ИЗ ИСТОРИЈЕ ПРАЗНОВЕРЈА

Као што сте говорили, многа празноверја везана су за паганизам. Шта бисте нам могли рећи о томе?

Рецимо, некад се прорицало помоћу пилећих костију (код Етрураца), па је одатле остао обичај да двоје ломе пилећу грудну кост, звану „јадац“, и гледају једно друго да преваре, а онај ко се сети да је ушао у игру преваранту каже „Знам за јадац“.

Пагани су веровали и да зец доноси срећу, па је зечја шапа остала као амајлија. Бацање новчића у фонтану са надом да ће се нека жеља испунити потиче од старих Римљана – новчићима су се наводно умиривали дуси који обитавају у води. Келти су веровали да детелина са четири листа доноси срећу и штити од злих духова. Куцање у дрво кад се говори  о нечему добром плод је древног  веровања да у дрвећу могу обитавати зли дуси који нам завиде, па их треба заглушити буком док причамо о нечему добром. Древни Германи су веровали да је број 13 несрећан, јер су једном у Валхалу, како су они звали рај, на гозбу позвали дванаест богова, а избегли да зову тринаестог, преваранта и штеточину Локија, који је дошао и тучом покарио гозбу. Из Скандинавије се прича о несрећном броју 13 ширила Европом. Египћани су мачке сматрали божанским бићима, чак их и мумифицирали, а њихова појава пред човеком на путу је сматрана изразом среће. На средњовековном Западу, црна мачка је сматрана оличењем демона, а сусрет са њом несрећним – то је некима остало и до данас. Коње су поткивали још древни Грци, а потковица је, од њиховог доба ( јер је коњ вредна животиња ) сматрана знаком среће који чува кућу од злих духова.   

Постоји и низ домаћих празноверја. О чему је реч?

Кад неко крене из куће на испит, за њим се просипа вода – да му све иде као вода; оџачар доноси срећу ( не зна се зашто ), али кад се сретне свештеник, то доноси несрећу, и друго треба предати „баксуз“ ( ово срамно сујеверје остало је од Турака, који нису подносили српске свештенике ); изјутра се устаје на десну ногу да би целог дана све ишло како треба ( десна страна је добра, лева лоша ). Ко за столом седи на ћошку, неће се удати или оженити. Многа веровања су везана за тзв. „недоба“, време од сумрака до првих петлова, кад не ваља нешто радити напољу ( рецимо, качити веш ), јер је том наводно доба злих духова. Кад те сврби леви длан, добићеш паре; кад те сврби десни длан – даваћеш паре. Кад на сату видиш да су се мала и велика казаљка поклопиле, неко мисли на тебе, итд.                                                                                 

Код Срба су, као и код осталих, многа празноверја везана за смрт и сахрану.      

Чим неко умре – одмах се јављају комшије и рођаци који тобож знају шта треба радити. Обавезно је покривање огледала и телевизора пешкиром, вода којом се покојник окупа не сме се нипошто просути, него се сипа у лавор и ставља испод ковчега. После обављеног опела (ако је у дворишту) клупе се обавезно сруше. За гробље се спрема месо, пите, торте и колачи, изд. На послужавник се ставља чашица ракије, пиво и кафа и то се остави на гробу, јер је покојник то волео да пије. Запали се цигарета и забоде у гроб – и то је он волео. Све се ово понавља за трећи, девети и четрдесети дан. Још се четрдесети дан помера за суботу (ако је пао усред недеље) да би рођаци и пријатељи могли да дођу, као да је то потребно живима а не покојнику. „Душни брав“ се обавезно коље и ту има низ паганских обичаја.                                  

Сви ови обичаји су потпуно погрешни, тј. супротни православној вери. Свештеници би требало да кажу народу да ово не ради, али су неки, авај, дигли руке и пустили да ради ко шта хоће.

А ови обичаји су крајње глупости. Рецимо, огледало и телевизор се покривају јер душа може да се огледне у њима, па да се „уплаши“. Ако се човек док је у телу не плаши огледала, зашто би га се плашила душа која је, без тела, много свеснија и снажнија него што је у телу била? Кад се заврши опело, преврне се клупа, да нико из куће више не би умирао. И ово је примитивна вера – како клупа може да спречи умирање ако знамо и верујемо да је Господ источник живота и здравља? Храна се износи на гробље, па многи, нарочито на сахранама старијих, једу, пију и веселе се као да су на свадби. Тако се квари древни хришћански обичај, који је подразумевао да се храна дели убогима, који немају шта да једу, да би се они молили за покој душе онога кога смо испратили у вечни живот. „Душни брав“ нема никакве везе са православљем. Не можемо убијати животиње за душу покојника. Христос је једном принео себе за жртву и од тада се жртве више не приносе. И сви остали обичаји везани за тог „душног брава“ су непотребни. Када их Срби упражњавају само ђаволи ликују. За душу покојника то нема значаја а људима је то велики грех.                           

ВЕРОВАЊЕ У СНОВЕ

А шта ћемо са сновима?

Са сновима треба бити опрезан и имати велико расуђивање. Има их истинитих ( мало ), али и лажних ( много више). Сваки озбиљан сан који душу узнемирава треба проверити код духовника, а опрез је главно средство заштите, по начелу:“Ако је виђење од Бога, нисам га достојан; ако је од ђавола, одбијам да га видим“. И Господ нам никад неће замерити на опрезности. Из светоотачке литературе знамо да безумно поверење у снове може довести до губитка душе. Ево примера. Био је у једној обитељи монах украшен свим врлинама, због чега га је сва братија веома поштовала. На несрећу, он је увек веровао свакојаким сновима. Кушач се веома радује када човеку пронађе слабу страну, са које га лако може побеђивати. Непријатељ нашега спасења се свом снагом обрушио на монаха. Зато му сваке ноћи, чим монах после уобичајених мол-тава задрема, демон поче приказивати сновиђења, и то најпре безазлена, како би што више завео несрећника. Како год да их је старац тумачио, свако се тумачење оправдавало обистињивањем сна. Најзад, видевши да заблудели старац свему верује, дух таме му једне кобне ноћи приказа будући живот. Приказа апостоле, мученике, преподобне и све хришћане како седе у ужасној тами, како се муче очајањем, а са друге стране заједно са пророцима и древним праоцима приказа народ јеврејски како ликује, и Бога Оца како указује на њих прстом и говори: „Ово су чеда Моја!". Старац се од ужаса пробуди и, ништа не расуђујући, оде у Палестину, у насеобине јудејске. Тамо прими обрезање и постаде ревносни заштитник убица Христових. Али колико је Бог дуготрпељив, толико је и праведан у суду Своме: кроз три године Он посла на њега толико страшну болест, да су иструлиле чак кости на њему, те одступник у ужасним мукама испусти свој дух“ („Пролог", 26. фебруара). 

Још су незнабожачки филозофи различито објашњавали снове. Један незнабожачки филозоф (Протагора) говорио је: „Сваки сан има своје значење, свој смисао, и за људски живот је корисно обраћати пажњу на снове". Други незнабожачки филозоф (Ксенофан) објашњавао је да су сви снови пусти и варљиви и да је у заблуди онај ко на њих обраћа пажњу и своје поступке усклађује према њима. Истину треба тражити у средини, тј. пре свега, не треба на све снове обраћати пажњу, а друго, не треба ни све снове презирати и сматрати бесмисленим.

Ево шта о томе каже Књига премудрости Исуса, сина Сирахова:"Празна и варљива су надања неразумног човека, а бесмислена сновиђења дају крила глупима. Као онај ко грли сенку или гони ветар, такав је онај ко верује сновима. Снови су исто што и лице које се огледа. Од нечистога шта може бити чисто, и од лажнога шта може бити истинито? Гатања, добар и лош знак и сновиђења - све је то сујета и срце се испуњава маштањима као жена кад треба да роди. Ако снови нису послати од Свевишњега да те уразуме, не примај их к срцу. Сновиђења су многе одвела у заблуду и они који су се у њих уздали, доживели су пад".

Већином су снови само природни резултат побуђене људске уобразиље. Оно о чему човек дању размишља и чиме је веома обузет, оно што страсно жели или не жели, то му се и приказује у сну. Свети Григорије прича о једном човеку који је неразумно веровао сновима и којима му је обећаван дуг живот. Он је сакупио много новца да би имао од чега да проживи у благостању свој дуги живот, али изненада се разболео и убрзо умро, те тако никако није могао употребити своје богатство, а истовремено није могао понети са собом у вечност никакво добро дело. Према томе, има много снова који су заиста пусти и варљиви, који ништа не значе и на које не треба обраћати пажњу.

Да ли постоје и такви снови који за нас имају значај и на које треба обраћати пажњу?            

Укажимо ради примера на сан Јосифа, једног од дванаесторице синова праоца Јакова. Јосиф је сањао да са оцем и браћом жање жито у пољу: Јосифов сноп је стајао усправно, а снопови оца и браће су стајали око њега као да му се клањају. Тај сан се испунио: после извесног времена Јосиф, кога су браћа продала, постаде управитељ Египта, а отац и браћа његова, када дођоше у Египат, бише принуђени да му се поклоне и да га поштују. Исто тако се обистинио пророчки сан фараона, цара египатског. Да фараон није обратио пажњу на тај сан и да у родним годинама није припремио велике залихе хлеба за неродне године, горко би се покајао: житељи Египта, а такође и отац и браћа Јосифова, умрли би од глади.

И многи људи, а можда и неки међу нама, имају разлога да се кају што нису обратили пажњу на неке своје снове. Навешћу као пример један случај. Један разуздани младић није слушао савете својих најбољих другова који су га упућивали на другачији, бољи животни пут. Једном је сањао свога оца како му строго наређује да остави развратни и безбожнички живот и да се поправи. Али по учењу Самог Господа Исуса Христа: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити, тако и младић не обрати пажњу на свој сан. Међутим, он поново виде исти сан: опет виде оца како му говори да ако не промени свој живот, тога и тога дана ће га снаћи смрт и изаћи ће на суд Божији. Младић је у шали испричао свој сан друговима који су живели као и он и не само да није размишљао о исправљању живота, него је чак пожелео да се подсмева претњи коју је чуо у сну. Стога је управо за тај дан, у који му је отац рекао да ће умрети, он заказао велики пир са друговима. И шта се догодило? Усред пијанке удари га мождана кап и кроз неколико минута он умре! Дакле, нису сви снови пусти и варљиви; постоје и такви снови који се заиста обистињују у животу.

ПРАВИЛА ВЕЗАНА ЗА ДУХОВНО РАЗУМЕВАЊЕ СНОВА

Да ли Црква има нека правила за расуђивање о сновима?

 Ево неких правила за размишљање на тему сна.

1) Ако нас снови побуђују на добро и уздржавају од зла, сматрајте их прстом Божијим који вам указује на небо и уклања вас од пута који води у пакао.

Бог говори једном, и ако то остане непримећено, онда говори други пут, у сну, у ноћном виђењу, када сан обузима људе, за време дремежа у постељи. Тада Он отвара човеку ухо и запечаћује Своју поуку, како би одвратио човека од какве намере и удаљио од њега гордост, како би сачувао душу његову од пропасти и живот његов од ударца мача (Књига о Јову, 33, 14-18).

 „Када у сну угледаш облик крста - учи преподобни Варсонуфије, - знај да је тај сан истинит и да је од Бога; али потруди се да од светих добијеш тумачење тог сна и немој веровати својој помисли" („Руководство за духовни живот" Светих Варсонуфија и Јована).

2)   Ако нисте сигурни да сан потиче од Бога или немате разуман разлог да тако нешто закључите, а нарочито ако се тај сан тиче неважних и непотребних питања, онда нема потребе да обраћате пажњу на снове и да своје поступке управљате према њима. Будите пажљиви и не обраћајте пажњу на сваки сан, како не бисте постали сујеверни и пали у опасност да сагрешите.

3) Најзад, ако сан саблажњава човека и вуче га у грех, онда је он последица наше искварене и растројене уобразиље, наше фантазије, или потиче од онога, од кога нека нас сачува Бог Својом благодаћу, тј. од ђавола.                  

Свети Теофан Затворник каже: „На снове је најбоље не обраћати пажњу. Неки од њих можда нешто и значе, али пошто нама није дато да то тачно одредимо, а наша сопствена тумачења могу бити варљива и некорисна, онда је боље заборављати их. Снови су и по природи својој одређени да буду заборављени, јер тако бива са већином снова. Знајте да има природних снова, има снова који су од анђела и од светих, а има и снова који су од демона. Они који су од анђела и светих, доносе мир, и тај мир дуго остаје у души, а који су од демона, они нарушавају душевни мир. Наши сопствени снови су пресипање из шупљег у празно без икаквог реда. Демони су немоћни и ништа нам не могу, али њима се допушта да понекад приђу ближе слугама Божијим и да их узнемире, једним делом ради кушања, другим делом ради поуке, а и ради тога да би се њима самима показало ко су и шта су. Из истих разлога им се допушта да приказују снове".

Дакле: опрез, опрез и опрез!    

ПРЕДОСЕЋАЊА

А шта ћемо са предосећањима?        

Углавном су предосећања варљива, јер је кроз Адамов пад способност предосећања изгубљена, а она често могу бити изазвана и лагодним животом или због растројене уобразиље. Дакле, на основу предосећања не треба доносити коначне одлуке о својој или туђој будућности, јер на тај начин непотребно падамо у грех или у варљиву радост. Тако се заборавља на Промисао Божији који управља нашим животом и који нас по својим премудрим и благим намерама може избавити и од најочигледније несреће, као што може и да не оправда радост коју предосећамо. Језекија је у тешкој болести требало да умре, али није умро. Аман се унапред радовао своме тријумфу над Мардохејем, али се његова предосећања нису обистинила.

Немојте брзоплето веровати предосећањима.

 ДОБРО И ЛОШЕ „ЗНАМЕЊЕ“

Уместо да се у своме животу руководи здравим разумом, сујеверни човек све своје успехе или неуспехе у свакодневном животу повезује са разноразним појавама које му представљају добар или лош знак.                   

Ако обратимо пажњу на све те празноверице, видећемо да за многе од њих постоје једноставни историјски или практични разлози, а све оне заједно једноставно се оповргавају речју Божијом и здравим разумом. Хришћанин треба да одбаци свако сујеверје, предрасуду и добар или лош знак.

Такође, никако није допуштено изговарати речи Божије и речи из црквених молитава заједно са гаткама или гледањем у карте. Реч Божија је дата човеку (између осталог и кроз предсказивање будућности)  искључиво ради спасења душе, а не ради одгонетања некаквих других питања.

АМАЈЛИЈЕ                    

Неки користе чак и амајлије: деци стављају црвен конац око руке, и слично.                   

Православни хришћанин има силне заштитнике у невољи. То је његов крст који носи на грудима и често стављање крсног знака на себе, то су свете иконе, то је анђео чувар. А ношење или чување измишљених ствари, веровање у које је препуно свакојаких глупости и јадног сујеверја, или качење деци око врата или на руку разноразних предмета који треба да их чувају од болести, или папирића са некаквим текстовима, или амајлија (на пример, ланчића, кончића,итд. ) - све то није ништа друго до стављање ђаволског јарма на своју душу. За тај грех је, чак, предвиђено изопштавање из Цркве (Лаодикијски сабор, правило 36). Највећа измишљотина се човеку подмеће као истина: уместо да новокрштено дете чува сила Божја, његови родитељи се уздају у црвени кончић. А тек како је јадно носити у џепу бели лук као заштиту од урока, и помишљати кад ти неко каже нешто лепо ( а ти мислиш да је урокљив ): “Лук ти у очи“. На тај начин ђаво, стари циник, исмева људе који се мање уздају у Бога а више у своје будалаштине.                                 

СУЈЕВЕРЈА И ОКУЛТИЗАМ

Празноверице се често претварају у магију и окултизам и одводе човека са пута спасења. Шта се ту дешава?

Године 1921, Руска Загранична Црква донела је посланицу о томе, која је актуелна и данас:“До почетка Сабора са свих страна стизале су нам жалбе да су људи упали у мрачно средњовековље, тачније, старо – паганско сујеверје; спремни су да посумњају у јеванђељске истине и свете догмате православне вере, а своја срца и уши окренуше бесмисленим баснама старопаганске индијске религије и новим измишљотинама доконих извођача враџбина. О овоме пише свети апостол Павле у својој посланици Тимотеју: “Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својијем жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе и одвратиће уши од истине и окренуће се ка гаталицама“. ( 2 Тим. 4,3-4). А самом Тимотеју дао је ову заповест: “А поганих и бапских гаталица клони се; а обучавај се у побожности“. Зашто хришћани и данас воле такве приче? Додуше, не прави хришћани, већ они који се колебају. Нећемо објашњавати зашто се људи уопште колебају у вери, али ћемо указати на узрок пораста сујеверја код руских емиграната у садашњем избегличком положају. 

Сујеверја се множе приликом напрегнутог ишчекивања непознате даље судбине наших живота, када се њени исходи не могу предвидети разумним путем. Тако се нпр., земљорадници, чије благостање зависи од летине, а летина од времена које се не може унапред предвидети, труде да га наслуте, па нема краја разним народним веровањима на ту тему, која су понекад смешна и у већини случајева потпуно неоснована.                     

Породични живот људи, посебно жена, зависи углавном од успешног или неуспешног брака са супружником, кога врло често невеста и њени родитељи познају врло мало. И ето, тај догађај који одређује живот младог пара, тј. свадба, често је спојен са великим сујеверјем, како у сеоским срединама, тако и међу интелигенцијом. Сујеверја такође прате и путовања, морске пловидбе, хазардне игре, испите, епидемије, кретања у рат, трговинска предузећа и томе слично…                

Људи не могу разумом да предвиде своју будућу судбину у таквим узнемирујућим околностима, али желе по сваку цену нешто да сазнају, па се ето, ради утехе, обраћају “баснама“, по речима светог апостола Павла.           

Пошто се на свакој људској слабости могу окористити недобросавесни, похлепни људи, тако је и око људске склоности ка сујеверју већ одавно почело да ниче читаво мноштво магова, лажних пророка, медијума, хипнотизера, окултиста, теозофа, хлистова и свакаквих превараната који не желе да зарађују хлеб поштеним радом, већ преваром својих простодушних ближњих.

Наравно, те обмане морају да изражавају у формама које су модерне и пријатне за савремена поколења. Тако су код нас пре педесетак година одбацивали и филозофију и историју, наравно и Откровење Божје и богословље, а признавали су само “експериментално знање“- физичке експерименте и уопште “природно – научне“; тада су се појавили спиритисти, који су своје преваре и веровања својих жртава изражавали у формама тобоже најпрецизнијих физичких експеримената: присиљавали су жртве да окрећу сто, откуцавају одговоре тацницама или ногама од намештаја и на тај начин су обмањивали лакомислену публику.  

Затим је дошло време општег одрицања стваралачког разума и инспирације срца код људи; у моди су били филозофија и мистицизам, руским људима је досадило слепо обожавање западно-европског живота и помодарство; почели су да се интересују за живот Старог Истока. Тада су се брзо појавили преваранти друге врсте: необудисти, теозофи, хипнотизери, окултисти; они су покушавали да докажу како, тобоже, учење древних индијских незнабожаца не само да ни по чему није ниже од јеванђељског Христовог, већ га у много чему превазилази.

Они злоупотребљавају природну потребу осиротелих душа да очувају контакт са умрлим рођацима и пријатељима. Али, уместо молитви за покој њихових душа и чињењу добрих дела у знак сећања на њих, они шире паганска веровања о пресељењу душа из једног тела у друго и на тај начин успостављају најлакши пут ка прељуби, чак и самоубиству, одричући јеванђељско учење о вечном суду над онима који се нису покајали и замењујући га причама о дуготрајнијем пресељењу за тешке грешнике.        

Ослонац за сва та сујеверја лежи у људској себичности и лењости. Наравно, никакво образовање и ученост не могу човека да заштите од сличних опасних веровања, јер им се врло брзо стављају на располагање лажне брошуре, па и подебеле књиге, у којима се те бапске приче служе терминима прихваћеним од стране разних наука. Чак се и та сујеверја називају наукама: окултним, теозофским и другим, које су постојале и у средњем веку, нпр. алхемија и астрологија. Посебно је жалосно слушати од појединих жртава сличних заблуда ове речи: “Ја сам и у Бога поверовао захваљујући спиритизму, који ме је убедио у постојање надчулног света“. Шта им треба рећи на то? Таква вера није потребна Богу, она не доноси спасење.                     

Вера у Бога, коју поседују магови, потчињена законима столова који се окрећу; таква вера, која тобож показује душе умрлих превареним, испразним људима, тешко да је боља од неверовања (које никад није трајно), али је исто тако мрска Господу, као и вера у Ваала и Иштар, Венеру и Јупитера, који су били заштитници људских страсти, успављивачи њихових савести.        

Ево шта пише свети апостол Петар о таквој вери у Другој посланици: “Јер боље би им било да не познаше пут правде, него ли кад га познаше што се вратише натраг од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: “Пас се враћа на своју бљувотину“ и “Свиња се окупала, па се у блату ваља“. (2 Петр. 2, 21-22)             

А сада ћемо да наведемо речи из Светог Писма и Свете Цркве, упућене против сујеверја које у свему личи на савремена лажна учења и веровања. Ево шта је рекао Господ преко Мојсија: “Не обраћајте се врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скрнавите о њих“ ( Левит.19,31 ).

“Нека се не нађе у тебе који би водио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и због таквих гадова тера те народе Господ Бог твој испред тебе ( Поновљени Закони,18,10-12). Слично је говорио Господ кроз пророка Исаију: “И ако вам кажу: „Питајте враче и гатаре, који шапћу и мрмљају“, реците: „Не треба ли народ да пита Бога свога?“ Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите“ ( Ис.8,19-20 )./…/Шта се догодило Саулу, зато што је по правди истерао из Јудеје све магове и врачаре ( 1 Цар.28,3 ), па се у час смртне опасности обратио врачању? О томе не воле да говоре спиритисти и окултисти, уосталом, они ни сами не знају - а ево шта пише у Светом писму: “И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша речи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа, зато га уби, и пренесе царство на Давида, сина Јесејева“. За такве грехе Бог је оставио и каснијег цара Манасију, који је гатао и користио призиваче мртвих и магове (1. Цар.21,6.).                                               

Много је тешких грехова починио Саул, али ниједним није тако разгневио Господа као својим спиритистичким покушајем. Нека не говоре спиритисти, окултисти и теозофи да у њиховим веровањима и поступцима нема ничег погрешног. Саулов грех је у свему био налик греху оних наших верника који се баве окултизмом. Као и они, Саул се у тренуцима искушења, пред лицем неизвесности и притешњен страхом за будућност, обратио призивачима мртвих, због чега је пострадала његова породица и сав род.         /…/      

Да наше друштво није огрезло у таквом незнању Божанских правила и канона, наравно да би се ретко ко одлучио да комуницира са медијумима, окултистима и њима сличним преварантима. Ево шта је одлучио за врачање уопште Шести Васељенски сабор, правило 61: “Који се обраћају за помоћ гатарима или “стотницима“ или другима који се баве сличним неделима, а са циљем да од таквих људи сазнају будућност, нека сходно ономе што су наши оци већ по питању таквих наредили, подлегну шестогодишњој епитимији. Истој казни морају да буду подвргнути и они који воде медведе или сличне животиње ради забаве других људи, а на штету обичног света, те варајући, проричу неке лудости о срећи, судбини, родословљу и многим сличним стварима. Исто тако и они које зову “облакогонитељи“ (додоле, прим.прев.), као и они који се баве магијом, и који праве талисмане против чаролија, а такође и гатаре. А који остану упорни у овим болесним делима, и не желе да прекину са њима и да се склоне од тих штетних незнабожачких измишљотина: да у потпуности буду прогнани из Цркве, као што и налажу света правила. Јер, као што каже Апостол: “Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни са неверником?“ ( 2 Кор.6,14-16)                     

Ту је и 24. правило Анкирског сабора: “Гатари и следбеници незнабожачких обичаја, или они који у своје домове доводе неке људе да би им гатали ради “очишћења“, нека буду подвргнути правилу петогодишњег покајања, по степенима који су установљени: три године нека су са онима који припадају и две године са онима који се моле, али без причешћивања.“            

Правило 65. св.Василија Великог:“Онај који се покајао због врачања или тровања да проведе време у покајању као и убица, по мери самоосуђивања за сваки почињен грех.“

Правило 72 Светог Василија: “Онај који се препустио врачарама, или сличним, да подлегне епитимији, исто толико времена, колико и убица ( уп. Василије Велики 7, 81-83, Григорије Нисијски 3).“  

Видите за какав тежак грех Господ сматра сваку врсту врачања. Грех није постао мањи због тога што га називају новим именом - спиритизмом, хипнотизерством, теозофијом или га прикривају измишљеним сујеверним терминима: астрална тела, окултне силе и томе сл. Као што ни злочин чедоморства неће бити лакши на суду Божјем само зато што се зове абортус, (подсећамо на правило Василија Великог 2,8), по којем се тровање плода назива детеубиство/…/           

Ако нам кажу да би оправдали своје врачање: шта да радимо, душа нам се измучила мишљу о родбини у Совјетској Русији, која можда пати у затворима, или је зверски мучена? Шта ако смо ми сами измучени у туђини, далеко од отаџбине и не можемо, а да не покушамо нешто да сазнамо о времену нашег повратка? Шта ако нашем стрпљењу дође крај? Ако више не можемо да истрпимо неизвесност? Одговор на та питања је једноставан: Ви ништа нећете сазнати ни уз помоћ спиритистичких средстава. Ни сами не верујете у њих озбиљно, већ им прибегавате као привременој самообмани, после које буде још мучнији повратак у тужну свакодневицу, као после тешког пијанства. Није у томе, драги сународници и сународнице, исцељење од жалости која нас је задесила, већ у молитви, у призивању Божје милости, у осуђивању себе на потпуну покорност вољи Божјој, у убеђењу да свако зло може да се догоди само нашом злом вољом; а сва страдања која не зависе од ње, послата су нам Богом ради нашег блага и уразумљења. Зато се и све наше молитвене молбе које излажемо у црквеним јектенијама завршавају речима такве покорности Господу, да ли ће услишити Он наше молбе, или не. На такво расположење воље позива вас Црквени Сабор и овим речима завршавамо своју посланицу: “Поменувши Пресвету Богородицу са свим светима, сами себе, једни друге и сав живот свој - Христу Богу предајмо.“                                

Као што видимо, посланица Светог Архијереског Сабора Руске Заграничне Цркве настала је у тешко време после бољшевичке револуције, када су многи уплашени разочарани избегли Руси бежали по свету, трагајући за утехом чак и у окултизму и верујући да ће тако стећи сигурност и увид у будућност. И данас је време великих страхова и разочарења, али баш зато се не треба препуштати очајању, него тражити путеве ка Богу и Царству Његовом тамо где их заиста има – у Православној Цркви Господњој.

НАСТАВИЋЕ СЕ