Не постављајући у овом чланку за циљ потанко заустављање на разматрању свеукупности питања скопчаних са јулијанским црквеним календаром, потрудићемо се само да разјаснимо узрок ширења заблуде у вези са јулијанским рачунањем времена.

Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вештој и псевдонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних или невољних адепата.

У своме раду посвећеном питању календара, већ смо приметили да тек малобројни јесу свесни да са формално-научне тачке гледања грегоријански календар нема никаквих преимућстава над јулијанским, будући да су два календара различна по својим принципима.

Познато је да се грегоријански календар орјентише према величини тропске или сунчане године, док се јулијански орјентише према величини сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију.

Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. век пре Христа) све до позног средњовековља, у астрономији као и у гледању на свет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском геоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте време за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова.

Идеју годишњег окретања земље око Сунца, познату већ астрономима древног Египта, касније су наследили питагорејци и она је међу њима била веома раширена. Касније, у III в. прије Христа, ова идеја положила је основе учења старојелинске математике и, посебно, астронома Аристарха са Самоса, који се може сматрати претходником Николе Коперника.

У време стварања јулијанског календара (46.г. пре Христа) теорија Аристархова била је широко позната међу астрономима и учењацима. Зато није чудо што су велики астрономи Созиген Александријски и други творци јулијанског календара у основу јулијанске године ставили период пуног окретања Земље око Сунца. тј. годину сидеричку. Управо та реална астрономска величина и постала је образац јулијанског календара. Неопходно је притом приметити да би тропска (сунчева) година орјентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка орјентисана на ритмове у вези са Козмосом у целини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцентричан, а јулијански козмоцентричан.

Што се тиче астрономске тачности о којој тако воле да говоре присталице грегоријанског календара, неопходно је обратити пажњу на то да ће за 25.765 тропских година он да се удаљи од сидеричког за читаву годину. Зато сва астрономска а такође и историјска хронолошка истраживања, која се односе на велике периоде, спроводе по јулијанском а не по грегоријанском календару.

Ето због чега се многи истраживачи баве питањем зашто је Риму уопште била потребна реформа календара, са каквим циљем је папство пошло у раскид са вековима освештаном црквеном традицијом? Могу се наћи многа објашњења за овај корак папе Гргура XIII. Ту је и жеља за влашћу и тежња да се уздигне над другим вероисповедањима, а такође и покушај да се учврсти ауторитет папства, пољуљан после реформације и верских ратова (Jbiol., c. 232).

Осим тога недоумице изазива и то што су реформатори јулијанског календара почели да своју нову годину уодношавају са тропском годином. Чиме се то може објаснити? ,,Све се објашњава веома, веома прозаично", каже аутор једног интересантног чланка, посвећеног тој теми, ,,папа Гргур XIII и његова околина ангажована у раду на календару били су доследни приврженици Птоломејевог система козмоса а то значи да је тропска година за њих била не - условна астрономска величина, већ изворно, реално време за које се Сунце окреће око непокретне земље (Генадиј Могиљевцев, Грегоријанска реформа календара, Отчизна, бр. 8 1991, с. 35). За иницијаторе грегоријанске реформе сидеричка година напросто није постојала! Штавише, и сама констатација те астрономске чињенице и њено признање Рим је прогласио за јерес, која је повлачила за собом нимало теоретске забране -довољно је сетити се трагичних судбина Ђордана Бруна и Галилео Галилеја (Ibid., с. 35).

Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научника какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном јосиф Витаније и Местлин (учитеља великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оценили су као бесмислен и многи университети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.

Са своје стране, творци грегоријанског календара и међу њима моћни језуита - математичар Кристифор Кловиј - удаљили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе онога доба, који су на овај или онај начин изразили своју несагласност са новотаријом која се припремала. Таква политика Рима имала је за последицу то да се око иницијатора реформе календара окупили људи са површним сазнањима љубитеља астрономије, почевши од Клавија који се користио нетачним астрономским таблицама (према којима се са неповерењем односио Местлин и други истакнути учењаци) и завршивши са лекарем Лилијем, који је смислио 300.000 - годишњи циклус. То ,,откриће" изазивало је велику бруку, и никада и није било објављено, показавши се нетачним.

Мало ко је данас свестан тога да је тада ,,грегоријанска реформа носила провинцијални и жалосни карактер”(Ibid.).

Познато је да је у своје време и велики Коперник одбио да учествује у припреми реформе календара, започете још 1514. на Латеранском сабору. А потом, четрдесет година послије своје смрти, која је уследила 1543., Коперник је постао ,,безгласни, али врло опасни противник неумесног календарског подухвата из 1582., подривајући у корену тако широко рекламирану научност грегоријанског календара. Та, ако се Сунце стварно не окреће око Земље, већ је ствар обрнута, тропска година уопште није обавезан образац за грађанску годину, што ће под већу сумњу ставити нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност (лажнонаучност) и зато није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне Светоме Писму. Књига Коперникова ,,О окретању небеских сфера” у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. ,,ради избегнућа употребе сличнога учења на штету католичке истине”.

Све ове чињенице дају основу да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, чија је једна последица био покушај да се ,,заустави, ако не сасвим спречи развитак коперниканских идеја у тадашњој Европи (Ibid.).

Папски емисари, желећи да учврсте ауторитет пољуљан у време реформације лутеранског римског престола, а такође и борећи се за сфере утицаја, на све су начине ширили свој календар, издајући га за нешто несумњиво ,,научно". Треба отворено рећи да је у то време умовима људским завладали рационализам заједно са језуитском пропагандом учинио своје: календар папе Гргура XIII упркос свему стекао је репутацију прогресивног и дакле неоспоривог рачунања времена.

Тежња за влашћу увек је повезана са тежњом за влашћу над временом. Историја зна за многе примере ,,освајања" такве власти: од ближих нам историјских догађаја можемо навести Француску револуцију са њеним термидором. Јачајући свој примат и светски значај свој, Рим је пошао ,,против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на сагињање разум, логику, знање. То се по својој вероватноћи, дешава не само са појединцима него и са целим друштвом, народом и чак поједином Помесном Црквом и културом у целини.(Архиеп. Виталије - сада Митрополит Первојерарх Руске Православне Церкве за границом - и предговор канадском издању књиге А.И. Зелинскога Конструктивни принципи древноруског календара, Монтреал, 1984, с. 6-7).

Организована друштвено-политичка сила папства успела је да наметне свој календар практично свим земљама света, али то још не говори о његовој непогрешивости и пожељности. ,,Није у сили Бог него у истини”, рекао је благоверни кнез Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван грегоријанском реформом до овога времена остаје нерешен. Ето, већ више од четири века не престају раздори и несугласице у погледу поретка литургијског живота, који су појачали отцепљеност Запада од Цркве. Прихватање у најновије време ,,исправљеног јулијанског календара" од стране неких аутокефалних Цркава довело је до унутарцрквених потреса.

Православна Пасхалија састављена је с обзиром на редослед новозаветних догађаја који се тичу последњих дана земног живота Господа Исуса Христа и који су били скопчани са лунарном годином. У години Крсне Смрти Христа Господа јеврејска пасха падала је у петак и суботу. У петак 14. нисана (који, као и данас, по црквеном рачунању почиње у четвртак увече) Спаситељ је био разапет. У суботу је био у гробу а у рано јутро у недељу је васкрсао. Отуда су догађаји Страдања, Смрти и Васкрсења Господњег нераскидиво везани са јудејском пасхом која се равна према месечевим менама. И већ од V в. Хришћанства ушло је у обичај да се Св. Пасха празнује после пасхе јудејске. То је било овековечено од стране свих Апостола, који су учили да се празнује хришћанска пасха након јудејске.

Измена редоследа догађаја о којима нам говори јеванђеље значи - њихово извртање. Мистички, новозаветна Пасха (Празник Васкрса) символизује замену старозаветног Жртвоприношења јагњета искупљујућом Жртвом Спаситеља нашега Господа Исуса Христа - јагњета, Које је узело на Себе грехе света (Јн. 1,29). Ако се из чисто астрономских разлога у раној Цркви понекад дешавало да се подударе Пасха Цркве Христове и пасха синагогална, потпуно је неприхватљиво да Света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. следбеници грегоријанског календара празновали су Пасху (Васкрс) 15 пута прије Јевреја и више пута заједно са њима, нпр. 1. априла 1823.г., 17.априла 1927., 18. априла 1954., 19. априла 1981.

Присталице грегоријанског календара, светкујући Свету Пасху пре јеврејске или заједно са њима, нарушавају један од основих канона Цркве. Они потпуно пренебрегавају Седмо апостолско правило, одредбу Никејског Сабора и прво правило Антиохијског помесног сабора.

318. Светих Отаца Васељенског Сабора у Никеји (год. 325.) прихватило је одлуку о Пасхи, која забрањује да се она празнује са јудејима, на што указује и јасно позивање 1. правила Антиохијског Сабора: ,,Сви који се усуђују да наруше уредбу светог и великог Сабора који је одржан у Никеји,... у вези са светим празником спасоносне Пасхе, да буду одлучени од општења (заједнице) и одбачени од Цркве... Ако се и неко од предстојатеља Цркве, епископ или презвитер или ђакон после те одлуке дрзне да развраћује људе и узмућује Цркву те се са Јудејима усуди да слави Пасху, таквога Свети Сабор одсад осуђује да буде туђ Цркви, јер не само даје починио кривицу греха за самога себе, већ и кривицу растројења и развраћања многих људи, Сабор не само да такве разрешава од свештенослужења него и све оне који се усуђују да буду у заједници са њима, до њиховог свргавања из свештенства. Свргнути, пак, лишавају се и спољашње части, у којој су удела имали по св. правилу и Божијем свештенству”(Дела Васељенских Сабора, руски превод, Казан 1887, т. I с. 76, док. 16.)

Јулијанског црквеног календара чврсто се држи Руска Православна Црква (у Русији и за границом), манастири Свете Горе Атонске, а такође и Православна Црква Јерусалимска, Грузинска, Српска и сви ревнитељи светоотачких завета, који упркос многим притисцима одбијају да прихвате нови календар.

Познати руски научник, проф. В.В. Болотов, чије је саопштење определило одлуку Комисије за питање реформе календара у Русији, која је препоручила чување jулиjанског календара, овако се изjаснио о томе питању: ,,Ја, као и раниjе, остаjем одлучан поштовалац jулиjанског календара. Његова изузетна jедноставност jесте његова научна предност пред свим ,,исправљеним" календарима. Мислим да се културна мисиjа Русиjе по том питању састоjи у томе да jош неколико столећа одржи у животу jулиjански календар и да тиме олакша западним народима повратак са никоме потребне грегориjанске реформе на неискварени стари календар" (Проф. В.В. Болотов, Лично мишљење члана комисије, Журнал 8-заседања Комисије по питању о реформи календара 21. II 1900, Руское астрономско друштво, с. 34).

Јулиjански календар, коjи има унутарњу цикличност, садржану у самоj његовоj природи, за разлику од грегориjанског ,,вечно" jе важећи. Православна Црква, чуваjући вековима освештани jулиjански календар, наложен jоj од Светих Отаца, показала се неподвластивом за пролазне лажи псевдонаучног новотарења. Ниjе случаjно што се њено време налази у хармониjи са космичким законима природног времена и биокалендаром.

Вредности jулиjанског календара све више привлаче пажњу истраживача, коjи претпоставаjу да ће ,,хипотетички календар будућности изгледати као jулиjански календар" (поменути рад Г. Могилевцева,стр. 36) - захваљуjући томе што jе веома jасно повезано са пулсациjом козмичких часова, будући да jе своjом временском дужином врло близак (365 дана, 6 часова) двема за Земљу основним астрономским величинама - години тропскоj (365 дана 5 часова 48 минута 46 секунди) и сидеричкоj (365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди). Та чињеница утолико jе важниjа што се биоритмичке прилике на земљи опредељуjу управо ове две астрономске године.

Осим тога jулиjански календар, коjи jе више од 1500 година опредељивао ритам живота народа Европе, делимично jе забележен и у генетским структурама човечанства. Према многоброjним научним експериментима последњих година извршеним над биолошким обjектима различитог нивоа, жива материjа и заjедно са њом човек jесу - осетљиви на наjмања колебања геомагнетног поља, при чему показатељи земљиног магнетизма имаjу врло jасну периодичност, повезану са равнодневицом и солстициjем. ,,Човек заjедно са свим живим вибрира у такту колебања физичких поља козмичке природе. Те вибрациjе будући у вези са сталним колебањима тачке равнодневице, у грегориjанском календару немаjу правилну периодичност, а са вибрациjама jе скопчан неиспитани но несумњиво постоjећи, терапевтски ефекат” (Могилевцев, с. 436).

Грегориjански календар, према коме живи савремено човечанство, намеће неправилан и акозмички ритам. Зато jе сасвим схвативо да их он, будући да не одговара биочасовима и биокалендару коjи се током врло дугога времена изграђени код човека, можда баш ремети.

Заслужуjе пажњу и чињеница да се, према мишљењу В.И. Вернадског, ноосфера Земље стварала - и, очито ће се и убудуће стварати, у ритму jулиjанског календара. Зато, jе ”важно за човечанство да не поремети то умногоме уникално jединство" (1Ш.)

Римски трон, иступивши из Васељенске Цркве, удаљио се од васељенске истине: папство, намећући своj поглед на свет, заснован на геоцентризму, ниjе разумевало метафизичку страну тога питања. Земља, као мjесто Боговаплоћења, и у самоj ствари jесте средиште козмоса, али центар не астрономски већ духовни.

Време jе такође творевина Божиjа. Господ савршава освећење твари коjа се причешћуjе Његовим небеским животом. Зато jе могуће говорити о Црквеном, jулиjанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанизациjа тог Црквеног календара представља покушаj светогрдног оскврњења светиње.

Црква Христова сjедињуjе времено и вечно. То се, пре свега, остваруjе у Светоj Таjни Евхаристиjе. Пребиваjући у времену Црква реалним Присуством Христовим преображава време, као што преображава и свет. Што се таче разногласjа и различитих мнења поводом jулиjанског календара, чини нам се да jе аргумент по преимућству - силазак благодатног огња на Гроб Господњи, чудо коjе се пред многим хиљадама окупљених поклоника збива на Велику Суботу по jулиjанском календару. У томе видимо мистичко освећење те 2000-годишње иконе времена.

Преузето са листића манастира Ћелије, 2000.г.