У сиромашној соби једног нижег чиновника умирало је последње дете. У породици је било четворо деце, троје су умрли раније, а сада четврти умире од гушобоље – љубљени и последњи. Мајка данима седи код његовог узглавља, исплакавши већ све сузе и посматра очима црвеним и пуним жалости и туге, на мршаво и бледо лице свога одлазећег анђела. Доктор је био јутрос и рекао да медицина ништа више ништа не може у овом случају, али, Богу је, на крају, све могуће.

Отац је од јутра на послу и још га нема, а напољу пада мрак и веје страшна мећава.

Дечак почиње тешко да дише, недостаје му ваздуха, у соби је било тесно, мрачно и загушљиво.

Мама! Дај ми ваздуха! – запишта са великом муком умирући, а јадна мајка поче да маше неким платном над главом малог страдалца. И мало се освеживши, дечак поче да спава, а мајка и даље сеђаше над њим са тугом у очима и жалошћу и стиснутим срцем у болним грудима.

Тада јој стадоше долазити у главу разне мисли о томе како су светитељи много пута спасавали и чудесно враћали у живот умируће. И несрећна мајка се тихо спусти на колена поред кревета болнога сина и поче ватрено да се моли.

И раније се она молила тако, али јој молитва никада, као сада, није толико обузела душу. На крају је начинила земни поклон, устала, дубоко уздахнула и прекрстила заспало дете.

После тога, сетивши се да је сутра недеља, запалила је кандило пред иконом Богоматере и још неколико пута је побожно и са вером погледала на лик Пресвете Дјеве, спустивши се на столицу на којој је већ пет дана непрестано бдила над болесником.

У то време, када је тужна мајка болно ишчекивала из минута у минуту смрт свога љубљеног детета, отац, узнемирен тешким предосећањем, радио је над једним извештајем у својој канцеларији. Два пута је покушавао да пође кући раније, али оба пута узалуд, јер строги – Бог да му суди – безосећајни начелник, када му је отац умирућег детета говорио о разлогу пуштања раније, строго је говорио: И ја имам, пријатељу мој, децу, и она, као и ваша, побољевају, а да ли сте некада мене видели да тражим да ме раније пусте са посла? А када га је и трећи пут питао, начелник каменога срца, без икакве осећајности га је прекинуо: Вама, кажете, умире дете. А шта ће му помоћи ваше присуство?

Те речи беху изговорене са нескривеним осећајем неверја и злобне ироније, али бедни отац умирућег сина примио их је у своје срце мирно и са дубоком вером. Он је одмах написао телеграм на одређену адресу на име оца Јована, и кад је ухватио мало времена, трком је отишао на телеграфску станицу да га лично пошаље. Телеграм је, како се може и претпоставити, био написан под изливом ватреног осећања вере, и у њему је било написано само неколико речи: Молите се за оздрављење умирућег детета Димитрија!

За тај телеграм сиромашни чиновник је дао последње паре које је имао.

Када је телеграм летео кроз електричне жице на растојање од хиљада врста, свршавајући свакодневно чудо људских руку, друго, нељудско чудо, свршавало се у сиромашној и загушљивој соби, где је лежао умирући дечак.

Мајка је седела тихо и непомично, дечак је неједнако и тешко дисао, светлост кандила која се одбијала од иконе Богомајке, тихо се разливала на њихова лица. Одједном, врата се отварају, тако тихо, да се пламен кандила није померио, већ је и даље горео равно. У собу је ушао свештеник. Мајка, задивљена и обрадована тим жељеним и неочекиваним јављањем, устала је ка њему и поклонила се. Свештеник је подигао руку и благословио је. Затим је пошао ка кревету болнога дечака и усредсредио на њега дуги, пажљиви поглед, испуњен осећајном вером и љубављу, па погледавши ка икони, из његових уста почеше да излазе речи пламене молитве. Он се дуго и усрдно молио, и на крају, погледавши горе, ка Богу, подиже руке, и стојећи тако једно време, полако их спусти на дечака који је све време спавао...

Мајка је клечала на коленима иза свештеника и гледајући на њега, такође се молила и чинила земне поклоне. Када је устала и дигла се на ноге, погледавши около, виде да у соби више нема никога. Кандило је нормално горело, врата су била затворена, ниједан звук се није чуо... Дечак је спавао, али његово дисање је било равномерно и мирно, није се више чуо писак и стењање. Мајка није знала шта да мисли о ономе што се догодило, већ седе на своје старо место код узглавља детета, и одједном осети како је обузима дубоки сан.

Ујутро, када се пробудила и погледала на јастук болесног детета, њен поглед се срете са осмехом њенога Мите – дечак је лежао видно промењен. Истина, лице његово је било мршаво и бледо, али се на њему видео осећај живота, очи су му радосно сијале. Држао је у рукама свој крстић и забављао се њиме. Отац му је дао млека и стајао поред кревета, радосних очију и са осмехом, без речи, поздрављао жену и спасено дете.  

Слава Теби, Господе! – избило је из душе мајке – јача је била молитва свештеника од свих докторских лекарстава. И тада је казала изненађеном мужу о томе, како је синоћ к њима дошао непознати свештеник и молио се над узглављем умирућег малишана. Отац је ћутке слушао те њене речи, а онда пошао до ормара и дуго нешто тражио по ладицама. На крају, када је нашао, донесе пред жену једну фотографију и упита је: Да ли си некада видела то лице? Жена одмах узе слику и погледавши на њу дугим, задивљеним погледом, лагано проговори: Господе Исусе Христе! Да, то је он био синоћ и молио се овде! То је Јован Кронштатски, његова молитва је спасила нашега Миту. – Онда је муж испричао жени како је синоћ послао телеграм оцу Јовану.

А тога дана и тога часа Бог је посетио и породицу гордога начелника. Он је у то време био у клубу и картао се, када су му хитно јавили, да се његов млађи син разболео од стомачне болести. Када је дошао кући, његов син је већ био мртав...

Ово се догодило у граду Мнске, прошле године, у зиму, у време када су наше новине извештавале о доласку оца Јована у Архангелску губернију.

Из књиге: Руски поучни примери СПЗ Шид, 2019.