ПОУКЕ СТАРЦА КЛЕОПЕ

            Колико је врсти патње у свету?

Зашто има толико патње на земљи?

Праведни Јов вели: Човек се рађа за патњу (Јов, 5, 7). А Свети Павле вели да је сва твар у патњи (Рим. 8, 21). Патње у свету су последице греха (Јов. 4, 8; Пс. 7, 14-16; Приче 22, 8; Јер. 4, 18). Патње су казне за грехе (Лев. 26, 24-28; 2. Сам. 7, 14), али ако будемо примили све патње са трпљењем и благодарношћу, донеће нам велику духовну корист за спасење душе. Углавном видимо да како се множе греси и зла на свету, тако се множе патње, то јест глад, земљотреси, ратови, сваковрсне болести и смрт. Брига нас хришћана јесте да напустимо грехе, да се стално миримо са Богом и да имамо страх Божји, смирење и трпљење, и тада ће се све насе патње умањити, и биће нам од велике користи за спасење.

Да ли је патња залог вечних мука или испаштање грехова? Који је смисао и циљ патње?

Циљ патње за хришћане јесте један једини: испаштање грехова на земљи кроз сваковрсне болести, невоље и болове, ради очишћења и спасења душе. За зле, који не желе да се поправе, да се покају, патња са земље остаје као залог вечних патњи. А за оне који примају од Бога патњу са трпљењем и са благодарношћу и обраћају се на покајање, патња, ма које врсте била, најбољи је начин за исправљање и испаштање грехова, избављајући их овим вечних мука.

Видимо да су који више пате на земљи више помирени са својом савешћу, бољи, смиренији, јачи у искушењима, близи Богу, и спасавају се лакше, као праведни Јов, убоги Лазар, Свети апостоли, мученици, преподобни, и толико других. А који живе добро - здрави су, поседују имовину и све што желе на земљи, али су обично слабоверни, немилосрдни, тирани, лакоми, егоисти - боје се смрти и умиру у тешким гресима, на вечну осуду.

Патња је одозго одређена ради спасења, ради искушавања, ради опраштања грехова и ради духовног узрастања. Само ако је примамо с благодарношћу, као из Божје руке, као што каже и пророк Давид: Твој жезал и твоја палица утврдише ме (Пс. 22, 5). Дакле, жезал и палица патње теше добре и вернике, поспешују их у добрим делима, чисте од грехова и удостојавају их већег венца и награде на небу. А за зле жезао патње је позив на покајање, казна на казну и жвале у устима, јер не желе да се приближе Господу (Пс. 31, 10).

Како треба да подносимо болест, неправду, укор, сиромаштво и ма коју врсту патње на земљи?

Најпре да имамо веру да нам је патња, ма које врсте била, одређена од Бога, Оца нашег небеског, на спасење, а не на вечну осуду. Затим, треба патњу да примамо са трпљењем и са благодарношћу. А наше трпљење треба да буде удружено са побожношћу и уздржањем (2. Пт. 1, 2-7), да буде удружено с радошћу (Кол. 1, 11) и надом.

Трпљење у патњи поспешује се у нама кроз молитву, кроз исповест и Свето пришешће, кроз читање Светих књига, кроз размишљање о страдањима Господа нашег Исуса Христа и свих Његових светитеља, кроз посећивање оних што су у патњама тежим но што су наше и кроз размишљање о вечном блаженству у рају. Јер другога пута за спасење нема до само кроз крст, кроз патњу, кроз трпљење и жртву, као што каже Спаситељ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13).

Збок којих узрока пате невина деца? Које грехове она испаштају?

У Изласку читамо: Бог је ревнитељ, који походи грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог колена (Изл. 20, 5). И опет: Бог походи грехе отачке на синовима и на синовима синова до трећега и до четвртога колена (Изл. 34, 7; Пон. зак. 5, 9; Пс. 36, 28; 108, 13; Исаија 14, 21). Велики пророк Јеремија вели: Чиниш милост на тисућама, и враћаш за безакоње отачко у недра синовима њиховим након њих (Јер. 32, 18; Број. 14, 18; Јов. 5, 4; 21, 19; Исаија 13, 16). Пророк Исаија вели: Приправите покољ синовима за безакоње отаца њихових (Исаија 14, 21).

Значи, из ових сведочења Светога писма може се доста јасно појмити збој којих узрока пате невина деца и чије грехе она испаштају.

Како Црква ублажава људску патњу и какву дужност има хришћанин према онима што су у патњи?

Црква ублажује и исцељује патње људи разноврсним молитвама Преблагом Богу (Пон. зак. 4, 29-31; 2. Днев. 7, 13, 16; Пс. 33, 17; 49, 15-16; Исаија 19, 22; Јк. 5, 14). Црква је одредила разне молитве за ублажавање патње. Најзначајнија молитва и служба за болесне јесте тајна Светог јелеосвећења, као и разне молитве за здравље.

Хришћанин има велику дужност према онима у патњи, да им помаже по својој моћи, како материјалним средствима, као: одећом, храном, угошћавањем, неговањем, новцем итд., тако и духовним средствима, као: молитвом за болеснике, бодрењем духовним рецима, самилошћу, тешењем итд., као што нас учи Свети апостол Павле, који вели: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим. 12, 15).

         Шта поимамо под искушењима и зашто је човек остављен да буде искушаван?

Искушења су провере које долазе човеку од ђавола и од његових слугу, злих људи (Јк. 1, 13; Мт. 4, 1; 16, 23; Мк. 8, 33; 1. Кор. 7, 5; 2. Кор. 11, 3; 1. Сол. 3, 5). Бог је допустио да човек буде искушаван ради провере љубави према Богу (Пон. зак. 8, 2), ради провере наше покорности (Пон. зак. 8, 2), ради провере нежељења добити (Јов. 1, 9; 12). У ствари, искушења увек одговарају слабостима људске природе. Јачима у вери одређује Бог тежа искушења, да би узнапредовали у светости и да би се удостојили већих венаца. А слабијима у вери и трпљењу одређује Бозански Промисао лака искушења, да би их могли савладати и да не би очајавали.

Ево шта каже Свети апостол Павле: Друго вас искушење није снашло осим човечијега; веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10, 13). Исто то казује и пророк Давид: Господ неће оставити грешнички скиптар над праведничком судбом до краја, да праведници не би пружили своје руке на безакоње (Пс. 124, 3). Праведни Јов каже да су верници оптерећени разним искушењима по допуштењу Божијем (Јов. 7, 8; Јк. 1, 2; 1. Пт. 1, 6). Али никада Бог не допушта на изабране искушења преко њихових моћи.

Који су истински извори искушења?

Три су извора искушења: похота телесна, похота очију, надменост живљења, као што каже Свети апостол и јеванђелист Јован (1. Јн. 2, 16); или: “Љубав према уживањима, славољубље и среброљубље, из којих се рађа свако зло”, као што каже Свети Јован Дамаскин (Добротољубље, том IV, стр. 188). Са ове три врсте искушења покушао је сатана да куша и Христа (Мт. 4, 2-11).

Који су непријатељи што ратују с нама и кушају нас до смрти?

Три су непријатеља што ратују са нама и кушају нас до смрти: ђаво, световна уживања и тело. Сва та три непријатеља ратују са нама сваковрсним искушењима и мало је хришћана који успевају, даром Христовим, да изађу као победници у борби са искушењима и уживањима овога века. Јер ако Господ не сачува град, узалуд би се трудили (уп. са Пс. 127, 1), вели Дух Свети кроз уста Псалмопевца. Али, пошто нам помаже Спаситељ, “нико неће покварити наш град” (Антифон 3. гласа).

Која су највећа искушења преко којих ратују с нама та три непријатеља наших душа?

Ђаво, извор свеколиког зла, куша нас особито мислима неверовања, хуле, сумње, безнађа, гордости и таште славе; а посредно ђаво нас куша кроз људе са мислима гордости, таште славе, гнева и разврата; среброљубљем, лакомошћу за имовином, завишћу, свађом, осуђивањем, језичавошћу и другим. Кроз тело ђаво нас куша леношћу, стомакоугађањем, пијанством, развратом, клонулошћу воље, неосећањем срца, унинијем и другима ове врсте.

Са колико је страна кушан хришћанин?

По сведочењу Светога Мелетија Исповедника, ђаво куша хришћанина са осам страна, и то:

Одозго нас кушају када се принуђавамо на подвиге и врлине преко наших моћи. То јест пост до изнурења, прекомерни труд тела, свеноћно бдење и друга добра дела, која једва достижу савршени.

Одоздо нас ђаволи кушају клонулошћу и леношћу у творењу добрих дела, и тако нам слаби воља, разум, грижа савести, мужевност и постојаност у духовној борби.

Слева нас ђаволи кушају сваковрсним телесним страстима: пијанством, лакомошћу, тврдичлуком, гневом, мржњом, осветом и сваковрсним телесним и душевним злобама. Називају се тако зато што долазе непосредно од ђавола, и свако лако уочава замке лукавога.

Сдесна нас ђаволи кушају тананим, тешко разабирљивим и врло тешким за препознавање и поражавање душевним и разумским страстима, као што су: гордост, надменост, умишљеност, ташта слава, осуђивање других, бунт ума, непослушање, егоизам, јереси, секте, превелико уздање у милост Божију, високоумље, хула, сумња, неверовање, снови, виђења, врачање и друга. Ове страсти, имајући у основи гордост, због које је Луцифер пао у понор, врло су тешко препознатљиве и исцељиве.

Спреда нас кушају и смућују ђаволи привиђањима онога што је будуће, то јест бацају нас у бриге, у сумње о другима и у прекомоћне телесне трудове за “сутрашњи дан”, као да Бог не води бригу о нама целога живота. Искушани овим мислима сабиру имовину за старост, труде се само за овај живот, боје се да неће имати шта да једу и пију, побацују своју децу, свађају се за имовину, велике су тврдице и љубитељи новца, не чине милостињу и егоисти су.

Слеђа нас ђаволи кушају подсећањима на грехе и страсти који су владали нама у младости, подстицуци нас да их поново учинимо. Јер нас ђаволи подсећају на особе са којима смо грешили, на место на којем смо грешили, на узроке грехова који су владали нама. Подсећају нас на оне са којима смо били завађени, на речи којима су нас љутили, да бисмо поново почели да их мрзимо; подсећају нас на телесне грехе које смо учинили, на лица која су нас саблазнила, на пијанства и друга зла из прошлости.

Изнутра, то јест из срца, кушају нас невидљиви непријатељи свим страстима које владају срцем, као: гнев, злоба, похота, освета, окамењеност, завист, гордост и остало, као што каже Спаситељ: А што излази из срца, оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, лазна сведочења, хуле… (Мт. 15, 18-19). Због тога се и пророк Давид мољаше говорећи: Боже, саздај у мени чисто срце, и дух прав обнови у мени (Пс. 50, 10).

Споља нас кушају и поражавају ђаволи кроз пет чула, која су прозори душе. Особито кроз вид, слух и језик. О искушењима што улазе у срца кроз чула чујемо пророка Исаију где казује: Господе, смрт је ушла кроз прозоре наше. О оцима вели Спаситељ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). А о језику чујемо апостола Јакова где казује: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јк. 3, 2).

Ето, дакле, да са свих страна ђаво баца стреле искушења на нас, тражећи да нас рани гресима и да нас одвуче у погибељ. Али ми смо дужни да исповедимо сва зла умовања духовнику и да одагнамо од себе ђаволова искушења молитвом, постом, смирењем, чувањем ума и читањем побожних књига. Али ако се ипак стреле искушења не удаљују од нас, знак је да су корени страсти живи у нашем уму. Знак је да још нисмо чисто исповедили мисли, и изђикао је грех у нама. У том случају потребна је врелија молитва, са сузама и постом, док не прогнамо грех који влада над нама (Према “Невидљивој борби”, од Светог Никодима Светогорца, издање 1937., стр. 82).

Која су искушења најтежа за препознавање и поражавање?

Најтежа су за препознавање и поражавање разумска искушења душе, то јест: мисли хуле, сумње у вери, очајања; затим искушење умишљености, високоумље о себи, уздање у себе и друго. А од телесних искушења најтежа је за поражавање и најопаснија мисао разврата, зато што је везана за природу, за тело. Затим, зато што онога који се горди у себи Бог оставља да падне у разврат. Због тога нам Свети Оци заповедају да бежимо од сваке прилике за разврат, од сваке телесне мисли, пре него што постане грех; да се клонимо сваке особе која нас саблажњава и гура у ужасни грех разврата.

Због чега има сатана толико мржње према човеку и због чега му Бог допушта да искушава и прелешћује грехом Његову творевину?

Сатана нема моћ и раздрешење да влада, да обмањује или да принуђава човекову вољу на грех. Он га само куша сваковрсним мајсторијама, привиђањима, присећањима, маштаријама, чулима, слабостима природе, уживањима, мислима. Сатана се никад не показује човеку отворено, не разоткрива се непосредно као непријатељ човеков. Него ратује с њим скривено, посредно или кроз зле људе, користећи свакојаке ђаволске мајсторије, да не буде разоткривено да он сам жели наш пад и нашу погибељ.

Он се назива кушачем и оцем лажи зато што нас кроз искушења и лажљиве замке навлачи на грех. Сатана само покушава да присили нашу вољу, распирује телесне и душевне страсти и нагоне наше природе, ствара прилике за грех, стално нас подсећа на наше падове, али нема од Бога допуштење и раздрешење да нас примора на грех, јер тада не бисмо имали никакву кривицу, никакву осуду, и нико се не би спасао његових замки. Међутим, ако човек слаби у вољи и молитви, ако се наслађује ђаволовим мамцима и прихвата грех, тада није крив ђаво, него човек.

Због тога је човеку одређен анђео чувар, да би му помагао, дата му је благодат Светога Духа да га крепи, одређена му је Црква, исповест, то јест бања очишћења грехова, и духовник да га раздрешава и да га саветује. Због тога му је одређена награда, ако порази, или осуда, ако је поражен. Бог је допустио ђаволу да куша човека, да би човека ојачао у вери, да би човек положио сву наду спасења само у Бога, а не у своје моћи, и да би човек верник сабрао више плате код Бога. Бог оставља сатану да куша човека, али никада не допушта ђаволу да га куша изнад моћи његове вере (1. Кор. 10, 13). Само гордога и неверника оставља Бог да буде кушан од ђавола преко својих моћи, да би га смирио, и да би тражио помоћ од Бога и од Његових служитеља. Међутим, човеку је дата моћ да се успротиви ђаволу, да га порази и да га одагна од себе (Еф. 6, 11; 6, 16; Јк. 4, 7; 1. Пт. 5, 9).

Која су најважнија оружја којима поражавамо ђаволова искушења?

Има два најмоћнија оружја којима поражавамо све замке и искушења ђаволова. Прво је Света молитва, и затим - смирење.

Ми се непрестано молимо Оцу небеском, говорећи: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт. 6, 13). То јест иштемо од Оца да нас не остави у искушењима изнад наших моћи и да нас избави од свих ђаволових замки пуних лукавстава. Дакле, у било које време искушења треба да се молимо постојано, са сузама, с постом и са скрушеносцу срца. Свети Оци нам препоручују да стално казујемо Исусову молитву, особито у време искушења, јер Име Господа као мач вади из наших срца и исеца непријатељева искушења.

Друго врло снажно оружје против ђаволових искушења јесте смирење. Чуј шта вели Давид: Бих понизан, и спасе ме (Пс. 114, 6). Када смо окружени искушењима и страстима, смиримо се из срца, то јест сматрајмо се највећим грешницима, говорећи да смо због наших греха и наше гордости кушани, и тада ће ђаво побећи од нас, јер непријатеља најјаче сажиже смирење, молитва са сузама и пост.

Друга оружја у време искушења јесу: “мужествено трпљење искушења, често исповедање мисли, читање светих књига, избегавање разлога за грех, Свето Прицешће, тиховање, одрицање од земаљског и друго”.

Које су користи од искушења у нашој борби с непријатељем ђаволом?

Прва је корист што се без искушења и без борбе са искушењима не можемо спасти, нити имамо због чега да будемо крунисани победним венцем. Без искушења и духовне борбе није могуће спасење душе. Због тога казиваше један отац у пустињи: “Уклони искушења, и нико се од људи неће спасти” (Отачник, издање 1930.).

Затим, искушења нас привикавају на мајсторство духовне борбе, кале нас у животу, помажу нам да душевно узрастамо. Искушења нам поспешују веру, поучавају нас и приморавају да се више молимо, да будемо будни и трудољубиви у цркви, у посту, у читању побожних књига; искушења нас шаљу чешће на исповест, на тражење савета и на Свето причешће. Искушења нас смирују, показују нам колико смо слаби и немоћни када смо сами. Искушења поспешују наше стрпљење, молитву, сузе, смирење и веру.

Ето смисла, циља и користи од искушења на земљи.

Оче Клеопа, шта је враџбина и колико је врсти има?

Под речју враџбина поимамо призивање демонске силе, уместо Бога, на помоћ човеку, у циљу испуњавања појединих људских жеља. Враџбину су упражњавали и у јеврејском народу у време Старозаветнога закона, и код хришћана у Закону благодати, нажалост, до нашега времена. У Старом закону тражио је ђаволову помоћ, обраћајући се врачари, цар Саул, због чега је био строго кажњен од Бога. Врачар је био и Валаам.

По уцењу Светога Никодима Светогорца, враџбина се дели на више делова, и то:

Сама враџбина, под којом се подразумева призивање ђавола, да би открили људима скривена блага, изгубљене предмете и друго слично.

Гатање, друга врста враџбине, којим поједини људи претсказују будуће преко црта са длана, што се назива хиромантијом, и посредством других предмета (зрневље, карте, кафа, итд.).

Бајање, спиритизам, то јест призивање помоћи ђавола у тамним собама или на гробовима, да би казнили оне што су у животу. Бајачи тврде да призивају душе умрлих из пакла, као гатари из времена пророка Самуила (1. Сам. 21, 3), да би сазнали будуће или да би се коме осветили. У наше време упражњава се међу неким верницима бајање као: гашење угљевља, изговарање појединих речи помесаних с молитвама за болеснике који тврде да су “зачарани”, итд.

Чини, то јест врачање појединих младих да би ступили у брак једни са другима или да би се раставили, призивањем ђаволске помоћи, популарно звано “суђаје”.

Гатање по животињским изнутрицама, звано “иконоскопијом”. У ову врсту гатања спадају и снови, зодијаци, зли и добри часови, гатање по удовима тела, звано и предсказање (зујање ушију, подрхтавање ока, свраб дланова).

Амајлије и талисмани, под којима се поима ношење на руци или грудима каквих сатанских знакова, конаца, кључева, предмета или обојених комадића штофа ради чувања од болести, од опасности и од штета, пошто се најпре над њима призвала ђаволова сила.

Демонопризивачи су они што гатају будуће призивањем ђавола. Овде се убрајају они што пале ватре пред кућама и скачу кроз ватру, гатари од рођења, као и они што гатају по животињским изнутрицама или узимају плодност говеда, што је враџбина која се упражњава у наше дане.

Астрологија је враџбина која се упражњава од најстаријих времена до данас. Под астрологијом се поима предсказивање предстојећих догађаја кроз кретање звезда, планета, ветрова, облака и осталих васељенских појава. Астролози тврде да сваки човек има сопствену “звездану мапу”.

Ето неколико од најобичнијих врсти враџбина, неке су скоро заборављене, друге се упражњавају и у наше дане, које сузбијамо и од којих треба да бежимо јер су ђаволска обмањивања, која прелашћују и обмањују многе хришћане ради њихове погибељи.

Може ли, уистину, ђаво да враџбинама помогне човеку више но што нам помаже сила и благодат Божија?

Нека се зна да ђаволи немају никакву моћ да кога исцеле, да открију штете или злочинитеље. Они не могу никада да чине одистинска чудеса, него само лажним утварама обмањују невернике и слабе у вери. Ову истину нам показује божански отац Јован Златоуст, казујући: “Зар не видиш да ђаволи нису могли да исцеле од шуљева и краста које беше Мојсеј бацио на Египат чак ни врачаре и бајаче који њима служаху, па зар ће тебе исцелити? (Изл. 9, 11). И ако се ђаволи не смилују твојој души, како ће се ожалостити због бола твога тела? Ако се ђаволи труде да те изагнају из Царства Божијег, како ли ће те избављати од болести? То су подсмеси и бајке. Дакле, немој се, хришћанине, обмањивати, јер никада вук не може постати овца, нити ђаво икада постаје лекар. Јер лакше може огањ учинити да падне мраз, и снег да се време отопли, него ли да те ђаво одистински исцељује” (Подела пшенице, стр. 324).

Дакле, када се ми разболимо или имамо неприлике, или нам се твори неправда, или имамо штете, или синове за женидбу, или друге тескоће у породици, немојмо више прибегавати помоћи ђавола и његових слугу, које су врачари и гатари, него у цркву да хитамо и код свештеника, на молитву и на пост, и намах ће нам помоћи Благи наш Отац, који нас је саздао, јер има милости према нама.

Које су последице греха враџбине?

Који творе враџбине и прибегавају врачарима чине велики грех против Духа Светога, јер остављају Бога и траже помоћ ђавола. Одричу се Христових служитеља, то јест светих свештеника, и одлазе код сатаниних служитеља. Остављају воду живу, свештеника и благодат спасења у Цркви, па ради својих страствених и људских интереса траже помоћ Христових непријатеља, то јест врачара. Одричу се истине и примају уместо ње лаж, јер су све речи врачара лаж и ђаволска обмана.

Тако велики грех против Духа Светога неће се виновницима опростити ни у овоме веку ни у будућем (уп. са Мт. 12, 32), као што каже Христос, ако се не буду кајали целога живота. За такав грех долазе сваковрсна зла и опасности на виновнике који прибегавају враџбинама. Најпре грижа савести што су оставили Бога и тражили помоћ од непријатеља Божијег. Затим је одлучивање од Светог Причешћа на више година, од 7 до 15 и чак 20 година. Затим, који верују и прибегавају враџбинама одгоне из свога срца дар Божији и уводе у кућу и у своја срца дух ђаволов. Затим, који творе враџбине и верују у њихову помоћ одричу се Христа и сједињују се с ђаволом. Затим, који творе враџбине и прибегавају њима више не доликује да се називају хришћанима, него отпадницима. Затим, виновнике за овај тежак грех Бог кажњава тешким и неизлечивим болестима, страдањем у њиховој породици, штетама и неслагањима, сиромаштвом и узасном смрћу. И ако се не исповеде код свештеника и не оплакују свој грех са сузама целога живота, не могу се спасти.

Врачари и који верују у ђаволову помоћ и прибегавају њој, ако не напусте ово и не покају се, “одлучују се сасвим од Цркве”, то јест одвајају се од Христа и добровољно се предају у руке непријатељу, а ако умру у овом греху, и не бивају сахрањени од свештеника, него подобно паганима и отпадницима од вере, на своју вечну осуду на муке пакла.

Ето ужасних последица враџбине.

Какву епитимију налажу Свети Оци врачарима и онима што прибегавају враџбинама?

Најстрожије кажњава врачаре Свети Василије Велики. Ево шта он каже у 72. канону: “Ко се преда врачарима или другима сличнима добиће епитимију као убице” (Свети Василије Велики 72; Свети Григорије Ниски 3, Лаодикијски 36). Он поставља врачаре у ред човекоубица и богоотпадника, то јест одлучује их од Светиња од 10 до 20 година. У 65. канону Свети Василије Велики вели: “Жена која буде опчарала странце (одлучује се од Светиња) година 9 и метанија 500 на дан”.

А 61. канон VI. Васељенског сабора одлучује од Светог причешћа на шест година оне који одлазе гатарима у карте и друго слично, да би сазнали будуће. А “ако буду истрајавали у овом и не буду се клонили ових погубних и паганских мајсторија, одлучујемо да се сасвим одлуче од Цркве, као што и Свети канони уче...” Свети Јован Постник скраћује канон врачарима и онима што прибегавају врачањима на само три године одлучења од Светиња, ако исповеде грех, ако га коначно напусте, ако дневно држе пост до 3 сата после подне и чине по 250 метанија на дан.

Али и Свето Писмо показује како тешко кажњава Бог оне што су прибегавали врачарима, јер чуј шта вели: Врачарима не допустите да живе (Изл. 22, 18). И опет вели: А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски да се погубе; обоје камењем заспите, јер су криви (Лев. 29, 27). И опет: А душу која се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу за њима, окренућу лице своје насупрот тој души, и истребићу је из народа њезина (Лев. 20, 6).

Видимо да је цара Манасију казнио Бог горким и тешким сужањством у Вавилону, јер проводи синове своје кроз огањ и гаташе и врачасе и уредио је гатаре од рођења и врачаре и умножио је злочињење пред Господом, да би га збацио с престола (2. Днев. 33 6). Цара Саула казнио је Бог губитком царства и срамном смрћу, јер је оставио Бога и позвао жену гатару од рођења, следујући њена гатања (1. Самуил. 28, 7). А на цара Охозију се Бог разљутио веома јако, што је послао да питају врачару из Акарона.

Говорите нам опширније о греху гатања са Светим књигама, или, како се данас назива, “отварање правила”, које се уобичајава данас код верника.

Врачање Светим предметима и књигама је четврта врста врачања и назива се “гитија”. Ти врачари мешају своје враџбине с молитвама, са псалмима и другим светим речима, упућеним Богомајци и светитељима, да би могли лакше обманути слабе у вери.

Ево шта о овоме вели Свети Јован Златоуст: “Ти велиш да је она старица хришћанка, и да је онај човек хришћански гатар, и да, кад бајају или отварају књигу, не изговарају нити пишу друго име до име Христа, Богородице и светитеља; дакле какво зло они чине? На ово ти одговарам да зато особито доликује да мрзиш ону злу жену и оног злог бајаца и гатара, јер користе име Божије на поругу и бесчашће. Хришћани будући, делају као пагани. Јер и ђаволи, мада изговарају име Божије, ипак су ђаволи. Поједини, хотећи се правдати, веле да је хришћанка жена која је бајала и ништа друго не изговара до само име Божије. Ја је због тога горе мрзим и одвраћам се од ње, јер употребљава име Божије на срамоту. Називајући себе хришћанком, показује себе да дела што је паганско” (Христоитија, нав. дело, стр. 305-320).

Који гатају отварањем Псалтира и других Светих књига одлучују се од причешћа до 7 година, јер је Псалтир Света књига са многим пророчанствима у себи, надахнута Духом Светим, и она је за молитву, а не за гатање и стицање новца на осуду. Исти грех творе и поједини свештеници који “отварају књигу”, како се каже у народу, и падају под тешку осуду, како они, тако и који захтевају да им отворе Свето Јеванђеље.

Због чега се поједини хришћани служе врачањем?

Због тога што је у њима ослабила вера и страх Божји; због тога сто се данашњи хришћани не моле довољно, да би испунили своје молбе молитвом, а не гатањем; због тога што не читају Свето Писмо, да виде каква осуда достиже врачаре, и због тога што не одлазе редовно у цркву, не исповедају се барем у току четири поста и не траже у случају потребе и молитве свештеника. Поједини хришћани јо прибегавају гатању зато што су заборавили обећања која су дали Христу на Светом Крштењу, када су рекли: “Одричем се сатане, и свих дела његових, и свих служитеља његових...” Такође, хришћани још прибегавају ђаволовој помоћи када се њихова молба не испуни у Цркви или због тога што заборављају на смрт и на дан Христовог суда.

Због тога нас Свети Оци упућују да хитамо Богу, само Цркви и свештеницима, а не ђаволима и њиховим слугама. А Свети Јован Златоуст нас саветује, говорећи: “Молим вас, будите чисти од ове обмане… и када хоћеш да прекорачиш праг своје куће, најпре реци ово слово: Одричем се тебе, сатано, и твога частвовања, и твога служења, и сједињујем се с Тобом, Христе! Без овога умовања никада да не излазиш из куће. То нека ти буде палица, то - оружје, то - одбрамбена тврђава, и заједно са тим речима осени и чело своје крсним знаком. Јер ако се будеш тако наоружавао свуда, не само човек, него чак и ђаво да те сретне, неће те моћи повредити” (Христологија, стр. 316-317).

Како могу хришћани да се избаве враџбина и сваковрсних чини које ђаво изводи?

Ко снажно верује у Бога, ко се непрестано моли Богу и редовно хита у свету цркву, никада неће тражити помоћ од ђавола и врачара, који су непријатељи Божији.

Дакле, који имају јаку веру у Бога, нека од Њега непрестано траже помоћ. А слаби у вери, који су икада тражили помоћ врачара, ако хоће да се спасу, најпре нека исповедају тај грех и нека траже епитимију. Затим нека се више не обраћају сатани за помоћ, ма у каквој невољи били, него само Богу нека хитају. Затим нека се што више моле молитвама и сузама из срца (Пон. зак. 4, 29; Пс. 118, 58; Јер. 29, 13) и тако ће се трпљењем и вером избавити од враџбина и примити дар Духа Светога.

Шта су снови и виђења, која је разлика између њих и колико их је врста?

Одговарам вам речима Светога Јована Лествичника, који вели: “Сан је покрет ума у време некретања тела. А привиђење (лажно виђење) је обмана очију, када ум спава. Привиђење је излазак ума када тело бди. Привиђење је виђење нечега без ипостаси (нереално)” (Добротољубље, том IX, Слово 3, стр. 75). Ето, дакле, шта су снови и виђења. Они су двојаки: добри и зли снови и виђења. А разлика је међу њима ова:

Добри снови и виђења од Бога су, кроз њих се открива Његова велика воља, само онима који су потпуно савршени и свети и који творе Његове заповести, као што је био праведни Јосиф, коме се у сну показао арханђео Гаврило, заповедивши му да бежи са младенцем Исусом и са Дјевом Маријом у Египат. Добри снови долазе од анђела, и подсећају нас на смрт и осуду, а пошто се пробудимо подстичу нас на молитву и покајање. Напротив, зли снови и привиђења су од ђавола прерушених у светлосне анђеле или у светитеље, који нас у сну обмањују да смо добри и достојни раја; а пошто се пробудимо “тонемо у гордост и у радост” (Добротољубље, том IX, Слово 3, стр. 76).

Да ли је грех да хришћани верују у снове и виђења?

Свети Јован Лествицник каже да је “ко верује у снове подобан ономе што трчи за својом сенком и покушава да је ухвати”. Исто тако он каже да су “демони таште славе у сновима пророци. Они, као какви лукавци, смишљају будуће догађаје и објављују нам их унапред. А ако се виђења испуне, дивимо се и гордимо мишљу као да имамо дар предвиђења (пророштва). Који слушају ђавола често су постајали лажни пророци”. И даље вели: “Ђаволи не знају ништа о будућем из каквог предзнања, јер и лекари могу да нам, на основу симптома, унапред најаве смрт”. Затим закључује, казујући: “Када почнемо да верујемо у снове ђавола, они нам се подсмевају, чак и кад смо будни. Ко верује сновима и привиђењима у сну потпуно је неискусан, а ко не верује ниједнима - мудрац је” (Добротољубље, том IX, Слово 3, стр. 76).

Дакле, грех је да верујемо у снове и виђења, јер овима нас лако обмањују ђаволи и бацају нас у ужасни грех гордости и таште славе, када се човек поузда у себе више него у реч Божију. Овом кушачком мајсторијом ђаво је обмануо многе хришћане и монахе, бацивши их затим у понор погибељи, а ако когод ипак има недоумицу у вези са својим сном или виђењем, нека се исповеди духовнику и нека му затражи савет, јер кроз духовника говори Бог.

Због колико се узрока људи обмањују таштим виђењима и сновима?

Због седам узрока се хришћани обмањују виђењима и сновима као да су од Бога, и то: због гордости; због таште славе, која је прва кћи гордости; због неискуснога и слабога ума хришћана; због нерасудне ревности неких хришћана, који се много моле и посте да би имали виђења, о којима каже Свети Исак Сирин: “Од велике болести болује ко има злу ревност” (Добротољубље, том X, слово 58). Пети узрок обмане кроз виђења и снове јесте непослушање духовницима и дрскост неких верника, особито гордељиваца, због чега их ђаво лови; шести узрок долази због неоткривених и неисповеђених личних греха и због тога што се чисто не исповедају мисли духовнику. А последњи узрок кроз који се обмањују хришћани лажним сновима и виђењима јесте непознавање себе и одсуство читања Светога Писма.