header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Вукашиновић: Проблем екуменског покрета Штампај Е-пошта
четвртак, 20 август 2009

Владимир Вукашиновић

ПРОБЛЕМ ЕКУМЕНСКОГ ПОКРЕТА

 

Св. Максим Исповедник:

Сваки се човек освећује исповедањем вере."

Папа Евгеније:

„Дакле, ништа нисмо урадили"

Св. Јован Богослов:

„Вољени, не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи  лажни   пророци   изишли  у  свет."

 

Размишљајући о томе како да започнемо овај текст, непрестано смо се враћали на речи Св. апостола Јуде (брата Господњег) којима он отвара своју посланицу: „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да Вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима" (Јуд. 1, 3) које најуспешније, најпрецизније и најконцизније сумирају сва наша хтења и жеље: да колико је у нашим моћима, уз благодатну помоћ Божију, укажемо на један савремени феномен - тзв. Екуменски покрет; да покушамо, следујући Светим Оцима и Учитељима Цркве Божије, да исти покрет  осветлимо са  разних  страна,  те  да на крају пружимо  и  неке предлоге за став и однос према њему. (Наравно, уз најдубљу свест да нисмо рекли ни делић од оног што све треба рећи, нити домислили ни најмањи део од оног са чим се овде све ваља ухватити у коштац).

Прво питање = проблем који је пред нас искрсао мopao се моментално решити јер је од тог решења зависила и сва даљња судбина овог рада: оно је било: да ли је то до нас, да се овим проблемом бавимо,? не треба ли то препустити другима, онима који и званично носе одговорност за Цркву Божију? Одговорено нам је из Светог Предања: не постоји никаква „тапија" на бригу за Цркву; та иста брига није својина и привилегија, нити са друге стране - крст и обавеза, само јерархије - него свег народа Божијег који окупивши се око свога Епископа, који за њих предстоји Богу и свршава Свету Евхаристију   као   Икона   Владике    Христа,   и   јесте   та   сама   Црква.

Зато не постоји стање, положај или служба у Цркви која не носи и одговорност за њу. Тим више, када се пред нас поставе таква озбиљна и тешка питања као што је екуменски покрет. Оно се врло лако може одбацити као „академско" „уџбеничко", оно које потенцирају теолози да би компликовали и отежавали помирење „цркава" (како је, да га парафразирам, изјавио и садашњи римски епископ) али оно дефинитивно није ништа од свега тога. Оно је најживља реалност и суштинско судбоносни проблем. И као такво пред нас поставља неизбежан захтев: одговарања на њега (екуменски проблем) и одговорности пред Богом за решење и став који смо изабрали.

Једно морамо непрекидно држати у уму: Ми са бесцен благом Светом предатом нам Вером морамо поступати исто онако како су то чинили и Свети Синови мајке Цркве (наши Свети Оци - а нарочито Мученици и Исповедници) - а њихов став нам је добро познат из житијске књижевности и њихових списа. Они ни по коју цену (па и цену својих живота) нису пристајали на то да расипају Имање (Свету Веру) које су им њихови Оци (ранији Свети, Епископи и Апостоли - па и сам Господ Христос) оставили = предали. Него су они као добри домаћини и домоводитељи непрекидно и неуморно радили и стражили на том Имању, чувајући га од напада птица (= ђавола) и вукова (= јеретика). Да ли је тај и такав њихов став извирао из самодовољне и самозадовољне затуцаности и фанатизма? Далеко било. То је само разрада ЖИВОТОМ речи Јеванђеља: „али ако вам ми или анђео са неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јивисмо, проклет да буде" (Гал. 1, 8) Шта је дакле, по њима, било то непроменљиво Јеванђеље? (или ако хоћете: шта је Јеванђеље?) Сама реч је богата и пребогага значењима. Почнимо од најубичајенијег: оно је сво Св. Писмо Новога Завета, па онда само прва четири канонска НЗ списа, па проповед апостола о Христу, па Господња реч о самоме Себи и Своме послању и делу, те на крају Он Сам и све оно што је учинио и испунио, једном речју: „тајна од вечности окривена у Богу" (Еф. 3, 9-10) - Црква. Значи, у крајњој инстанци Јеванђеље (Блага вест) је идентична са Господом Исусом Христом = Црквом Божијом, те проклетство апостолско лежи на сваком оном ко квари и изврће истину о Цркви, сводећи је  на своје „људске одвише људске"  калупе и мере.

А опасност која лежи у екуменском покрету и јесте баш то атаковање на истину о Цркви (екуменизам је еклисиолошка јерес).

У нашем тексту биће више речи о проблемима који искрсавара у односима са Римокатоличком црквом, и то из разумљивих разлога, пошто смо ми условљени временом и простором - доведени у ситуацију да са њима најчешће бивамо у контакту.1

Сам текст, да тиме завршимо са уводом, ваља узети као један позив на дијалог. Ми га зато и пишемо. Али, тај дијалог, овога пута, није и не треба да буде дијалог са инославнима - он је, и мора прво да буде, дијалог међу Православнима, где би ми прионули једном истинском и истиноискатељном изучавању Свештених Списа (Божанске и Отачке књижевности) слушајући савет и аманет почившег о. Георгија Флоровског: „К Оцима"! (И разумевајући га у Флоровскијевом контексту - оживљавања светоотачког начина мишљења и богословствовања кроз повратак  њиховом  начину  живљења и  подвизавања)

Тек тада, након много труда и многих молитава, ми ћемо заједно, већ ПОСТОЈЕЋИ ОДГОВОР НА НАШ ПРОБЛЕМ, поново утледати у светлости благодати Духа Светога.

 

I - Кратак историјат екуменског покрета и важност праве вере

Пре но што пређемо на даљње излагање рећи ћемо неколико речи о самом екуменизму и његовом историјату. Први данашњем екуменизму слични покрети започели су у Енглеској 1857. г. где Англиканска црква оснива друштво чији је циљ васпостављање „изгубљеног јединства" свих хришћанских цркава. (хтели бисмо да овде скранемо пажњу на то да ми термин ЦРКВА користимо врло условно када је реч о неправославним хришћанским верским заједницама, из разлога колоквијалне природе, те то означавамо малим почетним словом. Када, пак, напишемо Црква или Црква Божија, тада је реч о Православној Цркви) Не напуштајући острво, једино се селећи на север, 1910. г. у Единбургу, одржава се Светска Мисијска Конференција (са 12000 дедетта) која и јесте била почетак екуменског деловања и конституисања покрета у пуном и правом смислу те речи. У сам покрет, како нам је он данас познат, улила су се два мања покрета — први са називом „Живот и дело" (основан 1925. г. од стране Лутерана) — превасходно практичне оријентације, и други под именом „Вера и устројство" (основаног у Единбургу горе наведене године од стране једног епископијалног мисионара - К. Брента) - теолошко теоријске вокације. О њима о. Јован Мајендорф бележи: „принципи организације „Живот и дело" значе да теолошке, доктринарне разлике треба да буду занемарене, а да хришћани имају да живе и раде КАО ДА оне не постоје. Убрзo су лидери овога покрета увидели његову утопичност: озбиљни верници нису могли превидети доктринарне разлике и живети на КАО ДА (не постоје) принципи. Зато је створен покрет „Вера и устројство" који испред свега поставља проблеме теолошке дискусије; хришћанско јединство треба тражити кроз догматско усаглашавање"2.

Званични   и   централни  израз   и   организација   овога  покрета јесте „Светски савез цркава"3 који  је основан   1948.  г. у Амстердаму.

Мотиве за формирање овога покрета (тачније званичне поводе) можемо открити у негативном искуству протестантских мисија, које су се суочиле са бурним реаговањем саблажњених народа којима су проповедали, а који нису могли да разумеју разједињену хришћанску васељену. Желећи да се те поделе превазиђу и разлози за саблазан уклоне они оснивају овакав покрет који за циљ узима поновно уједињење свих разједињених хришћанских деноминација. То можемо видети и из етимолошке анализе јелинског изворника (и икумени) који значи - свет, човечанство, насељена земља, Римска империја... а који у овом нашем контексту указује на тежњу да се једна вера утемељи у целом свету.

Ми се, на жалост, учешћем православних делегација и помесних Цркава у овом покрету нећемо због просторног ограничења бавити. О томе се може читати у књигама о. Јована Мајендорфа које наводимо у литератури. Мислимо да би наша тема остала ускраћена за једну битну димензију, те да би до правилног разумевања теже дошло, уколико не бисмо проговорили неколико речи о важности праве вере и најкатегоричкијем од свих императива: њеном чувању и очувању. (ревновању за веру)

Најопштије узевши, однос иамеђу Бога и човека може се свести на два момента: Откривење и веру. Под Откривењем овде не подразумевамо само Божије јављање свету (оличеном у човеку) знања о Њему самом, него ове Божанско делање - од Стварања до данашњег дана, а под вером слободни и љубавни човечији одзив на Божији позив (- призив). (Љубав је ту узајамна пошто су Божије апокалиптичке (откривењске) силе увек љубавне природе. Љубав је њихов извор и њихов циљ.) Човек никада не може да поверује сам од себе, да буде иницијатор тог односа са Богом, што нам сведочи и реч Апостола: „А сада познавши Бога, или још боље пошто вас је Бог познао..." (Гал. 4, 9), него је Бог тај који човека позива у заједницу (вера је дар Духа Светога) а овај се на то одазива или не. Он даје свој пристанак на улазак у Заветну Заједницу са Богом кроз веру, а она се по речима Светог Јована Заведејевог посведочује водом, духом и крвљу (ср. I Јн. 5, 8) - што ће рећи Светим Крштењем и Светом Евхаристијом. Све то казује и показује да вера није неки пасивни (али ни активни, узевши тај термин у категоријама рационалистичке - безљубавне - гносеологије) став бића, него динамичко одношење, кретање и бивање са Богом и осталим (правилно) верујућим човечанством. Ову динамичност вере подвлачимо још једним запажањем - вера се у своме бићу не противи историји, она јој не сапостоји као друга, самосвојна и независна реалност - него је она Божански квасац који закваси три историјске копање брашна, па се онда оне у пећи Јеванђеља пеку. Целокупна се историја тиме формира у складу са вером, вера је њена потка, њена подстава, њена ипостас како пише и аутор посланице Јеврејима: „А вера је основ (ипостасис) свега чему се надамо ..."

(Јев. 11, 1) Значи, од наше вере зависи и наш живот, наше историјско постојање, које је пак најтесније, тачније неодвојиво и органски повезано са нашом вечном судбином. Ту почињемо да назиремо важност вере. Исто као што је и садржај Откривења Божијег (које се може на један одређен начин назвати Јеванђељем, као што смо раније видели) иепроменљив и неизменљив, где свака људска интервенција у ту Свештену Ризницу Речи Божијих подлеже најстрожијем и најдецидиранијем проклетству (види 1. главу посланице Галатима) тако је непроменљива и неизменљива и наша вера, пошто је ту реч о једној истој реалности посматраној са две различите тачке гледишта.

Сам термин ОТКРИВЕЊЕ указује нам на то да је оно што нам се јавља од нас окривено, да нам је непознато, те зато ап. Павле ту реалност назива ТАЈНОМ: побожности (1 Тим. 3, 16) воље своје (Божије) (Еф. 1, 9) скривеном од векова и поколења (Кол. 1, 26) Христом (Еф. 3, 4) = Црквом (Еф. 3, 10) Основно у свему овом је следеће: ми вером улазимо у Светињу прихватања СВЕТАЈНЕ Христа - од Кога, кроз Кога и ради Кога је све (срвн. Рим. 11, 36) - тј. Којом (Којим) се дају сви одговори на сва питања: теологије, космологије и антропологије: „централна Тајна Православља јесте Христос - Богочовек, истинити и савршени Бог нераздељиво сједињен са Светом Тројицом, и истинити и савршени човек нераздељиво сједињен са човечанством, са свима људима који сачињавају Тело Његово: Цркву. Ова истина и факт богочовечански представљају целокупну догму (и догматику) Православне јеванђелске вере наше ..."4

Црква је дакле централна тајна и централна догма вере. У Њој се одвија суштинска драма васионе - спасење света - благодатни улазак створеног битија у нетварни (тј. вечни) вид постојања, који му дарује сам Бог, у свом акту Светотројичне љубави - од Оца кроз Сина у Светоме   Духу,   по   речима   светог  Атанасија   Александријског.

Стога је на месту запажање о. Георгија Флоровоког да она чувена сентенца - Extra Ecclesiam nulla salus - у ствари није ништа друго до таутологија5 пошто је баш Црква само спасење. Знајући и исповедајући са Светим Оцима да спасење није и не може бити симплификовани јуридички феномен опраштања грехова (који су и ту схваћени неправилно, површно - као кршење закона а не егзистенцијални промашаји и разорне силе) него да је ту потребно разбити смртне и пропадиве тварне потке постојања и утемељити битије света на нечем (Неком) другом, вечном и нетрулеживом, (Христу, како каже ап. Павле када пише Коринћанима, I Kop. 3, 11) ми исто тако и сами Цркву доживљавамо као акт, дело, скуп верних који по благодати партиципирају у Богу6 („постајући причасници Божанске природе" по речима ап. Петра, (II Пет. 1, 14) наравно, никада не на есенцијалном него на енергетском нивоу, а тиме опет не мање пуније и истинскије).

То нам је омогућено претходним уипостасирањем наше човечанске природе у Ипостас Бога Логоса, тј. сједињењем двају природа (Божанске и човечанске) у Богочовеку Исусу Христу (по формули, оросу, Халкидонском).

Мистирион Цркве добија свој израз на Тајној Вечери - где Господ установивши Свету Евхаристију нама омогућује то и такво заједничарење, и на тај начин остаје за сва времена (до свршетка века, до Парусије - види: Мт. 28, 20) са својим људима, чинећи са њима једно Тело коме је Он сам Глава). Кроз све то ми видимо да је Син Божији који је постао Човек и вазнео прослављено и обожено тело на Небеса, почаствовавши га седењем са десне стране Оца, а притом увек остајући у заједници са другом Двојицом у Тројици (Оцем и Божанственим Духом) (како каже и друга тропар по великом Входу — „у гробу телесно, у аду с душом, као Бог, у рају с разбојником и на Престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени") сјединио на тај начин у Себи (Собом) ове оне који у Њега верују и Њиме живе (у Светотајинском животу Цркве) са Пресветом Тројицом, и на тај начин им подарио спасење - живот вечни, велију милост - Царство Небеско.

Пошто смо тако у најкраћим цртама покушали да се дотакнемо огњених истина тријадологије, христологије, пневматологије, еклисиологије и антропологије (које све заједно чине једну јединствену и неразделиву целину7  закључили би следеће: наша вера је увек и само вера у Господа Христа (Цркву Божију) и Пресвету Тројицу (Оца, Сина и Светога Духа, у којој је Свети Извор јединства и једности Бог Отац по нелажним речима Св. Василија Великог: „Бог је један јер је и Отац"; тај исти Отац пре свих векова рађа Свог Јединородног Сина и исходи Духа Светога и тако постоји као Света Заједница Светих Односа Светих Илостаси (Личности))

Исто као што је Отац безпочетни Почетак и од пре сваког века Извор Божанске и надумне Тројице, Он исти, али сада као Тројица, заједно, јесте Творац свега видивог и невидивог, Који је све што је створио, створио са циљем да вечно траје, да уђе са Њим у благословену и благодатну заједницу која и јесте, као што смо показали, сами вечни живот за твар. То се лепо види и из христолошке химне посланице Ефесцима св. Апостола Павла: „Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа Који нас је благословио у Христу сваким благословом   духовним   на   небесима...  На   похвалу   славе   благодати своје, којом  нас  облагодати у  љубљеноме..... Обзнанивши  нам  тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена да се све састави у Христу, оно што је на небу и оно што је на земљи, у Њему ..." (Еф. 1, 3-14).

Сваки онај који говори да има хришћаноку веру, тј. да верује у Господа Христа и Пресвету Тројицу мора то чинити на овај начин, на начин на који су то чинили сви Свети, а који нам је предат кроз (у)   Цркву.   Исто као   што   је  лажна,   крња   и  непотпуна   вера  у   Свету Тројицу која не почиње монархијом - једноначалијем Оца, апсолутном испостасном једнакошћу у смислу достојанства (без икакве субординације) Сина и Духа - тако је лажна, крња, непотпуна и ПОГРЕШНА свака друга вера у Господа Христа осим као у савршеног Бога и са вршеног човека, Богочовека, Који је Глава свога Тела ЦРКВЕ, и Који је ван Ње непојмљив, неопознатљив, пошто је Он Она, тачније њена Глава.

Свако претендовање да се Христос верује и да се са Њим (а кроз Њега Духом Светим и Оцем) општи ВАН ЦРКВЕ је апсурдно и немогуће - оно проистиче из неразумевања саме христологије и еклисиологије, истоветности Христа и Цркве. О томе богословствује о. Атанасије Јевтић: „Многи од савремених хришћана верујући у Христа не верују Га у Цркви Његовој и са Црквом Његовом. Или, да то речемо још тачније - не верују у Христа као у Цркву него Га свесно или подсвесно одвајају од Цркве Његове која је лично и саборно Тело Његово саглално са јеванђелском проповеђу апостола Павла ... Христос се схвата и верује само и увек са Црквом Својом, која је Његово богочовечанско Тело. Јер je Христос Својим Оваплоћењем узео на Себе тело и Caм постао Тело, тј. Црква ... према томе: Христос је неделив од Цркве кoja je Тело Његово и  Црква је неодвојива од  Христа  Који је Глава Њена и првина Њена, и живот Њен, и морал Њен ... На тај начин, ако одвајамо Христа од Цркве, тада чинимо једну Неизмерно велику грешку, тј. падамо у једну од највећих јереси: разоваплоћујемо Христа, Оваплоћеног Сина и Логоса Божијег и изгонимо Га из Тела Његовог. А то значи да Га изгонимо из човека и света. Али у том случају, ако разоваплоћујемо и разчовечујемо Христа Богочовека, како тада можемо бити   хришћани,   и   како   можемо говорити   о   хришћанству?8

Полако али сигурно постаје јасно шта смо имали на уму када смо започели ову, наизглед, дигресију - а у ствари важну и неизбежну предпоставку: питање вере није питање интелектуалног опредељења по унутарњим афинитетима појединца, нити је то питање традиције (схваћено баш онако сиромашно, како се овај латински еквивалент словенској речи предање" обично данас схвата), није питање националног идентитета и ината - оно је кључно СОТИРИОЛОШКО ПИТАЊЕ од којег зависи наша вечна судба („А без вере није могуће угодити Богу" Јев. 11, 16) Наша вера, њен условно схваћени „предмет" није никакав систем мисли, идеја или закључака „од људи или преко човека" (срвн. Гал. 1, 1) него је њен садржај „нетрулеживо семе Речи Божије које живи и остаје увек" (ср. I Пет. 1, 23) - тј. учење о спасењу које нам је открио сам Господ Христос. У том светлу, правилно разумевамо и следеће речи Св. Игњатија Богоносца: „Свако ко говори мимо заповеђеног (не по вери - прим. - В. В.) макар био веродостојан, макар постио, макар девственик био, макар чудеса чинио, макар пророковао - нека ти изгледа као вук у овчијој кожи који ради овцама о глави."9

Све то нам показује да проблем ревновања за веру више ни под којим  изговором  и  разлогом   (осим  оног катастрофалне  и  погубне  необавештености, незнања и небриге за своје спасење) не може и не сме бити етикетиран глупом и апсурдом етикетом „фанатизма".10

Ово је правилно осетио и лепо исказао Владика Иринеј Буловић: ,,Када би вера била само идеологија и поглед на свет, не би за њу требало баш толико ревновати и излагати се опасности да те слабоверни и маловерни, будући неозарени одозго зраком несаздане светлости Божанске „прегрупишу" и прогласе не више ревнитељем чиме се поносиш, већ сада фанатиком и „верски затуцаним елементом" чега се грозиш. Али свиђало се то људима или не свиђало, изгледало то неправославној икумени тријумфалистички застарело „без вере је немогуће угодити Богу" (Јев. 11, 16) и то не било какве вере, већ праве, богооткривене и богопредане и Црквом саборно чуване и очуване вере."11

Дело које треба да устане против идолатризације људског, трулеживог, пропадивог, пролазног и немоћног (ума, који не може да пружи одговор на последња питања (смисла, смрти и вечнога живота) и треба да започне овим цитатом. Али нама се чини да се почесто мешају различите стварности. И да се идеје и идеали једне преносе на другу, и обратно. Тако се, на пример, покушава да се идеја ТОЛЕРАНЦИЈЕ, (кoja у своме бићу апсолугно НИЈЕ хришћанска идеја, него је чак њој сасвим супротна. Хришћанство зна за активну љубав према онима који мисле и живе другачије од нас; бригу, старање и бол за њих - никако неко подношљиво саживљење. Толеранција је идеја могућа само и једино у релативистичким системима и концепцијама, пошто тамо нико не зна и нема истину, па се онда, сходно томе (заједничком сиромаштву) људи узајамно толеришу. Толеранција, у оном смислу речи који та реч уобичајено има, подразумева саучествовање у самоубиству (на вечном плану) онога кога толеришемо. Активна љубав према другом (чак и оном најудаљенијем - непријатељу) која, као таква, „не чини што не пристоји ... не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини" (I Кор. 13, 5/6) испуњава све захтеве толеранције, истовремено и молитвено сведочећи ревнује у борби за човеково отрежњење и спасење) са људског пренесе на Богочовечански; (или: теолошки) план а са друге стране, узима се идеја апсолутности (идеја ИСТИНЕ) са тога плана и пренсси на овај први, тачније: caмo људски план. То је једно насилно и злочиначко, једно лупешко (пошто је засновано на крађи и лажи) осиромашење и пуко и испразно ОПОНАШАЊЕ ИСТИНСКОГА ЖИВОТА (или ЖИВОТА У ИСТИНИ). Једном смо чули врло кратку, али истовремено и врло дубоку и тачну мисао:  ђаво је мајмун Бога.12 (опонаша и изврће руглу) Све што се аутономизовало (одбацило Бога није смогло снаге да одбаци и богослужбени приступ животу (пошто би тиме одбацило и укинуло себе, јер је постојање богослужбени, обожавалачки, адора пиони чин и факт). Наравно, крај свега тога је разочарење и испразност. Исти Милош пише: „Сумњиво је да ли ће опанашање хришћанске Литургије од стране партије и нека врста богослужења, обављених пред портретима воћа, пружити људима савршено задоваљење." (исто дело, пг. 46).

У свом писму Енгелсу од 25. маја, 1883. г. Маркс признаје исто то: „Ох, како је живот празан и узалудан, али како га истовремено желимо" (Ричард Вурбрант, Карл Маркс и Сатана, Ваљево, 1990, 35).

И још нешто: никада не смемо сметати са ума следеће: безбожничке идеје које су, по промислу и допуштењу Божијем, достигле да прерасту у конкретне политичке покрете и системе увек су своје постојање заснивале и продужавале на терору, крвопролићима и сваковрсним репресијама. Ернесто Сабато говори: „Сваки пут када су се теоретичари позивали на човека са великим Ч, дрхтало се од страха: или гиљотинирају хиљаде са малим ч, или их муче у концентрационим логорима." („Борхес - Сабато, разговори", Горњи Милановац, 1988, пг. 28). Зашто ово наводимо? Зато да би показали праву и истинску природу сваког безбожног друштва, система, идеје, концепције - која у овако екстремним приликама има шансу и могућност да дође до изражаја, да се појави.

Та природа јесте природа насиља, притиска и репресије. Теорија о друштвеном договору је исто то, али на један други начин. Дa би се то схватило, морају се претходно одбацити сви окови здраворазумске, малограђанске, логике, и поставити себе у фиктивну стварност непостојања Бога. Тада нам се открива следеће: бића савршено идентична нама по својој суштини и домету (пролазност, релативност и смртност) покушавају да своје сопствене идеје и схватања наметну као опште важеће (апсолутне) за све људе, па и за нас саме.

Наше је тада да се тим сватањима и законима прилагодимо. Или да се не прилагодимо. Само је ово друго, у тој и таквој визији света и човека (без Бога) достојно човека. На релативизам се мушки одговара само анархизмом и нихилизмом. Нико нема права да од другог човека захтева да у њему проналази смисао свога постојања - ни народ, ни класа, ни paca, ни партија, ни нација ни породица... Зато што нико од њих не може да ослободи човека од смрти. Уколико нема Бога – тада нема ни морала, љубави, истине, нема ничега. Све је илузија и обмана, па и сам свет, и само постојање. Оно тада и јесте умирање. Али на овом месту клеца и на колена пада безбожничка мисао. Ретко кo од њених носилаца има довољно храбрости да ступи у та најсевернија и најхладнија пространства ужаса, од од бесмисла полуделог ума, и да се суочи са оним апсолутним ништавилом и мраком, празнином и нестајањем. Шта онда чине? Стварају ИЛУЗИЈУ СМИСЛА, илузију закона, илузију живота и приморавају све остале људе да играју по тим њиховим болесним нотама смрти. Тако светом протиче фарса постојања и живота. Не треба се зауставити на осуди. Треба ићи даље, до разлога: одакле извире та јадна трагикомедија? Из најдубљег човековог нагона за смисаоним пастојањем, за апсолутно смисленим бивањем. За животом који је и смислен, и апсолутан зато што је заснован на односу са Апсолутним Свесмислом - Богом живим и истинитим. Само ту, у наручју Очевом, скоро обезумљени ум може да нађе покоја и уточиште. Ту да молитвеним вапајем хлади паклени огањ бесмисла, понављајући и исцељујући се:

Господе наш Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога"!

 

Други део

„Јер ако неко дође и проповеда другог Исуса којега ми не проповедамо, или други Дух примите који не примисте, или друго јеванђеље које не добисте, ви то добро подносите ... али ако вам и ми, или анђео са неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо анатема да буде" (II Кор. 11, 4; Гал. 1, 8)

Сама природа нашег рада налаже нам да се дотакнемо и погрешака у учењу (вероисповедању) инославних. Свесни тога да би нас једно подуже и детаљније излагање одвело на сасвим други колосек од онога коме стремимо, ми ћемо се овде задржати само на једном, али по нашем дубоком уверењу централном учењском промашају, којим се сви остали могу бранити и апологирати. Падом овога - сви остали падају, такође. Дакле, овде је реч о теорији о развоју Светога Предања (тзв. „конститутивној традицији") коју заступају богослови западних цркава.

У чему се она, у најкраћим цртама, састоји? У томе да постоји развој у Откривењу - да пунота Откривења Божијег није била на дан Педесетнице у Јерусалиму - него да се оно и у квантитативном и у квалитативном виду наставља, да се Црква „богати" новим догматима, непознатим Апостолима и Оцима. Овакво учење о. Јован Романидис у својој „Догматици" пореди са монтанистичком јересју12 и у коме нимало не греши.

Светописамска основа на којој они темеље ово своје учење јесу текстови Св. Јована Богослова из 14. и 16. главе:

1  - „Ово сам вам говорио још док сам био са вама. А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох" (14, 25, 26).

2  - „Још вам много тога имам  говорити,  али сада не можете носити.

А када дође он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази." (16, 12-13).

Тешко је разлучити шта предходи чему у том „затвореном кругу греха"13 (Св. Максим Исповедник). Са једне стране, учење о „увођењу Цркве у дубљу (пуну) истину" омогућује појаву нових „догмата", а са друге колизија између њих и сведочанства дотадашњих црквених ауторитета појачава потребу за таквом теоријом, јер без ње те две сапостојеће супротстављајуће се стварности не могу да опстану. Ово ћемо илустровати неколиким примерима којима опширнији коментар није потребан, пошто сами себе најбоље казују и тумаче.

 

а) „догмат"   о   папином   првенству   и   аргументација   по   Кипријану Картагинском

Читајући текстове Св. Кипријана налазимо и на овакав след мисли: „Цркву гради на једноме (ово је погрешно протумачено од стране римократоличких богослова, пошто код Отаца имамо правилно тумачење - да се под каменом = темељцем Цркве не подразумева личност Петрова него његово ПРАВИЛНО    ВЕРОИСПОВЕДАЊЕ    (слављење  - његово ПРАВОСЛАВЉЕ) Бога. Пример: Максим Исповедник: „Господ Христос назва Васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере"14 прим. - В. В). После свог васкрсења, свима апостолима, додуше, даје ИСТУ ВЛАСТ."15 (курзив ауторов) Да није овог, и још неких ставова Св. Кипријана, његово би богословље било савршено за одржавање идеје о папском примату. Али они постоје и са њима се ваља ухватити у коштац. Шта да се ради? Мирослав Мандац, преводилац и коментатор, решава то на следећи начин: „Види се да ни њему (Кипријану) није јасан тачан однос између Петрова „првенства" и чињенице да су апостоли имали „исту власт". Није тешко запазити да се мисао ТЕК РОДИЛА И ДА ТРЕБА ВРЕМЕНА ДА У ПУНИНИ САЗРИ И НАЂЕ ТАЧАН ИЗРАЗ"16  (курзив - В. В.).

 

б) „догмат" о непорочном зачећу Пресвете Богородице

Кипријан је древни Отац. То је прво време. Тома Аквински је уистину стожер Римокатолицизма. Само ни он, изгледа, није баш понајбоље рашчистио са свим дактринарним проблемима. Послушајмо његове речи: „Блажена Дјевица је зачета али не и рођена у исконском греху"17 Ето муке за преводиоца доминиканца Августина Павловића. Вазда писати опширне фусноте. Преносимо делове: „То је данас нама верницима јасно, али у средњем веку то још није било".18 Црква се, наиме, кроз векове мучно пробијала к сазнању те истине... Лепо је рекао папа Гргур XV (у писму од 4. 6. 1622. г.) да је Дух Свети ово дубоко отајство ТЕК МАЛО ПО МАЛО ОТКРИВАО СВОЈОЈ ЦРКВИ ... сам текст пак НЕ ГОВОРИ ОНО ШТО БИ СЕ НАМА НА ПРВИ ПОГЛЕД МОГЛО ЧИНИТИ (курзив - В. В.) него питање оставља нерешеним."19 (невероватно али могуће - изјаву тог степена експлицитности као што је горе наведена назвати - отвореним питањем).

Исто тако, аналогно оваквом схватању Откривења могућа је и теорија по којој остале цркве (па и Цравославна) нису јеретици (наравно, постоје и конзервативније струје које чврсто стоје на том полазишту)  него  су само  догматски   неразвијени,  заостали, ретардирани  - код њих се те истине нису признале као такве, али садржај вере који исповедају је идентичан оном који су пре имали и ове „развијеније" цркве.

Исту је „теологију" имао и један од најчувенијих „праапостола екуменизма" Владимир Соловјев, који је знао да пише о томе на следећи начин: „Источна Црква није никада била у заблуди. Она није никада утврдила нити верницима као обавезну догму предложила, икакву науку противну католичкој истини. Догматски закључци првих VII Васеленских Сабора сачињавају сав садржај верских истина (неистина: Фотијеви сабори из IX и Паламитски из XIV века, на пример) које је недвојбено и непроменљиво ... признавала Источна Црква у својој целости. Можемо држати ову науку НЕПОТПУНОМ (курзив - В. В.) како је још више непотпуна била наука целе Цркве пре Сабора Никејског, како је непотпуна била наука и саме западне цркве пре 1854. г. н 1870. г."20

Који је, у ствари, став Православног богословља према овом питању? О. Јустин Поповић у својој „Догматици" пише: „Благодат дата Цркви на Педесетницу једна је и иста и на Педесетници и данас.. На Духовдан Црква се напунила свих Божанских сила „с висине"... апостоли су примивши на дан Педесетнице Духа Светога постали сасвим друга људи: у њима се зацарила свака савршана врлина". На Духовдан, апостоли се напунише Духа Светога заувек, на сву вечност.. ,"21

Ту је важно запазити следеће: централна тајна која се открива и предаје апостолима није неко скривено знање, није привилегија повлашћених у виду езотеричних символа, знакова и формулација - то је жива и животворна благодатна сила Божија којом су апостоли ОБОЖЕНИ, са којом заједничаре и у том заједничарењу имају пуно и савршено богопознање, кроз гледање несаздане и вечне светлости Божије. Знање Бога јесте бивање у пуноти односа са Њим, те стога нема никаквог напредка у том знању - каснији богозналци: Светитељи по сили обожења могли су бити удостојени мањег или већег степена идентитета са знањем апостола, никако неког НОВОГ и ДРУГАЧИЈЕГ, или, сачувај Боже, пунијег знања.22

Зато је нама то увек доказ да када се изгуби живи опит богоопштења, тада се изгуби и правилно богословствовање.

Једини напредак о којем је могуће говорити је овде напредак у ФОРМУЛИСАЊУ ВЕЋ ПОСТОЈЕЋЕ ИСТИНЕ и то „ради супротстављања јересима и решавања потреба сваке епохе".23

Тај нови начин формулисања код Отаца се касније увек показивао стопроцентно православним, изворно библијским и тачним. Ту нам као пример најбоље може послужити живот и гоњења Св. Григорија Паламе које је он доживљавао и подносио због непоколебивог брањења аутентичног духовног опита боговиђења. (због тога је и био оптужен од стране Акиндина 1341. г. на II цариградском сабору, а затим неправедно осуђен 4. новембра 1334. г. као „иноватор у веру отаца" исти је Свети, наравно, касније био оправдан, његово богословље прихваћено а он сам уврштен у ред Светих, по сведочанству његовог житија, врло блиских Господу Христу).

За разумевање православног схватања Предања и догмата важно je послушати и Св. Митрополита Ефеског, Марка: „Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима ( = његов одговор на оптужбе, прим. В. В.) него сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика је увек уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, а затим одбацили и проклели. И уопште, Црква Божија, свугде и свагда одсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тј. у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним благодаћу Христа мога .. ."24

Након овог сажетог и кристално јасног исповедања вере како бледо и немоћно звуче речи: „Очигледно је да са своје стране, цркве које ШТУРО ИЗРАЖАВАЈУ своје верске истине и свој сакраментални живот, треба да буду опрезне и да не осуђују априори друге цркве, које користе разуђеније форме и ритуале, као да оне намерно прљају чистоту вере непотребним или паразитирајућим додацима. Не би требало порицати него оставити питање отвореним."25

Јер ми знамо: Православна Црква не осуђује априори никога. Она  не  осуђује,  јер  она   не   суди.   Она   само   констатује   и   исповеда.

____________

1Види   за   то:   Иринеј   Буловић   -   „Теологија  дијалога  по Св.  Марку Ефеском", Београд, 1975 - пг. 3, фусота бр. 4.

2 Јован Мајендорф „Сведочење свету", СВСП, Њујорк, 1987 - пг. 14.

3 1950. г. је донешена тзв. „Торонтска декларација" по којој чланство у Светском савезу цркава „истовремено не имплицира признавање свих осталих цркава чланица као „Цркава" у пуном смислу те речи" - ИСТО, пге. 27/28.

4  Атанасије Јевтић „Православна вера и живот, догма и морал у Православљу", зборник „Трагање зa Христом", Београд  1989, пг.  180.

5Георгије Флоровски - „Католичност Цркве", зборник „Саборност Цркве", књига I, Београд, 1986, пг. 56.

6 О тој дубокој повезаности између заједничарења и спасења ваља видети и књигу Јована Зизјуласа „Биће као заједница", (СВСП, Њујорк, 1985) у којој он прецизно диференцира две стварности - Бога као заједницу по себи и у Себи, и тварно битије које добија своје постојање кад ПАРТИЦИПИРА (учествује у заједници). Ту нам се открива следеће: да је категорија (реалност) заједнице (те јединства) темељна категорија свих светова - и нествореног  (Бога)   и  створених.   (види   пгс.   94/95).

7сравни: Атанасије Јевтић, исто дело, пгс. 180/81.

8  исто дело, 179/180.

9  Иринеј Буловић, исто дело, пг. 12.

10 Иринеј Буловић, исто дело, пг. 25.

11 У наше време код људи је створен један готово, да тако кажемо, павловљевски рефлекс одбојности и агресије на овако претендовање на апсолутност y мишљењу и знању (веровању). Tо није производ САМО нашег века (пошто у великој мери, из добро нам знаних разлога -јесте), али је ту наишао на веома плодно тло и стимулансе за свој раст. Зато се не чудимо Чеславу Милошу који своју књигу „Заробљени ум" започиње следећнм речима, казивањем неког старог поткарпатског јеврејина: „Ако се двојица свађају, и један је добрих 55% y праву - то је врло добро, и нема разлога да се кида. Али ако је 60% у праву? То је дивно, то је велика срећа, и нека Господу Богу захваљује. А шта рећи о 75% права? Мудри људи веле да је то веома сумњиво. Добро, а 100%? Такав који говори да је 100% у праву, гадан је насилник, страшна лопужа, велика хуља." ((Београд, 1987, пг. 3).

12 Александар Шмеман је записао: Сва лажност и сва сила те лажности лежи у чињеници да je он аво) изокренуо ИСТЕ речи у речи о НЕЧЕМ ДРУГОМ, он их је узурпирао и окренуо тy инструменте зла, те сходно томе, он и његове слуге у „овом свету" увек говоре језиком, у буквалном смислу речи,   УКРАДЕНИМ  ОД   БОГА!"   („Евхаристија";   СВСП,   Њујорк,   1988,   148).

13 Јован  Романидис -  „Откривење, Св.  Предање, Св. Писмо и непогрешивост", Теолошки погледи бр. 4, 1976, пг. 224.

14 Јустин Поповић - „Житије Св. Максима Исповедника", Житија светих за јануар, Београд, 1972, пг. 659,

15 Кипријан Картагински - „Јединство Цркве, Евхаристија, молитва Господња", Макарска, 1987, пг. 107.

16  ИСТО. пг, 107, фус нота бp. 3.

17 Тома  Аквински  -   „Стожери   кршћанске   вере",  Сплит,   1981, пг.  212.

18 Ово нас неодољиво подсећа на једну кратку забелешку Матије Бећковића „О борби мишљења" из књиге „О међувремену", Београд, 1985, пг. 39, и метром и стилом. Разлика је само у томе што је оно фина сатира на отужну интелектуалну и образовану стварност у којој живимо - („Оно што никада није било јасно Ајнштајну, данас је од прве јасно Пери, Ђоки, Јанку. Оно што није могао да схвати Хегел - без муке схвата Радоје. Оно што никако није могао да докучи Сократ, и што никада није ишло у главу Аристотелу - курсисти активисти и теренци схватају на семинарима")   а   ово  текст   који  претендује на  озбиљну  теолошку   мисао.

19  Тома Аквински, исто дело, пгс. 212-214.

20 Владимир Соловјов „Је ли Источна Црква Православна?'', Сабрана дела, Брисел, 1967, пг. 487.

21 Јустин Поповић, - Догматика III" Београд, 1978. г., 281.

22 О свему томе види више у горе наведеном (бр. 1) чланку о. Јована Романидиса који понајбоље објашњава ову проблематику.

23 ИСТО, пг. 226.

24 Јустин Поповић Житије Св. Марка Ефеског", Житија светих за јануар, пг. 618.

25 Плакида Десеј - „Православни поглед на хришћанско јединство", Теолошки погледи бр. 3-4, 1981, 195 пг., мешовита радна група протестаната и католика из 1987. г.

Извор: „Јеванђелски неимар“, 2/1991.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 20 август 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.