Иако смо у уводном делу рубрике „Писма посетилаца“ истакли да ставови изнети у писмима посетилаца представљају ставове аутора тих писама, те да се „ти ставови могу, али не морају нужно слагати са ставовима Уредништва сајта”, ипак желимо да искажемо другачије мишљење у односу на два става које је уважени господин Стеван Зивлак изнео у свом тексту „Трећи Рим и религија Новог доба“ (овде:).
1. став – да се у Русији доживљава процват Православља и, 2. да је Руска Православна Црква остала духовни ауторитет не само руском народу, православним и патриотским организацијама, већ и свим осталим народима, чак и различите вероисповести, који су се осећали безбедно и угодно у том великом светском царству. Одговор на 1. став: Русија не доживљава процват Православља, већ, напротив, суноврат, односно кварење Православља без преседана. Московска патријаршија, која јурисдикцијски покрива територију Руске Федерације, налази се у понору отпадије која је – како тренутно ствари стоје – већа једино у Грчкој православној цркви. У Русији све постове пости свега 2 % становништва, а екуменизам, богослужбено реформаторство, односно – новотарије и коронаверство, изменили су руско Православље из темеља. Оно што је још остало од правоверја у Русији, као и у другим Помесних Црквама, осим Грузијске и Бугарске, - то су оазе Православља (а поготово правоживља). Оно што, делимично, може охрабривати, јесу дисонантни тонови који отпадији Московске патријаршије долазе из појединих аутономних делова Руске Православне Цркве – рецимо, Молдавске Православне Цркве и, донекле, Белоруске Православне Цркве. Одговор на 2. став: Руска Православна Црква, дакле, из горе наведених и многих других разлога, није духовни ауторитет нити руском народу (не оном правоверном), нити православним и патриотским организацијама. Она, ту се можемо сложити – ауторитет је искључиво „осталим народима и различитим вероисповестима“, нарочито римокатолицима и муслиманима, с обзиром да се на њеном челу налазе патријарх Кирил и митрополит Иларион, духовни син и унух криптокатолика митрополита лењинградског Никодима Ротова, који врло предано спроводе политику тихог покатоличавања руског народа, коју је започео њихов духовни отац. Муслимани, такође, могу бити поштоваоци лика и дела вођа Московске патријаршије, јер патријарх Кирил је у више наврата изјављивао да је Бог хришћана и муслимана исти Бог, а џамије и ислам у Русији бујају и цветају. У Русији, иначе, невиђени процват доживљава и јудаизам, уз симфоничну подршку руске државе и Цркве. Ових дана смо сведоци немилосрдног прогона оца Сергија Романова и његових присталица, између осталог и због оптужбе коју је он изнео на рачун врха руске државе, за сарадњу са јеврејском сектом Хабад, која ради на уништењу руског народа, руског Православља, али и свог словенства и Православља уопште. Оца Сергија и његове присталице, као што смо већ известили, Московска патријаршија је „одлучила“ од Цркве, али су истовремено патријарху Кирилу, митрополиту Илариону и другим руским епископима и клирицима највећи непријатељи Православља и словенства, римски папа и хабадовци - браћа. У закључку, са једним исказом господина Зивлака се можемо, ипак, сложити – да се „сви остали народи и вероисповести осећају угодно у том великом светском царству”. Сви, дакле, осим православних Руса. |