Поштовани читаоци, пред вама је превод текста о личности и учењу веома познатог и поштованог духовника у православној средини - о. Софронија Сахарова, који је написао житије светог Старца Силуана Светогорца. Будући да је ова анализа личности и дела о. Софронија изузетно пажљива и добро аргументована, а рађена је по благослову чувеног руског старца - о. Кирила Павлова, предлажемо вашој пажњи ову важну богословску анализу. Заиста је дошло задње време, када се овакве духовне преваре (прелести) потурају православнима...

Зашто и коме превод текста о правом ’’светом’’ Софронију Сахарову?

Одговор на први део питања је једноставан. Овај текст је превео онај коме су наши еминентни издавачи понудили књигу o старцу Силуану Атоском, коју је написао архимандрит Софроније Сахаров, представивши је православном. Испоставило се да није. Вероватно да се ова и њој сличне ’’православне’’ књиге не би ни нашле на полицама књижара да је неко из СПЦ или неки еминентни предавач веронауке извршио поређење њиховог садржаја са учењем наше Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. А потом је могао и да се сачини списак књига или водич за читање православних и не читање ’’православних’’ књига. Тиме би се бар у сфери читања током процеса само-катихизације (јер оне организоване готово да и нема), од разорног деловања јеретичких и иних псеудоправославних књига, заштитиле душе и онако малобројног, напуштеног и запуштеног стада које покушава да буде Христово. То, на жалост, није учињено па смо сведоци да еминентне издавачке куће издају низ, благо сказано, злословних и непревославних књига представљајући их православним. Ево неколико примера:

1. Издавач из Новог Сада ’’Логос’’ издаје библиотеку под називом ’’Руски боготражитељи’’ у којој је публиковао књиге следећих аутора: о.Сергеја Булгакова, о.Василија Зењковског, о.Георгија Флоровског, Бориса Вишеславцева, Николаја Лоског, Семјона Франка, о.Александра Шмемана, Владимира Соловјева, Николаја Берђајева, о.Павла Флоренског, Светлане Семјонове, о.Александра Мења, Николаја Фјодорова, Николаја Трубјецкоја, протојереја Дмитрија Григорјева и других. Колико су наведени аутори боготражитељи демантује чињеница да им је било тесно у оквирима православне догматике и светог предања па су традиционалну Цркву хтели да модернизују и реформишу. Већина њих су били активни учесници у екуменистичком покрету, а језгро им се налазило у Свето-Сергијевском православном богословском институту у Паризу, чије су оснивање и функционисање финансирали масони. Из напред наведеног се може закључити да је издавач свесно или несвесно, дајући назив библиотеци ’’Руски боготражитељи’’, завео неопитне и нанео штету душама искрених боготражитеља који су читали наведене ауторе. Уколико неко жели подробније да се упозна са правим ликом и делом ’’боготражитеља’’ то може учинити читањем садржаја на интернет страници (на руском језику): https://antimodern.ru/.

2. Еминентни издавач православних књига ’’Образ Светачки’’ из Београда себи је дозволио слободу или неопрезност да, поред изванредних и чисто православних књига, читаоцима понуди и књиге аутора попут о.Александра Шмемана, о.Георгија Флоровског, архимандрита Софронија Сахарова, митрополита Антонија Сурошког Блума, митрополита Сергија Страгородског, митрополита Јеротеја Влахоса (духовног сина архим. С.Сахарова), који су, иако су били рукоположени и интронисани, писали, учили и радили, отворено или прикрито, против православља. И о њиховом правом лику, веровању и деловању може се наћи доста информација на адреси https://antimodern.ru/.

3. Једнако забрињава и чињеница да је и Свети манастир Хиландар у оквиру своје библиотеке ’’Хиландарски преводи и путокази’’, попут две напред наведене издавачке куће, издао и дела еп. Калистоса Вера, архим. Софронија Сахарова (три наслова), архим.Јеротеја Влахоса, о. Александра Шмемана (три наслова), Павла Евдокимова (два наслова), о.Јована Мејендорфа, о. Григорија Флоровског, Леонида Успенског и Владимира Лоског (два наслова). Библиотека ’’Тавор’’ садржи чак четири наслова аутора архим. Софронија Сахарова, а библиотека ’’Савремено богословље’’ садржи и дела прот. Георгија Флоровског и прот. Јована Мејендорфа. По бројности дела наведених аутора не изгледа да су случајно убачени у наведене библиотеке, а неки монаси их здушно препоручују за читање. Вероватно да је неко желео да угледом и православношћу Хиландара и његове обитељи да потврду православности ауторима и њиховим делима, што они нису. Чињенице о њиховој православности и делању се, такође, могу наћи на адреси https://antimodern.ru/.

Онај ко неправославно, јеретичко или полуправославно тиражира то чини или из злурадости или из незнања, или да би стекао материјлну корист. Дај Боже да су последња два разлога у питању. Али сагледавајући свеопшти напад на православље логично је, да је онај први разлог доминантан, те си и кроз или путем злословних и душе разорних књига оно напада. А они који то намерно раде, да би њихово дејство било што разорније, издају и исправне заједно са књигама отровног садржаја.

Свештеномученик Петар Дамаскин упозорава: „Нека нико не чита онога ко не служи како би угодио Богу. Ако пак и прочита нешто такво у незнању: нека се што пре потруди да то избрише из сећања читањем божанских списа и међу њима управо оних који најбоље служе за спасење његове душе, према стању које је достигао…Књиге које су супротне томе никако да не чита. Зашто је потребно примати духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се бави каквом речи, добиће особине те речи, иако то неискусни не виде, као што виде они који имају духовно искуство.“ (Свети Петар Дамаскин, књига прва, Чланак о расуђивању, Добротољубље, том 3.)

Једнако моћно, а важи и када су књиге у питању, је и упозорење које је Свети Марко Ефески упутио Схоларију „Никада се, човече, оно што се односи на Цркву (τα εκκλησιαστικα) не исправља компромисима: између Истине и лажи нема ничег, већ као што ће онај ко је изван светлости, по потреби, бити у тами, тако и онај ко мало одступи од Истине бити подложни лажима ако кажемо истину; и мада је могуће рећи да постоји средина између светлости и таме - названа вечерњим и јутарњим сумраком, међутим, колико год се човек трудио, неће измислити нешто између “(Из посланице Георгију Схоларију, када је откривено да је сматрао да је могуће постићи неки договор са Латинима).

И на крају овог увода у превод ево и одговора на други део путања у уводном пасусу коме је намењен превод. Превод је намењен превасходно преводиоцу, који се, преводећи га, сусрео са великим бројем информација о многим ауторима чије је књиге купио и прочитао, а које је по свом незнању сматрао православним. Какве су ране ови текстови нанели његовој души показаће време. Преводилац нема никакве илузије да ће некога да просветли и сачува од душепогубних књига, али жели да подели своје горко искуство са будућим читаоцима. Ваљало би, такође, прочитати и текст који је написао Св. Игњатије Брјанчанинов ’’О удаљавању од читања књига које у себи садрже лажно учење’’, а који се налази на овој интернет адреси: http://borbazaveru.info/content/view/460/30/.

Дакле јеретичке књиге НЕ ЧИТАТИ, јер су све погубне за спасење душе.

Преводилац.

Игуман Адриан (ПАВЛОВ)

Видети архимандрита Софронија (Сахарова) као што јесте: непозната биографија

Увод

У било којој мање-више великој православној књижари можете пронаћи књиге архимандрита Софронија (Сахарова) - а у великим продавницама постоје читаве полице на којима се налазе његове књиге. Ово име постало је широко познато у Русији 90-тих година прошлог века, пре свега захваљујући књизи „Старац Силуан“, коју је написао јером. Софроније 1948. (прво издање књиге - Париз, 1952). Књига садржи биографију и духовно искуство Светогорског подвижника, руског монаха, обичног сељака, чијим јединим учеником себе назива арх. Софроније. Прва расуђивања арх. Софронија постала су позната православном читаоцу такоће кроз књигу „Старац Силуан“, пошто више од половине њеног садржаја заузимају ставови самог Софронија.

После тога, књига је објављена у великим тиражима на 20 језика света, више пута је прештампавана и постала је позната и вољена од огромног броја православних читалаца. Поштовање које било који хришћански верник осећа према Светој Гори, према чину атонских подвижника - све се то преноси и на аутора књиге, а код читалаца изазива посебно поштовање према његовом имену и делима.

Нека нам опросте они људи, хришћани, који су свим срцем прихватили књигу о светогорском подвижнику, Старцу Силуану, којег такође поштујемо као руског православног монаха-подвижника, каквих је на Атосу било много - и пре и у његово време [1]. Али оно што саопштава о схим. Силуану и његовом учењу Софроније (Сахаров), а још више дела арх. Софронија – тражи проверу и озбиљну теолошку анализу [2]. Као што је рекао свети Јован Златоусти, наша дужност је „да представимо истину коју знамо, онима који желе да је слушају“, да бисмо читаоцу скренули пажњу на оне узнемирујуће и мало познате аспекте живота и делатности арх. Софронија, а која се откривају пажљивим проучавањем његових дела.

За књигу „Старац Силуан“ први пут сам чуо почетком 90-их година ХХ века. Тада сам, такође открио у то време објављену књигу ’’Мој живот у Христу’’ оца Јована Кронштатског, великог руског праведника, чудотворца, највећег светитеља преко кога је Господ чинио очигледна чуда широм Русије. Прегледајући књигу „Старац Силуан“, нехотице сам је поредио са стваралаштвом оца Јована Кронштатског и осетио неку врсту танке духовне границе, једва приметне, суптилне, на основу које су се наведене књиге суштински разликовале. Постало ми је јасно да не треба да журим са читањем књиге „Старац Силуан“. Штавише, испоставило се да је објављена на Западу, одакле су нам дошла многа сумњива, па и јеретичка учења. Касније је уочено да се духоносни старци Русије (као што су архим. Кирил (Павлов), архим. Јован (Крестјанкин), схи-архим. Серафим (Тјапочкин); Глински стараци - Серафим (Романцов), Андроник (Лукаш), Митрополит Зиновиј (Мажуга- сада прибројан лику светих); схи-архим. Јона из Одесе, архим. Тихон (Агриков), архим. Николај (Гурјанов), иг. Никон (Воробјов) итд.) никада нису позивали на ову књигу. Напротив, Валамски старци монаси нису прихватили књигу „Старац Силуан“, истичући да она садржи неправославни дух, а иг. Никон (Воробјов) критички се осврнуо на њен садржај [3]. Један од најцењенијих духовних писаца и теолога нашег доба, архим. Рафаел (Карелин) упозорава на разлику између духа старца Силуана и арх. Софронија: „... Ко би могао у потпуности изразити искуство о. Силуана? Одговарам - оци Добротољубља. Одакле сам се ја упознао са ставовима о. Софронија? Из његове личне преписке, која је сада објављена, и из књиге „Видети Бога као што јесте“. Чини ми се да се дух ових књига разликује од духа списа оца Силуана. Стога сам вас упозорио да се у књизи о старцу Силуану пројављује личност самога о. Софронија "(Архим.. Рафаил (Карелин): О Софронију и његовој књизи ’’Старац Силуан’’).

Изненађује да ни једном речју Софронија не помиње ни светски познати, у Русији вољени, светогорски старац-подвижник Пајсије Светогорац. Духоносни старци, које смо напред поменули, такође нигде не наводе расућивања арх. Софронија. Али их зато наводе све савремене православне публикације – па се некада чини да је неписани услов за објављивање савремене православне књиге да у себи садржи бар једну фразу из књига о Софронија (као што је у совјетско време било обавезно цитирати ставове Лењина). Софронијевој слави доприноси велики број конференција, састанака и три неуспела покушаја (2013. 2015. и 2016.год [4]) Константинопољске патријаршије да га канонизује. Но на тим сусретима ни једном речју нису поменута крајње сумњива учења и активности арх. Софронија (Сахарова). О томе ће даље бити речи.

Пошто је књига „Старац Силуан“ постала позната у Русији, на руском језику изашла је и књига арх. Софронија громког наслова „Видети Бога као што јесте“ (наслов књиге на француском био је „Бог и ја“). Поред провокативног наслова, пажњу православних привукао је необичан знак на корицама ове књиге - крст повезан са нечим неразумљивим. Временом се испоставило да ово није ништа друго до <...> јеврејски свећњак са седам грана - менора!

У каснијим издањима књига архим. Софронија на руском језику, овај логотип замењен је логотипом Свете Горе. Али и до данас у продаји можете пронаћи Софронијеве књиге и његових следбеника са напред наведеним амблемом. Управо је њега арх. Софроније изабрао за логотип првих издања својих књига, а тај исти знак, јеврејски свећњак са седам грана - менора повезана са крстом, је и симбол манастира у Есексу, који је основао архим. Софроније.

Након објављивања ове књиге у Русији, у Московској богословији и Духовној академији, покретане су расправе о духовним списима Софронија, што је довело до настанка теолошких подозрења. 90-тих година двадесетог века ова тема је покретана у разговорима богослова, монаха Тројице-Сергијеве лавре; у академском теолошком часопису објављено је неколико чланака свештеника Михаила (Ходанова) о нескладу између Софронијевог дела и патристичке традиције [5]. Међутим, ове расправе и чланци нису открили све тамне стране Софронијевог учења. Духовник Тројице-Сергијеве лавре, архим.андрит Кирил (Павлов), који је убрзо постао свестан сумњивих аспеката овог новог покрета у цркви, благословио је: „Да, урадите то – истражите све и напишите“. Изгледа да је сада дошло време да се испуни овај благослов.

До тада је књига арх. Софронија „Видети Бога као што јесте“ већ била распродата. Дошли смо на идеју да је потражимо у храму Козме и Дамјана у Шубину, који је био познат као обновљенички. Сви знају да су обновљенци рушитељи цркве, па смо мислили да би ову сумњиву књигу они требало да дистрибуирају. Претпоставка се показала тачном: иако ове књиге није било у излогу, након упорних захтева да је ипак потражи, продавачица нам је са тајанственим изгледом продала испод тезге. Било је јасно да се ова књига не продаје свима.

Пошто је на корицама књиге архим. Софронија била постављена менора - симбол јудаизма, тада нам се родила идеја да потражимо паралеле онога што је он писао са оним што садржи модерна јеврејска кабалистичка литература. По савету студената философије пронађена је књига познатог модерног јеврејског филозофа-хасида Мартина (Мордехај) Бубера „Два вида вере“ (серија „Философи ХХ века“, М., 1995). Књига се бави савременим талмудским учењима. И ево шта је задивљујуће! У предговору ове књиге Григориј Соломонович Померанц сврстава Силуана Атонског међу „велике духовне писце нашег доба“ <...>! Притом га ставља у ред са Ауробиндом (творцем интегралне јоге), Кришнамуртијем (индијским теозофом, великим јогином и гуруом), Томасом Мертоном (америчким песником, јавним радником, проповедником зен-католичанства) [6] и другима.

Након што је у предговору поменут Силуан Светогорац, постало је очигледно да све ово потиче из истог извора. Не желимо да бацимо сенку на помен атонског подвижника Старца Силуана - али намеће се питање: на основу којих духовних основа, јеврејски писац који пише о хасидском Јевреју, хвали православног светитеља?! И зашто је изабрао баш преп. Силуана?

Када смо проучили књигу архим. Софронија „Видети Бога као што јесте“ и књигу М. Бубера „Два вида вере“, резултат нас је запањио - испоставило се да су читави пасуси о начину молитве у овим књигама готово истоветни: некакво спуштање по спирали у ад, у амбис очаја - и одтуда уздизање ка Богу. Сличност је била толико велика да смо могли помешати ко пише - Софроније или Бубер.

Упоредите, као пример, две изјаве. Прва од њих припада арх. Софронију, друга Мартину Буберу.

„Да бисте прелетели овај понор, потребна је енергија благословеног очаја; дејство благодати у нама има облик „одлучности“. Светлост се види у даљини “[7].

„Неспашеном човечијем свету супротставља се спашена човечија душа у узвишеној немоћи. Обе те слике: слика бездана чије су границе ограђене ореолом Спаситеља и слика сличног понора, од сада покривена само непробојном тамом ... [8]

Много сличних места нашли смо у делима Софронија и Бубера.

Од објављивања првих књига арх. Софронија у Русији прошло је више од 25 година. За то време постале су познате многе нове чињенице о околностима његовог живота и учења, које не дозвољавају да се он сматра не само старцем, већ просто ни православним човеком. Ово је приказано у овом чланку, приложеним фотографијама, са позивањем на све изворе којима располажем, тако да читалац сам може да провери њихову поузданост. (Могуће је да ће неке од Интернет страница временом бити блокиране или чак избрисане, са чим смо се ми већ срели).

Мало позната биографија „старца“ Софронија

Међу људима који потврђују ауторитет арх. Софронија као истинитог светогорца, великог старца и теолога, су многи познати јерарси, монаси, који су лично познавали арх. Софронија, редовно га посећивали или живели у његовој заједници у Есексу, и који су били годинама у контакту са њим. Међу њима су Цариградски патријарх Вартоломеј; митр. Иларион (Алфеев); митр. Јован (Зизјулас); духовно чадо Софронија - митр Јеротеј (Влахос); архим. Захарија (Захару); архим. Симеон (Косек); схииг. Серафим (Барадељ), Софронијев помоћник у келији у последњим годинама његовог живота; јером Николај (Сахаров), сестрић арх. Софронија; јером. Рафаел (Нојка); мати Гаврила (Брилиот) и други. О њему пишу одушевљена сећања, истражују и промовишу његова дела, настојећи да га представе „једним од најауторитативнијих подвижника и духовних писаца нашег доба“ (напомене из књиге арх. Софронија „Писма у Русију“, стр. 2).

На пример, митр Иларион (Алфејев, право презиме - Дашевски [9]), који је лично познавао арх. Софронија и често га посећивао, у својим мемоарима пише: „У његовом лицу сам видео човека који је достигао то, што се на језику Светих отаца назива обожењем. <...> свака његова реч, сваки поглед, сваки покрет прожети су Богом (игуман Иларион: Арх. Софроније). Ово понавља и архимандрит Симеон (Косек), духовни син арх. Софронија, игуман манастира посвећеног Св. Силуану Атонском у Француској: „Познавао сам о. Софронија око петнаест година... чим је проговорио, по изразу лица и речи које је изговарао, осетио сам да је преда мном човек Божји... “(„О најпознатијем руском Атониту“).

Издавачка кућа Сретењског манастира објавила је књигу о арх. Софронију у серији „Људи Божји“ (2015, састављач Олга Рожњева). Тиме је име Софронија стављено у исту раван са тако важним старцима за православне вернике, као што су: свети патријарх Павле (српски); архим. Јован (Крестјанкин); архим. Павел (Груздев); прот Николај (Гурјанов); митр Зиновиј (Мазхуга); архиеп Серафим (Собољев - који је благословио М. Касинију да напише дело које разобличава Софронијеву књигу) [10] и другима.

Наравно, поштоваоци Софронија могли би да вам кажу много више о „мрачној“ страни лажног старца Софронија, него ово што смо успели да саставимо из мрвица њихових дела и прикажемо у овом чланку. Али његови поштоваоци обично, када говоре о Софронију, понављају исте податке, лукаво игноришу сумњиве и неугодне чињенице које могу да упозоре православне или, кад је то немогуће извести, прикрију их проницљивим разлозима, наводећи недовољну припремљеност читаоца који није у стању да разуме висину учења Софронија - тј. покушавају да уведу читаоца у заблуду, приказујући црно белим. Али без обзира на то, да ли су вољно или невољно, сам Софроније и његови поштоваоци „проговарали“ су о ономе што би православног хришћанина требало да наведе на размишљање, па чак и на згражавање. Које то чињенице прећуткују Софронијеви поштоваоци?

1. Порекло арх. Софронија (Сахарова)

Биографи арх. Софронија пишу да је Сергиј Сахаров рођен 1896. године у многодетној православној породици. Отац Симеон Васиљевич Сахаров био је изванредан мајстор у производњи ташни и кофера. Мајка се звала Екатерина Евгениевна Сахарова.

О прецима Сергеја Сахарова више се ништа не зна, он сам о томе није говорио. Једино што је пронађено: свештеник Михаил (Половцев) помиње да је о. Софроније Сахаров покрштени јевреј [11]. То значи да је његова породица била од Јевреја. Али о томе нема више података. Сам арх. Софроније и његова родбина не говоре ништа о свом пореклу, као што је то обично био случај код високообразованих људи тог доба.

2. Обучавање сликарству код авангардних уметника и окултиста

Монахиња Гаврила (Брилиот), најближе духовно чадо арх. Софронија, у својој књизи „У потрази за савршенством у свету уметности. Стваралачки пут оца Софронија “[12] детаљно истражује стваралачки пут арх. Софронија - од младости до његове смрти. Из поглавља „Године формирања у Русији“ сазнајемо да су током његове младости на Сергијево формирање (име Софронија у свету) дубоко утицала два извора неспојива са православљем:

1) авангардни уметници, уништитељи руског традиционалног сликарства, „обновљенци“ у уметности (пре свих, Василиј Кандински) и

2) источна мистика, окултизам, који су се широко примењивали у авангардним круговима и за који се заинтересовао Сергеј (Сахаров).

Објаснимо читаоцу, неискусном у сатанским премудростима авангардне уметности, да је авангарда – гадост која користи Богом откривену технику иконописа у сатанске сврхе [13]. Појава руске авангардне уметности повезана је са јеврејском традицијом: порекло безобјективног (= апстрактног) сликарства лежи у забрани приказивања ликова у јудаизму [14]. Авангардни уметници (од којих су већина били перверзњаци) разорили су руско реалистично сликарство, извршили чудовишну замену богомдане лепоте, сатанском ружноћом, богохуљењем и, што је најгоре, приморали су масе да поверују да је то „нова уметност“. Оне који нису желели да препознају новоскована „ремек-дела“ (попут Маљевичевог „Црног квадрата“ [15]) проглашавали су „простацима“, људима застарелог погледа на свет, немилосрдно их исмевајући.

Тако су авангардни уметници на уметничком нивоу промовисали јеврејску уметност „за елиту“, за „посвећене“ - такво ће постати и учење самог Софронија. Како високомерно пише у својој књизи ’’Видети Бога као што јесте’’, „неискусни су попут лаика који су дошли у изложбену салу или музеј и не знају које дело носи печат највишег генија, а које је осредње и недостојно пажње. Њихова склоност је често на страни последњих небитности“ (м. Гаврила, стр. 66).

Сада постаје јасно да се „ништавним“ сматрају истински руски уметници, које су авангардни сматрали „застарелим баластом“, „смећем“ - И.И. Шишкин, И.Е. Репин, В.А. Серов [16] итд. А „врховни геније“ је ружна, отпадничка авангардна слика која слама умове и душе „непосвећених“ људи који искрено покушавају да разумеју и „заволе“ ову уметност „за елиту“, како им сашаптавају они лукави Јевреји.

Монахиња Гаврила (Брилиот), која је била најближе духовно чадо арх. Софронија и имала прилику да лично разговара с њим, саопштава нам какав је дубок утицај на младог уметника Сергеја Сахарова имао модернистички уметник, окултиста Василиј Кандински - кључна фигура руског авангардног сликарства, један од њених главних теоретичара, разоритељ хришћанске уметничке сликарске школе, богоборац у уметности.

Духовни наставник младог Сергија (Сахарова) - Василиј Кандински

Током периода 1919.-1921. Сергеј је посећивао радионицу В. Кандинског, учествовао у разговорима и дискусијама. По писању о Софронија, Кандински га је занео „идејом чистог стваралаштва, привукавши га апстрактној уметности“ („Видети Бога као што јесте“, стр. 67–68), а идеја „чисте уметности“ није била далека од источњачке идеје погружавања у ништавило.

Василиј Кандински је био под утицајем различитих источњачких учења, био је присталица шаманизма, антропозоф, тј. занимао се окултно-мистичним, сатанским учењима. Прве антропозофске школе основане су 20-их година двадесетог века на основу контаката са демонима („духовима свемира“).

Поред тога Кандински је себе истовремено називао православним! На зиду је имао икону Влмч. Георгија Победоносца, коју је богохулно користио за слику ’’Плави коњаник.’’

Сергеј Сахаров, који је тада имао 23 године, и Василиј Кандински кретали су се заједно у круговима где је било уобичајено контактирати са суфизмом (мистична струја у исламу), источним религијама, па чак и са спиритизмом, медијумима итд.

Митрополит Јеротеј (Влахос), такође духовно чадо арх. Софронија, богохулно тврди да је захваљујући уметничким (тј. авангардним = сатанским) искуствима младости „старац добио од Духа Светога дар сећања на смрт; овај дар је у њему побудио жеђ да превазиђе границе, побудио га на потрагу за вечношћу. То га је као студента одвело до источног мистицизма“(!!!) (митр Јеротеј: ’’Познајем човека у Христу’’). Да ли се икада и где чули да је Дух Свети обдарио било којим даром не само духовно неискусну особу, већ и особу која лута дивљинама источне мистике?! То је у супротности са свим оним што Свети оци говоре и на шта упозоравају. Штавише, богохулно се тврди да је Дух Свети водио Сергија <...> ка источном мистицизму!

Монахиња Гаврила (Брилиот) уочава „трагове дубоког утицаја Кандинског“ не само у сликарству, већ и у делима арх. Софронија. Она тврди да је „најупечатљивија заједничка уметничка слика коју обојица користе у својим делима - пирамида“ (М. Гаврила, стр. 63). Потом, м. Гаврила даје одговарајуће одломке из дела Кандинског и Софронија:

В. В. Кандински: „Велики оштри троугао, подељен на неједнаке делове, са својим најоштријим и најмањим делом усмереним нагоре, шематски тачно приказује духовни живот. <...> На самом врху горњег дела понекад је само једна особа. Његова радосна појава еквивалентна је неизмерној унутрашњој тузи “(В. Кандински: О духовном у уметности. М.: Архим.ед, 1992, стр. 17).

Отац Софроније: „Господ не пориче чињеницу неједнакости хијерархије, поделе на више и ниже, веће и мање, али он преврће ову пирамиду наопачке и тако достиже највише савршенство. Несумњиви врх ове пирамиде је сам Син Човечији“ (арх. Софроније: Преподобни Силуан Светогорац. Патријаршијски ставропигијски манастир Светог Јована Крститеља. Есекс (Енглеска), 1990. С. 104) [17]. И даље: „Христос као Створитељ, тј узрок - на словенском језику „узрочник“ постојања, и у том смислу, као „виновник“ постојања света, узео је на себе терет - грехе целог света. Он је врх преврнуте пирамиде кога притиска терет читаве пирамиде постојања “(Из књиге М. Гавриле (Брилиот): „У потрази за савршенством у свету уметности. Стваралаштво и живот архимандрита Софронија“, стр. 62).

Да би се претходно образложење читаоцу открило у свој својој сатанској суштини, потребно је дати објашњења.

„Троуглови који се пресецају чине кабалистички хексаграм, масонски „Саломонов печат“. Он приказује ђавола као једнакостранични троугао са врхом окренутим ка доле, а не према горе, што значи потпуну супротност сатане Богу “(Лукин Ин, У свету симбола. Харбин, 1936, стр. 8).

О кабалистичком пореклу обрнуте пирамиде пише монахиња Касинија (Везенкова), која је 18 година била духовна ћерка светог Серафима (Собољева), великог ревнитеља побожности, кога је Црква прославила (слави се 13./26. фебруара). По благослову свог духовног руководитеља, она је анализирала учења изнета у књизи „Старац Силуан“, на основу којих закључује: „Доктрина „преврнуте пирамиде постојања“ у потпуности је преузета из Кабале и магијских књига; „Пирамида постојања“ припада окултизму и теозофији “(теозофија је сатанско окултно учење, јер теозофи сматрају Сатану својим богом). Најпознатији представник теозофије је Е. П. Блавацка); „Управо ова „преврнута пирамида постојања “која чини обрис кабалистичког троугла врхом ка доле, је знак ђавола. Супротни троугао окренут врхом ка горе је знак Свете Тројице - Бога “.

У књизи енглеског историчара и религиозног писца Робинсона „Житије светог апостола Павла“, налази се поглавље о догађајима побуне у Ефесу (Дела Ап. глава 19). Тамо Робинсон описује потпуно гнусну и одвратну прославу у част „богиње“ Артемиде током које се из њеног чувеног храма износи њен лични „свети“ симбол – обрнута црна пирамида (!!!), која означава женски детородни орган. А око ње скачу бесом блуда поседнути њени жреци.

Како објаснити да се овај масонски окултни симбол - обрнути троугао („обрнута пирамида“) - појављује у Софронијевој књизи „Старац Силуан“?! Штавише, Софроније богохулно тврди да је Христос „врх преврнуте пирамиде“ и да се сваки „хришћанин спушта ка доле, у дубину преврнуте пирамиде, где је сконцентрисан страшни притисак и где је Христос, који је на себе узео грех света“ (старац Силуан, 13. поглавље) „Смрт старца“, стр. 231).

А ово је већ јеврејско учење по коме је Христос осуђен на пакао, и његови следбеници, хришћани, такође одлазе у пакао. Поред тога, ако се „пирамида постојања“ преврне, онда се њено дно подиже - тј. ђаво, који је био доле, у паклу, налази се горе, узноси се на врх стварања (!!). Ово је велика „тајна безакоња" (2. Сол. 2,7), тајна „сатанских дубина" (Отк. 2:24), тајна црне магије, тајна свих одвратних црних књига, тајна теозофије. Монахиња Касинија закључује: „Преврнута пирамида постојања“, где је Господ и Бог наш Исус Христос постављен на само дно стварања, нарушава, разара, поништава Свето Јеванђеље, Посланице Светих Апостола, Откривење - читав Нови Завет, богослужења са својим богонадахнутим канонима, посебно божанску Литургију, а такође православно поштовање икона“. (Она, у свом делу [18], о томе наводи детаљне доказе, убедљиве и разумљиве било ком православном хришћанину.. Она, такође примећује да у целој књизи о старцу Силуану ни једном нису цитиране речи из Новог завета.

М. Касинија пише: „Душа тугује, ужасава се и одбија да прихвати ове нове ставове у православној теологији“. Јер, „ако поставите Господа на „сам врх преврнуте пирамиде постојања “, то више неће бити пакао, већ испод пакла, под паклом, а још и „под страшним притиском“. А ово после Распећа и Васкрсења Господа Спаситеља. - није више само богохуљење, већ нешто страшније од богохуљења. Испада да је то нека врста подлог ругања, страшнијег, богохулнијег од скрнављења учињеног грубим римским војницима у Пилатовој Преторији“. М. Касинија примећује: „Било би занимљиво знати бар нешто о архимандриту Софронију... Ко је он? Одакле је? Којег је рода?", и закључује да је „арх. Софроније несумњиво теозоф. Стил његове књиге га изобличава. Све ове тајне, спојене заједно, чине тајну тајни масонерије као сатанског учења. Можемо само рећи: „Нека васкрсне Бог и нека зе развеју непријатељи његови““ (М. Касинија: О демонској природи преврнуте пирамиде).

Очигледно да је овој теми потребна дубља теолошка анализа. Ми наводимо оно што смо могли да утврдимо, али би за мислећег читаоца и ово требало да буде довољно.

3. Емиграција на запад. Изучавање западног јеретичког богословља.

Сергеј Сахаров напустио је Русију 1921.г. Нашао су у Италији, затим у Берлину, а онда је 1922.г прешао у Париз [19]. Сликарство му је постало основно занимање. Међутим, како пише М. Гаврила (Брилиот), духовно чадо арх. Софронија: „У његовој је души текла интензивна потрага за Живим Богом, који га је удостојио Својом посетом на Ускрс 1924.г“. Ево како сам Софроније о овоме „скромно“ саопштава: „Знам човека у Паризу који је од Велике суботе до трећег дана Васкрса три дана био у стању виђења, које је у сликама нашег земаљског постојања могао да изрази само речима, да је видео јутро невечерњег дана “(Писмо Д. Балфуру; 18 / IV.1935).

То он пише 1935. налазећи се већ на Светој Гори, ни најмање не сумњајући у истинитост свога виђења. Без имало смућења Софроније себе пореди са апостолом Павлом или св. Исаком Сирином, који су, били узнесени до трећег неба [20]. Али на ком духовном темељу би се ово могло догодити?! Читав његов претходни свесни живот, обука код рушитеља свести - авангардних уметника, који су се бавили окултизмом, сведочи о томе да је ово виђење сатанска прелест - плод бављења окултизмом.

С тим у вези, занимљива су његова сећања на живот у Паризу, буквално пре одласка на Атос: „Имао сам посебну собу изнад професорских станова, где сам могао да се молим у свом уобичајеном положају (арх. Софроније „О молитви“, стр. 45). Јогини и окултисти обично говоре о положајима у којима се моле. Ево још једне чудне изјаве арх. Софронија: „... Даноноћно ме је гушила “молитва“ (ибид, стр. 124). Ово више личи на опис како је Мухамеда гушио Џибрил. Такве изјаве сугеришу да је Сергије и даље примењивао медитативну окултну праксу.

Било који свештеник зна да је особа која се више или мање озбиљно бавила окултним праксама попут јоге, медитације (арх. Софроније је сам говорио да се окултизмом бавио 7–8 година!) [21], повређена практично за читав свој живот, па чак и када се искрено покајала, она остаје духовни богаљ.

Али у случају Сахарова, ми видимо да нема говора о покајању. О томе сведочи и његов каснији живот и дело: обрнута масонска пирамида у Софронијевим делима, медитативна пракса читања молитве „Оче наш“ на Светој Гори (види стр. 38-40), кабалистичка јеврејска менора сједињена са крстом, коју он поставља на престо и користи као симбол манастира који је основао (стр. 56–73).

Све ово уверљиво потврђује да је арх. Софроније целог свог живота свесно обављао дело уништавања Православља изнутра, поверено му од масонерије или јудаизма, који су му пружали широку рекламну подршку у православном окружењу, упорно покушавајући да убеде вернике да је арх. Софроније, јеврејски модерниста у православном руху, прави православни старац, па чак и светац! Речима: „Ако он није светац, онда ни нема светих!"

Вратимо се Софронијевој биографији. Према М. Гаврили, опит ’’виђења’’ које је проживео толико је потресло Сергеја да више није могло бити речи о бављењу уметношћу. Уписао се у новоотворени богословски Институт Светог Сергија, где је постао духовно чадо и ученик протојереја Сергија Булгакова".

Даћемо и потребна објашњења. Теолошки Институт Светог Сергија у Паризу створен је и финансиран масонским новцем (О. Платонов: Трнов венац Русије: Тајна историја масонства. П. 328). Ова институција се одмах наметнула, јер јој је приступила сва непокајана руска интелигенција, која је учествовала у уништавању монархистичке власти и последњег православног царства, и спроводила модернистичке црквене идеје у предреволуционарној Русији. Руска Загранична Црква одбила је да потврди оснивачку повељу париског Богословског института, јер ставови његових оснивача (Антон Карташев, отац Сергије Булгаков и Василиј Зенковски) нису били православни [22].

Овим институтом руководио је митр. Евлогије (Георгиевски) - први јерарх Руске Православне Заграничне Цркве, који је касније прихватио нови календар, прешао под јурисдикцију Цариградске патријаршије и био противник Руске Заграничне Цркве у Карловцима, која је сачувала чистоту православља и сведочила га западном свету. „Не пристајући на уступке патриотском свештенству (Заграчичној Цркви), митр. Евлогије је после тога учинио многе уступке масонским ложама, посебно дозволивши свештеницима „своје јурисдикције“ да причешћују особе који су чланови масонских ложа. Многе организације створене у парохијама подређеним митр. Евлогију, а посебно познати богословски Институт, финансиране су масонским новцем“ (Платонов, ибид., П. 328). Митр. Евлогије (Георгијевски) је у Паризу отворио Православни богословски Институт без знања и благослова Сабора Руских Заграничних архијереја, који су осудили овај институт јер је основан без њиховог одобрења [23].

Значајно је и то да је породица Старков, најближи пријатељи арх. Софронија, била у пријатељским односима са митр. Евлогијем (Георгиевским). У књизи "Писма блиским људима" налази се заједничка фотографија Старкова и митр. Евлогија. (Арх.. Софроније: Писма блиским људима. М., 1997. С. 10).

Ево шта о „духовним наставницима“ Сергија (Сахарова) током студија на париском Богословском институту, пишу његова најближа духовна чада. Јером Николај (Сахаров): ’’Сергију (Сахарову) су били ближи представници „нове религиозне свести“, којима су границе црквене традиције биле исувише тесне да би слободно раширили крила својих философских мисли.’’ (јером Николај (Сахаров) ’’Основне фазе духовног формирања Софронија (Сахарова)’’); Митр Јеротеј (Влахос): „...од свих философских покрета, највећи утицај на старца Софронија имао је о. Сергије Булгаков, руски емигрант у Паризу, који је неко време био његов духовни отац, а такође и филозоф Николај Берђајев“ (Митр. Јеротеј (Влахос): Знам човека у Христу ...).

Духовни наставници Софронија (Сахарова)

Сергеј Николајевич Булгаков (1871-1944)

Отац Сергије је васпитан у верујућој породици (његов отац је био наследни свештеник), и био је у цркви од детињства. Али касније је изгубио веру: од четрнаесте до тридесете године (читавих шеснаест година), отац Сергије је живео без Бога и Цркве; атеизам и нихилизам постали су његова вера, чак је неколико пута у очају покушавао да изврши самоубиство. Тада Сергије доживљава неколико „мистичних откривења“, која га поново враћају вери.

У младости је Сергиј Булгаков био наклоњен марксизму, у октобру 1905. године је са гомилом ученика учествовао у демонстрацијама носећи црвену траку. Није случајно владика Теофан (Бистров) 1923. био огорчен због одлуке да се бившем марксисти дозволи да предаје црквено право.

Булгаков је био члан 2. сазива Државне Думе, прво као „хришћански социјалиста“, а затим као кадет. Званично, кадети су јавно заговарали уставну монархију и били против револуционарног терора, али су у стварности њихови тајни ставови били усредсређени на свргавање Самодржавља и подржавање терористичких метода борбе. Званични програм кадета био је једноставно камуфлажа иза које су се скривали отворени непријатељи руске државе. Скоро сви лидери Кадетске странке били су чланови масонских ложа и координирали су своје активности са тајним антируским центрима (О. Платонов: Трнов венац Русије. Том 1. стр. 251).

У зрелим годинама Булгаков је постао познат као богослов модерниста, истакнути учесник екуменског покрета [24]. Постао је један од духовних руководитеља Руског студентског хришћанског покрета (РСХП), који је сматран ’’јавном масонском организацијом’’ (Резолуција Карловачког свезаграничног сабора Руске Заграничне Цркве од 16. новембра 1921) [25].

Оптужио је за јерес св. Атанасија Александријског, св. Кирила Александријског и Св. Јована Дамаскина, изузетно омаловажавајући њихово богословље [26]. Хвалио је богословље јеретика Аполинарија и Несторија. У говору о.Сергија Булгакова „Крај реке Ховар“, који је изговорио на десетогодишњицу париског Богословског института, себе је са својим јединомишљеницима, париским јеретицима, ставио у исту раван са васељенским учитељима Цркве.

Па која су то богословска „достигнућа“ о. Сергија? Прот С. Булгаков је у хришћанску догматику увео учење о Софији као женском начелу, за које до тада нико у оквирима Православне цркве није чуо, а коју он сматра значајнијом од Богородице и не либи се да је назове „Небеском Афродитом“ и „богињом“. Софију-Усију сматра некаквим другим богом што је супротно учењу Свете Цркве.

Указом Московске Патријаршије од 7. септембра 1935: „Учење проф. прот. С.Н. Булгакова <...> проглашава се страним светој православној Цркви Христовој, а сви свештенослужитељи и верна чада упозоравају се да га се клоне[27]. Архијерејски сабор Руске Заграничне Цркве је 30. октобра 1935. године прогласио учење протојереја Сергија Булгакова о Софији Премудрости Божијој јеретичким.

У ствари, учење о. Сергија (Булгаков) вуче корене из кабале. „Аутор књиге Зохар (главни део кабале), рабин Симеон Јоахид (јеврејски учитељ закона - Иг. АП), у свом кабалистичком учењу о универзуму, „представља цео свет као безгранични брачни кревет“. Штавише, по учењима кабале, сама појава Месије нераскидиво је повезана са истом идејом која доминира у јеврејском погледу на свет, наиме: „Појава Месије биће резултатом једне од мистериозних сједињења Бога са његовом Шехином (супругом)“ (Бутми Н.А. „Кабала, јереси и тајна друштва“, стр. 25).

А сада упоредите ово са учењем С. Булгакова.

У учењу Сергија Булгакова, ипостаси Тројице разликују се: „Син“ мушког и „Свети Дух“ женског (?!) пола, а љубав међу њима има својства„ љубави мушког и женског принципа“[28]. Сергије је поделио „бога“ на два божанства, мушко „Тројство“ (које нема ништа заједничко са Пресветом Тројицом) и женску Софију, или „Премудрост Божију“, која је „жива умна суштина“ природе или „Усије“ „Тројице“, и која обједињује њена три „Лица“ и женском пасивном љубављу узвраћа „Тројству“ [29]. На овај начин јасно је утврђена очигледна веза јеврејске кабале са јереси Сергија Булгакова.

Аутори књиге „Наша вера“, анализирајући јеретичке корене у учењу о. Сергија (Булгакова) закључују: „Сва философија о. Сергије нема никакве везе са православљем“ (Васиљев НВ и други: Наша вера. стр. 176). Само људи који не познају православну веру могу га назвати „православним теологом“ и позивати се на његов ауторитет.

А ево како је о. Сергија Булгакова описао јером Николај (Сахаров), нећак и велики поштовалац арх. Софронија, током активности на припреми канонизације његовог стрица: „Најизраженија богословска личност тога периода био је отац Сергије Булгаков. Генијални мислилац - поседовао је истанчано богословско сагледавање“; „Булгаков је постао наследник руске црквене традиције - учења светих Тихона Задонског, Филарета Московског, Теофана Затворника и других“ [30]. Тако дрско омаловажава наше велике светитеље, упоређујући их са богохулником јеретиком Сергијем (Булгаковом), истакнути представник манастира Есекс, рођак арх. Софронија. Ово показује дух манастира у Есексу!

Николај Александрович Берђајев (1874.-1948.)

Други духовни наставник Сергија Сахарова током студија на париском Богословском институту био је још један познати јеретички философ, чија дела православна особа не треба да узима у руке. Списи Берђајева сведоче о најдубљој прелести у којој се налазио и његовом потпуном не разумевању православља, његовог истинског духовног живота и аскетике.

Берђајев је негирао самобитност, непроменљивост, свемоћ, свепровиђање, промисао и многа друга својства Бога, богохулно тврдећи да „Бог има мање моћи од полицајца, војника или банкара. Он не управља овим светом. Овим светом управља кнез овога света“ (Н. Берђајев: Самоспознаја стр. 206).

Берђајев је доводио у питање и само постојање Исуса Христа. Не прихватајући ни Откривење, ни Хришћанство, ни Цркву Христову, Берђајев је чекао ново „право“ откривење „Светог Духа“ и градио своју сопствену религију и цркву. Философија Берђајева има јасно изражен демонски карактер (Васиљев Н.В.: Наша вера. стр. 177-183).

Ево још неколико илустративних изјава овог Софронијевог „духовног учитеља“: „Маркса сам сматрао генијалним човеком и сматрам га и данас“, „Веома поштујем Лава Толстоја“, „Посебно сам поштовање имао према светом Фрањи (Асишком), којег сматрам највећом појавом у историји хришћанства“; „Нисам волео монахе... Такође, никада нисам волео црквенословенски језик“; „Највише су ме одбијале књиге епископа Теофана Затворника ...“ (Васиљев Н.В.: Наша вера, стр. 179–180).

Какав би духовни товар могао Сергије Сахаров да стекне од таквих „учитеља“? Каквим духом се могао надахнути пре одласка на Атос? Чада арх. Софронија о његовој комуникацији са С. Булгаковом и Н. Берђајевим пишу као о нечему изванредном, очигледно се надајући да ће збунити људе са мало црквеног искуства, научити их да читају јеретичке књиге, припремајући их за прихватање јеретичких идеја, путем којих ће наштетити њиховоим духу и души...

Арх. Софроније се ни у једном делу не каје што је имао контакт са тако отвореним непријатељима Бога и богохулницима. У истом духу је и васпитао своје следбенике, који се не устручавају да одушевљено цене модернисте и богоборце који православље уништавају изнутра. Али православац треба добро да схвати како је опасно читати јеретичке, антихришћанске књиге. На пример, у књизи Јована Мосха „Духовни луг“ описан је случај када је Богородица одбила да уђе у келију аве Киријака, подвижника светог живота, који је у њој, не знајући, имао књигу са два текста јеретика Несторија [31] (којег је хвалио свештеник Сергије Булгаков!).

Дакле, на формирање о. Софронија у пред-Атосско доба његовог живота утицала су три извора:

1) авангардна уметност;

2) источни окултизам;

3) јеретичка учења С. Булгакова, Н. Берђајева и сличних „богослова“ и философа париског Богословског института, која уништавају православље изнутра. Задојен овим отровним духом, Софроније одлази на Атос.

4. Атонско искуство о. Софронија

Током 1925. године, у животу Сергеја Сахарова, по речима његовог духовног чада, м. Гавриле (Брилиот), догодио се „одлучујући прелом“: заједно са својим колегом студентом Василијем Кривошеином, Сергеј је кренуо на ходочашће на Атос. Мати Гаврила наводи важан детаљ који јој је лично саопштио арх. Софроније наводећи да је на путу за Свету Гору у септембру 1925.г Сергеј Сахаров присуствовао 4. конгресу руске омладинске организације [32] одржаном у манастиру Хопово у Србији, после кога је одмах отишао у Грчку, на Атос <...> (М. Гаврила, стр. 96). ..

Тамо је ступио у манастир Светог Пантелејмона и 1927. године примио монашки постриг са именом Софроније. Софронијеви поштоваоци настоје да заснују ауторитет новог „старца“ управо на Атосским темељима, тврдећи да је:

1. Софроније много година провео на Атосу и да га тамо поштују;

2. он једини ученик Атосског подвижника Силуана;

3. Софроније на Атосу стекао посебно духовно, молитвено искуство. Представљајући Софронија Атонитом, његови сарадници рачунају на безусловни ауторитет који Света Гора има за сваку православну особу.

Наравно, Атос је од давнина био чувар чистоте православне вере, због чега је један од главних мета напада масонских мрачних сила. Морате да схватите да Атос још није рај, тамо се такође води борба, делују супротстављене силе. На пример, еп Василиј Кривошеин је током боравка на Атосу од двадесетих година 20. века блиско комуницирао са монасима католичког бенедиктинског самостана у Шевентону (Белгија), који су тих година често посећивали Свету гору [33]. После Другог светског рата протеран је са Атоса заједно са арх. Софронијем [34], а касније је постао познат као супер-екумениста, редовни учесник екуменских конгреса [35]. Због тога треба пажљиво, са расуђивањем, анализирати познате податке које имамо о боравку о. Софронија на Атосу.

По доласку на Атос, Сергије напредује корацима од седам миља: оно за шта подвижници улажу деценије труда, молитвених подвига, Сергију, који иза себе има окултно-модернистичко наслеђе, даје се готово одмах. На пример, М. Гаврила (Брилиот) у поглављу „Промена срца и живота“ саопштава да је готово одмах по доласку на Атос Сергије стекао непрестану молитву: „Молитва је за њега постала одећом и дисањем и није се прекидала ни током сна“ (Едмондс Р: Његов живот је мој, стр. 9: цитирано по књизи М. Гавриле (Брилиот), стр. 97) [36].

Године 1931. монах Софроније среће се „са руским монахом Силуаном“ (М. Гаврила, стр. 100), који је по речима арх. Софронија, постао његов духовни наставник. Касније се Софроније докопао записа старца Силуана (оригинални записи још увек нису објављени! [37]), на основу којих је о њему написао књигу. Све (или скоро све?) шта знамо о преподобном Силуану, потиче из Софронијеве књиге. Уосталом, како Софроније тврди, „старац Силуан није имао ниједног ученика у уобичајеном смислу те речи и није седео на учитељској столици“ (Јером Софроније: Преподобни Силуан Атосски, стр. 90), што значи да није било никога да се супротстави увођењу у књигу ’’Старац Силуан’’ концепта пирамиде на чијем је врху Христос и коју Софроније окреће наопачке [38]. Питање се само намеће: „Како се прости руски монах старац Силуан може довести у везу са овим окултним демонским концептом који је уметнут у књигу о његовом животу и подвигу?“.

Отац Софроније износи о прп.. Силуану и детаљ који је за светогорца изненађујући: „Старац Силуан није имао сталног духовника“ (О молитви, стр. 109). Другим речима, ако је веровати Софронију, насупрот вековној светогорској пракси – прп.. Силуан није имао сталног духовног наставника, личног старца, чак ни сталног духовнника. Иг. Никон (Воробјов) с тим у вези даје врло оштру оцену: „Живот <...> старца Силуана показује да није имао искусне руководиоце, те је стога ишао погрешним путем на коме би могао пасти у прелест и погинути ако га не би чувала особита милост Божија (Коментари игумана Никона (Воробјова) на књигу„ Старац Силуан “, Москва, 1994, стр. 256). У Биографији самог Софронија не говори се ништа о томе ко му је био духовни наставник на Светој Гори пре сусрета са старцем Силуаном (од 1925. до 1931.) и након смрти старца (од 1938. до краја живота арх.. Софронија).

Чудноватост светогорских молитава јером. Софронија

После смрти старца Силуана, отац Софроније отишао је у „пустињу“, у удаљени део Атоса, да би живео усамљено као пустињак. Овде се „предао молитви за цео свет...“ (М. Гаврила, стр. 100). О начину творења молитве пустињака Софронија важне детаље износи у својој књизи „Из удела Божје Мајке“, Архимандрит Херувим. У књизи, посвећеној Атосским подвижницима 20. века, архим. Херувим о свима говори врло благонаклоно, чак и одушевљено, и у Атосским монасима види анђеле. Такође се присећа оца Софронија: „Метод (молитве) који је он сам користио - нека ми опрости што откривам његов врло лични духовни живот - састојао се у понављању Господње молитве „Оче наш“, са рукамо уздигнутим ка небу.

Ово понављање је обављао лаганим ритмом, по слоговима, како би ум и срце схватили и усвојили сваку реч богомдане молитве, и проникли у њен најдубљи смисао. Молитву је започињао увече, а завршио при изласку сунца“ (Архим. Херувим, стр. 187).

Покушајте сада да замислите (само не јако дуго, како не бисте били духовно оштећени) како изгледа метод читања молитве „Оче наш“, лагано по слоговима који је предложио о. Софроније. Ово је врло чудан начин молитве који нећемо наћи код Светих Отаца. То не подсећа на молитву, већ на форму вежбања јогина или окултиста током медитације, којом се Софроније бавио пре одласка у манастир. Да, ово је права медитација, „хришћанска јога“, како ју је назвао о. Серафим (Роуз) [39]. Да ли би старац Силуан могао да благослови свог ученика да се моли на овај начин? У вези прп. Силуана не постоје сумње да је он споро изговарао ’’Оче наш’’ и да се молио на друге необичне начине.

Један од браће, када сам у његовом присуству поменуо тако необичан начин молитве, рекао ми је да је да су се спорим изговарањем молитве Господње <...> бавили масони у 18. веку (о томе немам података, али је поуздано утврђено да се у савременој пракси окултне медитације користи и молитва „Оче наш“ [40]). А јогини користе Исусову молитву за медитацију! Али ако без размишљања понављате речи Исусове молитве, уводећи у себе посебно негативно стање да бисте постигли неке необичне резултате - онда то, наравно, није никаква молитва, то никако није Православље.

А 1947. године узлазна духовна каријеа о. Софронија изненада је прекинута – његовим напуштањем Свете Горе. У својој брошури ’’Духовни разговори’’, Максим Егер, који је био близак о. Софронију у последњим годинама његовог живота, пише: „због антисловенске атмосфере која је владала у то време на Атосу, болестан и узнемираван у свом духовном подвигу, отац Софроније напустио је Свету Гору и фебруара 1947. године дошао у Француску“ [41].

Који је узрок одласка оца Софронија са Атоса? Природно, он мора да је био веома важан. Али овде „биографи“ о. Софронија почињу да пишу нешто нејасно, ограђујући се општим фразама. Сам Софроније објашњава да је напустио Атос да би написао књигу „Старац Силуан“ (остаје не јасно зашто је није било могуће написати на Атосу), а да се није вратио због болести. Али ово није истина!

Софронија и Василија Кривошејна (будућег епископа) је декретом са Атоса протерао свети Кинот [42]: са напоменом да више не смеју да ступе на Свету Гору Атонску. Могући повод могао би бити то што су се њих двојица обратили Хитлеру да заштити Атос и он је послао две чете СС-оваца [43]. Георгије Великанов о овоме наводи следеће: „... 1946.г о. Софроније је оптужен за сарадњу са Немцима (са благословом Кинота, као човек ретког образовања међу Атонитима тог времена, преговарао је са делегацијом Хитлерових војника која су дошли на Свету Гору) и протеран је са Атоса...“ (Г. Великанов: О слободи у Христу и старцу Софронију).

Али изгледа да се иза тако тешке одлуке Кинота крије нешто озбиљније од екскурзија за Есесовце [44]. У књизи „Нека вас нико не вара“, архим. Рафаил (Карелин), одговарајући на питање читаоца везано за арх. Софронија износи следећу опаску: „Уопште, напуштање Атоса, ако то није повезано са нуждом и благословом, највероватније указује на то да човек није пронашао себе на Атосу и Атос га је метлом отерао иза својих граница“ (Архим. Рафаило (Карелин): О интелигенцији, стр. 283).

За „одласком“ арх. Софронија (доживотним изгнанством без права посете Светој Гори) стоји нека врло озбиљна тајна. Како пише сам арх. Софроније, после 1947. пропутовао је целу Европу (Писма у Русију, стр. 164), али више никада није посетио Свету Гору! Обратимо пажњу и на чињеницу да се у списима „високо духовног“ интелектуалца Софронија нигде не види да се он дивио Атосу, нити је цитирао било ког од Атонских отаца (осим старца Силуана).

5. Повратак у Париз: повратак на почетак

Било би природно очекивати да ће се, после 22 године на Светој Гори, од којих је девет о. Софроније провео у скиту, очистивши душу од претходних разорних утицаја, кајући се за почињене грехе штетне за душу, о. Софроније у потпуности променити, ако не сав свој начин живота, а оно барем смањити обим контаката. Међутим, у стварности се све дешава другачије.

Где ће отићи монах пустињак ако је морао да напусти Атос? Највероватније ће потражити манастир по духу близак свом манастиру, такви случајеви су познати.

Арх. Софроније се после протеривања са Атоса 1947. године, одмах вратио у Француску и ступио на четврту годину Богословског института Светог Сергија [45]. Можете ли да замислите колико је дух овог париског модернистичког института супротан православном духу светогорских монаха-подвижника? Овај корак показује право Софронијево унутрашње стање. И ово је резултат његовог двадесетогодишњег подвизавања на Светој Гори под вођством великог старца?!

По повратку са Атоса, Софроније се настанио код пријатеља из своје младости, модернистичког уметника Леонарда Бенатова, са којим је учио у уметничкој радионици модерниста и окултиста В. Кандинског. Леонардо предлаже о Софронију заједнички пројекат уређења унутрашњости капеле Сен-Лубен на његовом луксузном имању у Шеврозију: Софроније је требало да се бави духовном страном, а уметничким украшавањем Наталија Гончарова, која се у предреволуционарној Русији прославила скандалозним изложбама, порнографским сликама, да би касније након емигрирања на Запад, почела да се бави иконописом.

Мати Гаврила (Брилиот) цитира Н. Гончарову: „Они се свађају и свађају са мном да немам право да сликам иконе: јер не верујем довољно. О Господе, ко зна ко и како верује... Моје иконе, кажу, имају другачији изглед од старих. Али какве старинске <...> Сваки народ, свако време - другачије изгледа“.

Према мишљењу м. Гавриле, која је и сама иконописац, ова изјава сведочи о дубоком разумевању религиозне уметности Гончарове (!). Она,такође пише да се Наталија Гончарова трудила да развије одређени лични стил, комбинујући иконопис са модерном уметношћу(!), и радила је на декорацији сцена за балет о Литургији (!!). Судећи по одобравајућем тону м. Гавриле, којој чак ни не пада на памет да је светогрђе учествовати у раду на таквом балету. Али она је ученица „старца“ Софронија!

Чему се ту чудити, јер ни арх. Софронију није било страно увођење модернистичких елемената у његову уметничку делатност. Тако у Француској о Софроније прави цркву у бившој штали [46] за „своје“ (тј. за круг посвећених) [47] и украшава је сасвим на модернистички начин: „Отац Софроније одабрао је за унутрашњост посебне боје: под је био црвен, зидови смеђи, а плафон плав. Ово је требало да симболизује да стојимо у паклу (црвено), окружени земљом (смеђе) и тежимо небу (плаво) “ (М. Гаврила, стр. 107-108). Заиста, модернистички храм адског очаја. И то све после Свете Горе? Где је о. Софроније, усред изванредне раскоши атонских храмова, могао да види такву гадост?

О утицају модерне на иконописни стил о. Софронија уверљиво сведоче његови радови. Ево једног очигледног примера: лик Серафима, кога је насликао арх. Софроније [48]. То је детаљ иконе „Христос Свемогући“, коју је он насликао 1974. године (Црква Светог Михаила, Источни Викам, Велинг (М. Гаврила: Постанак. стр. 138). Овај образ, који је више налик демонском него анђеоском, монахиња Гаврила (Брилиот), иконописац, изабрала је из читавог иконописног наслеђа њеног ментора и поставила га на корице своје књиге њему посвећене („Постанак. Стваралаштво и живот арх. Софронија“) Упоредите Серафима арх. Софронија са канонском (немодернистичком) сликом Серафима. Није неопходно бити стручњак да бисте видели колосалну разлику између „творевина“ архим. Софронија, засићених отровним испарењима модернизма, и традиционалних православних икона.

У књигама м. Гаврила (Брилиот) о арх. Софронију [49] даје бројне његове иконографске скице и завршене иконе, које истиче као изузетне појаве у иконопису. По жељи читалац сам може да се упозна са њима и самостално их упореди са усвојеним формама иконописа. Нама је, након упознавања са иконописним „делима“ о. Софронија, постало јасно зашто је дошло до неслагања међу о. Софронијем и атонским оцима у оцени његовог иконописа: „Током боравка у манастиру (Св. Пантелејмон. - Иг. АП) насликао је само две иконе. Оци су га наговорили на то. Прво је насликао икону, коју је он сматрао одличном, и показао је оцима , која се њима није свидела. Потом је насликао другу, следећи њихова упутства, али се сада њему није свидела ова икона. Ово је био крај његове уметничке каријере у манастиру. (Белешка м. Гавриле: Тако је о томе говорио сам отац Софроније) “(У потрази за савршенством у свету уметности, стр. 103).

Софронијеви поштоваоци ће вероватно рећи да атонски оци једноставно нису били добро упућени у финесе дела које је било доступно монаху Софронију и због тога нису могли правилно да оцене његове радове. Међутим, гледајући иконе арх. Софронија, схватиш да се истинским Светогорцима очигледно није свидео модернистички дух његових икона, на шта су желели да му укажу давањем савета, али он није желео да их послуша.

Закључак. Није дошло до покајања за „грешке младости“, ни до одбијања и осуде претходних јеретичких веза и ставова; круг људи са којима је комуницирао о. Софроније остао је непромењен, како онај уметнички, тако и богословски. Такозвани „старац“ Софроније никада се није покајао што је комуницирао са тако јавним модернистима, јеретицима, екуменистима као што су В. Кандински, Н. Берђајев, С. Булгаков и други. А његова духовна чада, помињући Софронијеве духовне руководитеље, говоре о њима као о великим ствараоцима, богословима и философима 20. века, а комуникацију с њима сматрају нечим изузетним. Тако их је васпитао „старац“ Софроније. И то не би требало приписивати особеностима западне средине у којој се Софроније кретао.

Доказ томе је живот правих православних пастира који су се нашли у изгнанству. На пример, исповедник Царске породице св. Теофан (Бистров), Нови Затворник (1872-1940) [50]. За модернисте и екуменисте, са којима је арх. Софроније блиско друговао, св. Теофан је постао заклети непријатељ, јер је био истински Божји човек [51]. На Сверуском сабору 1917-1918, модернисти су питали епископа. Теофана: „Ако се ти, Владико, не препустиш духу времена... са киме ћеш остати? Остаћеш сам!" На то је Владика кротко одговорио: „Остаћу са светим кнезом Владимиром, просветитељем Русије, са монасима Антонијем и Теодосијем Печерским чудотворцима, са светима и чудотворцима Московским, са монасима Сергијем и Серафимом, са свим светим мученицима, преподобнима, светитељима и чудотворцима, на Земљи Руској просијавшим, али ви, браћо, с ким ћете ви остати ако се, тако многобројни, предате духу времена?“[52].

Током 1920. арх.иеп. Теофан је био приморан да напусти Русију и живео је у том периоду, па чак и у истој земљи (Француска) као Софроније (Сахаров), али није постао издајник Цркве, Православља и Русије. А Софроније (Сахаров) је одржавао комуникацију са модернистима (уметницима и богословима) како у младости (пре Атоса) тако и после боравка на Светој Гори.

Оно што нећемо наћи у биографији и делима Софронија јесу докази да је комуницирао са духоносним старцима Атоса (овде наравно ми не мислимо на старца Силуана), руског Заграничја, духовницима и старцима Псково-Печерског манастира, монасима Тројице-Сергијеве лавре итд. Арх. Софроније је најзад посетио Русију 1957. године и чак замолио Његову Светост Патријарха Алексија I ако је могуће да тамо и остане. Али Господ ово није допустио. Патријарх Алексеј I му је одговорио: „Оче Софроније, ја нисам свемогућ“.

На себе посебну пажњу скреће и чињеница да отац Софроније у својој главној књизи „Видети Бога као што јесте“ готово да не цититра, не само Атонске светитеље, већ ни Свете оце уопште – зато што се сви они супротстављају свим његовим активностима и духу његових списа, који су испуњени „енергијом очаја“, „пакленим понорима“, „љубавним очајем“ итд. [53]

6. Оснивање манастира у Есексу

О. Софроније, са малом групом својих ученика, преселио се из Париза у Енглеску 1959. године. „Населили су се у селу Витези Толешанта (Tolleshunt Knights ) (Есекс) у бившој свештеничкој кући, која је некада била склониште чувеног режисера Алфреда Хичкока (оснивача хорор филмског жанра - Иг. АП). Тако је настао манастир Светог Јована Крститеља“ (Максим Егер: архимандрит Софроније: монах за свет // Софроније (Сахаров), Духовни разговори. М.: Сатис, 1997. стр. 83).

Које су то карактеристике које манастир основан у Есексу чине модернистичким?

6.1. Манастир основан у Есексу је мешовити - мушки и женски

Одвојени смештај, али на истој територији; овим је нарушено правило Васељенских сабора: „Нека монаси и монахиње не живе у једном манастиру, јер заједничко становање може бити повод за блуд“ (Правило 20. 7. Васељенског сабора) [54].

6.2. Дневни молитвени круг у манастиру замењује се Исусовом молитвом (осим Литургије).

На такав начин разара се богослужбено предање цркве. О томе сведоче ходочасници који су посећивали манастир, бојажљиво говоре духовна чада, схватајући недопустивост такве замене.

Митр. Иларион (Алфејев) пише: „Будући да је заједница, коју је основао о. Софроније била међународна од самог почетка, одлучено је да се богослужбени поредак максимално упрости. Комплетно Свеноћно бдење, које чине Вечерња и Јутрења служба на словенском, грчком, енглеском и француском језику, служи се у манастиру само уочи недеље и празника. Осталим данима врши се такозвано „правило“, које се састоји од неколико стотина Исусових молитава које је читао неко из манастира или гостију манастира у потпуном мраку и тишини у манастирској цркви. Света Литургија се служи три пута недељно“ (Иларион (Алфејев), еп: Архимандрит Софроније // Иларион (Алфејев), епископ: Православно богословље на прелому векова: Чланци, извештаји. Москва: Крутицко подворје, 1999. стр. 335–355 ).

Избацивање служби дневног круга у манастиру арх. Софронија „правдали су“ чињеницом што су насељеници манастира у Есексу вишејезични. У Западној Европи и Америци парохије су такође вишејезичне, па ипак ни у парохијским црквама, ни у манастирима службе нису замењивали Исусовом молитвом, јер богослужње и јесте сведочење православног учења. Светски познати православни подвижник и оснивач многих америчких манастира, јером. Серафим (Роуз) са братијом не само да се није одрекао дневног богослужбеног круга, већ је због љубави према Русији вршио службе на богомданом црквенословенском језику

У чланку „Софроније (Сахаров)“ из електронске енциклопедије „Википедија“ наводе се искрене речи јеромонаха Петра (Прутјануа): „Он је извршио можда најрадикалнију литургијску реформу 20. века. У свом манастиру у Енглеској, у коме се подвизавају монаси и монахиње различитих националности, заменио је Јутрење, Вечерњу и Часове Исусовом молитвом, која се обавља око два сата ујутру и два сата увече. Иако се у почетку ова „револуција“ чинила чудном, па чак и скандалозном, критика је убрзо замукла, а након неког времена ова пракса је почела да се примењује и у другим манастирима“ [55].

6.3. У манастиру у Есексу служи се по новом календару

Током 1965. арх. Софроније прелази из Московске Патријаршије Руске Православне Цркве и канонски се потчињава Васељенској патријаршији, која је служила по новом календару. Софроније, такође, с лакоћом прелази на католички календар.

Софроније је лукаво крио да је календар на који је превео манастир увео папа римски Григорије XIII у 16. веку и да је тај календар више пута анатемисан саборским одлукама патријараха Источних Православних цркава.

Штавише, Софроније се жали на то, да када су два брата из монашке заједнице у Есексу стигла у Русију, да су их руска браћа питала по ком календару служе. Сазнавши да служе новом, нису желели да служе с њима, и нису им дозволили да уђу у олтар. А потом Софроније наставља: „После велике благодати мучеништва, одједном тако мала, сужена, ускогруда свест о времену <...> И за њих је то нови и стари календар. Али када смо прешли на календар по којем држава живи (Софроније лукаво овај календар не назива новим, т.ј. католичким. - Иг. А.П.), ми од тога нисмо осетили никакве губитке.“ (Духовни разговори, стр. 34).

Тврдећи да нема разлике по коме календару се служи - православном или католичком - Софроније се подсмева „ускогрудом уму“ старокалендараца, тј. пре свега својој браћи - светогорским монасима, јер су се атонски монаси, ревносне присталице светоотачког предања, успротивили реформи Цариградског патријарха и нису прешли на нови календар [56], затим милионима Руса, Грка, Румуна итд., новим мученицима (епископима, свештеницима и лаицима), који су се по цену својих живота и страдања, успротивили преласку локалних цркава на нови календар, који је наметан под притиском масона. И након тога следбеници арх. Софронија се усуђују да га уброје међу Светогорце?! Заправо, Софроније кроз календарско питање открива своје право лице - у односу на црквено Предање и Православље, супротстављајући себе монасима Свете Горе Атонске, удела Пресвете Богородице.

Очигледно је да зато његово име и његове књиге тако снажно подржавају савремени обновљенци у Русији - о. Георгије Кочетков, Иван Свиридов, Владимир Лапшин итд. Они никада нису ни били православци, а кад су дошли у Цркву, одмах су почели да је реформишу, разлажу, воде је ка уједињењу са јудаизмом, а прво са католицима, који већ воде дијалог са Јеврејима и називају их „старијом браћом“ [ 57].

6.4. Симбол манастира у Есексу је јеврејски седмокраки свећњак (менора) сједињен са крстом.

Духовно чадо арх. Софронија, монахиња Гаврила (Брилиот) у књизи „У потрази за савршенством у свету уметности. Стваралачки пут оца Софронија“ каже: „Отац Софроније је нацртао симбол манастира, а то је крст који стоји на сфери, окружен са по три концентричне гране са сваке стране, што означава да је Христос дошао и победио материјални и духовни свет. Крст симболично изображава Христа, који стоји на земљи, на земаљској кугли, испуњавајући небески простор, три гране симболизују сфере око земље “(стр. 125).

У горњем одломку, м. Гаврила (Брилиот) даје тачан опис јеврејског седмокраког свећњака - меноре, али не изговара ову реч, знајући добро да би то шокирало православне.

Игуман Н у књизи „Сакривени Атос“ такође наводи опис овог симбола, који је добио од о. Иринеја, који је живео 20 година са арх. Софронијем у Есексу: „На улазу, код капије, отац Софроније је поставио амблем манастира који је сам измислио: три полукруга, који симболизују космос, и крст на лопти“ (поглавље „Прелазак у грофовију Есекс“ [58]).

И м. Гаврила и о. Иринеј праве се невештим, покушавајући да безопасним представе полукругове и сферу, иако савршено добро знају да је то заправо кабалистичка јеврејска менора повезана са астрологијом. То не зна само прости православни читалац.

Књига монахиње Гавриле (Брилиот) објављена је у Русији уз дозволу ставропигијалног манастира у Есексу, који је основао Софроније, што значи да појава симбола меноре у овој књизи није нека врста неспоразума или дезинформација. Очигледно су осетили да су ојачали и решили су да пређу на фазу промоције свог антихришћанског учења. И то раде јавно - књига м. Гавриле (Брилиот) добила је знак издавачког савета Руске Православне Цркве (препоруку за објављивање).

На корицама енглеског издања књиге М. Гавриле (Брилиот) „У потрази за изврсношћу у свету уметности. Стваралачки пут оца Софронија “, у издању манастира у Есексу, налази се лого са менором. Буквално је све у манастиру у Есексу „запечаћено“ овим симболом: сједињењем крста са менором.

Исти знак - менора повезана са крстом - присутан је на фресци која приказује Свету Тројицу коју је иконописао сам Софроније (приказана у књизи ’’Писма блиским људима’’, Москва, 1997).

И на крају, најважније: исти знак стоји у олтару - на престолу! У две цркве манастира у Есексу (у црквама Свих Светих и Светог Силуана Светогорца).

Јеврејска менора на православном престолу

За било коју православну особу поглед на јеврејску менору на православном престолу треба да изазове ужас и језу. Али зашто се ово не догађа? Наравно, мало православних хришћана зна како изгледа менора и шта она значи. Али упорна употреба о. Софронија овог симбола треба да натера читаоца да се запита одакле потиче овај симбол? Зашто га о. Софроније отворено користи у својој црквеној делатности? Хајде да видимо о каквој је новотарији реч - менори са крстом?

Ево фотографије олтара цркве Свих Светих, снимљене у Есеку на Ускрс 1968. године (дата у књизи „Писма блиским људима“, М., 1997).

Упоредите горњу фотографију са погледом на престо у православној цркви. На било ком православном престолу у олтару цркава читавог православног света морају се налазити Јеванђеље, Крст Христов, Антиминс, Дарохранитељница и седмокраки свећњак са кандилима (који може да стоји и одмах иза престола).

Сваки православни хришћанин зна да седмокраки свећњак, који стоји на православном престолу, још од времена древне Византије, означава седам Светих Тајни на којима почива Света Црква: Евхаристије, Крштења, Исповести, Миропомазања, Свештенства, Јелеосвећења и Брака.

У православном седмокраком свећњаку користе се кандила, како је заповеђено Мојсију: „И направи свећњак од чистог злата ... <...>. И са седам његових кандила, и он ће упалити светиљке своје, да осветли лице своје “(Излазак 25: 31–39).

Супротно томе, свеће се користе у модерној јеврејској менори. У поређењу са православним седмокраким свећњаком, она има другачији облик.

Свеће користе Јевреји. Према апостолском правилу, ако хришћанин упали свећу у синагоги да се изопшти (Апостолско правило 71.) [59]. А шта би апостоли рекли „хришћанину“ који је ставио менору на православни престо?! Код било које православне особе, поглед на јеврејску менору на православном престолу треба да изазове ужас и језу.

Од II века „менора постаје симбол јудаизма“ „за разлику од крста који је симбол хришћанства“ (Кратка јеврејска енциклопедија, том 5). У савременом Израелу меноре виђамо свуда: на витражима и архитектонским детаљима синагога, на гробним споменицима, на маркама, новцу, сувенирима. Менора је драга души Јевреја као и Христов крст хришћанину. Зашто? Какву поруку она носи?

Менора симболизује веру у будући долазак Месије (Антихриста) [60]. Менора има тајно кабалистичко значење, које није намењено неупућенима.

Кабала је основни чинилац модерног јудаизма. Чине је два дела: магијска и божанска кабала. Састављена је из астрологије, окултизма, магије. Од древних времена учења кабале су била у основама свих јереси и тајних антихришћанских друштава (видети Н.А. Бутми: Кабала, јереси и тајна друштва. Санкт Петербург, 1914).

Обратимо још једном пажњу на опис споменика из књиге монахиње Гавриле (Брилиот), који је Софроније подигао у врту: „симбол манастира <...> је крст <...> окружен са три концентричне гране са сваке стране <. ..> три гране симболизују сфере око земље“.

Дакле, овај симбол садржи:

1) крст;

2) куглу (која симболизује земљу, глобус);

3) три концентричне гране (које симболизују сфере око земље “(М. Гаврила, стр. 125).

У православљу не постоје такви термини као што су „сфере“, „концентричне гране“, „глобус“ (у смислу „планета“), они су преузети из кабалистичког учења. У кабали сваки елемент меноре има посебно значење, укључујући конкретно и сферу и гране. Кабалисти описују структуру света (бића) у облику десет сфера, које обухватају једна другу, попут концентричних кругова. А ево како јеврејски историчар Јосиф Флавије објашњава структуру јеврејске меноре: „Менора <...> подсећа на сазвежђа кроз које планете пролазе, а седам свећа на њој указује на кретање планета, којих је такође седам“ (Антике Јудеја III, 7: 7); то јест, по његовом мишљењу, седам грана меноре су: Сунце, Месец и планете: Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн. (Концепт планета или звезда припада сфери магије и астрологије, магијском делу кабале.)

И шта на крају испада? Искористивши незнање православне особе о сатанским дубинама кабале, под маском православне књиге нуди му се прича о симболу који има кабалистичке изворе?! А тај симбол је Софроније изабрао за свој манастир?!

Очигледно, Софроније и његови следбеници православце сматрају наивним простацима, који нису у стању да препознају да знак који је изабран за симбол манастира садржи менору - симбол „синагоге сатанине“. Али чак и ако обични верници заиста можда не знају за јеврејску менору, онда отац Софроније, као префињени интелектуалац и Јевреј пореклом, није могао да не зна да се симбол манастира који је он „развио“ у потпуности подудара са јеврејском менором. И како то да људи који рекламирају Софронија ово не примећују? На крају крајева, већина њих су Јевреји - и они сигурно знају изглед и значење јеврејске меноре.

Користећи овај симбол као амблем манастира, постављајући га на престо и печатећи њиме све у манастиру, Софроније и његови сарадници јасно стављају до знања да су повезани са кабалом и да стварају нову религију - јудео-хришћанство, које ће православље променити изнутра, уништити га кроз заједништво са јудаизмом .

У свом манастиру у Есексу већ су то учинили: избацили су Вечерњу, Јутрење, Часове, заменивши их Исусовом молитвом; увели нова антиправославна схватања: савет „држи свој ум у аду“; „пакао очаја“, „пакао љубави“ итд. тезу о окултној „обрнутој пирамиди“ - ругају се Христу, којег шаљу у пакао са свим његовим следбеницима хришћанима; коначно, упали су и Светињу над Светињама - додали су своје свештеничке Литургијске молитве (видети одељак „Софронијеве новотарије у Литургији“).

Да, такву ’’висину’’, очигледно није досегао ни један од истинитих православних стараца 20. века. Ни архим. Кирил (Павлов), нити архим. Павел (Груздев), нити схиархим. Серафим (Тјапочкин), или касније канонизовани св. Пајсије Светогорац, а ни мноштво светих Светогорских подвижника и стараца – нико од, у свету познатих православних Божијих угодника, није се усудио да уведе било какве новине у православно богослужење – а посебно не такавог богохулног карактера. Ставити менору са крстом не у цркви – већ у Светињу над Светињама, на самом престолу - значи скрнавити Православни престо и Христов крст.

Да закључимо. Менора је главни симбол јудаизма, антихришћанске христоборачке религије - и шта Христос може имати заједничког са велиаром? Највећу мржњу Јевреји гаје према православним хришћанима, мрзе Христа, Богородицу, Крст Господњи, свете иконе и сву Православну цркву, чекају свог лажног месију. Стога су Свети оци од првих векова хришћанства категорички забрањивали било какав облик заједнице између православних и Јевреја [61]. Ни у наше дане не може бити никаквог уједињења православне хришћанске вере са јудаизмом, крста са менором.

Кабалистичко „богословље“ „старца“ Софронија

Менора са крстом није само спољни симбол манастира који је основао архимандрит Софроније. Овај симбол такође изражава унутрашњи, отровни, кабалистички садржај целокупног софронијевског „богословског наслеђа“, које ученици новопројављеног „старца“ Софронија под маском православног светогорског искуства желе да укорене међу православнима.

Покажимо ово на примеру. Испод су два скупа изјава. Колона с десне стране садржи Софронијеве изјаве, којег желе да уздигну у звање великог старца, православног свеца 20. века, „четвртог богослова“.

Колона лево садржи изреке Мартина (Мордехаја) Бубера, творца модерног хасидизма, модернисте-кабалисте, кога су звали „Јеврејем међу хришћанима“ [62], проповедником јудео-хришћанства.

Сличних подударних изјава има много у списима Софронија и Бубера. Уз њиховог поређење види се да их је писао један дух - дух јудаизма, супротан Православљу.

Код ког православног оца ћемо наћи такве појмове: „молитва посебног очаја“, „луда молитва“; „енергија блаженог очаја“; „пакао покајања и пакао љубави“? Ни код кога. Али овим концептима пуна је књига М. Бубера, који пише о себи: „...јурио сам с једне на другу страну и понекад сам био толико близу лудила да сам озбиљно желео да спас потражим у правовременом самоубиству“; „Нисам се уздао у Бога; него као човек који се осећа у опасности пред Богом, човек који се изнова и изнова бори за Божју светлост; изнова и изнова тоне у Божији бездан...“ [63].

Постаје јасно зашто, када читате Софронијева такозвана „богословска дела“, имате осећај да читате окултну књигу. Осећате скрнављење душе овим нехришћанским терминима, мрак се спушта у душу. Након читања списа архим. Софронија - и не дај Боже примене у пракси његових списа - човек не може а да не буде духовно повређен.

Неправославним духом демонске прелести, који човека води ка очајању, испуњен је и знаменити савет који Софроније изговара устима св. Силуана: „Држи свој ум у аду и не очајавај“. Софроније уздиже овај савет као неки универзални принцип, на којем настоји да изгради ново богословље, које одбацује сво светоотачко искуство.

Следећи ову изреку, свој ум морате усмерити у пакао и задржати га тамо (а не ка Богу)! Арх. Софроније тврди: „Из искуства паклених мука треба да се роди молитва за цео људски род, као за самог себе“ („О молитви“, стр. 16). Још једна обрнута сатанистичка пирамида! Такав савет противречи целокупном светоотачкоме наслеђу, јер сви богоносни оци који су писали о молитви једногласно уче да човек мора непрестано да држи свој ум усмерен ка Господу и призива Његово име.

Остаје само да се запитамо да ли људи који читају овај савет не осећају, не виде очигледну обману и демонско ругање? На крају крајева, свака православна особа може упоредити дух изреке „Држи свој ум у аду“ са саветима истинских угодника Божјих. На пример, уз сву познату изреку св. Серафима (Саровског): „Радости моја, нема места да клонемо духом:„ Христос васкрсе! “ То понавља и о. Николај (Гурјанов), један од највећих истинских стараца 20. века, („светионик попут Серафима Саровског“ (како га је окарактерисао отац Кирил (Павлов)): „Христос васкрсе! Не губите ускршњу радост!" У овим речима је био читав живот баћушке.“ (свештеник Виктор (Кузњецов): Код петорице стараца. Светлост православља, 2016, стр. 379). Сам Господ нас позива: „Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима“ (Мт 5:12).

Узмите књиге св. прав. Јована Кронштатског, св. Теофана Затворника, или било којг другог православног подвижника, старца – није потребно да имате чело ширине садам педаља, нити да поседујете посебна богословска знања, на која воле да се позивају Софронијеви следбеници, да бисте увидели огромну разлику између њихових дела и Софронијевих писанија. Светлост извире из списа православних светитеља и стараца - светлост божанске љубави, радости. Они свим силама упозоравају на малодушност, бригу, а посебно очај – објашњавајући да је све то од непријатеља.

Прави Светогорац, носилац духа Свете Горе и Православља уопште, поштован и веома вољен од читавог православног света Св. Пајсије Светогорац објашњава: „Ђаво покушава да (људе) баци у очај, како би извршили самоубиство, а ако му то не успе, онда настоји да их бар сведе с ума и избаци из строја. Ако ђаво ни у томе не успе, онда му задовољство причињава да их бар уведе у тугу, униније. “ (Речи, том 3., Духовна борба, стр. 38–39).

А Софроније, он се наслађује концептом „очаја“, ужива у овом стању, проналази у њему неке сенке, привиде, и као да се купа у овом одвратном прљавом понору. Ово је нека врста духовног мазохизма, духовно-телесног мучења самог себе. Све ово подсећа на методе окултних, езотеријских пракси.

Јером. Николај (Сахаров), нећак и духовно чадо арх. Софрониј пише: „Многи људи, читајући књиге оца Софронија, погрешно доживљавају његове речи као узвишене, сентименталне. <...> када о себи пише: „Ја сам јадна наказа“. Ово није само леп књижевни израз, већ онтолошко стање старца, његовог стајања пред Богом“ (из чланка Олге Гордонове, часопис Покров, бр. 8, 2011).

Зар Свети оци нису стајали пред Богом? Ипак, сматрајући себе најнедостојнијим грешницима, горим од свих, они себе никада нису називали „наказама“, памтећи да је сваки човек икона Божја; нико од њих није призивао спуштању у понор очаја, како би се потом винуо у „пакао љубави“. И било који православни човек која има искуство читања Светих Отаца не може а да не осети ову разлику!

Каква је разлика између истинских стараца и Софронија, наметнутог као старца? О томе пише Георгије Великанов у свом чланку „О слободи у Христу и старцу Софронију“ [64], хвалећи Софронија. Он Софронија назива „непрозорљивим’’ старцем и покушава да убеди православног читаоца да у ствари не постоји јасна граница између њеног присуства и одсуства: „ученици архимандрита Софронија, за разлику од, вероватно, већине духовне деце и поштовалаца других познатих стараца, не рекламирају чуда која је он чинио и не говоре с одушевљењем о његовој прозорљивости (наравно да не говоре, јер ту и нема о чему да се прича - Иг. А. П.); „Један од његових најближих ученика на моје питање о дару прозорљивости одговорио је да га о. Софроније није имао ... ". Аутор чланка доноси изненађујући закључак: „Арх. Софроније није „народни“ старац утешитељ, као што су то били наши познати и вољени оци Јован (Крестјанкин), Николај (Гурјанов), Павел (Груздев)“.

Није народни? А чији је онда? Старац за „одабране“, „просвећене“? Ово је омиљени приступ „софронијеваца“ - када њихови аргументи у његову одбрану буду исцрпљени и њихова неистинитост очигледна, они се позивају на незнање својих саговорника, на њихову неспособност да проникну у „суптилно дело“ арх. Софронија, јер је оно доступно само изабранима [65]. Сам Христос је то осудио у Јеванђељу: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт. 11:25).

Софронијеве новотарије у Литургији

Позната су упозорења православних стараца да ће у последња времена мењати Литургију, Символ вере, покушаће да уведу нови календар, руски језик (као богослужбени), истовремено мењајући смисао богослужења и тсл. А један од начина за то је и Софронијев поступак да стави менору на престо и напише сопствене Литургијске молитве.

Оно што Црква сада користи су Литургијске молитве, које су првобитно саставили свети апостоли Христови, а затим васељенски светитељи Јован Златоусти, Василије Велики. Од тада се нико од великих прослављених светитеља две хиљаде година није усуђивао да мења или допуњава текстове литургијских молитава. И одједном се на то се дрзнуо сумњиви „старац“, модерниста јудејског усмерења арх. Софроније (Сахаров).

Већ у раним Софронијевим књигама (Писма у Русију, на пример) он наводи текстове молитава које је саставио и препоручује их својој духовној деци да их читају. Он убацује свештеничке молитве пре Херувимске песме, чак и у оквиру Евхаристијског канона пред освећењем Светих Дарова (када се пева „Тебе појем, Тебе благословим)“, заамвоне молитве. Међутим, опасност није у томе што је Софроније читао ове молитве - већ у томе што су његови следбеници, промовишући Софронија у ранг великог светитеља, објављивали ове молитве за општу употребу, почели да их уводе у Литургије св. Јована Златоустог. На пример, поуздано се зна да молитве које је саставио Софроније већ дуже време на Литургији чита владика Панкратије (Жердев), намесник Валамског Преображенско-Спаског манастира. У 2016. години издавачка кућа Тројице-Сергијеве лавре објавила је књигу „Молитвено приношење“, која садржи молитве које је сачинио Софроније за различите намене у црквеном животу (књигу је препоручио Издавачки савет Руске православне цркве!). Она садржи, не само Литургијске молитве, већ и „молитве за сваки дан“ (чак и јутарње и вечерње молитве); „духовничке молитве“; молитве за освећење храма и разне друге прилике (освећење аутомобила, куће, молитве неким светитељима). Такође, они праве и нови Требник.

Молитве арх. Софронија су, у ствари, измењене општеприхваћене молитве (неки њихови делови су узети из молитава Великог повечерја, молитава на Дан Свете Тројице, а при томе су прерађене и измењене).

У предговору књиге „Молитвени прилог старца Софронија“ дат је „изразити пример“ његове „молитвене слободе“: пред крај његовог живота старац је овако изговарао Трисвето: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни и ВЕРНИ, помилуј нас““ [66]. Подсећамо читаоца да је ова молитва откривена људима кроз посебно Божје откривење - током страшног земљотреса у Цариграду, дечак вазнесен невидљивом силом на небо чуо је анђеле како певају: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни“. Вративши се на земљу, говорио је људима о свом виђењу, а по умилном трократном понављању ове молитве свега народа, окончаном са „Помилуј нас“, земљотрес је престао. Али ево шта је невероватно: молитва коју Анђели на небесима певају Створитељу, молитва којом је заустављен страшни земљотрес, анђеоска песма која се већ вековима користи у непромењеном облику на сваком богослужењу, од једном се показала недовољном за молитвене потребе арх. Софронија!

Поставите себи питање: зашто су потребне ове „нове“ (тачније прерађене) молитве? Који је смисао њиховог појављивања? Да би потврдиле ауторитет „великог старца“? Унети у њих – као и у модернистичке „иконе“ - некакав „особени“ стил? На крају, да свету традицију Православне Цркве замене погледом на свет јудејског модернисте.

У књизи „Писма блиским људима“ Софроније пише о замору савременог човека од општеприхваћених молитава. Као да молитве које је сачинио Софроније неће досадити човеку још брже од оних које су саставили свети! Само, те су молитве саставили богоносни оци - Св. Макарије Велики, Св. Јован Златоусти, св. Василије Велики и други. Читајући ове молитве, које је Света Црква благословила, са великим пажњом, ни свештеници, ни монаси, ни лаици се никада нису уморили, већ су своје душе хранили речима вечне истине, испуњавајући се Духом Светим којим су били надахнути ови светитељи. А чиме се храни душа када човек чита молитве које су саставили модернисти, јеврејског усмерења, подстичући је да се држи на ивици очаја, а ум свој у аду?

Очигледно је да је сврха штампања ових Софронијевих молитава развијање нове црквене литургијске праксе, искривљење православног Предања: замена служби дневног круга Исусовом молитвом, сачињавање нових молитава - и у будућности нове Литургије. За сада се ово чини невероватним, али ако Софронијеве присталице успеју да га канонизују, тада ће његово учење бити уздигнуто на ниво Цркве као учење великог богослова, кога могу да разумеју само узвишени умови. Тада ништа неће спречити следбенике архим. Софронија да, следећи његов пример, отворено на престоле православних цркава ставе симбол јудео-хришћанства - менору са крстом.

И нека православни хришћани не мисле да их се ово не тиче и да Господ ово неће дозволити. То се већ дешава пред нашим очима, Господ то дозвољава због равнодушности у нашим срцима, млакости или кукавичког прећуткивања очигледног.

Уместо закључка

Током две хиљаде година многи инославни људи из других лажних религија - паганства, ислама, будизма, католичанства итд. - постају православни хришћани, свештеници, монаси и достижу светост. Али нису познати случајеви када је неко од оних који се обратио Христу, из љубави према својим прецима, ставио на место где стоје иконе или на престо, на пример, муслимански полумесец или хиндуистичког бога, статуу Буде или омиљеног идола. Или је почињао да служи молебан – и заједно са светим Николом помињао и пророка Мухамеда.

Напротив, из Житија светих познато је да су сви они ломили идоле - у својим домовима и у незнабожачким храмовима, признајући: „Ја сам хришћанин“ и ишли на страшне муке и саму смрт за Христа.

Једини који комбинују Христа и Велиара, светлост са тамом, да би уништили православље, уништавајући га изнутра, су Јудеји и њихови саучесници: обновљенци, екуменисти, модернисти. Иако се то ради под тако благочестивим изговором да је обичном православцу немогуће да поверује да је тако нешто могуће. Али размислите: како раде извиђачи, шпијуни? Да ли они признају да су непријатељи? Напротив, они чине све што је могуће да би их прихватили за своје. Лице скривају под маском православних учитеља. Господ је упозорио: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7: 15-16). Њихов крајњи циљ је превођење православаца, следбеника Христових, у јудаизам, антихристову религију.

У Русији је још у 15. веку Јеврејин Схарија превео новгородске свештенике у јудаизам, а када су они чак пожелели да се обрежу како би у свему следили јудејску веру, забранио им је и рекао: „Држите своје јеврејство у тајности, а јавно се показујте као хришћани“ (преподобни Јосиф Волоцки: „Просветитељ“, издање Свето-Успенског Јосифа Волоцког Ставропигијалног манастира, 2008).

Следбеници Софронијевог учења налазе се у многим великим манастирима у Русији (у Сергијевој Свето-Тројицкој лаври, Сретењском манастиру (у Москви); Валамском манастиру, Оптини пустињи и другде), као и у другим Помесним црквама (грчкој, српској, бугарској, румунској). Сви они делују организовано, промовишући богохулну канонизацију арх. Софронија и припремајући пут за уједињење православља са јудаизмом, чији је крајњи циљ долазак мошиаха. Дакле, они желе да униште Православље изнутра - да би Христа заменили велијаром. Помолимо се и уложимо додатне напоре, да нам се то не би догодило!

Завршимо овај рад цитирањем васељенског светила, светитеља Јована Златоустог: „Наша дужност није да убедимо противника, већ да изнесемо истину коју знамо, ономе који жели да је слуша. Ако не жели, не би требало да га присиљавамо. Његова је лична обавеза је да се сам убеди, зато што нико никога не може убедити док се сам он не увери. Другим речима, наша је дужност да изложимо, а онај који, како је рекао Христос, има уши да чује нека чује“.

СВЕТА РУСИЈО, ЧУВАЈ ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУ, У ЊОЈ ЈЕ ТВОЈЕ СПАСЕЊЕ!

_______________________________________

НАПОМЕНЕ:

[1] Види, на пример, књигу схијером. Антонија (Светогорца) „Биографије Атонских подвижника побожности XIX века“ или „Нови Атонски старечник“: У 3 тома. М.: Ортограф, 2018.

[2] Посебно на себе скреће пажњу чињеница да све (или скоро све) што знамо о прп. Силуану, саопштава његово „ученик“ Софроније (Сахаров), а ми немамо ниједан други извор информација о њему на основу кога бисмо могли да потврдимо или оповргнемо оно што је написао архимандрит Софроније о старцу Силуану.

[3] Никон (Воробьев), иг. Комментарии к книге иером. Софрония «Старец Силуан» // Никон (Воробьев), иг. Как жить сегодня: Письма о духовной жизни. М., 2011. стр. 419–428.

[3] Никон (Воробјов), Иг.: Коментар књиге јером. Софронија "Старац Силуан" // Никон (Воробјов), Иг. Како живети данас: Писма о духовном животу. М., 2011.стр. 419–428.

[4] Видети, на пример: Познати старци ХХ века биће прибројани лику светитеља //Црквени билтен. 8. маја 2014. (http://e-vestnik.ru/)

[5] Овај чланак су прегледали водећи наставници основа богословља и догматике Московске Духовне Академије и објавили га у часопису „Духовни свет“, који МДА издаје од 1994. године. Либерално окружење је негативно реаговало на ово дело. Један од чиновника Одељења за спољне односе МП (Отдел внешних церковных связей Московского Патриархата) пренео је своје утиске о томе како су овај материјал дочекали поштоваоци оца Софронија у Енглеској, где је живео: „Да, они, Британци, само су се ухватили за главу и питали: ко је он, овај аутор, одакле је и како се усуђује ?! "(Михаил Ходанов, архимандрит, Софроније (Сахаров), књига архим.андрита Софронија (Сахарова) „Видети Бога као што јесте“ у светлу светоотачке традиције (http://www.pkrest.ru/n-23/23-12.html)).

[6] „...постоји уметност трезвене мистике, искуства великих духовних писаца нашег доба: Ауробинде, Кришнамуртија, Сузукија, Томаса Мертона, Силуана Атонског, Антонија Сурошког (овде вероисповедање не игра битну улогу; одлучујућа је личност). (Померанц Г.С.: Састанци са Бубером, стр.13).

[7] Архим.. Софроније (Сахаров): Видети Бога као што јесте. Гл. 7: Благослов да се зна пут (https://azbyka.ru/otechnik/Sofronij_Saharov/videt-boga-kak-on-est/7)

[8] Бубер М. Два образа веры. Раздел 16. С. 34 (https:// www.litmir.me/ br/?b=125012&p=34).

[9] Подаци из електронске енциклопедије „Википедиа“ ((https://ru.wikipedia.org/wiki/Иларион_(Алфеев)).

[10] Касинија (Везенкова), М. О сатанизму преврнуте пирамиде (http://kasiniavezenkova.blogspot.com/l). (М. Касинија је убијена 1981.г под мистериозним околностима, годину дана након достављања писма Св. Патр. Московскоме и све Русије Пимену (Извекову) о Софронијевој књизи (http:// kasiniavezenkova.blogspot.com/2011/10/).

[11] Свешт. Половцев М. Михаил: Иларион (Алфејев) проповеда јерес, коју су осудили свети сабори.

[12] Ова књига је објављена у Енглеској (издање манастира који је основао арх. Софроније у Есексу) 2014. године, а 2016. године је преведена на руски језик.

[13] Видети изузетне чланке А. Јахнина „Анти-уметност. Белешке очевидца“ (на сајту „Православие.ру“, који откривају сатанску суштину модерне „уметности “.

[14] Јахнин А.: „Анти-уметност. Белешке очевидаца“ 2. део: Кандински.

[15] Једно од најбогохулнијих дела модерног сликарства је слика Казимира Малевича „Црни квадрат“, које пародира православну икону и самог Христа. Малевич слика црни камен с испуцаном површином. У Светом писму камен означава Христа: „Камен који одбацише зидари, овај поста глава од угла; Од Господа би то,и дивно је у очима нашим. (Псалам 117: 23-24). „Црни квадрат“ је изложен 1915. године, ова „слика“ („манифест“) је намерно постављена у источном углу изложбене сале, где се обично у кући постављала икона.

[16] Као што сведочи и сама м. Гаврила, „старија генерација уметника супротставила се новој уметности из Француске. Репин се плашио да би под утицајем ове уметности руски уметници могли да изгубе најважнији квалитет уметника - срце. В. Серов <...> био је згрожен утицајем слика (модерниста. - Иг. А.П.) <...> на своје ученике. <...> Подучавао је многе авангардне уметнике и у свима је видео спремност на промене и чудну рањивост. <...> Серову је било тешко да води разуман разговор са студентом који је инсистирао на истинитости сопствене сумњиве визије стварности. <...> На крају је Серов у очају изјавио: „... они желе да иду у корак са Паризом и не желе да уче...“ Серов је 1909.г дао отказ у школи. (М. Гаврила, стр. 29).

[17] У поглављу 13 „Смрт старца“ у књизи „Старац Силуан“ издање из 1994. године (стр. 230-231).

[18] Касинија (Везенкова), М. О сатанизму преврнуте пирамиде“ (2. писмо архиепископу Владимиру)                                                                                           (http:// kasiniavezenkova.blogspot.com/ 2011/10/blog-post_14.html).

[19] Нисмо успели да сазнамо разлоге и околности његовог одласка у емиграцију.

[20] Митрополит Јеротеј (Влахос) о томе директно пише: „... Старац Софроније је доживео искуство слично апостолском“ (митрополит Јеротеј: Познајем човека у Христу ...).

[21] Арх.. Софроније (Сахаров): Видети Бога као што јесте. стр 185. [22] Видети чланак „Париски богословски институт“ на веб сајту „Два града“ (https://dvagrada.ruПарижский_богословский_институт).

[22] Погледајте чланак Париски богословски институт“ на веб сајту „Два града“ (https://dvagrada.ru/wiki/Парижский_богословский_институт).

[23] https://dvagrada.ru/wiki/Парижский_богословский_институт

[24] Сајт „Антимодернизм.ру“ (https://antimodern.ru/s_bulgakov/).

[25] Извештај о друштву YMCA (Young Men's Christian Association (https://antimodern.ru/ymca-1926/))

[26] https://antimodern.ru/sophiology/

[27] О новом учењу протојереја Сергија Булгакова о Софији (https:// antimodern.ru/sophiology/).

[28] прот Булгаков С.: Јагње Божје. стр. 138.

[29] Булгаков С.Н. Ипостас и ипостасност // Збирка посвећена П.Б. Струве. Праг, 1925, стр. 359–362.

[30] Јером. Николај Сахаров: Прво поглавље из дисертације о богословљу арх.. Софронија „Основне прекретнице у теолошком формирању архим.андрита Софронија (Сахарова)“.

[31] Невероватна визија авве Киријакоса из лавре Каламонске и о две књиге опаког Несторија // Јован Мосх: Духовни луг („Синајски старечник“ или „Лимонар“).

[32] М. Гаврила „скромно“ ћути о масонском карактеру ове омладинске организације (види стр. 32).

[33] Ентони (Ламбрехтс): Архиепископ Василије (Кривошеин) и његов однос према Католичкој цркви (https://antimodern.ru/vas/).

[34] Види о протеривању, на пример: http://vmeremina.ru/svjatoj-sredi- svjatyh-prepodobnyj-siluan-afonskij-v-krugu-afonskih-podvizhnikov-pastyrskoe-sluzhenie-afonskih-otcov-v-20-e-gody-nashego-stoletija/

[35] Погледајте чланак „Василије Кривошеин“ на веб страници „Антимодернизм.ру“ ((https://antimodern.ru/krivosheine/) и „Две града“ (https://dvagrada.ru/ wiki/Василий_(Кривошеин)).

[36] Овде и даље, биографски подаци о арх. Софронију наведе се из књиге М. Гавриле: „У потрази за савршенством ...“, поглавље 3 „Промена срца и живота“ (стр. 96-113).

[37] У књизи архим.. Софроније „Писма блиским људима“ налази се снимак два листа руком написаног текста, који наводно припада старцу Силуану. Постављају се питања: 1) зашто оригинали свих записа старца Силуана још нису објављени? и 2) који докази постоје да ти записи заиста постоје (осим 4 фотографисане странице) и да несумњиво припадају старцу Силуану?

[38] Старац Силуан. 1994. Поглавље 13. Смрт старца. стр. 230-231.

[39] Циљ „хришћанске јоге“ је употреба техника јоге у потпуно различите духовне сврхе, при „хришћанској“ медитацији.

[40] Овде намерно не наводимо везе како не бисмо наудили радозналим читаоцима.

[41] Архимандрит Софроније: монах за свет (чланак из француског часописа „Контакти“, бр. 163, 1993. Приредио Оливиер Клема - православни екумениста) стр. 72-86 // Духовни разговори. М.: Сатис, 1997. стр.82).

[42] Врховно управно тело Свете Горе (Кинот).

[43] Писмо Василија (Кривошеина) Хитлеру (https://dvagrada.ru/wiki/Василий_(Кривошеин)); објављено је на веб страници „Два Града“; на Интернету ћете пронаћи и снимке филма који показују како Софроније води есесовце у обилазак манастира (донедавно су биле доступна два сајта са овим садржајем: http://www.youtube.com/ watch?v=Axa4moQsqao и http://www.youtube.com/ watch?v =zpL5hjJJlWs&NR=1; али прва страница је угашена); прича о овоме дата је у књизи игумана Н. „Сакривени Атос“ (поглавље „Зашто је отац Софроније напустио Атос“, http:// igumen-n.logoslovo. ru/book2.php?page=11-3) и чланку Г. Великанова „О слободи у Христу и старцу Софронију“ (http:// www.pravoslavie.ru/114913.html).

44] Можда је разлог био изговарање Господње молитве на медитативни начин.

[45] Ова чињеница дата је у чланку „Софроније Сахаров“ у Википедији (https://ru.wikipedia.org/wiki/ Софроний_(Сахаров)#Биография, у чланку „Цариградска патријаршија разматра питање канонизације архим.андрита Софронија Сахарова“ (http://rublev.com/novosti/ konstantinopol- rassmatrivaet-vopros-kanonizatsii-arkhimandrita-sofroniiasakharova)

[46] „Неки Курд господин Бедер-Хар, Курд, ставио је оцу Софронију своју шталу на располагање <...> смештену у воћњаку на другој страни града, до које је отац Софроније ишао на скутеру“ (М. Гаврила, стр. 106– 107).

[47] о. Софроније: „Наравно, разумете, имати своју цркву је изузетно ретка привилегија. Наша црква је мала. У њу не може да уђе свако ко то жели. Њом се користимо ми, група људи која живимо у Саинт-Женевјев-де-Буа; већина нас су монаси и монахиње. Има нас 20 људи“( „Писма у Русију“, стр. 73–74; М. Гаврила, стр. 107).

[48] Из књиге М. Гавриле (Брилиот): „Биће. Стваралаштво и живот архим.. Софронија".

[49] М. Гаврила (Брилиот) „У потрази за савршенством у свету уметности. Стваралачки пут оца Софронија“ и „Биће. Стваралаштво и живот архим. Софронија".

[50] Таква је била воља Божија да је име Владике Теофана дуго било готово непознато православним људима у Русији. Његова архива, која се сматрала изгубљеном, срећом је нађена нетакнутом и помогла братству Свето- Германовске пустиње у северној Калифорнији, где се подвизавао о. Герман (Подмошенски), да приреде књигу „Духовник царске породице“, у којој је лик светитеља откривен у свом истинитом облику - као ревнитељ православља, бескомпромисни заштитник вере Светих Отаца, истински Отац Цркве Христове.

[51] Видети, на пример: Архиепископ Теофан Полтавски: Нови Затворник. М.: Даниловски благовесник, 2010.

[52] Веровао је у васкрсење Русије ако ... (https://rusidea.org/ 25021904).

[53] Видети више о духу софронијевих списа у одељку „Кабалистичко „богословље’’ „старца“ Софронија“ (стр. 80–86).

[54] О томе погледајте више: Прелест „старца“ Софронија Сахарова (https://vk.com/topic-)._24880905).

[55] Софроније (Сахаров) (https://ru.wikipedia.org/wiki/ Софроний_ (Сахаров)).

[56] О односу правих Атонских старац према новом календару, види, на пример, дело Атосског јеросхимонаха Теодосија Каруљског, савременика арх.. Софронија (http:// www.pravoslavie.ru/89195.html).

[57] Видети, на пример: Е. Сучков. Папа је током посете синагоги Јевреје назвао „старијом браћом и сестрама у вери“ (https://www.kp.ru/ daily/26481.7/3351213/).

[58] Игуман Н. Сакривени Атос (https://azbyka.ru/fiction/ sokrovennyj-afon/#n25).

[59] Апостолско правило 71. Ако хришћанин донесе уље у незнабожачки храм или у јеврејску синагогу, на њихове празнике, или запали свећу: нека буде изопштен из црквеног заједништва “(Правила православне цркве са тумачењем Никодима, епископа далматинско-истарског: У 2 тома Санкт Петербург: Издавачка кућа Санкт Петербуршке духовне академије, 1911. Поново издана 1994. (репринт, Међународни издавачки центар православне литературе). том 1. стр. 152.

[60] Овде и у даљем тексту информације о менори представљене су на основу чланака о менори у енциклопедијским изворима: „Електронска јеврејска енциклопедија“ (https://eleven.co.il); „Јеврејска енциклопедија“ издавачке куће Брокхаус-Ефрон у 16 томова (том 10.), електронска руска енциклопедија „Традиција“ (https://traditio.wiki/Менора#).

[61] Видети, на пример: Св. Јован (Златоуст). „Осам беседа против Јевреја“.

[62] Лифинцева Т.П. Мартин Бубер (http://ecsocman.hse.ru/data/f)

[63] Из предговора Г.С. Померанца "Сусрети са Бубером" књизи Мартина Бубера "Два образа вере" ((http://yakov.works/lib_sec/16p/ pom /eranz_01.htm).

[64] http://www.pravoslavie.ru/114913.html

[65] Чак и у предговору књиге „Старац Силуан“, коју је написао јером Софроније, назначено је д је ова књига намењена „уском кругу људи“ (старац Силуан, 1994, стр. 9)

[66] Арх.. Софроније (Сахаров) Молитвено приношење старца Софронија (https://azbyka.ru).

Извор: https://www.blagogon.ru/biblio/974/

Преузето са: "Православна породица"