Маско моја, заштито највећа, 

с тобом душа сигурност осећа.

Маско моја, мој најбољи друже,

ти ме чуваш када ме окруже,

ти вируси, те страшне аждаје,

носићу те догод ово траје.

Носићу те и кад ово мине,

само да се ластиш не откине.

Маско моја, увек са мном буди

да ми болест не пренесу људи.

И нека су два метра далеко,

јер заражен сигурно је неко.

Зато маску нека стави свако 

ти вируси преносе се лако. 

Маско наша, наш једини спасе

душа само у тебе узда се.

Маско лепа, украсу највећи,

с тобом ћемо корону избећи.

Требало би свако да те носи 

јер непријатељ невидљиви коси.

Маско дивна, ко те смисли само

њему ћемо и душу да дамо.

Ако закон каже маску стави

ставићу је па нек' ме удави.

Јер закон је одредила струка,

да нас не би стигла нека мука.

Иза маске вирус ме не види

баш не треба човек да се стиди,

могу цело тело да откијем

ако лице правилно покријем.

Достојанство шта ми треба више,

кроз маску се безбедније дише.

Нема везе што се с маском кувам, 

само да свој животић сачувам.

А уз све то, ако маску носиш,

политичке санкције не сносиш, 

поштују те к'о правог човека 

јер им ниси никаква препрека.

Нека, нек' те маска понижава,

боље него да те боли глава, 

важно да ја закон испуњавам, 

и за сваки случај с њом и спавам.

Боље мало загушљивог даха

него мрети сваки дан од страха. 

А слобода, да ли ми и треба,

кад без маске остајем без хлеба?

И у цркву улазим смелије, 

осећам се много лагодније,

јер не морам да будем у вери,

преподобност по масци се мери.

Допуштају и нове каноне 

да кроз маске љубимо иконе.

Према томе све је како треба,

ма, маска је сишла право с неба.

Сад видимо да смо глупи били

што пре нисмо маске измислили.

Д.М.