 Драга браћо и сестре из Уредништва, Ево једног мањег текста за наш сајт. Што се тиче овог прилога, било ми је посебно занимљиво што је у Русији издата књига о нашим светитељкама у исто време када код нас "Кија коцкар" и слични ликови/блогери/инфлуенсери издају књиге о себи. И као противтежа антихришћанској агресији, у сваком погледу, на све православне земље. "Племе моје сном мртвијем спава"... Ј.В.
+ + + У издавачкој кући "Добровољни странац" ("Вольный Странник") изашла је књига, која говори о светим подвижницама Србске Цркве. "Свете србске жене" - зборник, где су представљена најпотпунија житија хришћанки из србскога рода, које су постале узор искрене вере, благочестија, љубави, молитве и бриге о ближњима. Управо су оне васпитавале будуће подвижнике, христољубиве владаре и мученике за веру. Једна од мало познатих у руској традицији светих била је света Јелена Штиљановић. Празнује се 4/17 октобра. + + + Јелена Штиљановић, или преподобна Јелисавета, била је супруга србског кнеза Стефана Штиљановића. Живела је у оно време када је Србија фактички изгубила своју самосталност и многи србски кнезови су постали вазали моћних иноверних владара, који су управљали земљама обједињеним у деспотовине. Један од тих владара - деспота је био и свети кнез Стефан Штиљановић. О Јелени се сачувало мало писаних сведочанстава. Нема тачних података о томе да ли је имала деце са својим супругом. Ипак, србски историчари и хагиографи говоре неком познатом србину Павлу Штиљановићу, који је штитио мађарску границу од Турака и кога је император Максимилијан, у септембру 1753 године, назвао "војним заповедником". Ипак, није извесно да ли је Павле био син или унук Стефана и Јелене или просто њихов близак рођак. Сведочанства о Јелени могу се наћи у "Житију светога и праведнога Стефана Штиљановића", где се о њој говори као о благочестивој и добродетељној жени, која је усмеравала свога мужа ка богоугодним делима. После смрти кнеза Стефана кнегиња Јелена је побегла од Турака у германске земље. Чувши о том, како је Бог на чудесни начин прославио у лику светих њеног супруга, она је решила да дође и поклони се његовим моштима. Тада је Јелена већ била у дубокој старости: у канону њеном мужу говори се, што се она решила на тај пут да би "терет старости одбацила и вазнела Богу благодарност". Тако је она дошла у манастир Шишатовац, где су почивале мошти њеног супруга. Овде је она решила да узме монашки постриг са именом Јелисавета. Сагласно житију светог Стефана, монахиња Јелисавета је надживела свог супруга свега три године. Живела је недалеко од Шишатовца, највероватније, у женском манастиру у Карловцима на Дунаву (данас Сремски Карловци). По представљењу Јелисавете, око 1546 године, тело њено је, такође било пренето у манастир Шишатовац и погребено с десне стране припрате храма. Поштовање преподобне Јелисавете посебно је распрострањено у србским областима Срему, Барањи и Славонији. Иеромонах Игнатий (Шестаков) 17 октября 2020 г. https://pravoslavie.ru/134660.html |
