Објављујући, са сајта часописа „Људи говоре“, завештајне речи протојереја-ставрофора др Матеје Матејића ко су главни рушитељи СПЦ (завештане пре 10 година), подсећамо читаоце нашег сајта да је овај дивни српски свештеник био сарадник „Борбе за веру“ од првих дана. (овде:)

 2010. године, кад је покојни Предраг Драгић Кијук – такође сарадник „Борбе за веру“ - покренуо апел српских интелектуалаца за превазилажење трагичне ситуације у епархији рашко – призренској, послали смо драгом проти, по Кијуковој молби, апел на потпис, и питали га зашто нам се одавно није јавио. Овако нам је одговорио:

„Бог вам помогао, драги борци за веру и истину. Апел сам потписао. Што се не јављам, није разлог неко неслагање са вашим писањем. Немам никакве замерке. Не јављам се, јер сам најзад увидео да старост доноси и болест и слабост. Обавеза имам премного, а снаге мало. Свакога дана отварам сајт „Борбе за веру“, читам, радујем се да има бар некога ко види истну и не боји се да је брани. Прочитао сам и чланак Николе Љотића, који ме је много ожалостио, и ваш одговор који ме је мало утешио.(овде:  и  овде:).  У последње време примам и обавезе које не би требало. Једна особа која је написала веома занимљиву књигу мемоара и објавила је на српском, чула је да сам "умировљен" или, како људи кажу, пензионисан, па ме је замолила да књигу преведем на енглески. Пишем чланак у коме бих питао зашто нико од архијереја не сме да нешто уради противу јересијарха Игњатија, а на владику Артемија смеју. Питаћу, ако будем питао, и то да ли смо још увек једна Црква или их имамо онолико колико имамо епископа. Биће још питања. Само да нађем снаге и времена. Ипак, морам да напоменем и то да сам добио закукуљену опомену да се "смирим". Не бих желео да ме рашчине после скоро 60 година служења Богу, Цркви и народу. Знам да прате мој рад и чекају да нађу нешто што би им дало могућност да ме рашчине. Свако добро од Бога жели свима вама и срдачно вас поздравља, прота Матеја“

Упозоравао је прота Матеја, као нови праотац Ноје, да су екуменци и новотарци избушили лађу Београдске патријаршије, и да вода продире са свих страна, и да ћемо се подавити као мишеви, ако рупе не запушимо повратком истинама догматике и канона. Авај, нико га није чуо, и потонуће се наставља. Али, ми нашег проту, који је поименице знао све чланове нашег Уредништва, и за нас се стално Богу молио, - не заборављамо, и подсећамо читаоце на његове свете речи.

+ + +

Матеја Матејић

Извор: ”Људи говоре”, бр. 37/38.

Напомена Редакције

У 11-12. двоброју часописа Људи говоре, из 2010 године, у рубрици Са доајеном српске дијаспоре, на страницама 153-159, објавили смо разговор са др Матејом Матејићем. Поставили смо му десет питања. На сва питања одговорио је отворено, искрено, надасве умно, како и приличи духовнику и професору престижног универзитета у Америци, са ауторизацијом да његове одговоре објавимо у том броју, сем одговора на 10. питање.

У писму које нам је упутио 5. октобра 2010, уз одговоре на свих десет питања, дословно нам је написао следеће:
“Колумбус, 5. октобра 2010.

Драги и поштовани др Батуран,

Шаљем Вам одговоре на сва Ваша питања које сам данас на- писао. Молим Вас да одговор на 10. питање не буде објављен док сам жив. А после моје смрти Вама дајем одобрење и право да га објавите где хоћете.
С пуним поверењем, срдачно Вас поздрављам,

О. Матеја Матејић”

Пошто сам и сам у подмаклим годинама, и мој живот и даље излажење овог часописа, под свакодневним запрашивањем отровима, неизвесни су, Редакција часописа Људи говоре одлучила је да, после две и по године од упокојења др Матеје Матејића, а десет година откако смо објавили разговор са њим, објавимо и овај завештани одговор на десето питање. Доносимо у оригиналу и наше постављено питање и одговор др Матејића:

”Љ. Г: Све националне институције у Србији су нападнуте и једва егзистирају (СКЗ, Матица српска, Народни музеј, Удружење књижевника Србије..., Војска Србије, национални листови, часо- писи, издавачи, радио и телевизијске националне куће...). Са- да се разара и установа од највећег поверења српског народа

– Српска Православна Црква! Ко су извршиоци и с којим мотивима, разлозима и последицама то чине?

М. М: Аврам је молио Бога да поштеди грехом испуњене градове Содому и Гомору ако се у њима нађу макар три праведника. Када Господ није у Содоми и Гомори нашао ни три праведника, та два града су осуђена на опустошење. Аврам Га је молио да поштеди макар његовог синовца Лота и његову породицу. Господ му је рекао да ће поштедети Лота и његову породицу, али када напусте град да се нико не осврће, јер ако се неко осврне, претвориће се у стуб од соли. Лот је с породицом кренуо да напусти град. Његова супруга се сећала шта све оставља за собом и било јој је тешко па се осврнула и тог момента постала стуб од соли.

Ви, драги др Батуране, тражите од мене да се осврнем, не ради тога да видим богатства и лепоте које иза себе нисам оставио, већ да разгледам рушевине и да Вам кажем ко је за њих крив. Испунићу Вам жељу и чепркаћу по болним местима.

Империје које су до сада постојале, нису срушене споља, већ изнутра. Наша држава Србија се од памтивека руши и споља и изнутра. Нема потребе да Вам дајем примере јер сте добро упознати с историјом па знате за наше и династијске и народне сукобе.

Нећу се задржавати ни на времену Другог светског рата, ни на грађанском рату у троје и на свим страдањима и пустошењима тога доба.

За време рата, у који смо улетели без стварне потребе и за рачун других, ко нас све није клао и убијао: Немци, Бугари, Мађари, Усташе (да не кажем Хрвати, јер нису сви Хрвати чинили зла), а убијали су нас и савезници Енглези и Американци бомбардовањем. На захтев Тита и његове “ослободилачке војске” чак су нас и на празник васкрсења Христова бомбардовали.

И данас нас и растурају и сами се растурамо. У свету смо, захваљујући подлој (плаћеној и добровољној) пропаганди, постали предмет поруге и мржње. Мрзе нас непрјатељи, али нас ни пријатељи не воле. Раде нам о глави непријатељи, али им помажу и пријатељи и наши сународници, а нарочито неке наше даме које су у служби наших непријатеља. Они који нас воде, у држави, па и у цркви, нису слепи као вођа у приповеци Радоја Домановића, већ су заслепљени својом гордошћу и похлепом. А и неколико челних епископа Српске Православне Цркве нису бољи. Ради се о заиста интелигентним особама које су се погордиле и сматрају да су паметније од свих других. Углавном се ради о епископима који су се школовали у Грчкој, па зато за њих кажем да су се погрчили. Нису им извор вере и знања свети оци, већ Зизјулис (Зизиоулас). Њима није ништа што је српско довољно добро. Нашу иконографију замењују накарадним сликама (не могу да кажем иконама), опет Грка, од којих су неке порнографија (имам примерке сачуване у комpјутеру). Није им добра света литургија како се код Срба служила од Светога Саве па до појаве ових мудраца са Запада. Православна Црква је Саборна и у њој су се, до појаве ових премудрих, одлуке доносиле саборно. Сада иде по оном – свака вашка обашка.

Атаман ових обновљаша је епископ Атанасије Јефтић. Некада је он био истинско светило Цркве. Многи се питају како је дошло до те промене код њега да од светлоноше постане сејач помрчине. Ја имам једно објашњење. Када ми је, доста одавно, рекао да је његов Риста (Амфилохије) изабран за епископа, замолио сам га да му, у моје име, честита, и да му каже да митру носи НА глави а не У глави. Одговорио ми је бесно да му то неће рећи. Рекао сам му да и он, када постане епископ, треба митру да носи НА глави. А како можете видети на сликама, он не носи митру на глави, него неку капу. Значи да му је митра ушла у главу! Митру не носи на глави него неку капу и један од његових следбеника, Максим, а можда их има још.

Атанасије се понаша као римски папа. Само не верујем да се римски папа служи речником који Атанасије употребљава. Некада се говорило да су се таквим речником служили кочијаши. Не знам да ли је и римски папа тако осион и дрзак као наш Атанасије. Знам да је ових дана Атанасије опет дошао у бербу. На дан 31. октобра био је у Сан Маркосу у Западној епархији. Долази доста често, убере по неколико хиљада долара и враћа се у Тврдош. Недавно је служио и у Чикагу у Цркви Васкрсења Христовог. У беседи је рекао да треба укинути хорове. И то му смета, и ту он одлучује, а не Црква. И он, и неколико других епископа, сматрају да су они црква, сваки од њих посебно. Тако имамо ко зна колико цркава које се састоје само од по једног епископа. За народ нема места у таквој цркви, сем када је берба у питању! Рекао је у беседи и то да жене у Србији пате од болести рака зато што не доје децу. А заборавио је да су Американци, а можда и Енглези и сви који су нас у најновије време бомбардовали, бацили тоне уранијума на Србију од кога страдају, не само жене, него и мушкарци и деца.

Други разарач је епископ браничевски Игњатије. Он је јеретик који би, да у Цркви има реда и закона, био уклоњен, не само са Теолошког факултета, где трује будуће свештенослужитеље својим јересима, него и из Цркве. Имам три тома његових предавања, а и звучне записе, и могао бих да набројим његова јеретичка учења, али доста је да кажем да тврди да душа није бесмртна. Ако је он у праву, онда нема смисла ни потребе имати цркве, епископе и свештенике. Наш Синод није устао против тог јеретеика, већ противу владике Артемија који је немирна савест наших заблуделих епископа. Игњатије уклања иконостасе из раније подигнутих богомља у његовој епархији. Богомоље које се сада граде, немају иконостаса. Понаша се као слон у стакларској радњи, али му нико ништа и не покушава да уради, а камоли да му уради.

Иринеј бачки је врло присан са садашњим папом, а био је и са његовим претходником. Од папе је добио и прстен који се даје римкатоличким кардиналима. Има више фотографија са папом и римокатоличким бискупима и свештеницима него са својом браћом у Христу. Он толико отворено заступа пријатељство са папом и римкатолицима да то виде и слепи. Њему не смета што се Борис Тадић извињава у име Срба и лево и десно, а ниједан папа се још није извинио за стотине хиљада покланих Срба, Српкиња и Српчића за време Другог светског рата. Нико из братске римокатоличке цркве се није извинио за покоље и рушења у најновије доба. Не мислим да би ико од нас био противу истинског јединства, али не можемо и нећемо да прихватимо унијаћење. У Америци се прихватају многе неприхватљиве ствари због “political correctness” (политичке исправности); владика Иринеј би хтео да, по сваку цену, будемо са папом, макар се поклани Срби у гробу превртали.

Онај који је видео снимак са богослужења коме је началствовао епископ Јован шумадијски, зна у чему је његово одступање од Православне Светосавске Цркве. Света литургија је служена напољу. На богослужењу су одговарали прости мирјани, појци који су годинама вршили ту дужност. И управо на почетку канона евхаристије, најсветијем делу богослужња, владика хоће да се служи по Атанасијевом типику, а појци терају своје јер не знају другчије и немају штампане књиге са текстом Атанасијевог типика и текста свете литургије. Владика, сав бесан обраћа се појцима дречећи: “Марш напоље!”

Григорије, епископ захумско-херцеговачки, који је наследио Атанасија (који му је идеал), познатији је као фудбалер него као епископ. Фудбал игра са калуђерицом која је у мантији, а он је у фудбалском дресу. А познат је и као изврстан трговац. И у његовој епархији се иконостаси избацују из цркава и служи се по Атанасијевом, а не по Српском православном типику.

И нас у Америци, у Западној епархији, усрећили су што су нам за епископа послали Максима. И његов идеал је Атанасије па служи по његовом типику (незваничном, нештампаном и од црквених власти неодбреном). Народ причешћује не само са деловима агнеца на којима је НИ КА (како је правилно!), већ и са частицама извађеним за Богородицу, девет чинова светих, за живе и за преминуле. Омиљени иконограф који у његовој епархији одржва курсеве за иконогафију, је онај Грк који за његову иконографију користи и порнографију (прота Матеја говори о грчком свештенику Стаматису Склирису - нап. "Борба за веру").

Када је тек дошао у Америку и присуствовао Црквеном Сабору, који је одржаван у Детроиту, проговорио је и саветовао нас да се “оставимо национализма”! Другим речима, да заборавимо Светога Саву и све остале српске светитеље, да забравимо српске мученике и да “одемо под омофор” помесне цркве која се допада Атанасију и његовим следбеницима.

У ту групу одбацивача свега што је досад била вера наших отаца, спада и Иринеј, епископ Аустралијски и Ново-Зеландски.

А морам поменути и мени иначе веома драгог епископа жичког Хризостома (упокојио се 2012. године - нап. "Борба за веру").

Поменуо сам коловође разарања Православне Светосавске Цркве. Отпор дају монаси и многи мирјани. Народ брани Цркву, како је често био случај у цркеној историји! Епископи који се не слажу са радом и учењем поменутих епископа - шуте!

На питање зашто рушиоци руше, није лако одговорити. Постоји мудра изрека: Гордиња же начало всјакаго грјеха! (Гордост је почетак сваког греха.) То свакако објашњава проблем Атанасија, Григорја, и Иринеја. Ово је неоспорно један од узрока њихове тираније и рушења. Једнога дана сазнаће се и други разлози јер: заклела се земља рају да се тајне све сазнају.

Др Матеја Матејић, протојереј-ставрофор”

https://www.ljudigovore.com/2020/12/mateja-matejic/

Напомена "Борбе за веру": Опремање текста фотографијама наше