Текстом "Племкиња Господња" "Борба за веру" отвара рубрику под називом "Вјечнаја памјат". У овој рубрици преносићемо информације које су доступне уредништву о упокојењу клирика и мирјана наше свете Православне Цркве, како бисмо се сви заједно молили Господу за упокојење њихових бесмртних душа.

+++

ПЛЕМКИЊА ГОСПОДЊА

(уместо воштанице за мати Јустину Ћелијску)

 Упокојила се у Господу мати Јустина Ћелијска, у навечерје празника Светог Стефана Високог и мајке му Евгеније (царице Милице). Сахрана јој је данас, на Свету Евгенију, у 11 часова. Као и увек када је смрт неког драгог у питању, осећања су двострука: жалост и радост. Жалост не само због растанка, него, пре свега, жалост због тога што је у свету постало леденије, што је од  нас отишла још једна света душа, која је својим присуством загревала свет, чинећи га топлијим за живљење; жалост зато што ће у долини суза бити још болније без оне која је, а да је нико земан не види и не чује, својим молитвама помагала патницима да издрже (јер монах је, увек и свагда, молитвеник за цео свет.)

Али, наравно, ту је и радост: радост зато што је мати Јустина отишла Господу, где ће наставити да се моли за нас; радост јер знамо да се придружила свом духовном оцу Светом Јустину Ћелијском, сузарнику све земље србске, доносећи му миомир Ћелијски у својој души, као што пчела доноси пелуд испод својих крила. Са ливаде ћелијске право у Кошницу Христову, право код Матице – Пресвете Богородице, са душом пуном меда, густог меда монашких  суза, подвига и трпљења, меда слатког од сланог зноја свагдашњих послушања, меда благости и чистоте, девственог меда невестинства у Господу. Прво што верујућем човеку падне на памет кад чује за уснуће мати Јустине: ево, повела ју је себи Света Евгенија, царица наша Милица, заштитница србског женског монаштва. Јер, мати Јустина је свој живот невесте Јагњетове почела је у Миличиној Љубостињи 1943. Године. Причала је о томе потписнику ових редова, нарочито се сећајући дивног подвижника, оца Јакова Арсовића, чије је присуство, као и келија, мирисало на сушту чистоту. Ава Јаков се није купао, и хранио се (буквално!) сплачинама; али је благоухао, јер му је, као у народној песми, мирисала душа као ран босиљак. И душа мати Јустине је благоухала тако – као босиљак, цвет србске побожности, онај што, свеж цвета у башти, и што, сув, виси на зиду брвнаре, и што светом водицом, у руци свештеника и домаћина кропи жилиште у коме обитавамо. Кад год сам се поклонио хиландарској частици Крста Господњег, онога на коме је Спаситељ распет, осећао сам мирис босиљка. О, Небеска Србија на њега мирише, како на њега миришу наша крштења и опела, и како сада, као Христов миомир Оцу, мирише душа миле наше мати Јустине Ћелијске.

Рођена 1926, а пресељена у вечност 2009. Године, мати Јустина је имала живот скривен са Христом у Богу. Пројављивала је сву раскош своје душе у гласу – кад је појала у храму, кад је читала акатист Светом архангелу Михаилу. Њен глас је био као пламен воштанице – лелујав, али чврст и чист; дрхтав, али непоколебив. У ангелском појању ћелијских сестара некако се нарочито одликовао – али не да би био господарећи, него да би украсио у свеопшти склад. Њен глас је био као златни вез по покрову за ћивот Светог кнеза Лазара, који је косовском великомученику принела друга љубостињска подвижница, Јефимија.

Мати Јустина је говорила са посетиоцима, али не често и не много. Свака реч јој је била сољу зачињена и прожета свештеним трепетом пред Речју Очевом, Оним Који нас је упозорио да ћемо за сваку празну реч дати одговор у дан Суда. Уопште, живот ћелијског монаштва, под мудрим руководством мати Гликерије, увек је био не – брбљив, уздржан, опрезан; у Ћелијама сам увек осећао да треба тише говорити, не смејати се грохотом, ходати на прстима. Свака стопа Ћелијског тла, уређеног вредним рукама оних које је Ава Јустин звао својим златицама, стопа је храма под отвореним небом; ту се види да је космос јачи од хаоса, и да небо држи земљу (како би Рилке рекао, „неизмерно нежно“.) Мати Јустина је, самим својим присуством, сведочила како се треба владати у том храму на реци Градац, у коме је Свети авва изливао сузе и уздахе за спасење Србства и васељене. Јустин и Јустина, Праведник и Праведница, срећу се  у Небеској Србији: она се смерно клања и љуби му руку, а он пред њом прави метанију, да би се обоје окренули Сунцу Правде и поклонили му се, придружујући своје гласове небеским хоровима. „Видиш ли Њега, видиш ли Сунце наше“ питао је старац Зосима Аљошу Карамазова у оном сновиђењу (поглавље ЊКана Галилејска“ у „Браћи Карамазовима“). У врх софре је био Христос, Који је рекао Својим ученицима: „Да једете и пијете за Трпезом Мојом у Царству Моме, и да судите над дванаест племена Израиљевих“. Или, како певамо у пасхалном канону, и како свештеник изговара на свакој Литургији: „О, велика и најславнија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости, и Речи Божја, и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога!“ Мати Јустина је отишла за Трпезу Јагњетову, као невеста Његова, да се још присније причешћује Њиме и да буде суд свим Србима, отпалим од Христа и Његових животворних заповести. Али какав суд? То је суд благог погледа и мајчинске речи, суд сажаљења према грешницима, и утолико страшнији, јер је, као и Господњи, суд жртвене љубави.

Једна руска подвижница је рекла да је сваки хришћанин, а поготову монах, по правилу – аристократа; и још племенитији од аристократе по крви.Гледајући мати Јустинукако, наслоњена на штап, хита служби Божијој у ћелијској цркви, како поје и благодари, или како говори – увек сам имао утисак те аристократичности (која је, иначе, присуштан сваком правом манастиру.) Два пута у животу био сам у ближем додиру са аристократима по крви – једном, приликом краткотрајног сусрета с краљевићем Томиславом Карађорђевићем, а други пут приликом сусрета с Ђорђем Стратимировићем, потомком лозе Стратимировића – Балшића. Колико сам ја то могао да видим, аристократичност се састоји у беспримерној непретенциозности, повезаној са скромношћу и учтивошћу. Покрет племића нема у себи ничег наметљивог; он је одлучан, али и благ. Његова реч нигде не жури, али је призивна  и одговорна у исти мах. Таква је била и мати Јустина, новоузбрани цвет србских племкиња – монахиња, које су, било са села, било из града, увек живеле свесне да су дворкиње у Небеском Јерусалиму – јер је сваки манастир православних предворје Небеског Јерусалима.

О, свето србско женско монаштво, колико смо ти благодарни! Да тебе не беше, шта би, у доба титосатанизма, остало од србских светиња? Ко би нам сачувао Пећку патријаршију, Девич, Грачаницу, Жичу, Љубостињу, Раваницу, Манасију, фрушкогорске и овкарско-кабларске светиње наше? Ко би нам авву нашег Јустина заклонио од црне сенке Титових гавранова – удбаша? Ко би се за нас молио, ко би нас тешио, ко би нас саветовао? О, ви, свете подвижнице наше, прве у молитви и на њиви, пред олтаром и у стаји, на сваком месту владавине Господње! О, свете сузе ваше молитвене, свети зноју метанија ваших, свети жуљеви руку ваших с мотиком и српом! О, ви, послушне, ви кротке, ви, кћери Светог Николаја Жичког и Свесрбског, ви, које се нисте хвалиле пред људима, ви, које нисте желеле земну славу, ви, које сте се криле у Духу Светом, голубице позлаћених крила! О, ви, гостољубице и домаћице треизрјадне, које сте нахраниле и напојиле хиљаде хиљада! О, ви, Свете Ћелије србске, у чијој земљи куца срце Светог Исповедника, ви, Свете Ћелије, које сте нас, грешне и уморне, облаговестиле вечним Благовестима негдашњег Благоја, а заувек Јустина Блаженог! Ти, света ћелијска обитељи, која бдиш над народом србским и служиш му, у најтеже дане богозаборава!

Радујте се, монахиње србске!

Радујте се, Свете Ћелије!

Ево још једног вашег оправдања пред Господом и Небеском Србијом: Светој Евгенији хита њена духовна кћи, Висока Мати Јустина – висока онако како су високи Дечани и Стефан, син Лазара и Милице – духовном висином, духовним достојанством!

Драга мати Јустина, молићемо се, ми, грешни, за покој твоје свете душе; а ако стекнеш слободу у Христу, у шта верујемо, смерно, али снажно. Помоли се за нас! Ти, која си носила своје личне болести, дуго и без роптања и падала у смртну постељу и устајала из ње, да се још више очистиш, као злато у огњу, помози нам да издржимо и одолимо у овом предапокалиптичном сумраку историје, у још једном, како авва Јустин рече, веку атомске технике и прашумске етике! Праштај нам свако огрешење о закон Бога Коме си служила, и помени нас у Небеској Србији!

Бог да прости мати Јустину! Бог да утеши игуманију ћелијску, којој је мати Јустина била верна сеја (као Јефимија Светој Евгенији), и цело ћелијско сестринство, и да поживи све ћелијске подвижнице, на славу Своју, а на корист православног Србства!

На Свету Евгенију и Светог Стефана Високог 2009.