16.08.2009.

                  Мало људи данас зна да је цар Николај Романов ушао у Први светски рат потпуно неприпремљен, само да би помогао маленој Србији. Била је то трагична одисеја за његову земљу, али и за његову породицу

            Посете руским манастирима пуне су изненађења и необичности. Некада се у руској цркви скривала руска душа, она о којој читамо у руској књижевности. Дубока попут океана који Русију запљускују или, још чешће, окивају ледом, и широка као тајге и тундре који се њеном површином простиру. После 70 година комунизма, дугих попут 70 векова, православље се у овој земљи поново рађа. О многим манастирима би се могао написати читав роман, баш као и о личностима које сам тамо затекао.

Сасвим случајно, после поноћи, пут ме је навео до пристаништа одакле бродови полазе за манастир Соловетски, на истоименим острвима. Тако касно, као божјом руком, сусрео сам неколико богоугодних жена, ходочасника, које су ме повеле до игумана, који је са острва управо пристао да би се већ сутрадан ујутру, на свом малом глисеру, и вратио. За симболичну цену превози вернике на својој свакодневној тури. Благослов за посету манастиру сам добио уз мноштво молитви и осмеха. У шест ујутру смо устали и упутили се бродићем окићеним иконома и великим крстом. Глисер се на изласку из луке заглавио у блату, али су га веште руке другог монаха зачас изгурале на отворено море. Птице су нас надлетале и са занимањем посматрале. Док Бело море показује своје летње зубе, ветар се појачава. Кажу да је пре много векова ово острво за околне народе било светиња. Овде су долазили да се моле, а на њему је чак 35 камених лавирината из праисторије, укључујући и највећи на свету. У лавиринту времена, простор окружен водом се необично сналазио, гурао напред и назад, и обележио историју Русије печатом сталне променљивости.

Острва Соловетски су тик испод поларног круга са специфичном микроклимом. Преко њих или у њиховој близини пролазе готово сви европски циклони. Ипак, на самим острвима влада умерена клима. Бело море садржи чак 27 грама соли по литру, а северна географска ширина им дарује чак 22 дуга летња дана и 22 сата дуге зимске ноћи. Први православни манастир основали су монаси Херман и Саватије, давне 1429. године. На крајњем северу је често био на мети скандинавских држава, па је недуго након оснивања, сем духовног бастиона, претворен и у праву војну базу Русије. Монаси су прихватили чак и чињеницу да је под њиховим кровом постојао и затвор, дуго времена једини у Русији. Током Кримског рата енглески бродови су опколили манастир. Монаси су одбили да им се покоре и цео комплекс је средином 19. века бомбардован.

Добро је познато како Енглези знају да разарају, па је до данашњег дана остала мистерија где се деде 1.800 испаљених граната ка црквеном здању и одбрамбеним зидинама, које зачудо, нису биле ни огребане.

Почетком 20. века, манастир је духовно ојачала група морнара заробљених у руско-јапанском рату. У затвореништву су се заветовали да, ако икада поново додирну тло мајчице Русије, да ће своје животе заветовати манастиру Соловетски. Бољшевици су се, с друге стране, заветовали да више од 55.000 православних објеката у Русији сравни са земљом. Од цркве је остао само првобитни затвор, основ и модел гулага. Више од милион људи прошло је терор у оквиру концентрационог логора за противнике режима. Монаси су били први затвореници. Њихова крв је добро натопила плодну земљу на којој се налазила и најлепша ботаничка башта царске Русије.

Више од две и по тоне православних драгоцености је опљачкано. На зиду једне ћелије видљив је и данас помало загонетан натпис: „Данас Соловетски, сутра цела Русија". Московски патријарх је писао да држава која се гради без Бога мора пропасти. Али шта је будућност државе чији је основ против Бога? Они који би у затвору испред манастира Соловетски помињали Бога, живи су били разапињани. За мање грешке следиле су и мање казне, као на пример туширање на температури испод нуле, пливање у леденој води, једење сопственог измета, пребијање до смрти... Све је то 1967. године претворено у музеј. Цео комплекс је под заштитом Унеска, у манастиру сада битише десетак монаха, али као да страх и ужасна прошлост провејавају здањем.

На једном од безброј језера републике Карелије (овде их нико још није пребројао) примљен сам и у Преображенски манастир. Око петнаестак километара од главне трасе, земљани пут води до дрвених здања, али и отворених срца монахиња. Стигао сам тачно на јутарњу службу, на празник светог цара Николаја Другог. Монахиња Нона се постарала да се осећам као у својој цркви, објашњавала ми је службу, посаветовала како да исповедам грехе на мом слабашном руском... Уједно, постарала се да добијем причест и благослов од главних отаца. Игуманија ме је позвала на доручак и кафу. Чекали су ме дарови, производи монашких руку, њихов сир, кајмак са поврћем, флаша млека, крст за пут, руски молитослов, књижица о духовном миру, икона...

Увеле су ме у своје просторије у којима се налази још једна црквица. Неколико монахиња је управо певало Богу. Причали су ми о цару Николају, светитељу који је нас Србе необично задужио, који је зарад нас и божије правде ушао у велики рат потпуно неприпремљен. Мало Срба зна да када су Французи тврдили да немају бродова за превоз српске војске из Албаније на Крф, цар Николај је запретио једностраним примирјем са Немачком ако се српској војсци и народу у нестајању хитно не помогне. У Русији сам осећао његово присуство и неправедну погибију породице. Тражио сам да купим икону са њиховим ликом. Игуманија је са постоља узела икону којој су се монахиње управо молиле тражећи да прихватим дар од срца. Сузе су кренуле саме. Молили су ме да се молим за њихове грешне душе, а оне ће редовно за моју.

В.Л.

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=76444&sectionId=63