"Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити!"

(П. П. Његош)

Пре пола године напустио нас је велики човек, отац, пријатељ, исповедник, молитвеник, саветник и несебични трудбеник на Њиви Господњој – протојереј-ставрофор Милан Николић! Преселио се у Царство Небеско баш у тренутку када се наша Црква, а и ми сви заједно са Њом, нашла пред великим искушењем.

Доживели смо да нам тзв. „невидљиви непријатељ“ унесе невиђену пометњу на Телу Христовом, јер по речима Светог Пајсија Величковског: „Човек који сумња у Божију помоћ, плаши се своје сенке и када искушења нема.“ Отац Милан никада није сумњао и зато није дочекао да са амвона гледа празну цркву, да слуша звона која, уместо да храбре и пожурују вернике на Свету Литургију, уливају сумњу и страх од окупљања, да гледа срамно целивање Светог Јеванђеља и икона преко заштитних маски, Свето Причешће без кашичице… Свега тога га је Господ поштедео, јер истински Грађанин Царства Небеског тако нешто не би могао да поднесе. Препукло би му срце од туге!

Цео свој овоземаљски живот посветио је учећи своје парохијане живој вери, оној искреној, несебичној, свепраштајућој љубави која све прожима и на којој се све заснива. Духовни разговори, савети, исповест, врачевске молитве у свако доба дана и ноћи, отворена врата за све невољнике, страдалнике, изгубљене и залутале овце које траже утеху и путоказ од свог неуморног пастира – то је његова борба, жртва, труд! Никада себе није штедео, храбро је носио свој крст, јер како је рекао богомудри философ Иван Иљин: „Све велико на земљи родило се из лишавања и страдања.“ То је оно по чему ће Лесковчани, Брзоброђани, Нишлије, али и људи широм наше Епархије, понајвише памтити о. Милана.

Иако је био један од најобразованијих свештеника наше Епархије (богословија и социологија), он је био изузетно скроман, ненаметљив, срдачан и увек спреман да саслуша, прочита молитву, посаветује. Привлачио је људе својом искреном жељом да помогне. Његове беседе пуне топлине и љубави, али у исто време пуне очинског прекора и упозорења, остаће заувек у срцима свих оних који су имали ту прилику и част да их слушају.

Често је, међутим, долазио у ситуације да бива несхваћен и оклеветан, како од обичног света, тако и од појединих недобронамерних чланова Цркве. Старац Пајсије Светогорац је о таквим и сличним (неретким) појавама у нашем Духовном организму упозоравао: „Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против Божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“

Поред богате мисионарске делатности, разобличавања верских секти, учествовања на бројним медијима, поготову док је био службом у Лесковцу, катихетске делатности у време када је веронаука тек била враћена у србске школе, о. Милан је и велики задужбинар. Великим залагањем успео је да обнови цркву Светог архангела Гаврила у Првој Кутини, а затим да добровољним прилозима мештана сагради велелепни храм Света три јерарха у Брзом Броду.

Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини, јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је о. Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Такође је на старом црквишту, у близини чувеног археолошког локалитета Медијана, подигао крст и обновио литију на празник Светог пророка Јеремије. Био је један од ретких свештеника који је подржавао и помагао рад Центра за црквене студије, присуствовао је свим значајним манифестацијама и давао прилоге. Није му мањкaло воље да помогне и рад разних родољубивих организација: Отачаственог покрета Образ, Двери српске, Козачких удружења, Културног клуба „Црњански“, Дружине Светог краља Милутина и других сличних организација и покрета. Сарађивао је са почившим Небојшом М. Крстићем и Александром Сенићем, као и са Владимиром Димитријевићем, Слободаном Антонићем, Драгишом Бојовићем и другим угледним публицистима, књижевницима, социолозима… У Светосавском дому Саборног храма у Нишу, марта 2017. године, у присуству великог броја својих поштовалаца, о. Милан је одржао предавање, а затим од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија добио највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста.

Наша дела имају свој властити језик. Она доказују љубав више од речи, јер кад говор утихне, дела настављају проповедати. (Свети Кирил Јерусалимски)

Због свега овога, и због много чега другог што овом приликом нисмо стигли да прозборимо, ми, припадници Дружине Светог краља Милутина, од свег срца благодаримо овом великом ЧОВЕКУ на сваком тренутку који нам је посветио, на сваком пререзаном славском колачу, свакој речи и благослову, савету, на сваком осмеху и гостопримству које нам је свих ових година указивао. Био нам је духовник са којим смо умели сатима да причамо о актуелним дешавањима у Цркви, али и близак пријатељ који би при крају нашег дружења умео да запева своју омиљену песму: „Грана од бора“.

Наду полажемо на Свемогућу вољу нашег Творца да ће Његову душу населити у рајска насеља! Нашем великом молитвенику и заступнику пред Престолом Божијим:

ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Бог душу да му прости!