По учењу Отаца и Учитеља Цркве јересју се назива оно лажно учење које подрива саме основе хришћанске веронауке, изопачује верске догмате и своје следбенике потпуно отуђује од Православне Цркве... као што говори Св. Василије Велики: јеретик је онај ко је туђ по вери.

"До самог краја века не треба да очекујемо никакво ново откривење. Шта онда треба мислити о ономе ко би дошао и почео да нас уверава да нам од Бога доноси ново откривење? Морамо га сматрати за лажова и преваранта. Ако би он, чак, говорио да му анђео или неки други дух говори и тада га треба одлучно одбацити, не допуштајући да се у нама појави дух радозналости или неке ласкаве наде. "Један је Господ, једна вјера, једно Крштење," учи Апостол (Еф. 4,5). Шта још друго у вери и богоугађању треба да очекујемо, да желимо и прихватамо?! И каква нам је нужда да слушамо свакога кога сретнемо тим пре ад он другог Исуса и други начин спасења проповеда, који нису проповедали Апостоли, или предлаже да прихватимо други дух којег до сада нисмо прихватали или нас наводи на другу благу вест за коју раније нисмо чули (2. Кор. 11, 4)? Какво је још учење потребно кад је оно које ми имамо тако спасоносно и кад је оно на тако много начина доказало своју спасоносност?! На ово може да наводи само испразна жеља за променом. Чујте шта о овим духовима - проповедницима нових учења пише Апостол и Јеванђелист Јован Богослов: "Љубљени! Не вјерујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свијет. По овоме познајте Духа Божијега, и духа лажнога; сваки дух који признаје даје Исус Христос у тијелу дошао, од Богаје; А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи и сад је већ на свијету (1. Јован. 4,1-3) (Св. Теофан Затворник 1, 729, 730).

"Ко из Христовог учења одриче макар и једну догмат одриче се Христа." (6, писмо 30).

"Да јерес у себи садржи одрицање од Христа говори свети апостол Петар у својој другој посланици "Биће међу вама лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара Који их искупи" (2. Петр. 2, 1). Свака јерес представља одбацивање Искупитеља. Иконоборачка јерес, која наизглед одбацује само икону Христову у суштини одбацује Христово Оваплоћење, значи, одбацује Искупитеља и искупљење. Одбацивање хришћанских Светих Тајни чак и без очигледног одбацивања Христа у суштини јесте одбацивање Христа: када се одбацују Свете Тајне прекида се и уништава се суштинско општење са Христом."

"Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгоре и најдуже муке, тамницу и прогонство, само да не пристану да учествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек који је заражен страшном болешћу јереси мртав душом, да су му благодат и спасење туђи, да је он у вези са ђаволом и његовом погибељи. Јерес је грех ума. Јерес је више ђаволски него људски грех: она је кћи ђавола, његов проналазак - нечастивост блиска идолопоклонству. Оци обично идолопоклонство називају нечастивошћу, а јерес злочастивошћу. У идолопоклонству је ђаво присвајао себи божанску част од заслепљених људи, а путем Јереси он заслепљене људе чини учесницима у свом главном греху - богохуљењу. Ко пажљиво прочита "Дела сабора" лако ће се уверити да је карактер јеретика потпуно сатански. Видеће њихово ужасно лицемерје, огромну гордост - видеће понашање које се састоји од непрекидне лажи, видеће да се они предају разним ниским страстима, да се они, када имају могућности, одлучују на све могуће најужасније преступе и злодела. Нарочито је уочљива њихова непомирљива мржња према деци истинске Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је повезана са окрутношћу срца, са страшном помраченошћу и болешћу ума, она упорно стоји у његовој зараженој души - и човеку је тешко да се исцели од ове болести! Свака јерес у себи садржи хулу на Духа Светог: она или хули на догмат Светог Духа или на дејство Светог Духа, али обавезно хули на Светог Духа.

Суштина сваке јереси је богохуљење...

Занимљиво је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка истом циљу: одбацивале су Божанство Речи и изопачавале догмат о Оваплоћењу (Христовом). Најновије највише теже ка томе да одбаце дејства Светог Духа: са ужасним хулама одбациле су Божанствену Литургију, све Свете Тајне, све оно где је Васељенска Црква увек признавала дејство Светог Духа..." (Св. Игнатије Брјанчанинов 6, писмо 28).

Свети Оци Цркве су увек учили да се треба чувати и клонити јеретика.

"Неки имају обичај да лукаво носе Име Христово, а чине дела недостојна Бога. Од њих треба да бежите као од дивљих звери, јер су то бесни пси који подмукло уједају. Морате их се чувати, јер они пате од неизлечиве болести. За њих постоји само један лекар... Господ наш Исус Христос" (3, 104).

"Дакле, молим вас, не ја, него љубав Исуса Христа, храните се само хришћанском храном, а клоните се туђег растиња, као што је јерес. Отрову свог учења јеретици додају Исуса Христа, чиме и стичу поверење: али они дају смртоносни отров у заслађеном вину. Онај ко не зна жудно га узима и заједно са погибељним задовољством прима смрт" (3, 121).

"Не заваравајте се, браћо моја! Они који кваре домове, Царство Божије неће наследити. Јер, ако се они који то чине телом бивају подвргнути смрти, неће ли још много пре смрти бити подвргнут онај ко злим учењем квари веру Божију, за коју је Исус Христос разапет? Такав човек ће као бестидник отићи у неугасиви огањ, исто као и онај ко га слуша" (Свештеномученик Игнатије Богоносац, 3, 108).

"Бити јеретик значи бити одвојен од Бога."

О ави Агатону се причало следеће: "Дошли су код њега неки монаси чувши за његов велики дар расуђивања. Желећи да испитају хоће ли се он наљутити питају га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо за тебе да си горд човек?" Он договара: "Да, то је тачно." Они га опет питају: "Јеси ли ти Агатон, празнослов и клеветник?" Он одговара: "Јесам." И опет говоре: "Јеси ли ти Агатон јеретик?" Он одлучно одговара: "Не, нисам јеретик." Затим га упиташе: "Реци нам, зашто си на прва питања давао потврдан одговор, а последње ниси издржао?" Он им одговори: "Признајем да имам прве пороке, јер је то признање корисно за моју душу, а бити јеретик значи бити отпадник од Бога, а ја не желим да будем отпадник од Бога." Чувши ово они се зачудише његовом дару расуђивања и одоше, добивши поуку.

"На пут незнабожаца не идите, и у град Самарјански не улазите" (Мт. 10, 5). Ово треба да схватимо у вези са јеретицима: дакле, не идимо у њихове цркве, ни у куће њихове. Међутим, тамо где буде син мира, семе благочестиво, тамо се задржимо, тамо ћемо се и хранити као и претходних година.

Пазимо се оних који се претварају да чувају истину и који говоре да су они прави руководиоци, али нису такви него су у заблуди, "варајући и варајући се" (2. Тим. 3, 13), "њима ће суд бити праведан" (Римљ. 3, 8). Чуваћемо веру и живот непорочан, не умањујући и не вређајући једно другим, него пребивајући цели и савршени" (Преподобни Теодор Студит, 13, 364).

"Од светог Поликарпа Смирнског смо чули да је Јован, ученик Господњи, у Ефесу дошавши у сауну и видевши у њој Керинфа (познатог јеретика), истрчао из парног купатила, не окупавши се и рекавши: "Бежимо да не падне купатило зато што је у њему непријатељ истине Керинф." И сам Поликарп је приликом сусрета са Маркионом који му је рекао: "Знаш ли ме?", одговорио овоме: "Знам првенца сатаниног." Апостоли и њихови ученици су били толико опрезни да, чак, ни речима нису долазили у везу са некима од оних који су извртали истину као што је и Павле рекао: "Човјека јеретика по првоме.и другом свјетовању клони се, знајући да се такови изопачио, и гријеши, и сам је себе осудио" (Тит. 3, 10-11)" (Свештеномученик Иринеј Лионски 3, 632).

"Када се неко од твојих познаника држи јеретичког мудровања, саветуј му да упозна праву веру, али се са њим не такмичи и не жели да чујеш како он расуђује да се не би заразио његовим отровом. Ако он пожели да чује истину вере доведи га код Светих Отаца, који могу да му буду од користи у Христу. На тај начин ћеш му у Богу помоћи без штете по себе. Међутим, ако се он ни приликом прве ни приликом друге поуке не исправи, онда се таквог, по речи Апостоловој, одреци (Тит. 3,10) (Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк 13, 130).

"Није грешно само читати него и чувати код себе неправославне књиге, на пример, јеретичке и расколничке. Презвитера Киријака који је у својој келији држао јеретичка дела Несторова, уразумила је следећа визија: видео је жену како стоји поред његове келије, обучену у гримизни плашт и са њом два мушкарца у којима је препознао Пресвету Богородицу, Јована Претечу Господњег и Јована Богослова који су је пратили. У неизрецивој радости презвитер се пун страхопоштовања бацио пред ноге Богородице и молио Је да посети његову келију, али она није пристала без обзира на његове молбе у сузама и на крају је рекла: "Како желиш да уђем код тебе кад у својој келији држиш Мог непријатеља?"

Пробудивши се из сна Киријак је у дубокој патњи почео да размишља: "Ко би то могао да буде непријатељ Пресвете Богородице? Осим мене у келији није било никога." После неког времена кад је читао књиге презвитер је међу њима нашао поуке јеретика Нестора, осуђеног на 3. Васељенском Сабору зато што је Пресвету Богородицу називао Христородица, а не Богородицом, као да се од Ње родио обичан човек, а не уједно и Бог. Тек тада је Киријак схватио ко је у његовој келији био непријатељ Пресвете Богородице. Истог тренутка је спалио јеретичку књигу рекавши: "Нека од сад код мене више не буде непријатеља Пресвете Богородице" (1).

У житију великог Оца Египатске пустиње, преподобног Пајсија Великог (слави се 19. јуна) налазимо потресан пример о томе како се благодат Божија лако губи.

Ово се десило у Египту. Његов ученик се једном приликом упутио у град да тамо прода своје рукотворине. На путу до тамо срео је Јевреја који је, приметивши његову простодушност, почео да га саблажњава овако говорећи: "Љубазни, зашто верујеш у простог човека који је уз то још и разапет на крсту? Па Он уопште није очекивани Месија. Треба да дође други, а не Он." Ученик, будући слабе памети а простодушног срца, поче пажљиво да слуша ове речи и, чак, се дрзну да каже: "Можда говориш истину." Кад се вратио у пустињу преподобни Пајсије се окренуо од њега и није му рекао ни речи. На крају је после његових дугих молби преподобни рекао ученику: "Ко си ти? Не познајем те. Онај мој ученик је био Хришћанин и благодат Светог Крштења је била на њему, а ти ниси такав. Ако си ти стварно мој ученик онда те је оставила благодат св. Крштења и Христов лик у теби је уништен."

Ученик је у сузама испричао свој разговор са Јеврејем на шта је Преподобни одговорио: "О несрећниче! Шта може бити горе и подлије од речи којима си се одрекао Христа и Његовог Божанственог Крштења? Сад иди и плачи, код мене за тебе више нема места, твоје име је запечаћено међу именима оних који су се одрекли Христа и заједно са њима чекају те осуда и муке." Пошто је ученик од Преподобног чуо такву пресуду, обузело га је покајање и као одговор на његове молбе Преподобни се затворио у келију на молитву. Молио је Бога да опрости ученику његов грех. И услишио је Господ молитву преподобног, и даровао му знак да је ученику опроштен његов гррех. А тада га је Преподобни упозорио: "Чедо, узнеси славу и хвалу Христу Богу нашем са мном за то што је нечисти и богохулни дух прогнан из тебе, и што се уместо њега Дух Свети спустио на тебе и повратио у теби благодат Светог Крштења. Дакле, сада се чувај да не би због лењости или немара поново пао у вражију замку, јер ћеш ако сагрешиш морати да гориш у огњу пакленом" (Житије преп. Пајсија Великог).

"Данас, када прогонитељи више не прогоне Хришћане због Христа, треба да послушамо пророчке речи: "изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ" (Иса. 52, 11; 2. Кор. 6, 17). Ако неки не чине овако, сами ће за себе одговарати Господу на дан Суда. Чини ми се да је ићи са таквима исто што и равнодушно се односити према јеретицима" (Преп. Теодор Студит 13, 371).

Извор: Архимандрит Лазар Абашидзе, Шта треба да зна сваки  православни хришћанин данас?

Преузето са: pravoslavni odgovor.com