Др мед. Татјана Ђорђевић

     Знамо да су гени одговорни зa преношење наследних особина од родитеља на децу, али су одговорни и за функционисање сопствених ћелија. Гени су изграђени од ДНК, чије су молекуле двоструко увијене у облику хеликса, који се састоји од два комплементна ланца нуклеотида.

Њихова је улога у томе што у ћелији контролишу стварање других материја, помоћу тзв. генске шифре или кода. Она настаје када се два ланца молекуле ДНК раздвоје и тада се откривају азотне базе. Триплети тих база чине генску шифру, и она одређује положај једне аминокиселине у процесу синтезе беланчевина. Сваки од ланаца ДНК има властити генски код. Генотип-представља генетску конституцију индивидуе, и налазе се у језгру ћелије у виду специфичних структура хромозома. Они су задужени за преношење наследних особина и развића фенотипа индивидуе. Телесне ћелије имају 23 пара хромозома, а од тога су 22 пара соматски, а један пар су полни хромозоми (XX код жена и ХУ код мушкараца.Концентрација функционалних биохемијскихматерија у ћ е л и ј и, регулише се активним контролним механизмима, посебно, механизмом негативне повратне спреге, која регулише и активност и функцију гена, али и ензимску активност. Генски контролни механизми су одговорни и за интрацелуларну концентрацију аминокиселина и њихових деривата, интермедијарних супстрата метаболизма угљикохидрата, масти и беланчевина, док се процесом ензимске инхибиције регулишу концентрације азотних база, неких аминокиселина, витамина итд. Улога гена је и у томе што одређују карактеристике раста и размножавања ћелија и контролишу сваки стадијум у развоју људског бића: од зачећа до формирања читавог организма. Многи механизми дејства гена су и данас непознати, као што се са сигурношћу не зна и зашто долази до мутације гена? Претпоставке су многе, а одговор је, наравно, код Творца. Медицина каже да мутација настаје у процесу репликације ДНК и тада могу настати погрешне шифре тј. мења се генетичка информација, која доводи до поремећаја у функцији ћелија, а затим и целог организма. Могуће је деци пренети ту "погрешну информацију", али због постојања одвојених комплета хромозома, остаје у функцији онај други. Мутације, сматра се, настају спонтано, или дејством различитих физичких, хемијских и биолошких чинилаца. Међутим, духовно-медицинска истраживања сведоче да ови подаци нису комплетни и поуздани, јер понашање родитеља, у значајној мери, одређује особине код деце, а самим тим, може зроковати мутације сопствених гена и то пренети деци...

У  медицини  се,  често, узимају генетски фактори за један од узрока настанка болести, односно као предиспозиција за настанак обољења (алергијских, кардиоваскуларних, респираторних, онколошких, итд.). За неке болести се зна да су генетски условљене (нпр. хемофилија - наслеђује се од мајке на сина, али не оболевају особе женског пола, метаболичке болести - наслеђују се разни ензимски дефицити, код дијабетеса меллитуса типа 1Б - сматра се да постоји генетска условљеност настанка болести, породична                       хиперхолестеролемија, хиперлипидемија, хормонски поремећаји и тд.). Најчешће, физички и ментални поремећаји човека настају као последица промена у кариотипу, када могу настати промене у броју хромозома (нумеричке аберације), и у структури хромозома (структурне). Ове промене могу бити и на полним хромозомима. Сматра се да су хромозомске аномалије, најчешћи узроци спонтаних побачаја. Изузеци у преношењу наследних особина, као и наследних болести, ипак, постоје и у тим случајевима не долази до испољавања активности гена. Зашто? Ни сама медицина са сигурношћу не може дати одговор на ово питање, тиме што човека не третира као комплетну личност и непоновљиву Божју креацију, него су углавном полазне основе чисто материјалистичке, безбожничке. Чуда се дешавају - то сваки лекар зна, али, обзиром да су лекари сујетни и славољубиви, не желе да признају да су људи креације нашег Творца, а механизми настанка сваког људског бића, знани само Њему. Хвала Господу што нас спасава од нас самих... 

Како се и зашто, преносе болести на потомство? Одговоре ћемо потражити у области духовне медицине... 

Данас, се са поузданошћу, зна да је ДНК- холограм, у коме су утиснути сви подаци о нама, све наше склоности, читав наш живот, и ужурбано се ради на његовом детаљном ишчитавању, нажалост, опет ради злоупотребе и манипулације генетским материјалом. Ове манипулације могу имати несагледиве последице, као и клонирање, манипулације са матичним ћелијама, а све, тобоже, у хумане сврхе. То, наравно, није тако, а овим савременим научницима,  по  суровости  и  безосећајности, позавидео би и сам Менгеле.

За нас, православне хришћане, Свето писмо и учења Светих Отаца, су једина истина, али и многи лекари-хришћани, са Запада у својим радовима потврђују истинитост Светог Писма и предања светих људи. Они, такође, упозоравају на опасности  манипулације генетским материјалом. Један од њих, познати аустријски лекар и природњак, рођен у породице где су три генерације били лекари Gotfrid Hertzke говори о томе да су, данас, на делу силе што чине човечанство болесним. Међутим, они се тиме не задовољавају, него иду даље, и покушавају манипулисати и наследним добром. Човек, онакав какав је, није им довољно добар, и на разне начине, овим манипулацијама уништавају људско наслеђе. Такође, осуђују се и остале радње у вези са клонирањем, и сл. Он каже: "Y-хромозом је онај део Божанског механизма наслеђа, који одређује пол човека. "Исти ти безумни научници желе постићи у трен ока "рецепте" за стварање нових људи: "Неколико хемијских другачије окренутих врпци аминокиселина у хромозомима, и готова је нова раса! Тај период у развоју медицине, већ је почео. А, ви се морате одлучити, јер између Божјег света, и света уништитеља не постоји никакав мост, већ само или-или. Та раздвојеност сеже, попут мача, све до подручја медицине. То је прва одлука, коју мора донети човек као болесно биће. Онај ко је сачувао макар само остатак страхопоштовања пред непогрешивим Богом, Створитељем, тога једноставно мора ужасавати манипулација са људским наследним добром. Изругивање је Божјег имена и типично ђавоље искушавање, ако се жели нешто учинити боље, него што то може и сме бити по Божјој вољи... Одговорност родитеља за своју децу свакако је велика. Не постају, без разлога, синови судије својим очевима. Чистоћа пре брака, и у њему игра исто тако велику улогу, или још већу, као наслеђено здравље, чак и мера узајамне љубави у моменту зачећа“, коментарисао је овај стари хришћански лекар. Сличне ставове можемо видети и код православних лекара, који су истраживали ове појаве.

У прилог овој тези иду најновија истраживања у области генетике и неуроеднокриноимунологије, где се путем гена покушавају лечити неке до сада неизлечиве болести. Терапија генима је постала предмет посебног интересовања, откада је извршен први пренос гена у организам човека. До данас је спроведено више клиничких студија повезаних с испитивањем терапијске ефикасности уношења одређених гена у хумани геном, пре свега, у неким  урођеним и стеченим имунодефицијенцијама (Мулигган, 1993, Морган и Андерсон 1993), малигним болестима и вирусним инфекцијама. Код малигних болести постоје покушаји да се оне лече уз помоћ генски модификованих вакцина. То подразумева примену генски модификованих ћелија тумора, чија је антигеност повећана, да би се изазвао снажнији имуни одговор. Овим поступком мења се имунолошка микрооколина ћелија тумора, тако да се олакшава презентација специфичних туморских антигена имунолошком систему, или појачава активација тумор-специфичних лимфоцита. Примена ових вакцина веома је ризична због    многих токсичних и нежељених ефеката, те је још у фази испитивања, надам се не на нашем народу, као што се до сада у много чему чинило.   Упоредо   са      новим   сазнањима   о имунопатогенези аутоимунских болести, сазревала је идеја о примени терапије генима у неким од њих (Еванс и Робинс, 1994). Терапија генима   има   за   циљ   да се путем унетих специфичних гена постигне жељени имуносупресивни (спречавање адекватног имуног одговора) и  антиинфламациони (противзапаљенски) ефекат, као и да се обезбеди оптимална  доза  протинског  лека  на  месту патолошке имуно/инфламационе (запаљенске) реакције. Уношење жељених гена одвија се ин виво - директно,  или индиректно -  ех виво, генском алтерацијом изолованог ткива, и његовим поновним враћањем у организам. На тај начин се технички врши генска трансформација ткива. За ефикасан пренос гена потребни су вектори, а за њих се, најчешће, узимају вируси, и то ретровируси, који су веома мутагени (мењају наследни материјал човека). Осим могућности да се уношењем гена у циљане ћелије стимулише стварање молекула које спречавају, или мењају нежељени имунски одговор, могуће је утицати и на саме гене који су укључени у такав одговор.

Новија сазнања у области научних истраживања многих православних научника и духовника у потпуности су сагласна с духовним истинама о законима наслеђивања. Неким нашим злонамерним „хришћанима“ – како себе представљају, не свиђају се многе ствари и  истине, које долазе  из  православне  Русије, с обзиром на то да се ради о научним чињеницама, које несумњиво доказују истинитост Божјих закона и нашег Светоотачког предања. То је њихов покушај да збуне народ који ионако нема духовне писмености, пошто врло мали број верника чита Свето писмо и живи још увек у предрасудама из доба атеизма, па се може чути даима хришћана еволуциониста. То је тотални нонсенс, јер би било исто као кад би за неког рекао да је и сит и гладан, јер знамо да смо или гладни или сити. Тако да многи лекари себе сматрају хришћанима, а живе ван склада са оним што је дао Господ, и одбацују оно што нам је дао, а узимају  све  из  света,  због  своје  сујете  и славољубља,   по   цену   уништавања   људског живота и здравља.  Тако да се може рећи да живимо са Господом, али му не верујемо јер све Његово  одбацујемо. Хришћанство  има  много сегмената живота, па ако то занемарујемо онда упадамо у „духовну“ шизофренију. Све ову су покушаји да се, преко науке, сви ставимо у исти тор с другим нехришћанима, и тако изједначе и Господ Исуса Христос, и Буда, и Мухамед... 

Руски православни научници и духовници потпуно су сагласни да: "По духовно-генетској вези, деци се од родитеља преноси некаква духовна информација. Она може да буде благотворна и спасоносна, или, напротив, болестотворна и смртоносна... "Познати руски лекар и хирург, архиепископ, свети Лука Војно-Јасеницки тврдио је да: "Наслеђивањем се деци од родитеља преносе не само њихова физичка својства, већ и духовна... Велика је обавеза свих родитеља да увек имају на уму то да стално побеђују своје пороке и страсти, кају се пред Богом за своје грехове, чисте срце своје, да би чистоту срца пренели својој деци..." У његовим речима много је казано о генетско-духовном наслеђивању, које несумњиво има упориште и у савременим научним достигнућима у овој области. Проблем и настаје, јер непристрасни научници долазе до истих потврда, па многе секте под плаштом "великих научника" покушавају омаловажити и негирати оваква сазнања.

Родитељски греси трују њихову сопствену душу, али и крв, и тако зачећем преносе својој деци властите болести душе и тела. Оваква сазнања су увек интригирала савремену науку, и у том смислу се раде многа истраживања, али страшно је да сви постулати до којих се дође заврше као људско проклетство, а не као прогрес. Ако узмемо пример "банака репродуктивног материјала", можемо ли се упитати, као хришћани, каква је њихова намена? Хумана или злонамерна? Благослов или проклетство? Ове банке омогућују женама да изаберу оца "пожељних "особина за своје дете. На овај начин, нарушава се Божји поредак, који каже да Црква благосиља супружништво, брак за оне који желе да створе породицу. Данашњи свет је по свему "инстант" природе, па и по питању брака. Скраћује се време у свему. Сада мајке не морају да се удају да би имале децу. Једноставно, оду у ове банке и ствар је "решена". Овде се отварају многа етичка питања, али ко ће да мисли још и о томе? Довољно је имати једно дете, па чак и са партнером истог пола, јер "слободе" Новог Доба дозвољавају и то. Будућност оваквог света - видимо... Хришћани се због свог алармирања на овакве појаве, сматрају и досадним и заосталим. Али, није тако.Господ стално шаље потврде да су Његови Закони једини истинити и праведни, а не ови земаљски, којима се морају сви "клањати". 

Тема о наслеђивању увек је  привлачила и духовнике   и   научнике:   Наш   свети  Владика Николај Велимировић у својој беседи "О прецима и потомцима'' каже: "Потомци су само наставак, продужење једног и истог живота, као што су гране и лишће продужење истог дрвета. Оно што је почео на једном човеку, живот то довршава на синовима или унуцима. Једна заразна болест, на оцу се тек мало појави, на сину се развије, а на унуку покаже своје најпогубније дејство...  На питање, дакле: Зашто трпи син за грехе свога оца, ми можемо одговорити просто: Зато што живот оца и живот сина сачињавају један исти живот, који се само на оцу појављује као грех, а на сину као  трпљење  за  грех,   или  научним језиком речено:  На  оцу као  узрок,  а  на  сину  као последица, или црквеним језиком речено: На оцу као пад, а на сину као искупљење..."

У православној психотерапији истражују се узроци болести, као и узроци појаве болести код деце. Они кажу да деца сама по себи немају греха, чак, и не иду на исповест до зрелог доба, а с друге стране за грехе родитеља плаћа се до трећег колена. Деца страдају због тога, што су њихови родитељи озледили греховима своју душу и тело, и то озлеђено стање родитеља се одразило на формирање и развој деце. У суштини, ради се о томе да болест деце настаје као резултат непосредног емотивно-моралног утицаја родитељских грехова, који се остварује мимо воље родитеља, и почиње да се показује, код детета, још у периоду интраутериног развоја, тј. док је још у мајчиној утроби.

Јеромонах и доктор медицинских наука Анатолиј Берестов  у  предговору књиге К.В.Зорина "Родитељски греси и болести деце" каже: "Заиста, за абортусе, бракове између блиских рођака, сексуалну распуштеност,  алкохолизам, пушење, наркоманију и друге пороке родитеља морају,  често,  да плаћају њихова деца.  Није непознато да отац или мајка често испровоцирају код  својег детета  стрес,  психичке трауме, међуљудске и унутрашње конфликте. А, они даље доводе  до   озбиљних  телесних,  психичких   и духовних   обољења...    Рецимо,   жена   својим неадекватним понашањем, пре и после трудноће, психички   траумира   прво   плод,   а   онда   и новорођено дете. А тешке последице мајчиног греха могу се испољити након неколико година, па чак и након десетина година, а људи ће бити у недоумици   због   узрока   несреће   која   их  је снашла... Како спречити овакве ситуације?" пита се и доктор Берестов и кроз наведену студију налази и многе одговоре:

Све наведене чињенице налазе стално и своју потврду у Светом писму и    светоотачким предањима: У наведеној књизи К. В. Зорина каже се и: "Док благочестиве људе дуготрпљење Божје учи да озбиљно истражују и пажљиво испуњавају законе духовног живота, Господ разара оне који не пазе на његова дела (Псалам 27,5)", а потврде наведеног могу се наћи у 5. Мојсијевој књизи, о Божјем благослову и проклетству. Бог не прети, већ упозорава. Људи нису свесни у коју ситуацију доводе себе и своју децу, злоупотребљавајући слободу избора. Такође, деца могу имати патњу, због родитељских грехова.

Често се поставља и питање због чега нека деца одлазе превише рано са овог света. То су тајне које једнако интригирају и лекаре и духовнике. У овој студији приступ овом проблему је овакав: Напрасна смрт детета објашњава се жељом родитеља да потпуно поседују своју децу, да их узму као својину. Овакву децу рађају и васпитавају из чисто себичних интереса и егоистичних разлога... Невина деца рано одлазе са овог света, понекад, управо зато што родитељи нису достојни да их имају. Нисмо ли и ми сведоци ове појаве и у нашем окружењу. Данас, када се толико пажње посвећује спољашњем, односно, када су и знање и интелигенција потчињени материјалним интересима, родитељи по сваку цену се труде да за своју децу обезбеде "сигурну" будућност, по било коју цену. У ту сврху девојчице се васпитавају да буду кокете, перфектног изгледа, а исто тако празне унутрашњости, или што је још горе, да буду лукаве, перфидне, и све остало што је потребно да би се мушкарац придобио због материјалних интереса. Један од разлога за данашњу отуђеност међу младима је и овај, јер и једни и други, знају са чим се сусрећу, па немају храбрости да се упуштају у овакве игре и игрице. Наравно, и да материјални фактор игра улогу у све мањем броју склопљених бракова, али није ли прави разлог погрешно васпитање и одгајање себичних "покварених" личности? Ретки примери лепо васпитане деце, скоро да се и не могу снаћи у оваквој ситуацији, па су њихова искушења још већа... Упозорења која нам шаље Господ требамо схватити као оно што је добро за нас, али и за наше потомке.

Као и на крају сваког текста, увек дајем препоруку за превенцију и терапију, у овом случају, наследне болести. Знамо, да се путем гена, могу пренети неке болести, али, исто тако, знамо да то није и довољно да би се неке од њих појавиле. Сигурно је да мноштво фактора доводи до појаве болести, али је утицај духовног несумњив. У светлу ових чињеница, можемо само заблагодарити Господу што увек има, за нас, и утеху и спасење. У прилог томе говоре и многе медицинске студије, које су дошле до сазнања да многе болести, за које се сматрало да се преносе аутосомно доминантно, уопште, не морају да се испоље. Стално нам, у овој области, пристижу нова, и нова сазнања, која само потврђују да је Господ Творац, Небески Лекар и Спаситељ, и да тако и требамо гледати на ове ствари. Такође, и духовници су истог мишљења у погледу закона о духовном наслеђивању: Архимандрит Теофан (Авсењев) је још у 19. веку дошао до закључка: "Човекова душа потиче од родитеља, под утицајем двају фактора: стваралачкеу силе, коју је Творац подарио људској природи, и непосредног дејства Промисла Божијег..." Осим тела, наслеђују се и својства душе... Зорин наводи мишљење једног свештеника који је рекао да: „Дете добија од родитеља, само онај потенцијал Божанских енергија, који су сами родитељи имали у моменту зачећа...“

С обзиром на све наведен чињенице, а по препоруци духовника, превенција и терапија је следећа:

„Родитељи морају да се припреме и физички и духовно, пошто заједно учествују у стваралачком Божијем чину. Парафразирајући апостола Павла, рећи ћемо да у отац и мајка – Божији сарадници. Они дају почетак новој људској личности, која је „Божија њива“, „Божија грађевина“ (1.Кор. 3,9).

Извор: „Геополитика“, бр.26, 27.6.2008.