Драга браћо и сестре,

Као што, верујемо, и сами запажате, ситуација у нашој Цркви никада није била сложенија и тежа. Наши сарадници из различитих делова света, јављају о хаотичном стању међу верницима. Влада потпуна дезорјентисаност. Кажу: морате хитно да се огласите.

 Словесно стадо Христово остаје, практично, без правих пастира, оних који се држе канонског и духовног предања, побожности Светог Владике Николаја и Преподобног Оца нашега Јустина. Али, оно што је посебно забрињавајуће – због чега и издајемо ово саопштење - јесте раскољавање наше Цркве – цепање ризе Христове. Саблажњени јересима и издајом вере од стране клира, многобројни верници одлазе у раскол, чиме потенцијално сахрањују своје живе душе.    

Никог од саблажњених ми не осуђујемо, јер знамо како је души која се нађе на удару саблазни.  Али, дужни смо да подсетимо, да опоменемо – јер, истина је израз љубави.  

Не напуштати Цркву, јер коме Црква није мати, томе ни Бог није Отац

Шта они који су отишли у раскол или то намеравају да учине треба да знају? Црква Христова је Нова Нојева Лађа. И као што се за време потопа није спасао нико од оних који нису били у Нојевој лађи, тако се неће спасти нико ни од оних који напусте Цркву. Јер, по речима Светог Кипријана Картагинског, „коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац“. Исти, Свети Кипријан, о тежини греха раскола рекао је да се тај грех ни крвљу мученичном не пере. Дакле, онај ко оде у раскол, може дати живот свој исповедајући веру у Христа, али са Христом у вечности неће бити, говорили су Свети Оци. Његов удео ће, по отачким речима које се могу наћи у књизи архимандрита Рафаила Карелина о расколу, „Пад гордих" (овде:, овде:, овде:  и овде:)

бити удео првог расколника сатане, затим Јуде – расколника сабора апостолског и свих расколника редом после њих...

Црква – наше тихо пристаниште на ветрометини јеретичко-расколничких и апостасијских бура

Свештеномученик Иларион Тројицки, који је пострадао од комуниста, рекао је:

„Насушном потребом садашњости може се сматрати отворено исповедање те неоспорне истине, да је Христос саздао управо Цркву и да је потпуно бесмислено одвајати хришћанство од Цркве и говорити о некаквом хришћанству мимо свете Христове Цркве православне. Та истина ће, сматрамо, многима осветлити коначну тачку њихових мучних трагања, указаће им је, не у беживотном учењу, чак и јеванђелском, већ у црквеном животу где се они стварно ослобађају сатаниних замки, који их је уловио у своју вољу (2.Тим. 2:26). Та истина помаже и нама да познамо црквени живот и да "саберемо растурена" црквена чеда, да сви једно буду, како се молио Исус Христос пред Своја страдања. Осмотрите, како се мучи несрећна птица, када лети при јаком ветру! Како је неуједначен њен лет! Она час узлеће у вис, час се стропоштава на доле, час се помакне мало унапред, час је поново ветар враћа далеко уназад. Тако бива ношен и човек ветровима лажних учења. Али као што се птица успокојава у гнезду, у густим гранама дрвета, и мирно из свог уточишта гледа свирепу буру, тако и човек задобија мир, када прибегава Цркви. Из свог тихог пристаништа он гледа на свирепу буру „око зидова Цркве“, тугује због несрећних људи, који су захваћени том буром ван Цркве и оклевају да се сакрију под њен благодатни кров, и моли се Господу: „Сједини их са Твојом светом, саборном и апостолском Црквом, да и они са нама славе пречасно и величанствено Име у Тројици слављенога Бога."

Не издајмо Српску Цркву – нашу једину мајку

Зашто неки Срби напуштају Српску Цркву? И где одлазе потом? Зашто напуштају своју једину мајку, одричићи се тиме и Оца Небеског? Зар човек може имати две мајке? Зар потомци духовног праоца нашег Саве, Честитога Кнеза и славне му војске, благоверних царева и христољубивих царица издају своју Мајку и остављају је када јој је најтеже? Зар ми, духовни потомци Николајеви и  Јустинови постасмо безумници који мисле да им маћеха може бити исто што и мајка, да се могу спасити и у неком другом зборишту које само има име „црква“, али не Дух и Силу Божију. Куда одлазите, браћо и сестре? Зашто напуштате пут који су нам до Небеске Србије пропутили наши Свети Оци и свети и честити преци наши?         

Знајте: нема друге мајке под сводом небеским у окриљу чијем бисмо се могли спасити!             

Да, ви ћете чути тврдње да су црква управо они код којих сте отишли. Али, то су тврдили сви расколници свугде и свагда.

Кључно питање

Где је, дакле, данас једна и једина Српска Православна Црква у коју се може и треба ићи на Службе Божије?

Одговор:

То су само оне епархије и само оне парохије Српске Православне Цркве чији архијереји и свештеници не уводе антиправославне корона – мере, које подразумевају одрицање од истине о Светом Причешћу као леку бесмртности и одричу пребивање и дејство благодати Духа Светога у православном храму,  који по свим питањима уче православно, у складу са светоотачким предањем, не екуменишу и држе литургијски поредак неизмењен. Њих се треба држати, и тамо на Службе Божије ићи.

Те, вероучењу и богослужбеном поретку доследне епархије и парохије – оне су, дакле, Српска Православна Црква. Њихово јединство је мистичко јединство. То је јединство истините (неизмењене) вере и причешћа од Једног Тела и Крви Господње.

Све што је изван ове ограде, јесу јереси и расколи.

Док год буде постојала макар и једна једина таква парохија (хипотетички речено) – то ће бити Српска Православна Црква!

 Ни једно самовољно збориште, ма колико личило на Цркву, није Црква, већ раскол

Оснивање било каквих паралелних парацрквених структура и јерархије изван наше Српске Цркве је, де факто, исповедање неверовања у обећање Господа нашега Исуса Христа „Сазидаћу цркву своју, ни врата пакла је неће надвладати“ (Мт.16,18). А то значи да ће Црква Христова постојати до Другог Доласка Господњег. Међутим, појединци или групе грешних и смртних људи, устрашених разјапљеним чељуштима свеопште апостасије, сматрају да  Црква неће успети да одоли отпадништву, узимају ствар у своје руке и стварају своја зборишта, именујући их црквама и верујући да ће она таква, без благодати Духа Светога и силе Божије, одолети и поразити разуларанео зло. Будући да настаје на расцепу (раскиду, прекиду) – раскол нема корена, нема унутарњу духовну снагу.

Молимо све којима је стало до спасења својих душа и душа својих потомака да то имају у виду.

Царски – средњи пут у време апокалипсе

Једни, услед своје равнодушности за веру, падају у искушење слева - пактирају са јеретицима. Други, у ревности не по разуму, падају у искушење сдесна – одлазе у раскол. А „...како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна." (Свети Јован Касијан)

Који је то Царски пут у доба свеопште апостасије, на који нас је, између осталих, упућивао један од највећих подвижника 20. века, Преподобни отац наш Серафим Роуз?

Преподобни отац наш Серафим Роуз -

Царски пут и истинско Православље у доба апокалипсе

(овде: )

Сада је наступило оно време када здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе, и одвратиће уши од истине, и окренуће се ка гаталицама (2 Тим. 4, 3–4). Ако поверујемо таквим „учитељима“, можемо задобити трагичан удео јеванђељског слепца, који је следио слепе вође.

Зато, понављамо: морамо да иштемо такве свештенике и архијереје који по свим питањима уче православно, у складу са светоотачким предањем, и сабирати се око њих. Тешко свету од саблазни (Мт. 18,7).

Бранити веру и не падати у очајање

Живимо у време највећих духовних саблазни, када нам се понекад чини да нам земља измиче под ногама. Но, ни у ком случају не смемо се предавати унинију. Свако од нас је позван да брани веру и неприкосновеност њених догмата и канона, и од свештенства захтевати њихово стриктно испуњавање. Активно иступати против различитих пројава модернизма, јер се ћутањем издаје Бог!

Но, чинити то ефикасно могуће је само пребивањем унутар црквене ограде. Зато неразборито и погибељно поступају они који под изговором саблазни одлазе из Цркве и прилазе овим или оним расколничким групама или стварају самовољна зборишта. То је својеврсно духовно дезертерство. Неопходно је остати унутар црквене ограде и борити се за чистоту вере.

С нами Бог!

И јереси и расколи су изуми сатане

Опомињимо се: спасења нема ни у јереси ни у расколу. И једно и друго је изум сатане. И једно и друго је његово збориште, којим он управља и влада. Он је први расколник и родоначелник сваког раскола и јереси. А Свети Крипријан Картагински каже – понављамо - да се „грех раскола ни мученичком крву не пере“.

 Пут који води у Царство Божије увек је – по речима Господњим – био узан, али сада је постао попут ужета које виси над адском провалијом.

Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела (учинио први раскол), тада је Архистратиг Михаил, Војвода војске ангела Божијих, устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: „Вонмем станем добрје, станем со страхом!” Све небеске војске верних ангела громовито су запојале: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот исполн небо и земља слави Твојеја!”

ВОНМЕМ, БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ, СТАНЕМ ДОБРЈЕ, СТАНЕМ СО СТРАХОМ!

 И наш тренутак је одсудан, сличан оном који се збио на Небу, када је сатана повео свој исконски бој против Бога и створења Божијих. Пазимо где ћемо и са ким ћемо бити. Један тренутак непромишљености може нас коштати губитка вечности.

Како препознати истинску Цркву Христову у ово доба свеопште апостасије?

Морамо памтити пророштва великих подвижника благочешћа ХХ века: Преподобног Лаврентија Черниговског, Кукше Одеског и других, који су упозоравали да ће доћи време када ће свуда бити храмови, куполе ће бити позлаћене, храмови ће се градити, али се неће смети ићи у њих, зато што благодати тамо неће бити. А благодат ће се повући зато што ће завладати јерес.

Где је, дакле, истинска Црква Христова у ово доба свеопште апостасије?

Где су благодатне Службе Божије?

Где ићи на Службе да бисмо се спасили и ми и деца наша?

После саветовања са предањским духовницима, одговор је следећи:

Резиме:

1. Ми немамо право, ни  благослов, да позивамо верне на прекид молитвеног општења чак ни са онима који неправославно поступају. То је задатак и дужност који превазилази наше снаге и пуномоћја. Ипак, имамо право и дужност да кажемо да је свако обавезан да чува своју душу, и зато кажемо да код оних епископа и свештеника који су, као коронаверци, изменили богослужбени поредак и народ „причешћују“ хлебом покропљеним вином никако не треба ићи.

2. Не треба ићи ни код оних који народ спречавају да испољи своју побожност на истински начин, који спречавају верне да целивају иконе и поклоне се светињама.

3. Они који нас убеђују да се склањамо од храмова и олтара и да будемо у кућама, наводно угледајући се на свету Марију Египатску, лажу нас и обмањују. То су они новотарци – издајници који су до јуче трубили на сав глас да треба да се причешћујемо на свакој служби, а сад верују у „заразу“ од причешћа. Њих морамо избегавати.

4. Треба ићи код правоверних епископа и свештеника који не екуменишу, службе по светопредањском литургијском поретку и причешћују у складу са Светим Предањем.

5.     Настојмо да сачувамо веру и истину у времену које предстоји, јер је то залог спасења.

Поновићемо: док год постоји и једна једина парохија у којој Службе служи свештенство које неодступно стоји у учењу Цркве и Светом Предању, које не примењује корона-мере и богослужења врши према светопредањском поретку наше Цркве – дотле ће постојати и Српска Православна Црква. А то ће бити - нека нико не сумња! - до Другог Доласка Христовог и Страшног Суда.

Савет свим верницима, нарочито онима у дијаспори:

1. Избегавајте храмове где се од вас тражи да се у храму исповедате антихристов култ корона – правила;

2.  Избегавајте одласке код новокалендараца, како због тога што је нови календар осуђен и анатемисан од стране светоотачке, тако и због тога што су новокалендарске Цариградска патријаршија, Атинска архиепископија, Александријска патријаршија, а однедавно и Кипарска архиепископија признале украјинске расколнике који су Богу противна секта;

1523 године Патријарх Јеремија II сазива помесни сабор, на коме је, уз учешће Патријарха Александрије Силвестра и Патријарха Јерусалима Софронија VI, и многих других Православних Митрополита и Епископа, грегоријански (нови) календар и нова римска пасхалија била анатемисана:

3. Идите у храмове преосталих Помесних Православних Цркава (дакле, изузимајући горе побројане) у којима се не исповеда коронаверство, у којима се не екуменише и у којима је литургијски поредак неизмењен;

4.  Не жалите ни труда ни новца, уколико сте у могућности, да превалите и велике даљине како бисте били на благодатним службама; то може и не бити сваке недеље и празника, уколико могућности немате; али идите кад год можете, не изговарајући се и не правдајући неоправданим разлозима; јер, спасење душе нема цену.

5. Уколико, привремено, немате могућност да присуствујете благодатним службама, останите у свом дому и читајте молитве из молитвеника, а нарочито Псалтир. Али не лењиво, лежећи у креветима или седећи у удобним фотељама, већ стојећи, бодро, пред својим иконама, у скрушености и смирењу се кајући за своје грехе и Богу се молећи да нам укаже на пут истинског духовног пастира и храма у који можемо отићи на Службу.

Закључак:

Ово наше обраћање читаоцима завршићемо поуком вернима и анатемом на јеретике и расколнике источних патријараха - Васељенског Антима VI, Александријског Јеротеја, Антиохијског Методија и Јерусалимског Кирила из циркуларне посланице из 1848. године, објављене у име Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве (у којој још једном подсећају паписте на њихов пад у јерес, услед увођења грегоријанског календара):

Напомена:

Као прилог овом нашем саопштењу – као посебан текст објавићемо поуку архимандрита Рафаила Карелина о расколу, коју препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца.

http://borbazaveru.info/content/view/13505/1/