Социјална дистанца као заповест

Борба против корона вируса покреће све чудније видове званичне антипандемијске пропаганде, који непрестано (пре)наглашавају „социјалну дистанцу“, а  надлежни препоручују да будемо што даље од вољених, да их не бисмо заразили.

Ђаци треба да крену у школу са маскама на лицима, а маскирани морају да буду и просветари. Ипак, психолошке последице ношења маски нису мале. Поготово за децу и младе.

ОБЕЗЛИЧАВАЊЕ

Клинички психолог Софија Тривунац, која је четири деценије имала праксу на Западу (докторирала је у САД) указује на озбиљност тих последица у интервјуу „Печату“( 14. август 2020). Истичући малу корист од маски (не рачунајући ту озбиљне медицинске маске, које углавном нису доступне обичном човеку) у заштити од болести, она каже: „Ово је директни акт подређивања и учења и деце да се подређују, да немају комуникацију, да немају лице. А кад се беба роди па док не проговори, она, као и примати, има потребу за том основном сликом лица – осмехом и очима, а сад нам већ најављују и наочаре. Значи, „укидају“ нам очи и уста као два највећа комуникациона канала која има човек према човеку и човек према животињама. Одједном смо дошли у ситуацију да тај који не носи маску бива означен као преносник заразе или неко ко је бунџија, неко ко се опире./…/ Нећу да патологија компулсивно – опсесивних особа постане владајућа и да ова корона за нас постане нормалност“.

Наравно, против пандемије се треба борити. Али, та борба не сме да занемари психичке последице ванредног стања. Софија Тривунац истиче: „Ако људски организам посматрамо као пријемник који је у дужем временском периоду оптерећен, или „нечист“, или блокиран, његов имунитет је озбиљно ослабљен и није у стању да енергетски „свари“ све те страхове. Један од великих генератора страха је неизвесност којој смо, такође, изложени у дугом временском периоду, а све нас то води најпре у менталне поремећаје а онда и физичку болест. Јер кад оболи мозак који управља нашом психом и нашим телом, постепено оболевају и други наши органи и исходи су махом тешки и крајње опасни“.

                  Маскирање и ђаке и просветне раднике уводи у изокренути свет, свет „Алисе иза огледала“, у коме неће бити ни правог образовања, ни насушне социјализације. Али, највећи удар је извршен на суштину међуљудских односа – љубав.                                                                             

ТАЈНА ЉУБАВИ КАО ОСНОВА ЉУДСКОСТИ

У својој књизи „Хвалоспеви смислу“, књижевник Душко Јевтовић пише: „У једном породилишту, две близнакиње, рођене пре времена, биле су смештене у одвојеним инкубаторима, како прописи налажу. Једној од њих је живот био угрожен. Дежурна медицинска сестра их је ставила у исти инкубатор и када их је после извесног времена обишла, схватила је да се догодило чудо: затекла их је загрљене! Јача сестра близнакиња загрлила је слабију, којој се од тог момента стање нагло мења на боље! Као да је добила вољу за живот, која јој је недостајала, слабија сестра је почела уједначено да дише, срце јој је куцало у ритму срца сестре чија ју је љубав оснажила. Прецизни апарати су све регистровали. Колегиница ми је и одштампала чланак који се завршавао фотографијом спасоносног загрљаја.       

„Када је Кири”, писало је,  „осетила да је у близини своје сестре и да се њена сестра бори за живот, загрлила је своју малу сестрицу како би јој пружила подршку у тој борби. Од тог тренутка, Бријела је почела нормално да дише, откуцаји срца су дошли у нормалу и њено здравље је почело да се стабилизује. Лекари су одлучили да држе заједно бебе, јер кад су заједно одржавале су једна другу у животу.” Ово је, могло би се рећи, научни доказ о лековитости љубави. Јер срце је осетљивије од било ког апарата. Осећање љубави штити боље од заштитног стакла и прожима дубље од каблова и цевчица. Импулсом вечности покреће крвоток и топлотом загрљаја ослобађа наду из оклопа смрзнуте равнодушности, тог круга смрти.“

Дакле, борећи се против физичке болести, не смемо оболети ментално и социјално. Здравље је психофизичка свеукупност и целовитост, а не једнодимензионално одсуство физичке болести. О томе нарочито морамо водити рачуна кад су наша деца у питању. Они су будућност, зар не? 

Извор: https://www.ifamnews.com/sr/