На северном Јадрану острва су каменита. Раб је једно од таквих. Предео Лопар чини његов најлепши део. Равничарски плато излази на море. Реткост за острва. Лопар, градић са старим приморским кућама, лежи између два каменита брега. У њиховој позадини је равница на којој је изграђена црква и сеоска школа. Ту, у непосредној близини, где брдо належе на равничарски плато, расуто је неколико сеоских кућа.

Задах Трампужове колоњске воде непријатно и смрдљиво запушује ноздрве просеком пута којег ми Голооточани у лудом темпу јурњаве и батина градимо. То треба да буде модерна саобраћајница, која ће повезивати Лопар са градом Рабом.

   Већ неколико дана крварим из грла. Разврстан сам у оне које треба да прогоне. Терен је чисти мрамор. Стене дубоко у земљи.

   Као “непоправљивог” приморавају ме на ненормалан темпо рада, који је изнад мојих физичких снага. Од напора дишем отворених уста и са ваздухом удишем камену прашину љутог мрамора. Та прашина ми разара дисајне органе, па зато крварим из грла. А њихов лекар јуче, на прегледу рече ми: да имам рак и да ћу да цркнем као непоправљива “банда”. Ипак, дао ми је да десет дана не радим на траси, већ да носим хлеб у виле иследника расутих по боровитим брежуљцима Лопара.

   Трампуж је хтео да оспори лекарев налог и да ме примора поново на трасу. Рачунао је да нећу смети ићи поново лекару. Међутим, ја сам ипак отишао. Трампуж није имао куд. Тих десет дана, свакога дана носити хлеб у виле оних – од чијег једног мрког погледа могао сам бити уништен – значило је за мене такву промену на боље, да ми је то време вратило снагу и психички и физички. Али, било је и болних сцена – слика људских напора. Но отом касније, а сада нешто о Трампужу. Био је високи функционер Т-Тубе Словеније. Ја мислим, да је мало било Голооточана, који га – откако је дошао на Голи Оток – нису запамтили. Баш због тога што је увек смрдео од претераних мириса колоњске воде и парфема које је наливао на себе. Но, имао је он једну другу погубну страст: робијаше није делио као други иследници на “ревидиране” и “неревидиране”, “поправљиве” и “непоправљиве”, већ је једино знао за поделе на православне и (римо)католике. Нас православне, кад је био посебно љут, знао је звати још и Светосавцима. Тада би нам опсовао Светог Саву и немилосрдно исцрпљивао радом, иако је, кажу, био задужен не за политички рад, већ за прехрану Голототочана. Ми несрећници који смо били православне вере, ипак смо о нама мислили као револуционарима хуманистима, а као православни смо се исказивали по милосрђу и међусобној солидарности у патњама; али он није хтео да зна за друге поделе и тиме се на најгори могући начин уплитао и у наше политичке судбине. Волео је да нас – нашим правим иследницима – на извитоперен начин тужака и загорчава нам ионако болан живот. Но његово задужење за прехрану голооточана није могло да заобиђе наше судбине, и то на зао начин. Хранио нас је лоше, увек са некаквим одвратним комбинацијама варива. Његово омиљено јело које нам је припремао био је варени купус, који је бродовима довожен, ко зна кад и смештан у бетонске силосе на Голом Отоку. Ја лично нисам имао прилике да видим, али робијаши Голог Отока су са сигурношћу причали да су у тим силосима са купусом били измешани распаднути пацови, који су испод слабо покривених силоса ускакали унутра и не могавши искочити, ту завршавали. Ја мислим лично, да су ту робијаши Голог Отока претеривали. А ево зашто? Једно време било је на Отоку толико пацова да су нас – са нашом оскудном одећом, нападали и уједали у ходу у Великој жици. Да су упадали у силосе с киселим купусом према зразмери колико их је било, ми бисмо се морали сви потровати. Али да је пацова у Трампужовом купусу било, било је. А Трампуж је као заинат, варио те варио кисели купус. Голооточки робијаши су говорили: “Опет данас за ручак Трампуж!” – по њему су му дали име. Било како било, иако гладни и исцрпљени радом и батинама, тек огромна већина Голототочана увек, када се варио “Трампуж”, остајала је изгладнела. Помисао на распаднуте пацове у Трампужовом купусу била је јача од глади, утрошене снаге и добијених батина од голооточких робијаша.

Школа на Лопару је била изграђена у некој смиреној архитектури. Мило гледати. Црква (римо)католичка: олтар није окренут на исток. Двориште, и цркве и школе, одњеговано. Од умора не могу да проценим колико сам узбуђен. Сада радимо део трасе која пролази тиком школског дворишта и цркве, ђака нема много. Зачуђени су. Осећају да не смемо да их гледамо и да им се радујемо. Један учитељ упозорава децу-ђаке да се задржавају у учионицама док ми радимо на овој траси.

   У даљини, трасом пута, чује се глас Трампужов, псује Светог Саву и прети. Пре моје прве лекарске, на траси пред школом, грло ми је због појачаног кашља повећано крварило, имао сам повишену температуру. Крв ме је почела гушити. Грашке зноја умножавале су се на челу, лицу, врату. Онемоћао сам много и сео. По смраду парфема, знао са да је ту негде у близини Трампуж. И заиста, чим сам се спустио на земљу, опсовао ми је Светог Саву. Иако је било непојмљиво да га не дочекам стојећи и у ставу мирно, ипак, нисам ни покушао да устанем. Ужурбао се према мени, али, непосредно испод трасе, близу мене стајао је дечак – вероватно својих тринаест година. Бистре и зачуђене очи дечака сусреле су моје. Обојица смо у нашим очима видели међусобну тугу. Трампуж је дошавши наспрам мене викнуо командира (милиционар) и кренуо према мени, искоракнуо ногом да ме удари, али дечак је спонатно крикнуо: Не! Тек тада, Трампуж је угледао дечака и устукнуо. Командир, створио се одмах ту, зграбио ме за руке и подигао. Нисам могао стајати, придржавао ме. Испод доње усне, крв ми је из уста капала и ширила се брадом и на ревере похабане кошуље и сакоа. Истовремено је пристигла и учитељица чувши крик свога ђака. Ово је збунило командира. Стајао је придржавајући ме. Учитељица се загледала у Трампужа као да тражи одговор. Он је ћутао. Пренела је поглед на командира – било му је јако непријатно…

- Иди у учионицу! – казала је ђаку, помиловавши га, а затим, сасвим мирно извадила марамицу, пришла ми и обрисала крв са уста и браде. Потом је потражила папирне марамице, њима ми је обрисала зној с чела, лица и врата. Сва је подрхтавала. Све је без речи радила, дланом ми је притисла чело, затим мирно казала командиру: Како је млад и крхк? Зар се од оваквих бојите за систем? – поћутала је – или за власт?… Треба му лекар! – казала је гласно, па видећи да њен ђак још стоји ту, окренула се, узела га за руку и одвела у школу…

Трећи дан је како носим хлеб у виле иследника. Јуче сам у вили једног иследника доживео јак унутрашњи људски бол, због стида за човека који се изгубио као људско биће у моћи власти. Био је Зећанин, по чину пуковник УДБЕ. Вила му је била на висоравни брега, увучена дубоко међу борову шуму. Око виле, метална ограда, никлована и хромирана. Тај стратегијски материјал употребили су за ограде свих вила на Лопару, а земља још није била изашла из ратне обнове. Но, то је тема за себе: Крајачићеви Ттубовци  морали су имати највећи луксуз…

Пред вратима виле била је старица, држећа и његована, али се по лицу видело да има бразде сељанке.

- Треба да вам предам два хлеба! – (хлеб сам испоручивао не на имена, већ на бројеве вила) – За вилу осам! – казао сам.

Старица се повукла у вилу без речи. Потрајало је мало, а тада се појавио иследник са огрнутом блузом у чину пуковника.

- Да предам хлеб! Подигао сам поклопац са плетене корпе, да би он сам узео два хлеба. Старица се поново појавила на вратима. Узео је два хлеба и предао јој их. Ја сам затворио корпу и кренуо да пођем…

- Станите! – викнио је.

Премро сам од страха. Стао сам притискујући корпу са хлебом при телу…

- По говору сте Црногорац… Шта уради тако млад и крхк? Душе нема у теби. Шта ли то хоће Црногорци и луди Срби? Као да Русија мари за нас… Хоћете Словене!?… Није важно што је Стаљин сам ђаво, за вас је он Словен. Словен и цео свет!… Није Русија сада Романових. Овој садашњој Русији преча је Коминтерна са Бугарима и Хрватска са (римо)католичким “социјализмом”, но крв словенска и људско братство… Луди младићу!?… Већином сте млади људи!?

Старица се појави поново на вратима. Са послужавником и две чаше. У другој руци држала је бокал са вином. На послужавнику, поред чаша био је умотан сендвич. Док сам ја стајао и дрхтурио од страха и чуђења, старица је напунила чаше вином. Пружила је послужавник пред мене.

- Попиј чашу вина, а сендвич поједи уз пут да те вино не ухвати пре неголи поделиш хлеб.

Погледао сам иследника.

- Из Зете сам! – дохватио је чашу са вином. Узми и испиј, без страха. Слаб си много. Хоћеш ли преживети? Не пркоси, видиш какав немоћан изгледаш. Говоре да си непоправљив, мало је наде за тебе. Попиј вино и узми сендвич!

Оклевао сам. У себи, унутра, нисам имао снаге да покренем руку према чаши вина. Гледао ме продорно у очи.

- Узми и испиј и узми сендвич да поједеш, не жалости старицу. Од када си пре два дана донео хлеб, полуде што тако слабо изгледаш!

Али моја рука никако да крене пут чаше.

Као густ градобитан облак кад у летњем дану заклони сунце у олуји, тако се на вратима виле постави лик жене: права лепотица и дама у дугачкој кућној хаљини, вероватно од свиле. Готово са мржњом гледала је према старици. Мужу је осорно рекла: Твој Црногорац!? – пришла послужавнику, зграбила чашу намењену мени, просула вино, а сендвич узела и у снажном замаху бацила према огради виле.

- Жалиш банду!? – претећи је рекла мужу. Да је дошао Стаљин, видео би како би тебе овај крхки младић, готово дете, понудио чашом вина. Крхки су најгори. Обично овакви у себи, унутра, нису тако крхки!

Погледао сам иследника.

- Могу ли поћи? – упитао сам једва чујно, притискујући корпу са хлебом уза ме.

- Иди! – казао је погледавши ме право у очи, у њима сам видео да се немам чега бојати. Следећих дана само се старица појављивала и узимајући хлеб, изговарала је само једну реч: “Латинка!”

Данас је седми дан како разносим хлеб. Пошто ме нису терали да радим друге послове, добро сам се опоравио. Зато данас идући са корпом хлеба према вилама чак и певушим. Први пут осећам неку унутрашњу срећу због тога што удишем мирис топлог хлеба… На његовом разношењу проведем обично три сата времена.

Крцну гранчица бора на путу поред мене. Од стране мора иза једног младог боровог дрвета изађе девојка. Учитељица! Захвати ме узбуђење, бол. Стаде поред мене.

- Ви! Зашто ви? Куда? – невезано говорим.

- Данас сам одлучила да са тобом идем док поделиш хлеб!

Робијашки опрез унесе у мене страх, не за мене, за њу, њену смелост и њену судбину.

- Не! – готово викнух. Опасно је! Ја сам “непоправљива банда”. Ја се “преваспитати” по њиховом нећу, а они ме онда жива неће пустити! Нема наде да преживим све ово, па зато не сме бити ни оправдања да се ти жртвујеш за мене… Без икакве наде!

- Идем с тобом! – понови.

Мој страх прерасте у бол због њене наивне смелости и искреног срца.

Што сам ти згрешио да ме оптерећујеш још и твојом судбином!?

- Тако хоћу! Јер ти мораш преживети… Приђе ми и ухвати ме испод руке. Хајдемо, да тим моћницима испоручимо топао хлеб!…

Испоручили смо хлеб заједно. Она је остајала испред капије вила, не улазећи у дворишта. Утрошили смо више од четири сата времена док смо разделили хлеб. За то време ја сам стално одговарао на њена питања. Одговарао сам отворено, искрено и истинито. Бивала је све запрепашћенија. Није могла да верује шта је Голи Оток, а најмање је могла себи да предочи, а још мање да наслути и поверује, ко је то основао!? За нашу четворосатну причу требао би да се исприча роман. А наслов романа био би “Учитељица са Лопара”. Али, романа неће бити! Јер тај роман не би имао крај. Зашто? Па зато што ја не знам крај живота младе учитељице. Јер, прошло је време моје поштеде: време, за које сам разносио хлеб, а ја учитељицу више никада нисам видео. Када сам се вратио да радим, траса пута је била помакнута даље од школе и цркве, напред према граду Рабу. Два месеца даљег робијања и присилног рада голооточких робијаша привело је крају лопарску саобраћајницу.

Једнога дана ишли смо до барака завршним делом трасе. Нас неколицина носили смо саобраћајне знаке за пут, уцртане на обичним дрвеним таблама. Ја сам ишао средином, док су моја два голооточка друга укопавала летве са саобраћајним знацима са стране пута. Кад сам се нашао на делу пута поред школе, успорио сам и застао да се одморим. На десет метара напред, даље од мене, њих двојица завршавали су саобраћајни знак. Био сам сам, и необјашњиво, врло сетан.

- Чико! – допро је до мене дечји глас.

Окренуо сам се. Поред мене испод ивице пута, од стране школе и цркве стајао је њен ђак. Препознао сам га. Био је то онај исти дечак којег је она оног истог дана била дошла да позове у учионицу.

- Учитељица!? – упитао сам га зачуђујуће тихо. Је ли у школи? Ћутао је и гледао ме тужно. Испустио сам из руку табле за путним ознакама, пришао му, загрлио га, притиснуо му главу на моје груди. Реци где је? Нисам је видео више од два месеца!

Дечак је и даље ћутао…

- Реци, кажи забога!… Дете! Ђаче! Твоја учитељица!?

- Ухапсила је Т-Туба. Неки Крајачић је лично послао своје иследнике из Загреба да је ухапсе. Нико је више од тада није видео! Заплакао је. Његове сузе испуниле су ме тугом и осећањем ненадокнадивог губитка.

- Не плачи, доћи ће она! Невина је, опет ће тебе учити!

Дечак је поћутао и још дубље заридао плачем.

- Не плачи, сигурно ће доћи и опет бити учитељица!… - понављао сам дечаку, њеном ђаку, пун тешке и сигурне слутње.

- Неће! – грозничаво је викнуо дечак.

- Како неће!?

- Неће! – то је казао жупник наше цркве. “Та куја скончала је у истражном затвору. Куја, хтела је да помогне православцу! Тако јој и треба!” – радовао се жупник. “Православца да спашава, и то оног најгорег: Светосавског!… Она, (римо)католикиња, то да учини!” Жупник наше цркве ниједно богослужење отада не завршава, а да пред нама – њеним ђацима – не изговара овакве речи. Видећи ме очајног, дете ућута, али сузе су му необуздано и даље текле, а тело се тресло. Привукао сам дете себи.

- Забога дете, не плачи, не плачи! Жупник кажеш? Ликује! Морао сам са саобраћајним таблама даље. Дете моје не плачи! То би само растужило твоју учитељицу. Иди! – готово сам викнуо. Дете ми је брзо својим нежним рукама привукло главу. Пољубио ме.

- Волела те је – изговорио је стидећи се, и ломним кораком пошао је према својој школи…

Звона на (римо)католичкој цркви Лопара зазвонише… Жупник ће сада школској деци Раба продужити проповед својом старом ватиканско-каптолском беседом против Православља, Светосавља и учитељице. После богослужења – беседу мржње! Јадна деца!!!

Из књиге: Приче о Голом отоку – Лазара Брајовића Станаја – који је два пута био као осуђеник на Голом отоку