Читаоци о непознатим насловима најчешће суде на основу садржаја. У случају књиге Прећутана културна историја Срба могло би се упитати: „Зашто овакав наслов, када су у књизи огледи о српским културним делатницима 20. века?“

Аутор недвосмислено даје одговор. За претходних 100 година Срби су променили неколико идентитетских матрица, што се завршило националном катастрофом. Скокови у југословенство, затим у комунизам, па у социјализам Слободана Милошевића, и коначно, у идеологију неолиберализма до те мере су нас поделили да је данас изузетно тешко постићи консензус по било ком битном питању.

Маргинализован и по страни од ових странпутица, у српској култури 20. века постојао је и један ток који је Милош Црњански назвао „српско становиште“. Сваком српском интелектуалцу или уметнику на првом месту требало би да буде залагање за српске интересе, а тек онда за, често погрешне, идеолошке концепте.

Када се ово узме у обзир, садржај и наслов Димитријевићеве књиге постају разумљиви и оправдани. Ниједан интелектуалац, уметник, јавни радник о коме су написани есеји у овој књизи није са овог пута одступао, без обзира којег је политичког опредељења био.

Од Милана Ракића и Јована Дучића, преко Драгише Недовића и Обрена Пјевовића, па све до Жарка Видовића, Предрага Драгића Кијука и Марка С. Марковића може се уочити континуитет борбе за очување српског идентитета. Ова борба би, по Арнолду Тојнбију, била одговор српске културе на изазове времена.

Прећутана културна историја Срба: књига са мисијом

Прећутана културна историја Срба је књига која има троструку мисију. Она поново ствара јединство српске културе 20. века са претходном традицијом, али и пружа примере савременицима. Оне који би да се на било који начин баве јавним делатностима, Димитријевић подсећа како су то истински родољуби радили. Коначно, у овој књизи је, први пут у српској есејистици и публицистици, створена веза између културе матице и расејања, која тек треба да постане чвршћа целина.

У том смислу, није случајно што на почетку стоји запис о Милану Ракићу, а при крају о Марку С. Марковићу. Обојица су били живи примери како ангажованих и делатних људи. Обојица су били спремни да и сопствени живот жртвују за Српство: Ракић као конзул у Приштини, а затим припадник четничких одреда војводе Вука, а Марковић као борац ЈВуО.

На крају, једно неспоменуто питање мора добити свој одговор. Шта је са осталим интелектуалцима који су радили на овом задатку, а нису поменути у књизи? Одговор је дао сам аутор: „Ако Бог да здравља и памети, а нарочито мира у овом страшном добу /…/ истраживања о „тајној историји културе Срба“ се могу наставити. Што би рекао Милош Црњански у уводној песму „Лирике Итаке“ – свеједно да ли ја или ко други.“

НИКОЛА МАРИНКОВИЋ