Зашто министар здравља и поједини чланови Кризног штаба тврде да је СЗО забранила обдукције код ковид-позитивних пацијената када на сајту СЗО постоји документ који то негира?

Када је у јулу месецу министар здравља Златибор Лончар на конференцији за медије izjavio да је Светска здравствена организација „рекла да не може да се ради обдукција“ код ковид-позитивних пацијената, решио сам да то проверим. На првом месту зато што сам био сигуран да СЗО као организација нема моћ да иједној држави забрани било шта. А на другом јер ми је била занимљива скоро панична реакција власти на објаву др Миљка Ристића да је у Србији урађено 17 обдукција, чији су резултати „frapantni“. Сама Лончарева јавно изнесена тврдња да је СЗО забранила обдукције била је у служби негирања тврдње др Ристића – која се ипак испоставила tačnom – за разлику од Лончареве.

Наиме, трагајући по интернету, установио сам да СЗО није забранила – као што није ни могла да забрани – обдукције, већ само објавила препоруке о томе како поступати са телима преминулих у условима пандемије ЦОВИД-19. Накнадно сам сазнао да је Istinomer такође истражио министрову тврдњу и дошао до истог сазнања, као и сајт Raskrinkavanje. Оба сајта су се позвала на preporuku SZO od 24. marta 2020. godine.

Иако су га, дакле, та два сајта јасно демантовала, министар Лончар се по овом питању више није изјашњавао – нити их је демантовао нити се исправио – а обдукције у Србији се и даље, колико ми је познато, не раде. То су ми недавно саопштила и два угледна српска адвоката, од којих ми је један открио да му је у неким судским поступцима у којима је учествовао, а где се тражио обдукциони запис, дат негативан одговор, уз образложење да је „СЗО забранила“ обдукције.

Озбиљан скандал

А онда сам недавно чуо директорку Института за онкологију др Даницу Грујичић како у емисији Ћирилица, емитованој 21. децембра 2020. године, изговара, што је касније пренео дневни лист Ало, sledeće:

„’Као лекар знам где могу да очекујем компликације код мојих пацијената и припремим се на то и предузмем све да избегнем компликације. Овде не могу да схватим како се дешава, а пуно је младих људи умрло, који су наводно пре тога били здрави. Шта је то што је определило да они умру или имају изузетно тешку клиничку слику? Моје дубоко убеђење је да је то стање њиховог имуног система. Када бисмо сада ретроградно изанализирали све те људе, ја сам убеђена да бисмо нашли неки облик аутоимуне болести, које су апсолутно, тек оне су у епидемијској фази’, рекла је онколог др Даница Грујичић и додала да је СЗО забранила обдукцију те је тешко са сигурношћу тврдити. ‘Морамо да имамо информацију зашто је неки млад човек преминуо да бисмо знали шта даље да радимо, немогуће је да млад човек умре од упале плућа’, истиче докторка.”

Још те вечери сам послао поруку Миломиру Марићу да та информација није тачна, да СЗО није забранила обдукције нити има моћ да то уради, и да то могу да докажем. Већ следећег јутра ме је г. Марић лично позвао да гостујем у јутарњем програму телевизије Хепи и то изнесем, што сам и učinio у емисији од 23. децембра 2020, док је режија у позадини показала документ СЗО који сам приложио као доказ.

Наслов тог документа на енглеском језику у преводу гласи: „Спречавање и контрола инфекција ради безбедног руковања мртвим телом у контексту ЦОВИД-19: привремено упутство“, и може се наћи на сајту СЗО, под следећим linkom. Дакле, ово је суштински исто упутство које су претходно објавили Истиномер и Раскринкавање, само ажурирано 4. септембра 2020. године.

Документ сам такође представио и у краћем razgovoru са г. Дејаном Златановићем за Србин.инфо, од 25. децембра 2020. Дакле, министар здравља је, после Истиномера и Раскринкавања, још два пута јавно обавештен да изговара неистину по овом питању, и до сада није реаговао.

Овај текст објављујем да бих оставио и писани траг о овом, благо је рећи, скандалу. Зашто скандалу? Зато што је или реч о томе да (1) ни министар здравља нити било ко из његовог министарства има представу о томе како СЗО функционише, која су јој овлашћења и која је све релевантна упутства издала у вези једне озбиљне, глобалне здравствене кризе, или да (2) министар здравља, Влада Србије и са њима добар део „струке“ свесно обмањују јавност Србије да је забрањено радити обдукције оних за које се сматра да су преминули од једне још увек недовољно познате, опасне болести.

Не зна се која је од ове две опције гора, поготово у светлу онога што се могло чути у prvoj epizodi Инсајдеровог серијала „Епидемија тајни“, емитованој 5. новембра 2020. Тања Јовановић, продеканка Медицинског факултета и члан Кризног штаба, је у емисији дословце изјавила: „Обдукције се не раде зато што је забрањено радити обдукције. То је СЗО прописала.“ Међутим, у истој емисији је представник СЗО за Србију Марјан Ивануша ту тврдњу ноншалантно негирао: „Колико се ја сећам, нису забрањене“, а затим наставио како „треба узети у обзир све мере предострожности како би се екипа која ради обдукцију заштитила“, да би закључио да лично „не види(м) неки посебан разлог зашто би требало радити обдукције“.

Поменута епизода Инсајдеровог серијала нам открива још један, да парафразирамо др Ристића, „фрапантан“ податак: „Шеф лабораторије Института за судску медицину Оливер Стојковић није део ниједног тима који се бори против коронавируса, јер, како каже, одлуком државе његова лабораторија није укључена.“ А затим сам Стојковић додаје: „Да бисмо ми установили да преминули није инфективан у моменту обдукције неопходно је да се са тела преминулог из дубине носног дела ждрела узме узорак. Те узорке смо ми могли да радимо овде, технички и кадровски смо за то опремљени, тај смо захтев поставили, а управа школе која је истовремено део и Кризног штаба нас је обавестила да то није могуће.“

Право јавности да зна

Дакле, да сумирамо:

– Министар здравља Србије не зна или свесно крије да СЗО није забранила обављање обдукција оних за које се сумња да су преминули од још увек недовољно познате пандемијске болести;

– Продеканка Медицинског факултета у Београду и члан Кризног штаба за заштиту здравља становништва Републике Србије од заразне болести ЦОВИД-19 такође не зна или крије да СЗО није забранила обављање обдукција;

– Представник СЗО у Србији „по сећању“ мисли да глобална организација коју званично заступа није забранила обдукције, а очигледно је да се није ни потрудио да „утврди градиво“, а затим и правилно информише државне функционере и јавност Србије о званичном ставу организације за коју ради. А реч је о човеку који се javno hvalio борбом СЗО против лажних вести – што изјава министра здравља Србије, без обзира на мотиве, јесте;

– Ниједан други члан Кризног штаба се није потрудио да уради оно што је урадила шачица новинара и заинтересованих грађана и сазна шта је званични став главног органа Уједињених нација за координацију међународног јавног здравства у време најозбиљније пандемије 21. века;

– Државни органи Србије су свесно спречили утврђивање инфективности оних за које се сумња да су преминули од ЦОВИД-19, иако за то постоје услови и опремљена лабораторија.

Теорија завере? Завера у пракси? Или опасна, можда и криминална неспособност? Шта год да је у питању, ова ствар се мора истерати на чистину и одговорни сносити последице. Од министра здравља па до свих чланова Кризног штаба. Овде је чак од секундарног значаја да ли је потребно радити обдукције или не, што је питање које тек заслужује озбиљну и јавно доступну стручну расправу. Јавност једноставно има право да зна и инсистира на одговорима и полагању рачуна за случајно или намерно дезинформисање стручне и шире јавности Србије по питању од јавног значаја.

(Ево само једне илустрације важности обдукција жртава пандемије. Године 2008, односно неких девет деценија после пандемије тзв. шпанске грознице – која, иначе, ни по чему није била „шпанска“ – три еминентне америчке институције су поново испитале сачувано плућно ткиво неколико десетина преминулих, односно поново простудирале резултате обдукција урађених над неколико хиљада жртава, објављене између 1919-1929. године. Утврђено је, између осталог, да су главни узрок смрти биле бактерије, а не вирус, из чега су извучене поуке за борбу против будућих пандемија. Закључци тих студија, једну од којих је спровео и амерички Национални институт за алергију и инфективне болести, на чијем челу је амерички „др Кон“, др Ентони Фаучи, који се јавља као један од коаутора, могу се наћи ovde, ovde i ovde.)

Поверење јавности широм света, а не само у Србији, у званичнике, званичне институције и тзв. струку већ је на ниским гранама, а овакво свесно или незналачко извртање чињеница везаних за пандемију ЦОВИД-19 само ће додатно да поткопа, а можда и коначно сахрани оно што је од тог поверења преостало.

Уз то, ако је реч о свесној опструкцији утврђивања правих узрока povećanog umiranja ljudi u Srbiji tokom 2020, поготово младих људи, како су истакли и др Ристић и др Грујичић, онда ће јавност имати још више сасвим оправданих разлога да постане „параноична“. И не само то, него и да оправдано сумња да јој и сопствена власт и држава – да ли услед неспособности или нечег много горег – „раде о глави“. И то уз свесно, пасивно саучесништво одређених високих функционера Светске здравствене организације.

А онда је не само „свашта могуће“, већ извесно.

Александар Павић је политиколог и бивши саветник у кабинету председника Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.