header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow РЕЧ СВЕТООТАЧКА arrow Жељко Которанин: Деформација Православља
Жељко Которанин: Деформација Православља Штампај Е-пошта
уторак, 18 август 2009

 ЖЕЉКО ЈЕ СВЕ ОВО ВИДЕО ПРЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА

             Онај коме очи нису заслепљене екуменизмом и фанариотлуком, све ово што се данас догађа, везано за папоцентризам истанбулског патријарха, могао је да види још пре 20 година, што је случај са нашим уваженим сарадником Жељком Жугићем Которанином. Текст у наставку о томе сведочи. 

+++

            Стална делегација Цариградске Патријаршије при Светском Савету цркава издала је следеће обавештење:

 

„Васељенски Патријарх, као први међу једнакима у православној јерархији, изражава јединство Помесних Православних Цркава. То значи, да би једна Помесна Православна Црква била канонска, тј. била сматрана за чланицу целокупне православне породице, она мора бити у општењу са Патријархом Цариградским.

Патријархов свеправославни ауторитет даје му прерогативе над осталим патријарсима по питању заједничких интереса. У овом погледу, Васељенски Патријарх координира све међуправославне активности у консултацији са осталим поглаварима. Он сазива и председава на свеправосланим конференцијама, и врши имплементацију њихових одлука. Васељенски Сабор у Халкидону (451. године) такође је дао Патријарху Цариградском важна права да прима апелације из других Цркава (канон 17) и под његову јурисдикцију ставио је сва мисијска подручја која леже ван граница тадашњих римских дијецеза Тракије, Азије и Понта (канон 28)."

Објављено у Женеви 7. децембра 1995. године. Потписао велики протопрезвитер др Георгије Цецис, стални представник Цариградске Патријаршије у Светском Савету Цркава у Женеви.

Одмах, на први поглед, чини нам се чудним да Цариградска Патријаршија издаје став о положају свога поглавара Светском Савету цркава, без консултовања осталих Православних Цркава о таквом положају свог поглавара у Православној Јерархији. Ово стога што је садржина става Цариградске Патријаршије новост у односу на канонско предање, и што већ и основна људска уљудност, а да не помињемо црквену саборност, налаже да се нови однос саопшти најпре онима који су у томе односу. Све нас то упућује на закључак да се овде ради не о објашњавању садашњег положаја Цариградског Патријарха у православној јерархији, већ о пројектованом положају истога у ближој будућности. Чудно је и то што се овај пројект уопште, а нарочито на првом месту, исказује баш Светском Савету цркава - органу који окупља Православне Цркве (не све) и већину (скоро све) јеретичке организације, са задатком да се кроз компромис дође до уједињења Једне, Свете, Саборне и Апостолске (= Православне) Цркве са мноштвом квази-цркава. Ово тело за сада има само саветни карактер. Међутим, овакво саопштење Цариградске Патријаршије, издато на једностран начин, сведочи да пројектованом положају Цариградског Патријарха у православној јерархији одговара и пројектован положај Светског Савета цркава, не више као саветног тела, него као законодавног, и то за време кад до планираног (не дај Боже) уједињења Цркве и јеретика дође.

Цариградски Патријарх себе самовласно одређује за примата свега Православља, при чему је он (тако стоји у наведеном ставу) „истинити Васељенски Патријарх, први међу једнакима, израз јединства Помесних Православних Цркава." Али не символични израз, него делујући, јер је општење с њим (како произилази из текста обавештења) услов православности, печат каноничности Православних Цркава, према чијим поглаварима он има прерогативе и важна права, својствена само поглавару поглавара (сазивање, председавање и имплементација одлука свеправославних конференција, те још примање апелација и власт над Дијаспором). Одавде је јасно да Помесне Православне Цркве, ако желе да буду православне, морају, по мишљењу Цариграда, да буду и потчињене Цариградском Патријарху, а одатле се види и пут уједињења Цркве са јеретицима, пут диктата! Пут диктата нарушава пут истине и чини га неважним.

Уводити диктат у Цркву Христову значи свесно је деградирати. Лишити Бога.

Стога, ово време, време до остварења пројекта, зовемо временом „реформације" (тачније - деформације) Православља.

Насупрот изнетом пројекту Цариградске Патријаршије, изнећемо канонско предање о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

 

ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

Да ли је Цариградски Патријарх „први међу једнакима у православној јерархији?"

Појам „први међу једнакима у јерархији" везан је за епископа, поглавара Епископског Сабора, неке Црквене области (митрополије и дијецезе, одн. данас Аутокефалне Помесне Цркве).

„Епископи сваког појединога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његове приволе; него сваки нека предузимље само оно, што се тиче његове епархије и подручних мјеста. Али и тај први нека не чини ништа без приволе свију. Таким ћe начином бити једнодушност, и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух." (34. канон Апостол.).

„Треба да у свакој епархији епископи познају епископа који је предстојник у митрополији, и који води старање о свој епархији, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају. И зато наређује се, да он мора и у части првенство имати, и да други епископи не морају (не смију) ништа важнијега без њега предузимати, сходно древноме правилу Отаца наших, које и данас важи, осим онога само, што се тиче њихове посебне области и села, која се њој односе. Јер сваки епископ има власт над својом облашћу, и мора њом управљати са потребитим према свакоме обзирима, и мора се опрезно старати о свима мјестима, која зависе од његова града, дакле, и презвитере и ђаконе рукополагати и сваки посао разборито изводити; а ван овога он не мора, (не сме) предузимати ништа без епископа митрополије, исто као ни овај без приволе осталих." (9. канон Ант. Саб.)

Древно правило Отаца наших, под којим Оци Антиохијскога Сабора подразумевају 34. канон Апостолски, одређује Епископски Сабор као централни орган управе сваке митрополије, као тело које представља Сабор епископија једне Митрополије, Сабор који пројављује сагласје локалних епископа и тиме пројављује епископску власт у митрополији. Епископски Сабор је једини орган епископске власти у митрополији. Сама митрополија јесте Сабор епископија, чиме је и сама Црква, исто што су то и епископије. Када су епископије у митрополији сабране на начин одређен канонима, тек тада, и само тада, је митрополија Црква, јер се у канону (34) каже: „Таким ће начином бити једнодушност, и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу", што треба довести у везу са речима: „Јер гдје су два или три сабрана у моје име, ондје сам и ја међу њима" (Матеј 18, 20), којима Господ Цркву своју одређује као Сабор и саборност.

Делатност Епископског Сабора представља усаглашавање привола свих епископа са приволом оног који је први међу њима, тј. који им је као глава. Ово усаглашавање није довођење у сагласје две воље на начин као да је тај први епископ раван по себи као и сви остали епископи заједно, јер тада он не би био први међу једнакима, него први испред једнаких. Тај први је први сагласјем осталих, и само док га они сагласно „познају" као првога, он је први. Тиме он нема власти изван Сабора осталих, или без тог Сабора. Он је први тек у Сабору, први Сабором, а не сам по себи.

Зато канон и каже: „Али и тај први нека ништа не чини без приволе свију". Привола свију је њему извор власти да чини било шта важнијега. Јер он је и сам локални епископ, као и други. И као и други, и он чини по сопственој власти само оно што се тиче његове епископије. Црквене послове од веће важности за које и јесте од свих признат и познат као први, врши саборно са приволом свију епископа.

Други епископи ништа важније не предузимају без приволе првог епископа. Али, овде је ствар другачија. Док је први епископ први њиховим овлашћењем, они нису везани за његово овлашћење, тј. они су чланови Епископског Сабора тиме што је епископија којом самостално управљају сабрана у дотичну митрополију. Та привола првог епископа није у равни са приволом свију, него је њом условљена, али ипак постоји, и последица је постојања црквених послова митрополије. Ова привола првог епископа и његова првенствујућа служба окупља Сабор митрополије. Зато он и јесте „као глава" осталим епископима, али само у оквиру Епископског Сабора!

Најважнији црквени посао, који сабире епископије у митрополију, јесте постављање (избор и хиротонија) епископа.

„Епископ уопће треба да буде постављен од свију епископа, који су у епархији (митрополији)..." (4. канон I Вас. Саб.)

„...Свакако пак, нека буде познато, да, ако који, без приволе митрополита, постане епископ, за таквога Велики Сабор одређује, да не мора (не сме) бити епископ..." (6. канон I Вас. Саб.)

Док четврти канон I Васељенскога Сабора одређује да приволу на избор новог епископа уопште треба да да Сабор митрополије, тј. сви епископи који су сабрани у митрополији (допуштено је да два или три од њих буду против, 6. канон I Вас. Саб.) дотле, шести канон истог Сабора изричито предвиђа да на избор епископа своју приволу мора да да митрополит, тј. први међу једнакима у своме Сабору. Суштина његове приволе није вето на приволу осталих (мада правно-технички то тако изгледа) у Сабору, већ је то утврћивање приволе осталих епископа, и потврда власти митрополита над ново-постављеним епископом, те његово присабирање у Епископски Сабор митрополије.

Наиме, свака епископија има свога епископа на катедри. Али, иако се дотични епископ назива наследником свога претходника на епископском престолу, он од њега није добио (наследио) апостолско прејемство и удео, пуноћу епископства.

„Епископа нека постављају два, или три епископа." (1. канон Ап.)

Овај канон говори о самој хиротонији, те не противречи 4. и 6. канону I Вас. Саб. који су више окренути избору епископа. Када се обави избор, приступа се хиротонији. Између та два, или три епископа, један је митрополит, (или у ванредним околностима - његов специјални опуномоћеник, епископ егзарх митрополита), баш да би тиме он био тај од кога, боље рећи преко кога је (уз присуство још неких), тај епископ добио своје место међу епископима Сабора, и постао наследником свога претходника на епископском престолу своје епископије.

Како су у принципу сви епископи добили епископство од првог, то се онда и намеће поштовање, љубав и признање свих према првом. Отуда, опет, и овлашћење свих да је први епископ тај који јесте, те да има власт у Сабору коју има, на начин описан у 34. канону Ап. и 9. канону Ант. Саб. (суђење нпр.).

„Да кад је један епископ оптужен, посао се мора преставити епископу, који првенствује у епархији." (19. канон Карт. Саб.)

Митрополит првенствујући у давању приволе при избору, и првенствујући исто и при хиротонији, тиме и јесте у позицији да првенствује при суђењу епископа!

Када су се митрополије удружиле у шире црквене области, дијецезе, створио се и дијецезални Сабор, сачињен од свих епископа из свих митрополија сабраних у односну дијецезу, коме Сабору је председавао један - први међу једнакима - епископ. Овим се нису угасили Сабори митрополија. Напротив, они су постојали и управљали, путем својих митрополита, пословима митрополије. Али у пословима дијецеза, власт над свима епископима, првом епископу дијецезе, давало је његово првенствовање у постављању митрополита сабраних митрополија, а у Египту и митрополијских епископа. Да би се поставио митрополит, требало је ускладити приволу свих епископа те митрополије, и првог епископа дијецезе. Најмања права, у односу на друге дијецезалне поглаваре уживао је баш Цариградски архиепископ, и то по 28. канону IV Вас. Саб.

„...Таким ће начином сами митрополити Понтијске, Азијатске и Тракијске области... бити постављани од реченог најсветијега пријестола најсветије Цариградске Цркве; то јест, сваки ће митрополит речених области са епархијалним епископима постављати епархијалне епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а митрополите речених области, као што је казано, постављаће Цариградски архиепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, а о истоме он буде извјештен." (28. канон IV Вас. Саб.)

Чувајући 4. и 6. канон I Вас. Саб. неповређеним, Оци IV Вас. Саб. постављање епископа у областима, митрополијама Понта, Азије и Тракије, остављају у искључивој надлежности митрополијског Сабора и односног митрополита - првог међу једнакима у томе Сабору, и у пословима од важности само за тај Сабор. Али постављање митрополита јесте посао дијецезалне и митрополијске важности. Зато Оци одређују право Цариградског архиепископа да првенствује у постављању митрополита, и то тек по избору истога од стране његовог, митрополијског Сабора, кад о избору буде обавештен. Дакле, Цариградски архиепископ није учествовао у избору. Он је првенствовао у хиротонији новог митрополита. И то што је сваки митрополит речених области добијао епископство првенством од Цариградског епископа, овоме је давало власт над свима епископима у дијецези, (јер су сви опет епископство добијали првенством од својих митрополита), власт да буде - први међу једнакима у свој дијецези - у пословима од важности за дијецезу.

Сада смемо да дамо одговор на питање, да ли је Цариградски Патријарх - први међу једнакима у православној јерархији, а да не будемо осуђени за пристрасност. Цариградски Патријарх није први међу једнакима у православној јерархији. Да би он заиста био у власти да буде први међу једнакима, да приматује у православној јерархији, она би морала:

1.  да буде сабрана у јединствен Сабор као тело управе црквеним пословима васцеле Цркве,

2. да кроз такав Сабор пројављује своју сагласност са апостолским предањем,

3.  да сагласно признаје и познаје Цариградског Патријарха за првог између себе,

4. да учествује у постављању Цариградског Патријарха,

5.  да сама (сва јерархија) своје учешће у епископству дугује хиротонији, при којој првенствује Цариградски Патријарх.

Јединственог Епископског Сабора Свеправослане Цркве - нема. Васељенски Сабор то није, јер он није црквеноуправни Сабор (не поставља епископе било ког ранга), него је он Сабор највишег истиносног ауторитета, и зато, ad hoc, место свеправославног сучељавања. Тек тиме је и највиша епископска власт у Цркви.

Православни епископи своју сагласност са апостолским предањем изражавају у Саборима својих аутокефалних Цркава редовно, или у Васељенском Сабору, када се састане (последњи пут 787. године).

Не постоји ни признање, ни познање, Цариградског Патријарха за првог међу собом у власти (првог међу једнакима) од стране православне јерархије. И то је чињеница! Православни епископи признају за прве између њих само поглаваре својих аутокефалних Цркава, и само њих из разлога примата (в. 13,14, и 15. канон IX Пом. Саб.) помињу у светим молитвама на литургији.

Православни епископи, изузев епископа Цариградске Патријаршије, не постављају Цариградског Патријарха. Они, као и епископи Цариградске Патријаршије, постављају само (искључиво) поглаваре својих аутокефалних Цркава.

Учешће у апостолском наслеђу, у епископској власти, православна јерархија, осим оне сабране у Цариградску Патријаршију, дугује хиротонији - постављењу, при коме не првенствује Цариградски Патријарх, него Патријарх њихових аутокефалних Цркава. Исто важи и за патријархе аутокефалних Цркава. Њих не поставља Цариградски Патријарх, него сви епископи њихових аутокефалних Цркава под првенством митрополита најстаријег по постављењу (упор. 86. канон Карт. Саб.)

Све набројано православна јерархија чини у складу са 2. каноном II Вас. Саб.:

„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на Цркве ван својих граница, и да не заметају Цркава; него по правилима, Александријски епископ управљаће само Египтом; епископи Истока водиће старање о самом Истоку..."

Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе. Очигледно је да се власт и Епископског Сабора, дакле свих епископа саборно, и првог међу њима, односи и важи само за њихову дијецезу. Стога, ни први међу њима не сме простирати своју власт изван оног Сабора којим је и у коме је први. И доследно овоме, не може ниједан патријарх имати власт (прерогатива, или важних права, како стоји у саопштењу Цариградске Патријаршије) над другим патријарсима, него су сви патријарси први у свом трону, дакле једнаки међу собом.

Истицање да је Цариградски Патријарх први међу једнакима у православној јерархији (целој!) лишено је основа, као и истицање прерогатива (о томе смо већ раније писали) према осталим патријарсима. Бити први међу једнакима без Епископскога Сабора, који тога признаје, и овлашћује, једнако је немогуће као бити епископ без народа и области. Тако је исто немогуће имати власт над оним епископима које такав не поставља (в. 19. канон Карт. Саб.).

Цариградски Патријарх има власт да буде први међу једнакима само у Цариградској Патријаршији, изван које не сме „да простире своје власти"!

 

НАДЛЕЖНОСТ ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА

ПРЕМА СТАВУ ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

ИЗРАЖЕНОМ У ОБАВЕШТЕЊУ ИСТЕ ССЦ

Истакли смо да - првог међу једнакима - епископа условљава Епископски Сабор, којим и у коме првенствује, али и послови црквене управе тога Сабора, те Цркве. Као што првог међу једнакима нема у Сабору, без Сабора, тако нема ни првог међу једнакима без послова од важности за тај Сабор. Првенствујући епископ је увек одређен оним Сабором којим и коме првенствује, и оним пословима црквене управе, у вези којих првенствује.

Погледајмо ове „одреднице" Цариградског Патријарха у пројекцији приказаног саопштења, у коме се каже:

„...Патријархов свеправославни ауторитет даје му прерогативе над осталим патријарсима по питању заједничких интереса. У овом погледу, Васељенски Патријарх координира све међу-православне активности у консултацији са осталим поглаварима. Он сазива, и председава на свеправославним конференцијама, и врши имплементацију њихових одлука..."

У продужетку се Цариградском Патријарху приписују „важна права" да прима апелације из других аутокефалних Цркава, и да у својој јурисдикцији држи сву Дијаспору. Та права су наводно заснована још 17. и 28. каноном IV Вас Саб. О овој назови заснованости ми смо већ писали, па не налазећи ништа што би требало додати, уместо понављања, упућујемо на наш рад „О пореклу већих права Цариградске Цркве", објављеном у часопису „Свети Кнез Лазар".

Из наведног дела саопштења се види да Цариградски Патријарх себи придржава „прерогативе над осталим патријарсима по питању заједничких интереса". Дакле, он је први међу једнакима у пословима од свеправославне важности.

Све друго, што се у саопштењу каже је доста недоречено. Имати прерогативе над осталим патријарсима, значи, бити изнад власти осталих патријараха у вршењу свеправославних послова. Ови прерогативи се испољавају кроз координирајућу улогу Цариградског Патријарха у свим међуправославним активностима, у консултацији са поглаварима аутокефалних Цркава. Овако срочено, саопштење подвлачи власт Цариградског Патријарха над осталим „локалним" патријарсима, јер је он тај који координира све активности међуправославне важности, и следствено томе, без њега нема свеправославне активности, а ако је и буде њен исход је у зависности од његове првенствујуће приволе. С друге стране, привола осталих поглавара је минимизирана употребом речи „консултација". Кроз консултацију осталих поглавара, Цариградски Патријарх само дознаје мишљење истих по односном питању. У речи „консултација" се не садржи њихова привола.

Дакле, самовласно постављање Цариградског Патријарха за првог међу једнакима, не само што је без основа, него је и начин вршења његове првенствујуће службе несаборан и нецрквен. Речју, на православну јерархију, сабрану у своје аутокефалне Цркве жели се накалемити, као глава, као крајњи ниво саборности Цркве, један несаборан и нецрквен (противан 34. канону Ап.) центар одлучивања.

Даље навођење саопштења овакав закључак потврђује. Свеправославне конференције, какве се данас одржавају, јесу припрема новог, безаконог начина организовања Православног света. Тежња да Цариградски Патријарх, и нико други, сазива и председава новим конференцијама, те врши имплементацију њихових одлука, јесте тежња за замењивањем улоге Васељенског Сабора.

Ово је толико озбиљно, да се не може сматрати нехатним, несвесним рушењем Цркве, него сасвим намерним.

 

ПРВЕНСТВО ПО ЧАСТИ

У саопштењу се каже: „Патријархов свеправославни ауторитет даје му прерогативе над осталим патријарсима..." Прерогативе над осталим патријарсима, Цариградски Патријарх добија од свог првенства по части. Овај став Цариградске Патријаршије заслужује шире и издвојено разматрање управо зато, што изгледа логичан. Све се своди на питање да ли првочасност нужно по себи, повлачи и првовласност, тј. да ли су част и власт у Цркви неразлучиво сједињене у лику онога који првенство части или власти законито придржава. Простије изражено, да ли првочастан епископ мора по својој првочасности да буде и први међу једнакима у своме Сабору и Цркви уопште.

Суштина првенства по власти - први међу једнакима - јесте у усаглашавању привола свих епископа једне помесне (= аутокефалне) Цркве с приволом онога који је од свих овлашћен да, првенствујући, чини дела од важности за тај Сабор. Овим и оваквим вршењем саборних послова тај Епископски Сабор и јесте Црква - увек изражена као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Ако се жели проверити однос првенства по власти и првенства по части, мора се прегледати тај однос у свим нивоима црквене саборности, од Епископије до Васељенске Цркве. Ако се на свим тим нивоима покаже да је првенство по власти повезано са првенством по части, тада речени став Цариградске Патријаршије има ваљаности.

1. Однос првенства по части и првенства по власти у епископији

Епископија је јединствени Сабор верујућег народа и њиховог епископа и клира, Сабор око Светих Дарова који се преко епископа изливају на народ и клир. Епископију је немогуће објаснити без епископа.

„Без епископа не може не само бити, него ни назвати се ни Црква Црквом, ни хришћанин хришћанином; јер епископ, као нашљедник апостолски, који је рукоположењем и призвањем Духа Светога добио по нашљедству даровану му од Бога власт, да везује и дријеши, јест жива слика Бога на земљи, и по освештавајућој сили Духа Светога он је преобилни извор свију тајана Васељенске Цркве, кроз које се спасење добија; епископ је толико потребит у Цркви, колико човјеку треба дисање или свијету сунце." (Јерусалимски Сабор 1672. године)

Епископ је наследник апостолски. Он сведочи своју сагласност са апостолским предањем. „...Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи..." (2. канон VII Вас. Саб.). Као наследник апостолски, епископ кроз рукоположење добија даровану му власт да везује и дреши, њоме он јесте извор светих тајни Цркве, извор спасоносних благодати. Сабор народа његове области око његове, епископске власти и благодати јесте епископија.

Епископија је Црква. У њој се непосредно служи литургија и причешћује народ: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер је један хљеб, једно смо тијело многи пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо." (I Кор. 10,16, и 17). Истина је да се народ причешћује у Телу и Крви Господа Исуса Христа влашћу и благодаћу свога епископа, али није он Црква, није он епископија, већ је то управо причешћивање народа, које бива преко њега. Зато је епископ толико „потребит у Цркви".

Епископ је извор светих тајни којима се оцрквљује његова епископија. Он може бити тај извор „воде живе" тек својом сагласношћу са апостолским предањем и на основу тога добијеном влашћу да везује и дријеши. Оци Јерусалимског Сабора 1672. године, окренути епископу као извору благодати, ипак на прво место стављају његову власт. Међутим, и та, његова власт је Богом му дарована, па и сама она представља благодат. Како је власт епископа у епископији благодат, тад је он извор сваке црквене власти и „свију тајана васељенске Цркве"!

„Презвитера нека поставља један епископ, исто и ђакона и остале клирике." (2. канон Ап.)

Постављајући самостално своје презвитере и ђаконе и остале клирике, епископ их успоставља у власт да у његово име чине већ према своме степену, на који су постављени. Извор власти клирика јесте у имену онога (у имену епископа) чијом влашћу су успостављени у клир.

„Презвитери и ђакони без приволе епископа нека ништа не предузимљу, јер је он онај, који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама." (39. канон Ап.)

Власт клирика је условљена приволом, влашћу епископа. Али власт епископа није условљена ничијом приволом у пословима његове епископије.

„...Јер сваки епископ има власт над својом облашћу, и мора њом управљати са потребитим према свакоме обзирима, и мора се опрезно старати о свима мјестима, која зависе од његова града, дакле, и презвитере и ђаконе рукополагати и сваки посао разборито изводити..." (9. канон Ант. Саб.)

Наместо приволе некога у епископији, за предузимање послова своје епископије, епископ је упућен на свој обзир, свој опрез, и своју разборитост. Он је, дакле, самовластан у пословима своје епископије.

Због таквог карактера његове власти, за епископа се не може рећи да у својој епископији има првенство по власти. Он није у пословима своје епископије - први међу једнакима. Јер, његовој власти у његовој епископији нема једнаке власти.

„...да нема у једноме граду два епископа." (8. канон I Вас. Саб.)

Епископ у епископији је један. Зато он не усаглашава своју вољу, кад управља својом епископијом, ни са чијом влашћу. Епископ, дакле, има у својој епископији више него првенство по власти. Он има саму литургичну власт.

Све што иде уз такву власт, што му указују клирици сваком приликом, није првенство по части. Тако, на пример:

„Презвитери не смију, док не уђе епископ, ући и сјести у олтару, него морају заједно с њим ући; осим кад је епископ болестан, или је кудгод пошао." (56. канон Лаод. Саб.)

Канон не штити, односно нема потребе да штити првенство по части епископа, првенство његово над презвитером. Да је епископ часнији од презвитера јасно је по себи, јер презвитер стоји у својој служби влашћу свога епископа. Епископ, „јест жива слика Бога на земљи". Зато је светогрђе рећи да он има првенство по части у својој епископији. Он има саму част, која је неодвојива од његове саме литургичне власти. Христос међу апостолима (како се често исказује епископ међу презвитерима) није био први (корифеј) међу њима, јер би тада и сам морао да буде апостол. Али су апостоли имали првог по части међу собом, а то је био Петар. Петрово првенство по части било је омогућено једнакошћу по власти свих апостола.

Канон 56. штити канонску послушност презвитера према своме епископу, која споља изгледа као првенство по части. Бог (чија је жива слика епископ) се оваплотио да би служио, што одражава улазак епископа у олтар. Стога презвитер не сме ући у олтар пре епископа, јер је он епископов слуга.

Такође и презвитер који по чину ужива већу власт од ђакона, од овога мора уживати канонску послушност, која се испољава као првенство по части.

„Не може ђакон у присуству презвитера да сједи, него ће сјести ако му презвитер заповједи. Исто ће тако и ђакон уживати част од ипођакона и од свију клирика." (20. канон Лаод. Саб.)

Ђакон према својој власти јесте „слуга епископа и нижи од презвитера" (18. канон I Вас. Саб.). Као нижевластан он не може почивати у присуству презвитера, тј. седети. Он мора стајати и служити или бдети. Да је у питању послушност, а не тек указивање части, видимо из речи: „него ће сјести ако му презвитер заповједи". Дакле, ради се о односу више и ниже власти, те је према томе у питању канонска послушност, а не првенство по части. И овде уочавамо да без једнакости у власти нема првенства по части. Него, као што су власти више и ниже, тако су, у вези с тим, и части више или ниже. Али ту нема првенства по части. Појам првенства обухвата предњачење по части, а не уживање више части.

У епископији постоји првенство по части између клирика истог чина тј. власти.

„...А ако који, заведен самосилничком дрзовитошћу, усуди се ово учинити, такав, пошто се збаци са свога степена, нека буде пошљедњи међу свима у ономе чину, коме припада у својој Цркви; јер Господ наш заповиједа, да се нема чезнути за зачељима „.И ово исто нека се одржава и у осталим свештеним чиновима; јер треба знати, да су духовна достојанства много узвишенија од свјетских." (7. канон Трул. Саб.)

Ђакон и, доследно завршетку канона, сви остали клирици, не смеју преступати своје границе и отказивати канонску послушност, јер су на неком степену црквенога достојанства. Ако то учине, губе степен достојанства, и бивају последњи међу свима у ономе чину, коме припадају у својој Цркви. Из ове одредбе видимо да духовна достојанства (чинови клира) и части који се подразумевају, не мењају свој карактер у зависности од црквених достојанстава, тј. оних која су ванлитургијска - у том смислу светска. Али сваки чин клира поседује, унутар себе, поредак, који не залази у домен власти. То је уочљиво из речи: „нека буде пошљедњи међу свима у оном чину, коме припада". Такав остаје у своме чину, у својој клиришкој власти, али као последњи између свих у својој Цркви - Епископији, последњи у поретку по части.

„...такове који то чине, треба најприје низвести на пошљедњи ступањ свога чина а ако остану упорни исправљати их средством казни..." (5. канон VII Вас. Саб.)

Низвођење „на последњи ступањ части" међу онима са истом влашћу, тј. истим чином клира, не сматра се казном. Јер, канон напомиње, да ако такав и поред губитка припадајуће му части остане упоран, тек тада, тек по том, треба исправљати средством казни. То зато, што се под казном за клирика подразумева одузимање власти.

Дакле, промена у поретку по части, сама по себи не значи и промену у поретку у власти. Следствено томе сам поредак по части не залази у домен власти.

Поредак по части унутар неког чина клира у епископији, састоји се у томе што у зборовима старији по посвећењу, као раније призван од Бога, и тиме од Бога је и добио свој положај, има заузимати место испред оних, који су млађи по посвећењу (в. 86. канон Карт. Саб.). У том смислу се може говорити о првенству по части у епископији.

Но, у епископији не затичемо првенство по власти у смислу 34. канона Ап. Тога првенства нема код епископа, а нема га ни код презвитера, или ђакона, или осталих клирика. Ово је последица тога што је епископ у својој епископији извор сваке црквене власти.

На пример, код презвитера налазимо постојање старешинства у установи протопрезвитера, који имају одређена права према „својим" презвитерима. Али шта значи ово „својим". Ти презвитери не признају протопрезвитера себи као главу, нити га они овлашћују, нити он у вршењу својих старешинских права потребује њихову приволу. Протопрезвитер своја права према „својим" презвитерима, тј. према онима који се налазе у његовој области, врши на основу овлашћења добијених од свог епископа, свиђало се то „његовим" презвитерима, или не. Протопрезвитер јесте са презвитерима „међу једнакима", али он њима није први у смислу 34. канона Ап.

Можемо закључити да у епископији, првенство по части постоји без залажења у домен власти. Да може постојати само између клирика истог чина. Да је поредак по части између клирика истог чина могуће променити без мењања власти. Да не постоји никакав однос између првенства по части и првенства по власти, јер овог последњег у епископији нема. И да по томе не може бити речи о некаквој органској међузависности између првенства по части и првенства по власти.

2. Однос првенства по части и првенства по власти у аутокефалној Цркви

Под аутокефалном Црквом подразумевамо оно што се у канонском предању назива Епископски Сабор дијецезе, с тим што ћемо занемарити Епископске Саборе односних митрополија, јер нам разматрање истих у поменутом проблему не би донело ништа ново, будући да се ради о сабрању епископа једне црквене области.

Откуда Епископски Сабори црквених области?

Епископија јесте сабрање верног народа и клира у Христу, које се остварује преко епископа, тј. преко дароване му од Бога власти и благодати, као наследнику апостола. Сабрање у Христу, у Телу и Крви, јесте крајња мисија Цркве, а одвија се непосредно у епископији.

„Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господ-њу објављујете, докле не дође." (I Кор. 11, 26)

Епископ да би био у стању да буде служитељ ове мисије, и овог објављивања мора поседовати сагласје своје вере и свог делања са апостолским предањем, чији је наследник по дару Божијем. Ово сагласје се назива епископска власт. За све време Причасног објављивања смрти Годподње, докле не дође, у епископији се мора чувати та епископска власт, или његово сагласје са апостолским предањем. Но, трајање тога времена „докле не дође" превазилази животни век једног епископа. Да би се епископска власт у епископији чувала док Господ не дође, да би се народу давало Тело и Крв Христова, потребно је по смрти једног епископа постављати у дотичној епископији новог епископа, новог сведока сагласности са апостолским предањем, тј. новог носиоца епископске власти. Ово је потребно, јер у епископији нема никог другог ко би био носилац те власти. У епископији је један епископ.

Дакле, сама по себи, епископија није у стању да очува толико нужну епископску власт. Стога и не постоји изолована епископија, или аутокефална епископија.

Епископија мора и за живота свога епископа да буде у живом, свагдашњем односу са оним, од кога добија епископску власт, ради свегдашњег сведочења сагласја са апостолским предањем.

„... И ради тога треба на овоме Светоме Сабору утврдити, да сходно Никејским одредбама, сваке се године мора, ради црквених питања, која врло често бивају одложена на штету народа, сазивати Сабор... како би у сабраноме на такав начин збору могла се показати сва пуноћа власти." (18. канон Карт. Саб.)

Извор, боље рећи, ризница, епископске власти, одакле епископија добија продужетак те власти и благодати и по смрти свога епископа, јесте Епископски Сабор црквене области којој епископија припада. Епископски Сабор је ризница те власти, и то се показује у саборном од свих епископа, решавању црквених питања, кроз шта се изражава стална сагласност сабраних епископа са апостолским предањем. Зато Свети Оци инсистирају на редовном одржавању Сабора, и на томе да Саборима присуствују по могућности сви епископи дотичног Сабора.

„Епископи, кад су на Сабор позвани, не могу тијем пренебрегнути, него морају поћи, да или поуче друге, или се сами поуче у погледу онога што се тиче добра Цркве и другога. Који тијем пренебрегне, сам себе осуђује, осим случаја, ако чим ванредним није запријечен." (40. канон Лаод. Саб.)

Ово међусобно поучавање, које бива кроз решавање „каноничких и евангеоских питања" (6. канон VII Вас. Саб.), јесте сведочење сагласја са апостолским предањем. Како то бива у Сабору, у сагласју свих епископа, са оним првим (в. 34. канон Ап.), то је јасно да сви морају по могућности да буду на Сабору.

Између свих црквених питања, најважније је питање постављања и суђења епископа. Кроз то се види да Епископски Сабор јесте Црква, али Црква која чувањем сагласја са апостолским предањем чува у себи сву пуноћу епископске власти, за живот својих епископија. Ако се у епископијама преко једног епископа ломи Хлеб, то се у Сабору свих чува власт и благодат да би се Хлеб ломио, док Господ не дође. Зато је власт Сабора редовно ограничена на његове епископије, међу којима постоји однос одређен 34. каноном Апостолским.

Дакле, непосредан црквени живот се одвија у епископији, и то преко епископске власти. Да би обезбедиле епископску власт, епископије, се преко својих епископа сабирају у Епископске Саборе, који управо у сабрању свих епископа своје области јесу ризница епископске власти за своје епископије. Отуда се власт Епископскога Сабора оригинерно простире само на епископије његове Дијецезе.

„...Ако нијесу позвани, нека не прелазе граница (своје) дијецезе ради рукополагања, или других каквих послова управе црквене..." (2. канон II Вас. Саб.)

У Сабору сабране епископије чувају преко својих епископа сву пуноћу епископске власти, и то да би омогућиле црквени живот себи самима. Епископије изван дотичног Сабора, имају други, свој Сабор, који им омогућује црквени живот. Овима су аутокефалне Цркве у црквеноуправном смислу одвојене, тј. равноправне и пуноправне.

„...Како би у сабраноме на такав начин збору могла се показа-ти сва пуноћа власти." (18. канон Карт. Саб.)

Очигледно је да пуноћа епископске власти опстаје (показује се) у потпуном Сабору свих епископа аутокефалне Цркве, те да је у таквом Сабору та власт потпуна, тј. она тада поседује сву пуноћу у својој области.

Ко има право да сазове Сабор аутокефалне Цркве? Ко позива епископе да у збору пројаве пуноћу епископске власти?

„...Али није никоме допуиггено, да по себи Саборе сазивље без оних епископа, којима су митрополије повјерене." (20. канон Ант. Саб.)

Канон указује да се без првопрестолног епископа, тј. без онога коме је поверена епископија митрополије, главног града области, не може сазвати Сабор. Управо тај епископ је онај који сазива Епископски Сабор.

„... Ради тога наређује Свети Сабор, сходно правилима Светих Отаца, да се у свакој епархији епископи два пута у години скупљају у оно мјесто гдје за најбоље нађе епископ митрополије..." (19. канон IV Вас. Саб.)1

Власт да сазове Епископски Сабор, истиче првопрестолног Епископа, пред осталим епископима дотичног Сабора. Он има власт коју други епископи немају. Суштина ове власти није у некој већој пуноћи епископске власти, јер су сви епископи подједнако наследници апостола, и тиме су све епископије у пуноћи Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Не може постојати власт епископије над епископијом, Цркве над Црквом. Црква је једна. Чак је и власт Епископског Сабора над епископијом привид. Ради се само о предузимању послова од важности који превазилазе само једну епископију (в. 34. канон Ап.). Исто тако је и са влашћу дијецезе према митрополији.

„...Кад се таквим начином очува прописано у погледу дијецеза правило, наравно је, да ће пословима сваке епархије управљати дотични епархијални Сабор." (2. канон II Вас. Саб.)

Власт да сазове Сабор, митрополит (односно данас - Патријарх) дугује не томе што је епископ (и други из његовог Сабора су такође епископи), већ томе што је епископ главног града области -митрополе, коме ту власт остали епископи те области признају познавајући и признавајући га за првог међу једнакима.

„Епископи сваког појединога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу..." (34. канон Ап.)

Митрополит није извор власти у Сабору, као што је то у својој епископији. Зато што га остали признају и сматрају за „првог између њих као главу", суштина његове власти да сазове Сабор је у познању њега за првог међу једнакима.

Први међу једнакима, првенствујући по власти, митрополит је истакнут међу осталим епископима највише баш влашћу да сазове Сабор. Сазивајући Сабор, он самостално одређује време и место сабирања, и о томе обавештава - дојављује (20. канон Ант. Саб.) остале епископе. За сазивање Сабора митрополиту није потребна привола свих осталих (в. 34. канон Ап. и 9. канон Ант. Саб.) епископа, као што му та привола треба за предузимање других послова од опште важности. Стога се сазивање Сабора сматра главном пројавом власти првенствујућег епископа у Сабору.

Сабор чине епископи и првенствујући епископ. Сведочење апостолског предања се одвија кроз усклађивање привола свих епископа са приволом првенствујућег. Митрополит јесте и први по части међу свим епископима дотичног Сабора, јер он води старање о свим пословима области из домена дотичног Сабора, тј. зато што му остали епископи признају првенство по власти.

„Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је предстојник у митрополији, и који води старање о свој епархији... И зато наређује се, да он и у части мора првенство имати..." (9. канон Ант. Саб.).

Првенствујући по власти у Сабору истовремено је и првенствујући по части. Али он је првенствујући по части зато што је првенствујући по власти, зато што око свог старања о свој области окупља Сабор. Митрополиту власт доноси част, а никако обратно!

Сви остали епископи такође имају тачан поредак по части, али он не зависи од катедре коју заузимају, већ од времена хиротоније сваког од њих.

„О реду међу епископима, да који су послије постављени не смију заузимати мјеста пред онима, који су постављени прије."

...али пошто овај посао, који је сада истакао наш брат и саслужилац, тиче се свију нас уопће, да наиме сваки од нас зна положај, који му је Богом додијељен, и да они који су послије постављени морају уступати мјесто онима, који су постављени прије, и да не смију ништа предузимати без знања њихова..." (86. канон Карт. Саб.)

Епископије (катедре) сабране у црквену област, као Црква јесу пуноправне и равноправне. Али између њих се издваја она, која је истовремено и главни град (митрополија) политичко-државне области. Она је повлашћена, и њен епископ има првенство власти и части у Сабору. Ово устројство Цркве које се подудара са устројством државе јесте канонско, али није аутоматско.

...Али ако је царском влашћу основан град, или се унапријед оснује, у такоме случају разређење црквених парохија нека слиједи разређењу државном и грађанском." (17. канон IV Вас. Саб.)

Ипак, не мора сваки главни град политичке области, самим тим бити и главни, у црквеним пословима, тј. бити повлашћен у смислу првенства по власти.

„...Који су пак градови услијед царских грамата одликовани били насловом митрополије, нека уживају само част, исто као и епископ, који том Црквом управља, уз потпуно очување правој митрополији њезиних права." (12. канон IV Вас. Саб.)

Права митрополија којој Оци у потпуности чувају црквену власт у Сабору, је она, коју су епископи одраније познавали као првенствујућу. Чување власти тој митрополији иде све док Сабор области не одлучи другачије. Епископу града, ког је цар удостојио назива митропола, Оци остављају повластицу првенства части између свих епископа. Ова повластица је уступак царској власти у Сабору.

Структура Сабора, кад је првенство по власти у питању, јасна је. Увек постоји само један епископ, који првенствује у власти, сагласно признању осталих епископа. Свака одлука Сабора је пуноважна, ако и тај првенствујући епископ да своју приволу на ту одлуку.

...ако који, без приволе митрополита, постане епископ, за таквога велики Сабор одређује, да не мора бити епископ..." (6. канон I Вас. Саб.)

Поред првенствујућег епископа у Сабору власт да одлучују имају и сви остали епископи, али они своју приволу дају заједничким гласом. Између њих не постоји никакав поредак власти, тако да се ничија  индивидуална  противност  одлуци  свих  не  показује  као препрека да та одлука буде пуноважна.

„...Али ако су сви епископи сложни били у избору... а два или три се успротиве због наклоности своје к опорби, у таквом случају нека важи глас већине." (6. канон I Вас. Саб.)

Структура Сабора, кад је питање првенства по части, другачија је. Првенствујући епископ по власти самим тим је и првенствујући по части у свом Сабору. Он први седи у збору својих епископа, први потписује акта Сабора, првенствује при богослужењима... Међутим, између осталих епископа постоји поредак по части, тако да сваки у Сабору заузима положај, који му је од Бога додељен (86. канон Карт. Саб.). Изузетно, од личног карактера овог поретка, у неким саборима постоје повлашћени престоли чији епископи уживају већу част од других, без обзира на време постављења, али по правилу мању част од првенствујућег по власти епископа.

Дакле, после првенствујућег епископа постоји најстарији, тј. најчаснији епископ за кога Оци Картагенског Сабора (86. канон) кажу: „и да не смију (млађи епископи) ништа предузимати без знања њихова (оних старијих, и следствено томе - без знања најстаријег)." Ово као да поредак части уводи међу остале епископе поретка власти, за који показасмо да не постоји. О чему се ради?

Епископа постављају, тј. рукополажу, два или три епископа (в. 1. канон Ап.). Дакле, уз првенствујућег митрополита ту свету тајну обавиће још један, или два епископа најмање. То ће бити управо они епископи најстарији по части. Али ово првенствовање њихово у рукополагању није пројава власти, него части коју уживају у Сабору. Они могу или не узети учешће у постављању, препуштајући то другоме епископу после њих, а да то не утиче на исправност постављања. Кад би то њихово учешће у постављању епископа била власт, они би морали или лично учествовати, или изабрати неког од епископа, који би их заступао.

Даље, када Сабор остане без свог првенствујућег епископа, кад аутокефална Црква постане удовом, Сабору у постављању новог поглавара председава онај епископ, који је први између саепископа својих у поретку по части. Али је и ово председавање израз његовог првенства части између свих, па се назива председавање у љубави. Да се не ради о власти, о власном првенству међу једнакима, види се по томе, што при избору новог поглавара, епископ који председава не даје своју првенствујућу приволу на избор свих осталих епископа. Разлог томе да Сабору председава први из редоследа по части епископ, јесте тај што он, пошто нема поглавара, заузима најчасније, прво место у Сабору.

Уосталом, ваља се сетити да у време удовог стања аутокефалне Цркве, епископи у светим молитвама на литургији помињу умрлог поглавара, а не епископа који председава у љубави, тзв. администратора.

Оци Картагенскога Сабора, када одређују да млађи по части епископи не смеју ништа предузимати без знања старијих, говоре о правима, која прате првенство по части. Поредак по части не узрокује поредак по власти. Не постоји у Сабору поредак: „први међу једнакима, други међу једнакима, трећи међу једнакима," итд. по власти.

Истакли смо правило да први епископ у Сабору по власти је и први по части. Ово правило наводи на помисао да се у првенствујућем епископу стицајем та два првенства ствара њихово органско јединство. Као да у лику првенствујућег у Сабору епископа нужно мора бити присутно и првенство по власти и првенство по части, те да уколико се код неког епископа нађе присутно једно првенство, да му мора самим тим припасти и друго првенство.

Да ли је то тако?

„Епископ Цариграда нека има првенство части послије Римскога епископа, с тога што је онај град нови Рим." (3. канон II Вас. Саб.)

Тракијском дијецезом, у коју је био сабран епископ Цариграда, првенствовао је по власти епископ Ираклијски. Као такав, он је постављао епископа Цариграда, јер су га сви епископи Тракије, укључујући и епископа Цариграда, познавали као првог у власти између себе, у пословима од дијецезалног значаја.

„...а они Тракије управљаће само у Тракији..." (2. канон II Вас. Саб.)

У Тракији као државно-политичкој области од старине се истицао град Ираклија, па су епископи ове Римске провинције признавали епископу тога града као првог у Сабору, како по власти, тако и по части. Но, кад је цар Константин у овој области подигао град Константинопољ, чији је престони утицај премашио утицај Ираклије, и ширио се по свој царевини, то је постало немогуће Цркви да епископ тога града, у који се са свих страна стичу сви, који посла имају (в. 9. канон Ант. Саб.) из царевине, и даље буде у Сабору са значајем, који је имао 323. године први Цариградски епископ Митрофан.

Политички значај Цариграда, јер је он био „нови Рим" (!), утицао је на Оце II Вас. Саб. да епископа тога града у части подигну на друго место целокупног епископата, на друго место све Васељенске Цркве, иза Римскога епископа. Као други по части у Васељенској Цркви, Цариградски епископ је надилазио Ираклијскога епископа, али што се тиче првенства по власти у Тракијској дијецези, првенствујући епископ је и даље био Ираклијски епископ.

Цариградски епископ је признавао Ираклијског за првог, и његовом првенствујућем приволом и рукоположењем, добијао је епископство. Истовремено је Ираклијски епископ сматрао Цариградског за првочасног у своме Сабору, и уступао му прво седиште, потписивао се на саборска акта после њега, и њему уступао првенство богослужења.

Да ово није усамљени преседан сведочи нам 7. канон I Вас. Саб.:

„Пошто се утврдио обичај и древно предање, да епископ, који је у Елији, бива чашћен особитим начином, нека према томе он и ужива особити ред у части, уз очување достојанства, које иде митрополиту."

Aelia capitolina, градић настао на развалинама срушеног Јерусалима, имао је свога епископа, који је због тога што је његова епископија била свето место, и Црква Мајка свих осталих Цркава, уживао част већу од свих епископа Палестине. Уважавајући ово, канон митрополиту Кесаријскоме чува првенство власти неповређеним.

Да ово нису преседани, сведочи и већ поменута одредба 12. канона IV Вас. Саб. За разлику одредбе 3. канона II Вас. Саб. и 7. канона I Вас. Саб. које немају општи значај, него се односе само на Цариградског, односно Елијског епископа, одредба 12. канона IV Вас. Саб. доноси општу норму, - ако је влашћу цара град уздигнут у државнополитичком смислу у митрополу, тада је епископ тога града у Сабору први по части, али кад је првенство по власти у питању, права оног епископа који је од давнине и од самог почетка имао првенство власти у том Сабору остају очувана, следујући 8. канону II Вас. Саб. Општи карактер 12. канона IV Вас. Саб. је врло значајан, јер нам отворено показује да првенство по власти и оно по части нису органски везани, те да онај епископ који поседује једно од та два првенства, не мора самим тим да поседује и друго првенство.

Нарочито је неистинито тврдити да први по части епископ, тиме мора бити и први по власти. Видели смо (12. канон IV Вас. Саб.) да Оци правом митрополијом називају ону, чији епископ првенствује по власти, и да по правилу (9. канон Ант. Саб.) првенствујући епископ по власти, баш због првенствовања по власти ужива и првенство по части. Тврдити супротно значи окренути црквену установу наопачке.

Оно што збуњује, јесте чињеница да се и првенство по власти, и оно по части најчешће стичу код оног епископа, који има за епископију главни град државнополитичке области. Али за стицање првенства по власти литургијски је од тога далеко значајније да тога епископа за првог међу собом (по власти) признају сви остали епископи дотичнога Сабора. То признање је racio legis чувања права „правој митрополији" (12. канон IV Вас. Саб.) и онда када град изгуби свој значај.

За стицање првенства по части потребно је да поред тога што град чији је епископ у питању треба да буде главни у области, још и то да је, или тај епископ првенствујући у Сабору по власти, или да постоји царска грамата, којом цар удостојава исти град наслова митрополе.


3. Однос првенства по власти и првенства по части у Васељенској Цркви

Васељенском Црквом зовемо све епископије света, које такође поседују саборност. Али саборност Васељенске Цркве, није условљена очувањем епископства, јер се оно у потпуности очувава у Саборима аутокефалних Цркава, о чему смо већ говорили у претходном поглављу.

„...како би у сабраноме на такав начин збору могла се показа-ти сва пуноћа власти." (18. канон Карт. Саб.)

Због тога што епископије сву пуноћу власти нужну за одвијање црквеног живота и решавање црквених послова добијају у Саборима аутокефалних Цркава, све епископије су сабране у Саборе аутокефалних Цркава. Како првенствовање по власти првопрестолног епископа јесте резултат постојања одређених црквених послова, и како се исти послови редовно завршавају у Саборима аутокефалних Цркава („Који је ван опћења у Африци, пак се потајно поткраде у прекоморске земље, да би га у опћење примили, подвргава се искључењу из клира." 105. канон Карт. Саб.), то над јурисдикцијом аутокефалне Цркве не постоји нека црквена власт, јер једноставно епископијама није потребна.

„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на Цркве ван својих граница..." (2. канон II Вас. Саб.)

Црквена власт је ограничена границама аутокефалних Цркава. Зато и не постоји црквено-управни Сабор, или боље рећи не постоји јуридички Сабор аутокефалних Цркава. Ван граница својих аутокефалних Цркава епископи немају своје власти.

Отуда Валсамон у спису „Онима који кажу да је Рим први трон" говорећи о првенствујућим епископима дијецеза (о патријарсима) каже да „сваки у своме трону је јачи од других" (Ат. Синт. IV, 413). Сваки патријарх је властан својим Сабором, и за послове свога Сабора, те стога 2. канон II Вас. Саб., разграничавајући власти Сабора, разграничава и власти патријараха.

Оци II Вас. Саб. 2. каноном епископије јурисдикционо одељују на Саборе. Али, одредбом 3. канона успостављају нову саборност епископија, која није заснована на власти у решавању црквених послова, и која се тиме простире преко граница дијецеза и твори Васељенску Цркву.

„Епископ Цариграда нека има првенство части послије Римскога епископа..." (3. канон II Вас. Саб.)

Епископи Рима и Цариграда су јурисдикционо били потпуно раздвојени, јер су били сабрани у разне дијецезе. Стога се по првенству по власти између њих не може успоставити никакав однос, никаква саборност. Али, по првенству по части постоји однос, постоји саборност између епископа разних дијецеза. Првенство по части јесте саборност епископија Васељенске Цркве.

Суштина првенства по части јесте у сведочењу љубави. Првенствујући епископ по части у целој Васељенској Цркви мора свим средствима снагом истине да сведочи Православље, али без присиљавања других да његово сведочење усвоје. То сведочење мора бити у љубави, мора бити у сабору, у сагласју са сведочењем осталих епископа, а све то у сабору, у сагласју са Светоотачким и Апостолским предањем. Зато је услов првенства по части канонско и догматско јединство са свом Црквом. Римски епископ није више први по части јер је отпао од тога јединства. Али док то јединство постоји, првенствујући епископ први седи у збору, први говори, први потписује заједничке акте...први сведочи.

Стога Васељенски Сабор када заседа, јесте Сабор највишег истиносног ауторитета, ad hoc место свеправославног сучељавања, место највишег сведочења љубави. Његове одлуке јесу сведочење, и нису саме по себи јурисдикционо обавезне за дијецезе. Свака дијецеза својевласно прихвата или не прихвата његово сведочење. Али ако је сведочење Васељенског Сабора истинито, неприхватање његове одлуке значи отпадање од црквеног јединства. Овим се Васељенски Сабор испољава као пројава највише епископске власти у Цркви, али не јурисдикционе власти, него власти у сведочењу љубави и истине.

„...Свети Сабор... наређује да, ако унапријед који презвитер, или ђакон, окриви свога епископа ради каквих пријеступа, прије него што је то Саборно разабрано и испитано било, и прије него што је противу истога коначна одлука изречена, и усуди се прекинути опћење с њим, и не буде по предању Цркве спомињао име његово у светим молитвама на литургијама, такови има подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке части..." (13. канон IX Пом.Саб.)

Непомињање епископа у епископији од стране његових клирика јесте раскол, ако против истога није изречена коначна саборска одлука. То се види по уводним речима истог канона (13):

„Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичкога кукоља, пак, видјећи да се исти мачем Духа са коријеном чупа, пошао је другим путем пријеваре и настоји, да безумљем расколника располови тијело Христово..."

Ово су по смислу уводне речи и одредбама 14. и 15. канона истога Сабора.

Непомињање епископа у светим молитвама на литургијама од стране његових клирика Оци изједначавају са прекидањем општења са дотичним епископом. Како је тај епископ извор власти у епископији, то онда непомињање његовог имена значи и раскид односа са влашћу. А то је раскол. Дакле, непомињање свог епископа, кога су једино дужни да помињу као јединог извора епископске власти, од стране клирика, преступ је против саме епископске власти, а не части.

„Који епископ истакне за изговор какав пријеступ свога митрополита, пак, прије него што се саборно разабрало, прекине опћење своје с њим, и не спомиње по обичају име његово на божанственој служби, Свети Сабор наређује, да такав има бити сметнут; ако је само одступио од свога митрополита и произвео раскол..." (14. канон IX Пом. Саб.)

Као што клирик мора помињати само свога епископа, тако и епископ мора помињати само свога митрополита. Митрополит је, будући познат од свих епископа у Сабору за првог међу њима, првенствујући по власти у пословима тога Сабора. Тиме је он „као глава" (34. канон Ап.) свима, јер их он својом првенствујућом влашћу окупља у Сабор. Прекинути општење са њим, прекинути помињање имена његова, значи престати га познавати као првог, као првенствујућег, као главу Сабора, као центар сабирања. Овим прекидањем иступа се из Сабора оних епископа, који тога митрополита помињу на литургијама, и тиме га исповедно познају себи за првенствујућег епископа. А то је, како кажу и Оци - раскол. Дакле, непомињање имена митрополита од стране епископа из његовог Сабора јесте преступ против саме епископске власти, а не части.

„Што је наређено у погледу презвитера, и епископа, и митрополита, то још више значаја мора имати у погледу патријарха..." (15. канон IX Пом. Саб.)

Као што презвитер мора помињати свог епископа, а епископ свог митрополита, то још више значаја мора имати помињање патријарха од стране митрополита. Зашто Оци кажу да помињање имена патријарха „још више значаја мора имати". Зато што је дијецезални Сабор, коме у власти првенствује патријарх, завршни Сабор у јурисдикционом смислу. Патријарх је као глава свима у дотичној дијецези. Он се влашћу службе своје стара о свима. Осим Господа, не постоји нико ко би био виши старалац, виши предстојник. Зато:

„...Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути опћење са својим патријархом, и не буде спомињао, како је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу таквога Свети Сабор наређује, да буде са свијем уклоњен од сваког свештеничког ступња.." (15. канон IX Пом. Саб.)

Наређено је и установљено (13. и 14. канон IX Пом. Саб.) да презвитер мора да помиње име свога епископа, а овај име свога митрополита, а овај свога патријарха. Када митрополит помиње име свога патријарха, не помиње га само у своје име, но га помиње и у име свих епископа свога Сабора, али не само у име епископа, него и у име свих који у дотичним епископијама помињу имена дотичних епископа. Тако је 15. канон одређујући да и презвитери, и епископи, и митрополити, помињу име свога патријарха, оцртао јединствени однос власти, и нивоа саборности Цркве, који се сабиру по првенству по власти. Овај јединствени однос се огледа у речи „свој", која искључујући туђе епископе (в. 2. канон II Вас. Саб.) уједно и затвара патријархов аутокефални Сабор у област једне једине јурисдикције.

Са тим Сабором се јурисдикционо сабирање Цркава и завршава. Не постоји наредба да патријарх некога помиње. Па ипак, он помиње имена епископа одређених престола тачно утврђеним редоследом.

Непостојање наредбе о овом помињању, особито непостојање такве наредбе тамо где (13,14,15. канон IX Пом. Саб.) се обичај помињања имена предстојника узакоњује, уз резимирајући карактер 15. канона у односу на 13. и 14. канон IX Пом. Саб., показује да то помињање имена епископа одређених престола по тачном, канонски утврђеном редоследу, има други карактер, у односу на јурисдикциони карактер помињања у епископији и у Сабору.

Патријарх помиње имена оних епископа који заузимају престоле, који су у њиховим аутокефалним Црквама првенствујући по части. Ово се најчешће превиђа, јер су данас ти престоли уједно и првенствујући по власти у својим аутокефалним Саборима. Да патријарх имена тих епископа помиње због њиховог првенства по части, а не због њиховог првенства по власти, уочљиво је из канонски установљеног поретка по части тих епископа, који је поредак управо тај утврђени редослед помињања.

„Понављајући, што је узакоњено од стопедесет Светих Отаца, сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и од шест-стотина и тридесет, сакупљених у Халкидону, наређујемо, да пријестол Цариградски ужива једнаке повластице пријестолу древнога Рима, и да уздигнут буде у црквеним пословима као онај, пошто је други послије њега; за њим пак нека се броји пријестол великога града Александријскога, затим пријестол Антиохије, а послије овога Јерусалимски пријестол" (36. канон Трул. Саб.)

Установљен канонски поредак по коме патријарх помиње имена дотичних епископа јесте следећи: 1. Римски престо, 2. Цариградски престо, 3. Александријски престо, 4. Антиохијски престо, и 5. Јерусалимски престо.

Занимљиво је да се Оци Трулскога Сабора у одрећивању првог и другог места позивају на Оце II и IV Васељенскога Сабора. Одредба 3. канона II Вас. Саб. поставља Римски престо као првенствујући у части, и то испред Цариградскога престола, који тада није био први по власти у својој дијецези. Оци IV Вас. Саб. 28. каноном изједначавају у повластицама власти, тј. у црквеним пословима својих дијецеза, Цариградски престо са Римским, дакле, уздижу Цариградски престо у достојанство првог по власти у својој дијецези. Па иако Оци кажу да престо Цариграда ужива једнаке повластице престолу Рима, ипак је престо Рима први, а Цариграда други. Ово говори да те повластице које јесу једнаке, не мењају онај однос првенства по части, утврђен 3. каноном II Вас. Саб. - Рим је први по части, Цариград је други. За овим следе утврђеним редом и други престоли, који сви уживају једнаке повластице власти, али неједнаки ранг у поретку по части.

Дакле, ови сви престоли ступају у међусобни однос, њихови патријарси помињу њихова имена, с обзиром не на првенство по власти, већ на првенство по части. Да још једном истакенемо; Цариградски престо није био први по власти у Тракији, а био је у истој Тракији први по части, а други по части у Васељенској Цркви. Истина је да он није имао такав ранг (други по части) на основу повластице власти у Тракији. Закључујемо да аутокефални Сабори ступају у однос обзиром на част, а из тог односа потиче и даје му карактер, патријархово помињање имена епископа.

Патријарх помиње првочасне епископе свих аутокефалних Сабора. Овим се истиче јединство Васељенске Цркве, и то јединство у љубави, у живом односу на основу јединства догматског и канонског. Кад на литургији патријарх помене све првочасне епископе, тада је ту поред њега у љубави, у части, окупљена сва Васељенска Црква, окупљене су све епископије, које сведоче Истину ломећи Хлеб. Ова пројава јединства целе Цркве је суштина првенства по части; Ако је суштина првенства по власти у обављању црквених послова, тад је суштина првенства по части исказивање јединства Цркве. Када се у свети дан недеље сва Црква окупи по својим местима и храмовима, тада патријарси помену прво првог по части епископа, затим другога, па трећега... У овом једнодушном помињању свих првочасних епископа у својим аутокефалним Саборима, од стране свих првочасних епископа у њиховим аутокефалним Саборима, по јединственоме реду и поретку, огледа се јединство Васељенске Цркве у љубави сведочења канонског и догматског заједништва.

Чињеница да сви патријарси помињу све патријархе, значи да је свака аутокефална Црква у пуноћи црквене заједнице, а тиме и канонска Црква, само онда ако је у односу, тј. у љубавном Сабору, на основу канонско-догматског заједништва, са свим осталим аутокефалним Црквама.

Тврђење Цариградске Патријаршије, изнето у саопштењу ССЦ, „да би једна Помесна Православна Црква била канонска, тј. била сматрана за чланицу целокупне православне породице, она мора бити у општењу са Патријархом Цариградским", једноставно је апсурдно. Ова тврдња се заснива на лажној тврдњи да је Цариград-ски патријарх први међу једнакима, тј. први по власти у православној јерархији, и да он тиме изражава јединство Помесних Православних Цркава. Чак и да је тај патријарх оно што није, наиме да је првенствујући по власти, он не би тиме изражавао јединство Васељенске Цркве. Јединство Цркве се изражава кроз однос, кроз Сабор аутокефалних Цркава, и то свих; у части, у љубави, што се огледа у помињању свих првочасних епископа, од стране свих првочасних епископа у својим аутокефалним Саборима, по јединственоме поретку части. Ни првенствујући епископ по части сам собом не изражава јединство Васељенске Цркве, него он први сведочи истину цркве и то тек у саборном, љубавном односу са осталим епископима, које је и он дужан да помиње по истом реду, као и они њега.

Изречене претензије Цариградског патријарха јесу покушај да себи прибави повластицу да само његово име и ничије више помињу сви остали патријарси, те да он не помиње ничије име. Зашто? Зато што је он, наводно, први између свих по власти, зато што је први и по части. Овде је очигледна злоупотреба признатог му првенства по части. „Fraudas omnia corumpit" - превара све квари. Даље инсистирање на повластицама власти довело би у сумњу првочасност Цариградског престола, јер та инсистирања (лажна сведочења) трају из генерације у генерацију епископа који заузимају тај престо. А да је првенство по части могуће изгубити сведочи престо Рима.

У своје време неки Римски епископи су покушавали да себи прибаве повластице власти, и тада су им то оспоравали Цариградски и остали патријарси.

„...И које клирике, или световњаке, или архијерејског и јерејског чина, Фотије најсветији наш патријарх, ма у каквој било области подвргне или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, нека такове признаје под истом осудом казни и најсветији папа Јован и с њиме света Божија Црква Римска, нити се ишта новога има увести у повластице, које има најсветији пријесто Римске Цркве или њезин предстојник, нити сада, нити унапријед." (1. канон X Пом. Саб.)

Канон успоставља повластице власти првочасног Римског епископа у границе његове дијецезе (в. 2. канон II Вас. Саб.), те према томе он нема права да прима апелације из туђих му дијецеза, него као првочастан он мора управо да сведочи да је кажњени у једној дијецези, такав и у његовој, као што Цариградски (и остали) патријарх има поштовати пресуду епископа Римске Цркве (претходна одредба цитираног канона). Овим се потврђује да су повластице власти патријараха везане само за границе њихових дијецеза, и да су тиме патријарси међусобно пуноправни и равноправни.2 Канон додаје да се уз ово правило ништа ново не уводи у повластице, које има Римски папа „нити сада, нити унапријед". Те повластице су: први међу једнакима по власти у својој Цркви, и први по части у Васељенској Цркви.

Ако Цариградски епископ мисли да је наследио повластицу части од епископа Рима, нека покаже благоразумност, и нека штити каноне и сам се управљајући по њима! А то значи да у складу са 1. каноном X Пом. Саб. не посеже ни за каквим новим повластицама, „нити сада, нити унапријед".

 

ЦАРИГРАДСКИ ЕПИСКОП - ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ?

У саопштењу Цариградске Патријаршије ССЦ на првом месту се истиче:

„Васељенски Патријарх, као први међу једнакима у православној јерархији..."

Неоспорно је да се у овом исказу првенство по власти (иначе непостојеће) Цариградског епископа везује за његов назив „Васељенски Патријарх". Као да се употребом тога назива жели оправдати његово назови првенство по власти, и као да се остали патријарси, будући локални, желе поставити у другостепени положај у односу на оног, који једини носи назив - Васељенски. Речју, око овог назива се гради мит, који је у служби деформације Православља.

Цариградски епископ Јован Посник (до 595. год.) био је дарован називом Васељенског Патријарха од стране Византијскога цара Маврикија. У то време Јован Посник је био у црквеним пословима првенствујући епископ Цариградске дијецезе и други по части епископ у Васељенској Цркви, после епископа Рима. Али Цариград, његова епископија, је био у свести ондашњих људи, не само престоница Византијског Царства, него и престоница, барем у духовном смислу, и свих области негдашњег Римског Царства, па чак и оних области изван граница тога Царства, у којима се учврстило Хришћанство. Падом последњег Римског цара 476. год. овако прихватање Цариграда било је оправдано сматрањем и дубоким доживљавањем Римског Царства као непролазне целине, која се схватала и као цео свет - васељена ондашњег времена.

С обзиром на ово, цар Маврикије је даровао Јована Посника насловом Васељенског Патријарха. Сам тај наслов није канонски. Одредба 28. канона IV Вас. Саб. додељује епископу Цариградском уз повластице и наслов - Цариградски архиепископ. Ако занемаримо питање да ли је он архиепископ или патријарх, свакако ћемо уочити да се његов наслов везује за град, дакле, место. Канони (6. и 7. I Вас. Саб., 2. и 3. II Вас. Саб., 36. Трул. Саб. и др.) и све остале епископе, укључујући и Римског, називају именом града. Са црквеног становишта, једино су Свети Апостоли били учитељи Васељене. Већ први њихови ученици били су учитељи одређеног места. Да ли се то Цариградски Патријарх данас спрема да се прогласи Апостолом Православља, јер се, судећи по саопштењу Цариградске Патријаршије упућеном ССЦ, тако осећа?

Бог је хтео да Црква у време Цара Маврикија и Јована Посника има Григорија Великога за епископа Рима. Он је, у својству првочасног епископа, дакле, оног који први сведочи истину у љубави, послао Јовану Поснику писмо љубави у коме га моли да се одрекне наслова патријарха васељенског јер може да нанесе зла, и продужава:

„Господ, напомињући како морају бити понизни срцем његови нестални ученици, казао им је: „Који хоће између вас да буде први, биће последњи", чиме нам јасно казује да ће онај стајати највише, који је најпонизнији. Клонимо се, дакле, од оних који траже прва мјеста у синагогама, који траже да их свјетина уздиже, и којима је мило да их учитељима називају, заборављајући да је Господ својим ученицима казао: „Ви се не називајте учитељима, јер је један ваш Учитељ, а ви сте сви браћа. Не називајте се оцима, јер је један ваш Отац."3

Да се овакав став Римског папе Григорија Великог не може схватити као завист првочасног епископа, корифеја свега епископата, према другочасном епископу на тако звучном наслову, видимо из писма - одговора папе Григорија Великог Евлогију Александријском. Реагујући на наслов патријарха Васељенског, којим цар Маврикије дарује Јована Посника, Евлогије у писму Григорију Великом, истога Григорија, као првочасног епископа, назива патријархом васељенским. Ево одговора, реакције правог првочасног епископа, који први сведочи истину.

„Твоје блаженство имало је доброту казати ми, да кад будеш писао некима, нећеш им давати више наслова таквих (тј. наслова патријарха васељенског - прим. Ж. К.), који потичу само из гордости, а према мени кажеш да ћеш поступати „као што сам наредио". Ја те молим да ми никада више не спомињеш ту ријеч „наредба", јер ја знам добро ко сам ја, а ко сте ви. По свом положају ви сте моја браћа; по вашим врлинама ви сте моји оци. Ја, дакле, нисам ништа наредио. Ја сам се само постарао да напоменем о неким стварима, које су ми се чиниле корисним. Међутим, ја не налазим да је Твоје блаженство хтјело да се баш држи моје напомене, јер ја сам казао да се не мора ни мени, нити икоме, овај наслов давати, а сад ето, у твоме писму ти ми дајеш ове наслове (тј. патријарха васељенскога прим. Ж. К.), које ја осуђујем, горде наслове васељенског и папе! Нека унапријед Твоје блаженство тако не поступа, ја те молим, јер тиме одузимаш себи оно, чега много другима дајеш. Ја не тражим наслова, него врлина. Ја не сматрам за себе част оно што може смањити достојанство моје браће. Част моја јесте кад видим част Цркве. Ако ме Твоја Светост назива васељенским папом, тиме ти одричеш да си ти оно исто, што бих ја сав, по твоме, морао бити. Боже сачувај да то икада буде!" (Исто, стр. 219-220).

Светитељ истиче да ако се неко ословљава Васељенским патријархом, тиме умањује достојанство осталих. И ако један патријарх назове другог васељенским, тиме самом себи одузима оно што кроз наслов томе другоме даје. Светитељ завршава молитвом Богу, изгледа неуслишеном.

Данас, кад Цариградског епископа, патријарси редовно називају Васељенским Патријархом, не размишљају о овим речима Светитеља, које се слажу са речима Светога Теофана Исповедника, да су сви патријарси екуменски (- васељенски), о којима се такође не размишља. Наравно, сви патријарси јесу васељенски, сваки у своме трону. А то, стога што, осим Бога, у Васељени нема никог ко би био виши предстојник народу, коме првенствују. Зато, ако се неки патријарх назива васељенским, он тиме одузима достојанство сабраћи својој. И ако патријарси једног између себе називају васељенским, тиме сами умањују своје достојанство.

Заиста, уколико наставимо да називамо Цариградског епископа насловом - Васељенски Патријарх, тим ћемо подржати мистификацију и самог назива, и улоге, коју у Цркви има тај епископ, као и његове властољубиве тежње.

*   *   *

Због свега реченог, саопштења Цариградске Патријаршије ССЦ, иако није упућено Цркви, достојно је црквене осуде, јер се непосредно тиче Цркве!

Све друго, што би се поводом овога требало учинити, мора се учинити саборно са свим Светим Црквама.

 

ЗАКЉУЧАК

Односећи се према саопштењу Цариградске Патријаршије, као и према другим сличним актима, у светлу изнетога морамо имати у виду следеће истине:

-  Цариградски епископ не сме своме називу патријарха додавати наслов „Васељенски", уколико он сам истим насловом не назива остале патријархе, нпр. Васељенски Српски Патријарх Павле. Без тога, титула „Васељенског Патријарха" биће врло оперативна у стицању безаконих повластица Цариградског епископа, на умањивање, и то реално, повластица осталих патријараха.

-  Цариградски епископ није, нити је икада био, нити ће икада бити, први међу једнакима у православној јерархији, тј. први по власти у Васељенској Цркви.

- Цариградски епископ јесте првенствујући по власти епископ (само) у јерархији Цариградске Патријаршије.

- Цариградски епископ не изражава јединство Помесних Православних Цркава.

- Јединство Помесних Православних Цркава се изражава кроз њихово живо сабирање (и то свих) у части, у љубави; што се испољава у литургијским помињањима свих првочасних епископа, од стране свих првочасних епископа у својим аутокефалним Саборима, по јединственом поретку части.

- Цариградски епископ јесте данас признат од Светих Цркава за првочасног епископа у православној јерархији, јер је Римски епископ, који је заузимао место првог по части у канонском поретку, због лажног сведочења истине, отпао од Цркве.

-  Цариградски епископ, као првочасни у епископату православноме, има право да први сведочи истину Цркве, у сабору сведочења свих епископа и Светих Цркава, због чега ужива одговарајућа права части (први седи, први потписује акта и др.).

-   У Обавештењу Сталне делегације Цариградске Патријаршије при ССЦ стоји да свака Помесна Православна Црква мора бити у општењу са Цариградским Патријархом да би могла бити сматрана православном. Наравно да ово није тачно. Свака Помесна Православна Црква мора бити у општењу не само са Цариградском Патријаршијом, него и са свим осталим Помесним Православним Црквама, односно мора бити у општењу са Апостолима, чију веру и исповеда. Зато се у 9. члану Символа вере и каже: „Верујем у... Апостолску Цркву". Тврђењем да је нужно бити у општењу (само) са Цариградским Патријархом да би се неко сматрао православан, овај Патријарх се ставља изнад Апостола и Васељенских Сабора и постаје највиши критеријум православности. Постаје извор истине. Постаје непогрешиви папа. Сходно овоме, и 9. члан Символа вере сада би требало да се измени и да гласи: „Верујем у једног, светог, цариградског патријарха". Поред тога што представља грубо кршење светих канона и светоотачког устројства Цркве, овако безаконо уздизање Цариградског Патријарха носи са собом и другу опасност: у случају да Цариградски Патријарх падне у јерес4, што није реткост, онда би, због Цариградског Патријарха, јерес постала православље, а православље би се рачунало у јерес. Тако би све Помесне Православне Цркве, које не би хтеле да опште са Цариградским Патријархом због његовог пада у јерес, биле сматране за јеретичке, односно расколничке!

- Цариградски епископ нема никаквих прерогатива над осталим патријарсима.

-  Цариградски епископ нема важна права да прима апелације из других Помесних Православних Цркава, нити под његову јурисдикцију потпада сва дијаспора. Позивање на извесне каноне као на изворе тих права представља грубо прекрајање канона, а о томе постоји пребогата светоотачка литература.

 

Напомене:

1 Сабор се обавезно састаје једанпут у години. (8. канон Трул. Саб. и 6. канон VII Вас. Саб.)

2 На свим нивоима саборности суштина Цркве је - сведочење апостолског прејемства. На нивоу (аутокефалног) сабора, ово сведочење је праћено првенством по власти, што је последица постојања послова црквене управе од важности за целу помесну (аутокефалну) Цркву. Првенство по части је изражено поретком, или боље речено редоследом сведочења: први по части је онај који је први позван да сведочи, а то је, по 9. канону Антиох. Сабора по правилу онај који је први по власти; за њим следи најстарији по хиротонији епископ, и тако редом. На нивоу Васељенске (Католичанске) Православне Цркве нема ни говора о томе да постоји првенство по власти неког поглавара Помесне Православне Цркве, јер су све Помесне (аутокефалне) Цркве Богом облагодаћене и овлашћене да свака од њих у потпуности, благодаћу и влашћу, оцерквљује своје епископије. Зато је саборност Васељенске Цркве -саборност сведочења равноправних и пуноправних епископија (сабраних у аутокефалне Цркве по принципу сведочења, а не власти). Дакле, сведочење апостолског прејемства је оно по чему је Црква - саборна, а јурисдикција постоји једино као пратећи елеменат овог сведочења, и то једино на нивоу аутокефалног сабора. Отуда су сви патријарси и њихови аутокефални сабори међусобно равноправни и пуноправни по власти, и међу њима нема првог међу једнакима (првог по власти), нити приматеља апелација из других аутокефалних Цркава.

3 Никодим Милаш, Словенски аиостоли Кирило и Мешодије, стр. 219.

4 Проф. Поснов у својој „Историји хришћанске цркве" наводи да је од оснивања Цариграда, почетком 4. века, па до отпадања Римске епископије 1054. r., било укупно 78 епископа града Цариграда, а да су њих 18 зачетници јереси, док се овај број додатно увећава ако се рачунају и они цариградски епископи који су били следбеници неке јереси.

Извор:  „Свети кнез Лазар“, 1997.год.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.