Трећа Божија заповест гласи: Не узимај узалуд имена Господа Бога свог. Међутим, ово се не односи само на речи него и на сликовно приказивање Господа у складу са речима ”Што слушасмо то и видесмо”. (Пс. 48,9)

Свети Јован Дамаскин у Апологетским словима против опадача светих икона каже, између осталог, да ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”

Свети владика Николај у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” пише: ”Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.”

Образ се у првослављу не оцењује према уметничкој или естетској вредности него представља исповедање хришћанске вере. Кроз икону је Црква не само проповедала него се и борила против јереси. Сведоци смо, нажалост, да се данас међу православнима све више користе и шире слике израђене по узору на католичке и друге неканонске и јеретичке приказе Господа, Пресвете Богородице и Светих.

На овој слици је приказан Спаситељ како стоји на кашици и са гневом на лицу, попут фудбалера, шутира ногом вирус чиме је аутор симболично али неканонски и потпуно непримерено, приказујући Господа на богохулан и недостојан начин, хтео да каже да не можемо да се заразимо примајући Свето Причешће. Не само начином приказивања него и самим садржајем слике аутор је, али и они који је прихватају и шире, показао потпуно непознавање Светог Писма и учења Цркве. Господ се никада није гневио на телесну болест него на грех а и једно и друго је исцељивао благодаћу и Духом Светим. Његов гнев је имао и свој физички израз али управо онда када се борио против богохуљења: ”И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине.” (Јв. 2:12-16)

О разлици између слике и иконе Леонид Успенски у књизи ”’Теологија иконе” пише: ”Оци Седмога сабора праве јасну разлику између слике (као обичног лика човека) и иконе (као образа који указује на сједињење човека са Богом).Икона се од слике разликује својим садржајем. Икона указује на светост. При томе се светост не подразумева, нити се додаје нашом мишљу или уобразиљом, већ је видљива за наше телесне очи… Икона Господња нам указује на оно што је било откривено апостолима, на Тавору: ми не сагледавамо само лик Исуса, већ и Његову славу, светлост Божанствене Истине, коју символички језик иконе чини доступном нашем погледу…Кад би икона, приказујући човечији изглед оваплоћеног Слова, показивала само историјску реалност, као што чини фотографија, Црква би Христа видела очима неверујуће гомиле која га је окружавала.”

Архимандрит Рафаил Карелин о католичким сликама каже: ”Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици… У њиховим сликама човек ce клања самом себи.”

Како настају православне иконе?

Архимандрит Рафаил Карелин у делу ”О подвижничком животу у Цркви” пише: ”Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве.”

Да ли су овакве разлике између неважне? Могу ли имати последице? Већ смо рекли да се православно учење изражава не само речју него и иконом. Свети Игњатије Брјанчанинов пише:
”Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.

Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити… Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце)… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом… Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење… Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико!… Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне…”

Извор: "Теодулија"