|
 О ВЕЧНИМ МУКАМА
Као истински побожна жена, читатељка се пита и о вечним мукама људи који се не спасу: „Ипак, тада ће многи људи који су у привременом паклу након Страшног суда прећи у још горе страње, па некако није у реду према њима да се радујем?“
Не заборавимо – огањ љубави Божије за једне рај, за друге пакао, како пише Александар Каломирос у свом огледу „Огњена река“: “Бог је Истина и Светлост. Суд Божији није ништа друго, него наше долажење у додир са истином и светлошћу. У дан Великог Суда, сви људи ће се појавити наги пред овом продирућом светлошћу истине. „Књиге“ ће се отворити. Какве су ове „књиге“? То су наша срца. Наша срца ће бити отворена, продирућом светлошћу Бога, и оно што је у њима ће бити откривено. Ако у тим срцима има љубави према Богу, та срца ће се радовати гледајући светлост Божију. Ако напротив, постоји мржња према Богу у срцима људи, такви људи ће патити примајући у њихова отворена срца ову продирућу светлост истине, које су се гнушали целог живота. Тако оно што ће правити разлику између два човека, неће бити одлука Божија, награда или казна од Њега, већ оно што је било у сваком срцу; шта је било током целог нашег живота, биће откривено у Дан Суда. Ако постоји награда или казна у овом откривењу - а заиста постоји - она не долази од Бога, већ од љубави, или мржње која влада у нашем срцу. Љубав поседује блаженство, мржња има очај, горчину, тугу, патњу, порочност, узбурканост, збуњеност, таму и сва унутрашња стања која чине пакао (1. Кор. 4:6) Светлост Истине, Божија Енергија, Благодат Божија која ће падати на људе неометано трулежним стањем у Дан Суда, биће иста свим људима. Неће бити никакве разлике. Сва разлика лежи у онима који је примају, не у Ономе Који је даје. Сунце сија и здравим и болесним очима, без разлике. Здраве очи уживају у светлости, јер виде јасно лепоту која их окружује. Болесне очи осећају бол, оне су оштећене, пате и желе да се сакрију од оне исте светлости, која доноси толико велику срећу онима са здравим очима. Али, авај, више нема никакве могућности да се побегне од светлости Божије. У току овог живота, та могућност је постојала. У Новој Творевини и Васкрсењу, Бог ће бити свуда и у свему. Његова светлост и љубав ће загрлити све. Неће бити места сакривеног од Бога, као што је био случај у току нашег исквареног живота у царству кнеза овог света.Царство ђавола биће опљачкано Општим Васкрсењем и Бог ће поново повратити Своју творевину. Љубав ће прожети све Својим светим Огњем, који ће тећи као река, из престола Божијег и наводњаваће рај. Али иста ове река Љубави - за оне који су је мрзели у својим срцима - гушиће их и палити. „Јер је Бог наш огањ Који спаљује“, (Јев.12:29). Сам огањ који пречишћује злато, такође уништава дрво. Драгоцени метали сијају у огњу као сунце, смеће гори са црним димом. Сви су у истом огњу Љубави. Неки сијају а други постају црни и мрачни. У истој пећи, челик сија као сунце, док глина постаје тамна и стврдњава се као камен. Разлика је у човеку, не у Богу. Разлика је условљена слободним избором човека, који Бог апсолутно поштује. Суд Божији је откривање стварности, која је у човеку“.
Ми се, наравно, не радујемо мучењу грешника - да не да Бог; али, удео оних који пропадају повезан је са њиховом слободном вољом. БОЖЈИ ПРОМИСАО У ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ Читатељка нам је писала и ово: „Ако умрем пре Другог Христовог доласка и одем у Рај, свакако бих била већ задовољна тиме, тако да некако немам мотивацију (нека ми Бог опрости) да жива дочекујем Други Христов долазак, с обзиром шта све треба да се деси пре тога?“ И то је Божји промисао. Свети Лаврентије Черниговски (упокојио се 1950. године) рекао је: „Биће рата, и где он прође, људи више неће бити. А пре тога Господ ће слабим људима послати мале болести, и они ће умрети.“
Дакле, у последње дане остаће само они јаки, који ће моћи, благодаћу Христовом, да издрже сва искушења. МАЊЕ БРИГЕ, ВИШЕ ВЕРЕ Као искрена верница, узнемирена је и због других ствари: „Ја не сумњам да је Свемогући Бог све то савршено уредио, али ето то су нпр. неке ствари које мене као верника коче у радовању Другом Христовом доласку и томе да догађања у свету посматрам са те стране. Па би можда могли неки текстови нама верницима да прикажу овакве и сличне дилеме како да разрешимо и позитивније се у том смислу поставимо према тренутној ситуацији у свету.“ Сетимо се опет речи владике Николаја: „Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом. – На што све ваше бриге? Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. “Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?” На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Вели Епиктет: – Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе. Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума. Још живље објашњава удес људски Исаија: – Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14). Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели: – Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно? Вера: 1) да је Отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19). Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе? Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе. Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси. Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ.
Много вере – мало брига. Савршена вера – савршена безбрижност. Савршена вера – савршена радост. “Радујте се и веселите се!” И – Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19). Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу? Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме. Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге. Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом. Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге. Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне: – Уистину, више се постиже вером него бригом!
„Такође, примећујем сукобе између људи који схватају о чему се ради у овом сатанистичком корона сценарију, и људи који су насели на све то. То су конфликти такође и међу ближњима, чак и у истим породицама, а вероватно ће у будућности ти конфликти постајати све већи и већи. Било би лепо да нама верницима неко да духовни савет у тексту како да се поставимо према таквим људима око себе? С једне стране ти људи око нас су преварени и уплашени, па их је глупо нападати. С друге стране, тиме што су насели на планове сатаниста, они све нас вуку даље и даље у колективну пропаст и репресију над човечанством, што код нас изазива праведни гнев. Ћутати и молити се, уверавати околину, бити у `праведном гневу` али можда је тај гнев у ствари бес па не треба? И сличне дилеме верујем да се јављају и код других хришћана - како да се поставимо. Па ето ако се нађе можда неко да о томе нешто каже." Владика Николај нас учи: “На подсмех одговори осмехом. Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха.“
С друге стране, о нашим односима према ближњима треба разговарати и са искусним духовником. Ту нема олаких решења. ПОРЕД МУКА, ПОСТОЈИ И БАЖЕНСТВО А како је у вечности? Много људи који немају веру каже: „Ми о томе ништа не знамо, јер се нико није вратио оданде да нам каже“. А то није тачно. У историји Цркве било је много оних који су отишли и вратили се, да би, по Божје благослову, ближњима саопштили шта их чека са оне стране гроба, у вечном Небеском Јерусалиму. У оном граду са дванаест врата, у том жуђеном Небеском Јерусалиму, нема храма, „јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње“ (отк. 21, 22). Тада неће бити ни сунца, ни месеца, „јер га слава Божија освјетли, и свјетлост је његова Јагње“ (Отк. 21, 23). Праведници ће Бога видети лицем у лице, и Име Његово биће на челима њиховим (Отк. 22, 4). Свеце које смо гледали на иконостасу, и Мајку Божју пречисту, ако се удостојимо - гледаћемо непосредно. А то је велика слава, велика радост, велика нада сваког хришћанина. Уосталом, причешћиваћемо се Христом још присније него до сада, као што певамо на Васкрс, а свештеник изговара на свакој Литургији: „О, велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости, и Речи Божја, и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњм Дану Царства Твога“. Нека нас Бог просветли, умудри и спасе. Крај. - Уредништво: Одговор на питања једне читатељке (1) |
