У КАКВО ВРЕМЕ ЖИВИМО Тровање звано корона траје. И не престаје. И привиди се руше. И многи одлазе са овога света. И тешко је све то гледати. Никоме се не умире. Неко жели да живи јер још није испунио задатке, многи се плаше смрти, а некоме је криво да умре јер се појављује нови ајфон. А све нам се дешава јер смо заборавили основу своје вере – свет у коме живимо је, библијски речено, долина суза. И патња је неопходна на путу нашег живота.
Зато је крајњи час да сазиремо смисао онога што се дешава, а не само да јуримо без главе из очаја у очај, накљукакани информацијама којије све више што су бесмисленије. ИЗ ПОУКА ЈЕДНОГ ДУХОВНИКА Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с Њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа. Друга грешка у односу с Богом је питање, оно велико питање: а што је Бог то допустио да се мени деси? И почињемо да ропћемо на Бога. Ако не ропћемо на Бога, ево другог питања: а шта Господ чини поводом свега што се око нас збива? Зашто Бог допушта зло у овом свету? Зашто Бог све трпи и не прогони зло, ако је кадар да све промени? Какав је одговор Божји на ту претешку појаву каква је бол? Ако се човеков живот ограничава на седамдесетак – осамдесет година онда је, заиста, тај живот пука трагедија. Имаш седамдесет година, и провео си их у сузама, невољама, болу. Значи ли то да је човек „уклет“? Значи ли то да је човек трагично биће осуђено на бол и смрт и да нема никакву другу перспективу? То није тако. Одговор налазимо у личности Христовој, која нам даје другачију димензију живота. Кад је дошла пунота времена, Милосни Бог је постао Човек и живео међу нама, а затим уништио смрт, поломивши све стреле којима нас је ђаво стрељао. Сада се све те стреле враћају и рањавају самог ђавола. Христос је победио смрт и из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претварамо у чашу сладости, а смрт у живот. КОРОНА КАО ОПОМЕНА До јуче смо мислили да је свет у нашим рукама, и да је прогрес коначно победио. Данас нам је јасно да није тако, и да ће патња трајати. Збуњени смо, покуњени, није нам ни до чега. Страх нас тресе и раствара наш оптимизам у жестокој киселини пролазности. Али, Бог ништа не допушта случајно – Он нас, болом, буди из дремежа свакидашњих, лажних задовољстава. Митрополит Јеротеј Влахос каже: “Бог није створио Адама и Еву да имају телесно задовољство и бол. Њихова душа имала је способност за доживљавање задовољства које их је покретало на созерцавање (сазирање) Бога. По св. Максиму Исповеднику, након што су прародитељи сагрешили и били одвојени од Светлости Божије, задовољство се преместило из душе у тело; Бог је затим допустио да се појави бол, како би се задовољство обуздало. Тако је телесно задовољство, уз уживање у воћу непослушности, проузроковало бол, то јест болест, страдање и смрт. Ово су такозване „телесне хаљине“ у које су људи обучени након што су сагрешили и били лишени благодати Божије. Међузависност задовољства и бола прати људе кроз читав живот. Добровољно попуштање задовољствима изазива невољни бол; а покушај да се невољни бол превлада помоћу новог задовољства, изазива нови бол – на тај начин створен је порочни круг. Да би човек био излечен, он мора да се реши узајамне везе између задовољства и бола. Добровољно преузимање крста страдања – кроз хришћански аскетизам, страдање и пост – лечи од пуког земног задовољства: животом у Христу задовољство се са тела преноси у душу, како би се човек затим опет непрестано приближавао Богу кроз божанску чежњу и силну љубав Божију.“ Ако нема добровољног подвига, епитимија (духовно лекарство) налаже се, Божјим допуштењем, кроз страдања, попут болести и природних катастрофа. ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ На данашњи дан, Црква слави спомен необичног догађаја који је Владика Николај описао у Пролог: “Кад Бог може извести воду из камена ради утехе људима, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео, и падаше као киша од вечера па до поноћи, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју, и то као ублажену казну Божју, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане, ко зна, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских, те је казна врло ублажена.“ Дакле, хришћани су некад умели да се кају. ШТА ДА РАДИМО? Лек је један – повратк Богу, поклоњење Ономе Који нас је створио, свест о томе да смо, упркос ајфону и вештачкој интелигенцији и сателитима, само прах и пепео који на љубави Господњој почива. Прота Саво Јовић у својој књизи о Михаилу Пупину каже да он никада није изгубио православну веру: “И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. "Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!" - То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка. - Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао. - Да, тако ви научници увек: никакво чудо! - срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало. Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: "Шта је ово?" Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме. - Ово је, јел'те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: "Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!"“ Нека нас Господ уразуми и у ово страшно време корона тровања. Ако Га се сетимо, спасиће нас. Јер Господ помаже ако има коме, говорио је патријарх Павле. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ Проширена верзија текста објављена на IFAM NEWS |