header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Беседа на сахрани Небојше Шеровића и Душка Меселџије Штампај Е-пошта
петак, 21 август 2009

Владимир Димитријевић

БЕСЕДА НА САХРАНИ НЕБОЈШЕ ШЕРОВИЋА И ДУШКА МЕСЕЛЏИЈЕ У ЧАЧКУ 8./21. АВГУСТА

Тужни зборе,

Када се деси нешто овако – да у истом часу погину два домаћина, два сина, два брата, два мужа, два оца, која су, у исти мах, и комшије, кад све ври од бола и плача, скоро да је бесмислено држати говоре. „Шта овај прича? И чему та прича?“, може неко да пита. И с правом да пита – јер, најчовечније би било само да скупа плачемо, до неба да плачемо, и у том плачу да нађемо најдубљу основу наше човечности. Кад кажем, овде и сада, да ми је тешко да говорим, то, Господ види, није говорнички клише, него истина: много је тешко говорити с каменом у грудима. Али, задужен сам и одређено је, братском одлуком и љубављу, па ћу, док бол кључа у нама, говорити о Небојши и Душану, нашој браћи у Христу, који су скупа прошли кроз капију смрти да би отишли тамо где нема болести, ни жалости ни уздисања, но живот бесконачни.

Први је, у то преображењско јутро, Христу кренуо наш Небојша, чије је срце стало док је, исповеђен и причешћен, са својим комшијама, Душком и Мирелом и својим добрим познаницама, Слађаном и Сањом, кренуо да вози ка Чачку. Многи су га видели тог јутра на раној Литургији у манастиру Преображењу, под звезданим небом, пуним треперавог сјаја. Био је, сви сведоче, дивно расположен, озарен од радости који познаје само покајан човек – радости од чисте савести, радости од љубави према Богу и људима: „Благо онима којима се опростише греси“, каже цар Давид у псалмима. То је Небојша каквог смо знали, онај који нас је увек, као светиљка, обасјавао радошћу – колико његових пријатеља и познаника каже да, кад год су били тмурни, сусрет с њим их је враћао у лепо расположење. „Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека – бићу задовољан“, говорио је један древни мудрац. А Небојша је био то – племенити човек. „Ко пева, зло не мисли“, вели наш народ. Небојша је, сви знамо, певао, и то како: из пуног срца. Ко ће заборавити кад он за трпезом у манастиру Вазнесењу, запоје: „Ко вино пије за славу Божију, помогла му слава Божија, сам Господ Бог?“ И кад узме, у друштву, хармонику, па засвира, отегнуто, нашки, као син моравских зора и предвечерја. Зло срце не може да пева, а добро срце пева и песмом лечи. Многе нас је Небојша излечио својом кротком нарави, умећем да саслуша и посаветује, али и својом песмом.

Добар син оцу и мајци, Драгојлу и Бранислави, добар брат својој сестри Снежани, добар муж својој супрузи Лепосави, добар отац своме сину Сави, добар рођак и својта, добар комшија, добар пријатељ, добар колега, добар човек – то је био наш Небојша Шеровић. Живот је свој носио као победничку заставу – витешки, са осмехом, без роптања. А доброта његова извирала је из његове вере у Благога и Доброга Бога, вере коју је сматрао основом свог постојања. Пре два месеца, кад смо разговарали о томе зашто ваља живети за веру и бранити је, схватио сам: он је Православље доживљавао као срж свога бића, а србско светосавље као ваздух који дише. Без овчарско – кабларских манастира није могао да замисли себе и своје: духовни син оца Саве из Вазнесења, оног старинског калуђера србског, учитеља побожности и учтивости, никада себи није дозвољавао никакву баналност и раслабљеност, а имао је разумевање за све и сваког. Предање Цркве јасно каже: ко умре исповеђен и причешћен, на крилима одлази у Царство бесмртности. Недавно је, пред супругом, изјавио, кад је чуо да се један човек упокојио после Причешћа: „Што бих ја волео тако да умрем!“ И Господ му је жељу испунио, за нас прерано! Али, ко ће Небеском Баштовану рећи да не зна када Му је процветао цвет који из земаљског сасуда треба пренети у небеску вазу? Ко ће Му рећи да не зна када треба да узбере мирисни плод побожне душе? Отишао је Небојша али је остао са нама у Христу, и чека нас – у Христу – да опет, ко се удостоји, запевамо: „Ко вино пије у славу Божју...“ Али, ново вино, из извора нетрулежности, Христа Који је из гроба устао и свима у гробовима живот даровао.

Душка Меселџију знао сам годинама – из чачанске цркве, понекад са веронауке, и из црквене бибилиотеке. Долазио је, узимао књиге, читао; озбиљан и тих, одмерен и темељан, кроз те књиге учио се највећим истинама које човек може да научи. То су истине о Богу и бесмртности душе, о томе да смо, како рече Његош, „искра у смртну прашину“. Загледан у себе, брат Душко је ишао у потрагу за смислом живота, а кад-кад се борио против себе и побеђивао себе. Ишао је, дакле, у потрагу за смислом живота који су многи премноги данас одбацили, па живе од данас до сутра, мислећи само на пролазна задовољства. „Створени смо Тебе ради, и неће се смирити наша душа док Тебе не нађе“, говорио је блажени Августин Господу. Јер, читав космос није вредан колико једна људска душа. И брат Душко био је повезан са нашим овчарско-кабларским светињама: са супругом Мирелом долазио је код нашег оца Саве, а затим и у манастир Преображење, који је волео и у њега често ишао, кад год је био слободан од својих радних обавеза (а радио је, вредно и одговорно, у ово доба беспослице и безнађа, у Црној Гори, да би својој породици омогућио пристојан живот.) Видео сам га, у то преображењско јутро, како мирно и предано слуша Службу Божију. И он се спремао да се причести у недељу, и ми верујемо да му је ту спремност Господ примио као дело. Јер, како каже Свети Јован Златоусти, Господ и дела целива, и намеру љуби. Душко Меселџија је, по недокучивом Промислу Творчевом, прешао границу скупа са својим комшијом Небојшом. И, ево, сада их скупа испраћамо, и гробови њихови, из којих ће се дићи у зору васкрсења, један су поред другог. Добар комшија је као брат, каже наш народ. А Небојша и Душко су били браћа у Христу. Иза Душка остају мајка Савка, брат Драган, супруга Мирела и деца Анастасија и Немања; њихов превелики бол да Бог ублажи, и људи да им помогну да издрже и да виде да Србија још није пустиња без љубави и доброте.

И сад, док нас туга раздире, јер плачемо растајући се с драгим људима, некоме се у души јавља питање: „А зашто је Бог то допустио? Биће и злурадих, који ће рећи: „Ето, шта им је Црква помогла?“ И ја бих, верујте ми, то питање поставио само да не знам нашег Бога – Господа Исуса Христа, којега је отац Јустин звао „Богом славенских очајника“. Да је то неки други бог, хладан и суров властодржац, ја бих питао: „Што нам их узе, што нас казни?“ Али, не могу Христа то да питам, јер је Он Бог Који је постао Човек да би, ради нашег спасења, био распет. Када је србски отац, чијег су сина стрељали Немци, питао свештеника где је био Бог када је његов син страдао, свештеник га је одвео у олтар, показао му Распеће на Часној Трпези, и рекао: „Овде је био Бог када су стрељали твог сина“. Да, браћо и сестре: Христос је био са Небојшом и Душком када су страдали, јер је Он и за њих, као и за све нас, пострадао на Голготи и устао из мртвих, као што и над умрлима плаче тако је плакао над братом Марте и Марије, Лазаром четвородневним, у Витанији; плаче над умрлима, али и васкрснуће их у последњи дан. Понављам, и понављаћу: Небојша и Душко су живи у Христу, живљи од многих чији се живот свео само на јело и одело, на грех и лицемерје, и који сад злурадо веле: „Што им се то десило ако су ишли у Цркву?“ Нису они ишли у Цркву да им се ништа не деси, него да спасу душу; и још, како рече Свети апостол Петар: „Време је да почне суд од куће Божје. Кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се наћи?“ Ако су Небојша и Душко овако пострадали, шта ће бити с безбожнима, који ни не верују у Бога и душу? Кажу: изненадна смрт. Јесте, али је и то по Промислу. Зар смо заборавили да је утемељитељ светогорског манастирског живота, Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре, погинуо на грађевини, кад га је ударила греда? Изненадна смрт! Али, Атанасије Атонски није због тога мањи светац. Зато је небески глас рекао Антонију Великом да не испитује Божји промисао, него да пази на себе.

 Погледајмо сада и ово: када је најтеже, сви смо се сабрали да их испратимо у вечну нашу отаџбину и очевину, у Небеску Србију, и да поделимо тугу с њиховим најближима. И не само да смо се сабрали, него смо решили да, по мери својих сила, братски помогнемо, да Драгојло, Бранислава и Савка виде да њихови синови нису било ко, да Драган и Снежана виде да смо волели њихову браћу, да Мирела и Лепосава знају колико смо поштовали њихове добре супружнике – домаћине, да Сава, Анастасија и Немања (гле, каква имена!) знају да нису пуки сирочићи, него да се поносе својим очевима, честитим људима који су ишли Путем свих путева, јуначким и мушким Путем наших светих предака. О, Немања, о, Саво, о Анастасија! Будите поносни што нисте деца криминалаца, него добрих и поштених људи, јер вам је то највеће наслеђе, које сте, у доба хаоса и пометње, могли да добијете. И знајте: Бог вам је Отац, а добри људи ће бити уз вас, не заборављајући добро ваших родитеља. И ви, верне супруге поносите се својим мужевима; и ви, брате и сестро, - својом браћом! И ти, оче Небојшин, и ви, мајко Небојшина и Душанова, знате кога сте родили и ко вас није изневерио. Зато је овде оволико свештенства, монаштва и народа Божјег - да вас увере да су се ваши најближи „имали рашта и родити!“

Тужни скупе!

Туговања има, и биће га; ја не кажем да не плачете, јер растанак с Небојшом и Душком је болан и преболан. Али, плачите у Христу, Који плаче с нама. Плачите са Пресветом Богородицом и светима, овде невидљиво присутним. Плачите тешећи се знањем да Небојша и Душко иду тамо где нема плача, суза и уздаха, но живот бесконачни! Плачите знајући да ће, како каже у Откривењу Јовановом, Бог отрти сваку сузу са очију њихових! Овде смо се окупили да плачемо, али и да се надамо нашем сусрету с њима у вечности. Молићемо се Богу за њихове душе, али и за њихове породице – да их Бог утеши, орадости, умири и просветли, да их бистре проведе кроз урвине овог земаљског живота. Јер, сви ћемо тамо, ко пре, ко касније. А кад човек умире, вели народна песма, он носи само „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Сви који су видели лица Небојше и Душка кажу да су, и у смрти, мирна и спокојна. Знак је то, браћо и сестре, знак, знак да зору васкрсења чекају као људи Божји, за чије се душе с поуздањем можемо молити, и за чији покој можемо у миру палити мирисне воштанице.

Бог да им душе прости, њихов остатак да поживи, на славу Своју и у љубави Својој!

Амин, Боже дај!

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.