Великог 334. г. ПНЕ. Око 515. г. ПНЕ је изграђена престоница новог царства Персије Персеполис (данашњи Иран). Велики и изузетно уређен град. Персијско царство је било велико и сезало чак до Индије. Период од пада Вавилона до освајања Персије и Персеполиса би обухватао један историјски, културни и цивилизацијски период.

Остаци Персеполиса

Четврти период би трајао од пада Персије до Јулија Цезара. Александар Велики је освојио Персију и том приликом огромни и уређени град Персеполис је у потпуности спаљен 330. г. ПНЕ одобрењем Александра[xxii].  Александрово царство је сезало чак до Индије. Успоставио је престоницу у новог граду Александрији (названом по њему) у Египту. Након његове смрти царство се распало, али те државе су постале наследници царства и културно као део једног те истог грчког царства. Период од Александра Великог до Јулија Цезара би обухватао један културни и цивилизацијски период.

Древна Александрија 

Пети период траје од Александровог освајања до Цезарове диктатуре. Јулије Цезар је освојио Галију (данашњу Француску), победио Помпеја у грађанском рату, прогласио се сталним диктатором (лат. dictator perpetuo) у Римској републици те је због тога и убијен 44. г. ПНЕ. Код разних историчара сматра се првим римским царем (или се Август сматра). С њим креће период римског царство, али које се дословно тако не назива, него и даље Република. На основи свега реченог у овом чланку римски период се може поделити на шест периода како следи.

Остаци древног Рима 

1. Доба паганског римског царства (од Цезара 42. г. ПНЕ до Константина 330. г. тј. оснивања Константинопоља),

2. Доба хришћанског римског царства (од Константина тј. 330. године до пада равенског егзархата 751. године),

3. Доба двојности - Хришћанско римско царство, варварско римско царство и папска владавина (од пада егзархата 751. године до пада Византије 1453. године),

4. Доба борбе, развоја науке и Руског царства (од пада Византије 1453. године до револуције у Француској 1789. године),

5. Доба револуција и измена (од француске револуције 1789. до после другог светског рата 1950. године),

6. Доба глобализма (од после другог светског рата 1950. године до пресуде Страшног суда (који даје тачку на историју, Дан се исто може убројити у овај период)).

Фридрих Шилер је написао у својој песми Резигнација (објављеној 1786. године): “Светска историја је светски суд” (Die Weltgeschichte ist Weltegericht). На ово филозоф Владимир Мос наводи: “Али ово не може бити истинито све док историја не укључује и последњи моменат у историји, - моменат који иде ван историје – Последњи суд. “Права пресуда” (о историји, не о периодизацији) “ће морати да чека до тада, све до пресуде јединог Праведног Судије…” (“Доба катастрофе”, стр. 820). Историја постаје комплетна једино са Страшним судом.

Оваква горе изложена периодизација историје у целом чланку, заснована на Библијској периодизацији и поправци класичне периодизације је најреалнија од осталих подела историје.

Тако да се на крају ствара историјски „круг“. Целокупна историја завршава са Богом (на Страшном суду), као што је историја и почело са Богом (Стварањем Света и човека). Како су људи живели у Рају, тако ће опет да живе, само на вишем степену (тј. достојни). Творевина је обновљена. Тако се на неки начин дешава циклични повратак у првобитно стање (заправо још савршеније стање).

Како је Бог успоставио у Стварању временске кругове: дан, месец, година; тако је цела историја на неки начин облик круга и тако на крају завршава. …

Ж.