Из књиге "Енглески корени немачког фашизма" 

Чемберлен у постељи. Исцрпљен, муцав... Он ме држи за руку и неће да пусти... Оче нашег духа, поздрав теби. Пиониру. Претечо...

Јозеф Гебелс. 8. мај 1926. г.

Адолф Хитлер и Хјустон Стјуарт Чемберлен пружили су руку један другом. Велики мислилац... који је отворио пут за фирера... генијални учитељ и весник Трећег рајха осетио је да се у овом једноставном човеку из народа срећно испуњава судбина Немачке.

Ханс Конрад. „Фирер и Бајројт”. 1936. г.

Немачки народе, не заборави... и увек се сети да је овај „странац” Чемберлен назвао „странца” Адолфа Хитлера твојим фирером... Сто година раније такав је био Енглез Карлајл... Данас управо Енглез Чемберлен... од првих корака Адолфа Хитлера схватио је да је овај изабран од судбине...

Георг Шот. „Х. С. Чемберлен, пророк Трећег рајха”. 1934. г.

У телевизијској емисији посвећеној резултатима ис- траживања Британца Мајкла Балфура, која је била приказа- на у Немачкој, тврдило се да се извори Хитлерових идеја уочавају још у погледима на свет кајзера. Међутим, у овој емисији ни реч нису рекли о томе да је заједнички инспира- тор и кајзера и Адолфа Хитлера на задњем месту био Енглез Хјустон  Стјуарт  Чемберлен.  Читави  одломци Хитлеровог

„Mein Kampf”, не говорећи већ о „Миту двадесетог века” Ро- зенберга били су прераде „Основа деветнаестог века” Чем- берлена. Управо из овог дела црпљене су такве идеје, као: примат виталног над моралним, селекција, хијерархија раса, расна изабраност за светску владавину – другим речима, ово је била „понемчена” форма повезаности расизма, који је ис- користио примање „биологизације”, са учењем о изабрано- сти које је имало црте теолошке доктрине.

Дорис Мендлевич је запазила: „Главни мислиоци на- ционалсоцијализма, такви као Гебелс, Розенберг, (Дитрих) Екарт84 и (Ханс) Грим, у суштини нису далеко од Чемберле- на”. Мендлевичева је показала да суштинске црте чемберле- новских представа одговарају најважнијим цртама наци- стичке идеологије, у којој мери је она и представљена у Хит- леровом „Mein Kampf” и у делима таквих идеолога као што су Розенберг, Гебелс и др.: раса и крв у својству најважнијих особина народа (као код Дизраелија); даље – хијерархија на- рода на основу крви и расе; веза расе и (старозаветног) по- себног односа према Богу, као код „Германа”. И – изведена из свега овога – претензија на светску владавину. Јеврејство се пак сматрало за оваплоћење супротног принципа.

Мендлевичева је истраживала изјаве Чемберлена и Адолфа Хитлера и дошла до закључка да су они користили практично исте формулације, а њихов лексикон скоро се није разликовао. Она је открила и скоро потпуне паралеле које су постојале између идејног света образованог буржуја, кабинетског научника Хјустона Стјуарта Чемберлена и света

„малог каплара великог рата” Адолфа Хитлера. Чемберлен се поклонио пред Хитлером још онда док овај није био нико- ме познат (они су се сусретали у септембру 1923. г. пре пуча у Минхену): „То, што Немачка у часу највеће беде рађа себи неког Хитлера доказује да је она жива;о томе говоре и његова (Хитлерово) дела”. Хјустон Стјуарт Чемберлен уверио је будућег  „фирера”  да  он  сам  по  себи  представља  силу  у „космогонијском смислу”. На овај начин Чемберлен – са гледишта националсоцијализма – постао је „пророк Трећег рајха”, иако га у „Mein Kampf” Хитлер спомиње само узгред, тврдећи да су званичне власти биле „толико глупе” да би на- училе од Чемберлена „неопходне ствари”.

Међутим, да би претворили сличну (у духу Карлајла) британску идеологију у немачку праксу, били су потребни потреси светског рата и социјална катастрофа. Тако је 1925. г. лист „Völkischer Beobachter” оцењивао „Основе деветнае- стог века” као „Библију Покрета”. Па Чемберлен је матери- јализовао метафизички дуализам, учинивши га расном идеологијом, он је конкретизовао мисаоне појмове, створив- ши на њиховој основи цео програм деловања. „Све који нам не припадају... треба немилосрдно изгазити”, „фенички на- род... истребити”. „Ја их мрзим свом снагом душе, мрзим и мрзим”, писао је Чемберлен о Јеврејима. Он је сматрао да човек чини добро или зло у зависности од тога каква крв тече у његовим жилама (тј. у зависности од порекла), и зато је Чемберлен почео високо мислити о себи да ће уништење

„зла”, тобоже оваплоћеног у јеврејству „спасти” човечан- ство. А због овога, разуме се, треба уништити све Јевреје. Тако, почетком 1917. г. он је „открио” немачком цару да је светски рат - „рат јеврејства... за власт над светом”. Управо Чемберлен дао је теолошку обраду конфронтације између Германа и Јевреја, представивши је као апокалиптички последњи окршај. У Енглеској империјалистичке епохе осе- ћање изабраности није задобило тако апокалиптичку заош- треност. И тим већу спремност да ступи у апокалиптички окршај исказао је Бајројт, тј. наследници „Сумрака богова” Рихарда Вагнера.

Али Чемберлен, по сопственом признању, био је „не вагнеријанац, већ бајројтовац” (1888). Међутим, уз ово он је  отишао кудикамо даље него наследници Вагнера. Хјустон Стјуарт Чемберлен пројектовао је сопствена расистичка маштања на дела Рихарда Вагнера. Непријатељство према јудаизму „пре свега... побудило је Хјустона Стјуарта Чембер- лена да истакне категорички захтев... чијег испуњавања се прихватио Хитлер: уништење европских Јевреја”. У сваком случају, „управо Чемберлен могао је ставити стваралаштво Рихарда Вагнера и културу Бајројта у службу политичким циљевима хитлеровске идеологије”. Управо Чемберленова књига о Вагнеру („Рихард Вагнер”, Минхен, 1895) постала је свето писмо националиста – вагнеријанаца. Управо Хјустон Стјуарт Чемберлен руководио је покретом начинивши „круг Вагнера” сличним „Гралу” хитлеровске „партије спаса”, чу- вара „чистоте крви”. Управо Чемберленова интерпретација Вагнера чинила је, по изразу Јоахима Келера, готово „језгро Хитлеровог погледа на свет”. Нацисти су чинили посебан на- пор да докажу да је управо Чемберлен као „пророк Трећег рајха” најавио овај „армагедон” који Германи воде са „ноћ- ним албима?” „Чуварима ризнице”, који симболизују јевре- јство. Управо овај британски инспиратор Хитлера у лажном светлу представио је непријатељство Рихарда Вагнера према јудаизму и извео из њега непомирљиво расистички екстре- мизам убица. Чемберлен, који није сматрао Јевреје људима, дао је миту скоро супротан смисао у поређењу с оним што је имао у виду Вагнер: овај је маштао о спасењу јеврејства пу- тем његовог растварања у универзализму човечанства. Код Чемберлена пак „Грал”, који блиста само за „чисту расу”,

„више  нема  ничег  заједничког...  с  представама Вагнера”.

Занимљиво да, иступајући против јеврејства, сам Хитлер ни- када се није позивао на ауторитет Вагнера. Због тога Хјустона Стјуарта Чемберлена називали су „једним од најзлослутнијих политичких клеветника... свих времена” (тако је сматрао, на пример, Куби85).

На 35. рођендан будућег фирера Чемберлен је изјавио:

„Он (Хитлер)... није у стању, делећи сву нашу убеђеност у... смртоносни утицај јеврејства... да не делује складу с њим; да (не) оваплоти закључке из својих мисли у дела – нико, осим Адолфа Хитлера... То је могуће рећи о његовом односу пре- ма марксизму: овде он признаје само рат до уништења...” (1924). (Прикладно је рећи, нема никаквих поузданих сведо- чанстава која потврђују да се живећи у предратном Бечу, Хитлер непријатељски односио према Јеврејима – пре су- протно.)

Поуздано је само то да је Хитлер (како је сам признао у завештању) довео до краја Чемберленове логичке закључке и претворио његове идеје у живот.

„И, као да... одјек опроштајне речи Чемберлена Хитле- ру да размишљањем схвати његове мисли ‘до краја’ и ‘неу- страшиво изведе из њих закључке’, 1943. зазвучала је Химле- рова изјава... о томе да признаје ‘одговорност’, коју су он и његови есесовци преузели на себе, одрешивши холокауст - ‘одговорност за деловање, а не само за идеју’ - пише Јоахим Келер. На овај начин, Чемберлен (сагласно његовом писму од 1. јануара 1924) видео је у Адолфу Хитлеру будућег извр- шитеља своје „животне мисије” и истребитеља „подљуди“. Тог јануарског дана Чемберлен је назвао Адолфа Хитлера

„једном од бакљи... правим народним човеком (Volk- smensch)”.Чемберлен је утро пут и за своју сународницу, члана Хитлерове партије, Винифред Вилијамс: он је допри- нео томе да су ставили наслеђе Рихарда Вагнера, њеног све- кра, у службу националсоцијализма. И ако је Хјустон Стјуарт Чемберлен био расистички идеолог „вагнеровског” племена, то је на челу племена била Винифред Вилијамс – Вагнер. Ова Енглескиња „пронела је породичну традицију антисеми- тизма практично кроз цео наш век”. На овај начин, њена убеђења сасвим су се подударила са гледиштима Хитлера, којег је Винифред називала „Вуком”. Већ на Божић 1923. го- дине њен муж – Зигфрид Вагнер могао је приметити да се она „борила за Хитлера, као лавица”. И чак 1973. г. (sic) го- ворили су да Винифред Вагнер наставља да верује у коначну победу Адолфа Хитлера. Ова британска истомишљеница Хитлерова чувала је његов портрет са својеручном посветом његовом: „Од Вука – његовој Вини”. И зато су је у њеном кру- гу овако и величали: „Вини, Хитлерова пријатељица” – Ви- нифред Вилијамс из Енглеске, чуварка духа Хјустона Чем- берлена, која је надживела и њега самог. Јер овај понемчени представник енглеских Чемберлена – Хјустон Стјуарт – први од писаца с општегерманским (ако не европским) именом прогласио је себе присталицом националсоцијалистичког покрета.

Управо Чемберлена (како је приметио Винифред  Ши-

лер) – у кудикамо већој мери него Рихарда Вагнера или ма ког другог „бајројтијанца”, треба сматрати идеолошким оцем Трећег рајха. Рудолф Хес је тврдио да сваки пут када је Адолф Хитлер посећивао Чемберлена, очи последњег су сијале: „Последњег пута он је чак изговорио само уснама ‘хајл’”. По речима Хеса, фиреровог заменика у партији, са смрћу  Хјустона  Стјуарта  Чемберлена  1927.  г.  Немачка је

„сахранила једног од највећих својих мислилаца, борца за германску ствар, како је написано на венцу који је положен у име Покрета”. На последњи пут Хјустона Стјуарта Чембер- лена испратили су хитлеровски јуришници, одевени у уни- форме. Један од поклоника „стваралаштва” Чемберленовог и успешан настављач његовог дела био је Хајнрих  Химлер.

Није случајно и то да је на свој рођендан у фебруару 1939. г. Јулијус Штрајхер добио на дар од Чемберленове удовице по- везана писма њеног покојног мужа. Јер „заслуга” Чемберле- нова да би немачка јудофобија постала респектабилном, била је непроцењива.

Сагласно Џефрију Филду, Чемберленова дела – „нају- бедљивија су од покушаја учињених до 1933. г. да се форму- лише германски (фелкише) поглед на свет... модел на осно- ву којег је после 1933. г. било остварено систематско излагање националсоцијалистичке идеологије”. Могуће је да се и партијски програм Готфрида Федера 1920. г. оснивао на том моделу. Не случајно замаскирана апологија Хитлерове по- литике у односу на Енглеску, коју је саставио заменик шефа штампе рајха у Трећем рајху Зиндерман (1911 - ?) већ у по- слератно, Аденауерово време, завршава се позивањем на

„филозофа и историјског мислиоца Хјустона Стјуарта Чем- берлена”. У овом документу Зиндерман говори о пријатељству међу германским народима и разматра Чемберлена као ка- рику која повезује две његове отаџбине – Енглеску и Немач- ку. „Крвна” солидарност два германска народа по Чемберле- ну претпостављала је „борбу не на живот, већ на смрт између ових раса господара и хаоса” (под хаосом су се подразумева- ле мешане расе и Јевреји). Безусловно, управо Чемберлен са његовим „Основама деветнаестог века” био је оснивач најду- говечније формулације противречности између Германа и Јевреја” (која је дата као централни сиже „светске историје”); управо Чемберлен је учинио антисемитизам „прихватљивим” за образоване Немце.

Из књиге "Енглески корени немачког фашизма"

Књига се може поручити на мејл: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. , код http://www.romanov.rs/