Жељко Которанин

БРАТ

          Брат мој заборави да смо браћа. Да ли му омрзох ја, те ме не познаје или му омрзну Отац, те ме не признаје? Не знам. Бог зна.

А брат мој дође у зла времена, дође и напи се воде и братства. И много ми исприча о кући својој и њиви са које га протераше.

Времена прођоше. И брат мој пљуну у бунар мој.

Не узми му Исусе Сладчајши за зло. Није он мене лишио воде. Јер ме Ти појиш, и чаша Твоја препуна је. Себе је лишио воде. Јер њему је сада мој бунар јединоме отрован, јер га он сам отрова срцем својим. Чашу студене воде не могу му дати, јер је не прима...

Брату моме сада су родне године. И амбари пуни. Господе Свемилостиви, сачувај брата мога злог обичаја да се времена мењају. Сачувај га, јер је трујући мој бунар себе лишио воде, морадне ли од своје бежати, и опет к мени у кућу доћи. И братства се лишио, не зато што ми у мом срцу мањка братска љубав. Не Боже, волим брата свога. Братства се лишио стога јер је сам срце своје заменио за неколико родних деценија. Дође ли ми брат у кућу, кад деценије прођу, сиромах, жеђаће страшно и тужан ће бити брат мој. А ја? Како да га утешим? Исусе Сладчајши избави нас такве погибли. Опрости му јер у добру заборави зло кад му беше. Опомени га Господе.

Брат мој заборави да смо браћа. Смета му моја сиротиња. Смета му што не види на мени благо његово. А благо моје не види, јер неће да види. Окрену се другима и удари на мене, њима у помоћ.

- Дошла су мени тешка времена. Дошла су, Боже, времена да се ја, прогоњен, ноктима држим за Камен.

За онај Камен на коме је кућа моја. Кућа коју подиже Стефан Немања, и Свети Сава, и Милутин, и Дечански Свети краљ, и Свети кнез Лазар, који ју је бранио, и коју су сви преци моји обнављали. До оца мога и мене.

За онај Камен на коме си ме Ти, Исусе Сладчајши, учврстио, и са кога си ме охрабрио да се вековима противим непријатељима мојим.

За онај Камен да се држим, који подупире све корење маслине, стабла коме сам ја тек један год. А ја са тог Камена косовског и метохијског куд ћу? Куд ћу када је он у мени. Сав свет да ми дају за њега, шта ће ми.

Али непријатељ ми не нуди ништа. Процицијашио се ђаво. Узeo ми је брата, те брат ратује на мене и на Тебе. Опрости му, Господе, кућа његова на камену пешчару стоји. Лако би сотони да ми смути брата. Помилуј, Господе, брата мога.

Грешан сам Исусе Сладчајши. Јер у гордости не обратих потребну пажњу на указивање Твоје, те превидех милостивог Самарјанина. И сво време не знадох ко је ближњи мој. О, Свемилостиви, тиште ме ране, а Ти што од камења правиш децу своју, Ти си ми створио брата новога. Онај, из оног народа, који имађаше камено срце, и који Те не познаше, и који Те купише за шаку сребрењака, и који Те дадоше на крст, и који ни данас не признају васкрснуће Твоје, тај осети моју невољу, и преви ми ране ...

Свестворитељу не очајавам за судбину своју. Спазих и у овај час штап Твој, и палицу Твоју. Они ме теше. Јер, Господе, милост и премилост Твоја даде ми новог брата, и пратиће ме у све дане живота мога. Стога, Исусе Сладчајши, као што си многе слепе помиловао, помилуј и брата мога заблуделог. Раствори копрену са очију његових.

Волео бих Боже Спаситељу да ми се брат мој врати са Истином. Да га на сред Косова, поља равна, угостим. Нахраним, напојим и испод Душанова царског храста загрлим. Царе Небески, Утешитељу, отпусти ми грехе, и реци ми свејадном: „Нека ти буде према, жељи  Твојој".

Још Ти се молим, Господе, за оне што ме прогоне. Одврати их, Исусе Сладчајши, благодатном силом Твојом, штитећи ме на месту мојих светих литургија Теби.

Још Ти се молим за мир Твој на Косову и Метохији, међу свим људима који ту живе, или туда пролазе ...

Извор: „Јеванђелски неимар“, 2/1989, стр. 24-25.

Приређивач: "Борба за веру"