Почетак сваког учења, које нам је предато највећом Божанском Премудрошћу, Господом нашим Исусом Христом, се састоји у томе, да ми, који верујемо у Њега, све чинимо у сагласности са вољом Божијом. Спаситељ наш нас је томе учио у току целог Свог земаљског живота, речи­ ма и делима, директно или у причама, и у себи самом нам оставио начин хришћанског живота, да по својој снази следимо Њега.

Ради објашњења овог Господњег учења прихватамо заједно са бого­ словима следеће две поставке:

Прва основна поставка: сво наше напредовање у хришћанском живо­ ту зависи од тога, како ћемо нашу сопствену вољу покоравати Божијој вољи. Што је искренија наша покорност Божијој вољи, тим ће напре­ довање у нашем хришћанском животу бити веће и плодоносније. Свима је познато да је сво савршенство Христовог следбеника засно­ вано на његовој љубави према Богу и ближњему. Све књиге Светог Писма су пуне сведочанстава о томе: „Љуби Господа Бога својега сви­ јем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. О овима двјема заповјестима виси сав закон и про­ роци” (Мт. 22,37­40). „А сада остаје вера, нада, љубав, ово троје: али је љубав највећа међу њима” (1. Кор. 13, 13). „А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства” (Кол. 3,14). – Или другачије рече­ но, испуњење целог закона се састоји у делима и речима, који су плод наше љубави према Богу и сваком човеку, као нашем ближњем по чо­ вечанству: тако и ми треба увек да поступамо у свим нашим односи­ ма према Богу и свим људима; у томе се и састоји „сагласност људске воље са Божијом вољом”: шта Бог жели, то и ја желим, што Он не жели, то и ја не желим. Нема ништа јаче од такве љубави! То је мишљење Јеронима и других мудрих мужева.

Друга основна поставка. Ништа и никако (сем наших грехова) се у свету не дешава без Божије воље. Случајност (срећа), пријатност или туга, није нешто што постоји, већ је то сањиво маштање многобожаца, који су по својој неразумности измислили неку богињу Фортуну, која је као имала власт и силу да одређује смењивање среће и несреће у жи­ воту људи и целог народа. Блажени Августин је, осмехнувши се нера­ зумности многобожаца, питао: „Шта је узрок томе, да је ваша богиња Фортуна понекад добра, а понекад зла? Можда када је зла престаје да буде богиња и постаје злобни демон?” Хришћанска мудрост одбацује такво савршено божанство: добро и зло, живот и смрт, сиромаштво и богатство зависе од Господа. То је показано и објашњено до очиглед­ ности (слично аксиоми) у Светом Писму.

Господ ради нашег уразумљења допушта чак зло и невоље

Све у свету, чак и зло наизглед (сем греха), се дешава по Божијој вољи. Богослови то објашњавају на следећи начин. Почетак зла (у сопственом значењу) је грех. У сваком греху постоји: 1) узрок, који доводи до њега (causa), и 2) његове неизбежне последице, исправљање прекором, и на кра­ ју казном. Узрок греха је лажљивост, или својевољност гордог грешника; прекори (ради исправљања, као и казне), будући горке последице својих узрока се дешавају по Божијој вољи, не као узроци греха, већ исправља­ ња и уништења истог. Дакле: ако из појма греха одбацимо његов узрок (лажљивост, својевољност), онда неће бити ни једне од његових горких или злих последица, нечега што би се дешавало не по вољи Божијој или Му не би било угодно. Како греховни тужни догађаји (појединца), тако и овоземаљске, обично називане природне невоље као: глад, суша, епи­ демије и томе слично, често се директно не односе на грех (појединца) и дешавају се по вољи Божијој. И зато се све људске невоље и туге у потпуно­ сти дешавају по Божијој вољи ради постизања праведних циљева Божијег Промисла; само је грех је противан Богу (слично томе, као што је зло про­ тивно добру или лаж­истини), али га Бог допушта ради ненарушавања личне људске воље или његове слободе. И зато се то Божије допуштење (греха) још назива и домостројем, или Божијим Промислом. Све што у обичном значењу називамо злом (сем греха – зла у прецизном значењу), дешава се по Божијој вољи у богословском смислу. Те основне поставке треба чврсто држати на уму; јер је веома благоразумно, благопотребно и благочестиво расуђивати, да су свако зло, невоља или несрећа спасо­ носна казна за нас, која нам је послата од Бога; али није Бог узрок наше кривице, то јест нашег греха, који неизбежно за собом повлачи казну по правди Божијој. Одатле проистиче следећи закључак: пошто се све у све­ ту дешава по Божијем наређењу, онда је наша обавеза да све примамо из Божије Деснице без роптања и да Му се потпуно покоримо, или Његовој свесветој вољи; и на тај начин ћемо усагласити нашу вољу са Његовом Божанском вољом, не приписујући ништа у свету (у Васељени) слепој случајности, слично древним многобожцима. Они су, помрачени тамом многобоштва, приписивали људску срећу или посебним божанствима, или слепој случајности, или у крајњој мери немарности и злој људској на­ мери, као првобитном узроку своје среће или несреће. Хришћанима су веома неприличне те чудне представе древних људи и они треба да их од­ бацују. Као и сажаљења, слична следећим: то ми се десило због тога што ме је неко мрзео или увредио оговарањем, клеветом; све би било друга­ чије, да је тај неко био мени наклоњен, подржао бих га у тој ствари, не жалећи труда. Такве жалбе су штетне; неразумна су и бескорисна таква мудровања! Напротив, паметније је, искреније и благочестивије мислити и говорити о свему што се десило на следећи начин: „Господ је тако уре­ дио”; јер све добро и лоше, како смо горе у тексту напоменули, се дешава по Божијој вољи.

По нашим гресима су и наше несреће

Многи се варају, из свог крајњег незнања мислећи, да се само зло које потиче од природних узрока (тачније: поплаве, земљотреси, лош усев, одроњавање земље, скупоћа прехрамбених производа, непријатне ат­ мосферске појаве, болести и изненадна смрт) дешава по Божијој вољи; јер у највећем делу те несреће нису у директној вези са гресима. Али лоша дела, која су последица противзаконите људске намере, неистине (као што су: увредљиве речи, подсмевања, преваре и фалсификовања, пљачке, срамоћења, крађе, разбојништва, убиства итд.) се по мишљењу горепоменутих људи, дешавају без допуштења Божије воље и Његовог Промисла, већ пре свега због људске злобе и развратне воље, која сама проузрокује и наноси својим ближњима свако зло. И зато се не само у давно прошло време, већ и у данашње, често могу чути следеће жалбе:

„оскудицу у храни и основним средствима за живот не проузрокује Бог, већ зеленаши (подмитљивци)”; те жалбе су жалбе људи који не знају и не боје се Бога: они нису достојни звања хришћанина и заслужују „мрак као у рогу”, где нема светлости.

Тему о којој тренутно говоримо ћемо објаснити на примеру. Неко ко има намеру да своме ближњем одузме сву имовину и желећи да ту своју намеру оствари у тајности, се прикрада у његову кућу тако да га нико не примети, поставља запаљиве материје под кућу и опет неприметно из­ лази из ње; ветар преноси ватру и на друге објекте; са свих страна долазе људи да гасе ватру и да заштите од пожара оближње куће; пироман та­ кође трчи са другим људима тобоже ради гашења позара, али он има са­ свим другу намеру: он, користећи гужву због пожара, износи ствари из ватром захваћених просторија, да би их тобоже спасао од пожара; али их у ствари краде и сакрива. Сва та дела која је учинио пироман, иако за домаћина куће представљају непосредан узрок претрпљеног губитка целе имовине, разматрана искључиво сама по себи, изгледају овако: она се ни по чему неће разликовати од такозваних физичких непогода уко­ лико се изузму зле намере пиромана; оне (се дешавају по Божијем допу­ штењу – моје мишљење, а у тексту стоји како је ван заграде) су од Бога у смислу као што например гром убија човека, муња запали кућу или дрво, ураган разнесе покошено сено – другим речима речено као и све еле­ ментарне непогоде (проузроковане – ово је у самом тексту као заграда) Божијом силом, која се огледа у непроменљивим законима материјалне, несловесне (неразумне) природе; тако и пироман: он без Божијег допу­ штења не може ни да уђе у кућу, нити да изађе из ње, као ни да проузро­ кује пожар; сама та дела су неутрална (ни лоша, ни добра), јер могу да послуже како злу, тако и добру; али зла воља, подмукла намера, којима се руководио пироман и чији узрок већ није Бог, већ пироманова слобод­ на воља – то је његов грех, а Бог је допустио да он на делу оствари своју злу намеру; јер Бог мoже и да забрани остварење те зле намере, уколико би Му то било угодно. Господ није забранио остварење те зле намере, већ је допустио да се она оствари (у вези са Својим нама недокучивим) праведним судовима. У даљем тексту ћемо говорити о узроцима таквог допуштења.

Понекад се праведни исправљају злима

Погрешке друге врсте (случајним физичким нарушавањима) су проу­ зроковане истим оним узроцима као и спољашња остваривања намер­ них преступа то јест Божијим допуштењем, што ћемо видети на следе­ ћем примеру. Неко ко је задобио или сам себи случајно повредио ногу, не хода више с њом правилно; он, иако се труди да правилно хода чини то с трудом и опет не може да хода као здрав човек. Узрок покретања ноге је у природној потреби ходања; узрок хромости је у самој повреди, али не и у жељи да се себи причини повреда, јер је она била неочекивана. Али поре­ ђење случајних преступа са намерним се зауставља на следећем: суштин­ ска разлика између ових и других преступа је у томе, што се случајни пре­ ступ дешава искључиво по Божијем допуштењу, док намерни преступ већ није ствар Божије воље (јер је он последица изопачене својевољности по Божијем допуштењу, палог разумног бића). Бог не забрањује само споља­ шња греховна дела; али не поспешује заблуде наше воље, нити њено уда­ љавање од правог пута, од закона.

Ако дакле Бог није почетак нашег моралног пада (који и јесте сам по себи истинско зло), нити може бити, јер: „Чисто око Његово ни видети зла, ни гледати на безакоње не може” (Ав.1,13); и „љуби правду и мрзи на безакоње” (Пс. 44,8); онда је потпуно истинито да се све невоље, које на­ стају из споредних разлога, разумних или неразумних, без обзира на на­ чин на који се дешавају, – дешавају по Божијој вољи, које Он шаље Својом крепком Десницом, а због Своје бриге и Промисла. Љубљени! Бог је по­ дигао руку (или нечију руку или дозволио да неко подигне руку да те уда­ ри, мој коментар а у тексту стоји како је ван заграде) да те удари; Бог је (исто вази и за ово као у претходном) покренуо језик онога који вређа или клеветника ради увреде или оклеветања тебе: Бог је нечастивом дао силу ради твог смирења (прави превод је свргавања, обарања). Сам Бог то по­ тврђује устима пророка Исаије, говорећи: „Ја сам Господ, и нема друго­ га осим Мене; опасах те, премда Ме не знаш…Ја правим свјетлост и ства­ рам мрак, градим мир и стварам зло; Ја, Господ чиним све то” (Ис.45,5­7).

То још јасније потврђује пророк Амос: „Хоће ли бити несрећа у граду, а Господ да је не учини” (Ам. 3,6)?, као да говори: нема ниједне невоље која није по Божијој вољи (у оригиналу стоји воља, али да ли треба да буде до­ пустење), која дозвољава злу намеру, показујући начин и дајући снагу за њено испуњење.

Тако Бог, намеравајући да казни цара Давида за грех прељубе који је починио са Уријевом женом, као и за убиство самог Урија, грехом мешања крви његовог сопственог сина с његовом женом, поручује Давиду преко пророка Натана: „Ево Ја ћу подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему (Авесалому), те ће спавати са женама твојим на видику свакому. Јер ти си учинио тајно (то јест прељубу и убиство), али Ја цу ово учинити (то јест Авесаломово ме­ шање крви) пред свијем Израиљем и свакому на видику” (2. Цар. 12,11­12). Блажени Августин је веома добро објаснио ову мисао: „На тај начин Бог исправља добре људе преко злих”. Такође Божији праведни суд често ко­ ристи непоштене цареве и зле кнезове као своје оруђе, како би правед­ не научио трпљењу и неваљалце казнио за њихове преступе и сагреше­ ња. Има много примера из прошлости у којима се види да Бог пројављу­ је Своју добру вољу у злонамерним тежњама и делима непоштених људи, како би њиховом неправедношћу извршио Свој праведни суд над они­ ма који су криви пред Њим, и као чедољубиви Отац кажњава потомство (или наредне генерације) за њихова сагрешења, а потом им, видећи њихо­ во исправљење указује Своју милост, и баца лозу у огањ (како ово?): тако поступа Бог с људима, који обешчашћују свој морал порочним поступци­ ма и неправдама.

Ево примера:

Бог, преко пророка Исаије, прети развраћеном Израиљском народу његовим погубљењем и опустошењем Палестине од стране Асиријаца, говорећи: „Тешко Асиру, шиби гњева Мојега (на Израиљце), ако и јест палица у руци његовој Моја јарост. На народ лицемјерни послаћу га, и заповиједићу му за народ на који се гњевим, да плијени и отима, и да га изгази као блато на улицама. Али он неће тако мислити и срце његово неће тако судити, него му је у срцу да затре и истријеби многе народе” (Ис. 10,5­7). Овде Бог јасно показује да то није воља асиријског цара, већ Асиријци испуњавају Његову свету вољу. Он их назива шибом гњева и палицом Своје јарости на беззакоња Израиљаца, и сходно томе, Сам себи приписује њихову казну: „Ја сам их послао – говори Он – да узму од њих плен и смире непокорне Мени и гордељиве умом: они су одбацили веру у Јединога Бога и поштовали многобожачке идоле безумним и суровим обредима и жртвама. Сам Асиријски цар (испуњавајући вољу Божију) ће другачије мислити – да то чини по својој сопственој вољи, и неће схва­ тити, већ ће се устремити на убиство и коначно истребљење народа, по­ служивши Мојој вољи; када казним и исправим Моје људе ратом против Асиријанаца – о, тешко тада тој палици, тешко Асиријанцима које ћу као непотребно оружје бацити у огањ да се спале! На исти начин треба гледа­ ти и на друге праведне казне које Бог пуста на нас ради наших неправди.

Римски император Тит, је при опсади Јерусалима, сам, лично обила­ зећи рушевине и видећи јаме пуне лешева мртвих људи, и крв која је исти­ цала из унакажених и искиданих тела, тешко уздахнувши, и подигавши очи и руке ка небу, рекао: „Боже милостиви! То није моје дело!”

Тражити узрок невоље – не значи сметати Божијој вољи

Упитаће нас неко: ако је тачно, да нас све невоље сналазе по Божијој вољи, није ли нам онда узалуд да се противимо Његовој светој вољи, није ли некорисно употребљавати лекове у време болести; зашто водити наору­ жане пукове против непријатеља који напада; зашто му добровољно не предамо кључеве наших тврђава и не пустимо га драге воље у нашу очеви­ ну и дедовину ради наше погибељи; зашто не подражавамо блаженог ар­ хијереја Лупа, који је поздравио Атилу следећим речима: „Поздрављам те Атила, бичу Божији!” Онима који ме ово питају одговарам следећим ре­ чима апостола Павла: „не мислите (о тим стварима) за себе више него што ваља мислити; него да мислите у смјерности (то јест не према схватањима овога света, већ према смиреном разумевању и разматрању вишег поретка Промисла” (Рим. 12,3). У том смиреном духу ћемо се потрудити да разре­ шимо ваше недоумице и привидне противуречности. То да се рушилачки ратови и сличне невоље не дешавају без Божије воље је јасна ствар (како смо напоменули у претходним деловима); али одатле још не следи да се не треба ни наоружавати против непријатеља, да не треба прибегавати лече­ њу наших болести, сматрајући то супротним Божијој вољи. Богослови­ схоластици су разликовали две стране Божије воље: 1) вољу симбола, и

2) вољу благонаклоности. О првој (вољи) нећу ништа говорити; довољно нам је и то што је о њој речено у претходним деловима; потпуно другачије треба размишљати о Божијој вољи благонаклоности: у току њеног само­ остваривања, ми не можемо да знамо далекосежне Божије намере за нас, већ спознајемо последице те намере. Објаснимо то на примеру болести: без обзира због којег директног разлога настаје болест, нема сумње (како је напоменуто горе у тексту) да је то била Божија воља. Међутим, боле­ сник не зна ништа о времену трајања његове болести, и зато њему није за­ брањено да прибегава различитим средствима за своје исцељење, и када он већ после употребе многих лекарских средстава не оздрави, онда може да буде уверен да је то Божија воља, да он трпи дугу и тешку болест. Тако смирено расуђуј смирени брате да је Богу угодно да још будеш болестан; али пошто не знаш да ли Бог има намеру да ти страдаш до смрти, онда без икакаве кривице греха можеш прибегавати исцељујућим средствима ради оздрављења или ради олакшања болести. То да лечење није никакв грех се доказује још и тиме, да уколико Богу није угодно да ти поврати здравље, онда Он може учинити свако исцељујуће средство неделотвор­ ним. На тај начин, треба расуђивати и о непријатељима и ратовима. Бог је више пута допустао непријатељима да покоре израиљски народ под свој јарам, с тим да тај народ више не би чинио беззакоња, и да не би забора­ вљао на Бога својега; и Израиљци су се супротстављали својим неприја­ тељима, док нису сазнали да је то воља Божија; али они су другачије по­ ступили када им је пророк Јеремија открио вољу Божију да се покоре цару Набукодоносору. На исти начин се тумачи и пожар – ако он није могао бити угашен уз сав труд народа и ватрогасних бригада, онда је очиглед­ но да је то била одлука Божијег суда, да та кућа не буде само запаљена, већ и да потпуно изгори ради испитивања трпељивости Божијих пријатеља и ради казњавања непријатеља. На сличан начин треба расуђивати и о Божијој вољи благонаклоности и у свим другим ситуацијама.

С друге стране, да самозаштита није никакав грех може се доказати

и на основу овоземаљских искустава. Отац, желећи да сазна успех сво­ га сина у мачевању, даје му дрвену рапиру (флорет) и наређује му да му се супротстави: у овом случају не устаје син против оца, већ се ратник су­ протставља своме противнику; исто тако онај ко се труди да угаси пожар, победи свог непријатеља, или излечи болест не супротставља се Божијој вољи, која нас укорава (кажњава – шта је боље) за наше неправде, већ су­ протставља себе том узроку (кривици, ово је у реду јер је у самом тексту), која јој претходи и коју презире и Сам Бог: кућа је запаљена из злобе или мржње, користољубља; све те побуде за подметање пожара су грешне: сви­ ма је дозвољено да им се супротставе; али ко лечи болест се не супротста­ вља Божијој вољи, већ људском страдању, јер тешко да постоји нека болест која није последица нарушавања хигијене (прождрљивост, неуздржање, нечистоћа итд.); следи да се онда супротстављамо узроцима који су дове­ ли до болести. Тако је и са другим стварима: ко се оружјем супротставља непријатељу, не супротставља се Богу, већ ономе ко неправедно започиње рат. У свим сличним ситуацијама је дозвољено па чак и обавезно зашти­ тити се, сем ако се не покаже да из одређених разлога таква заштита Богу није угодна.

Искрено срце тражи вољу Божију, а лукаво прима злог духа. Задивљујуће је када Божански Промисао и Његов праведни суд користи зле људе у својству оружја, ради испуњења Његове свете воље, као и када сами ђаволи то чине, – каже св.Григорије: то се дешава по чудном устрој­ ству Божије милости, по коме то исто средство које злобни непријатељ користи за искушавање нашег срца и да нас погуби, милосрдни Творац наш користи ради нашег исправљења, како би нас оживео.

У 1. Књизи о Царевима се говори о цару Саулу: „А сутрадан нападе Саула зли дух Божији”; на другом месту је о том духу речено: „И узнеми­ раваше га (Саула) зао дух од Господа” (1. Цар. 18,10; 16,14). Како схватити обе ове изреке: „зли дух Божији”; „зао дух од Господа.” Ако је зао или лу­ кави дух, онда то није Божији дух, а ако је Божији, онда није зао. Ти дело­ ви сами себе разјашњавају: тај дух се назива злим или лукавим зато што је био жеља развратног Сауловог срца, он је мучио и гушио његово срце; ду­ хом Божијим или од Бога је назван зато што је био послан од Бога као ка­ зна Саулу за његове грехе. Ради бољег разумевања текстова Светог Писма, сличних горе наведеним, навешћемо објашњење блаженог Августина за библијски израз: „праведни срцем”. Шта значи „праведни срцем”, или краће: „праведно срце”? На то питање Августин одговара: „Праведни срцем се не супротстављају Богу”. Удубите се, љубљени и схватите сми­ сао који се налази у изразу „праведно срце”; али за то је неопходно зна­ ти која је разлика између праведног и злобног срца? Сваки човек, који нехотице страда, све трпељиво подноси: увреде, туге, напоре, прекоре и томе слично, верујући да је тако Богу угодно, и слично Јову не изговара ништа неразумно о Богу, не понашајући се као да Бог не зна шта се ради и дешава у свету; једнога прекорева, другоме опрашта кривицу и указу­ је милост; такав човек је праведан срцем. Насупрот томе: тврдоглав, ра­ звратан и неразуман срцем је онај који за све непријатно или злобно што треба да претрпи каже: „ја неправедно страдам”, приписујући то Богу, по чијој вољи он страда, или, ако нема храбрости да отворено припише све неправде Богу, онда не верује у Божији Промисао о свету и на тај начин одбацује Божије управљање светом. „Не може он да чини неправду – каже он – међутим неправедно је то што ја страдам, а неко други не зна ни за какву невољу; ја знам да сам грешан, али истину говорећи, постоје и већи грешници од мене, али се они веселе, а ја страдам; неправедно је то што гори од мене живе у радостима и задовољствима, а ја иако без порока или мало у чему грешан, живим у великој невољи и у непрекидним нападима и увредама, и то је права неправда; мени је добро познато да Бог не чини неправду, већ неправда постоји у свету, и по томе закључујем да Бог не управља људским делима и нема Свој Промисао о нама”. Неправедни ср­ цем, то јест они који су развраћени срцем, имају три лажна мишљења: 1) или да Бога нема; 2) или је Бог неправедан ако Му је све то (о чему обич­ но говоре развратници) угодно и ако Он све то допушта; 3) или Бог не управља људским делима и нема никакву бригу о њима. Та три мишљења су лажна и представљају највећу хулу на Бога. Наставимо, љубљена браћо, нашу причу о праведнима срцем. Праведан срцем или у свом срцу је још и онај који у срећи или несрећи за све захваљује Богу, понављајући речи праведног Јова: „Господ је дао, Господ и узео; како је угодно било Господу, тако се и десило, нека је благословено име Господње” (Јов. 1,1). Приметите, љубљена браћо, да ви никада нисте говорили: то ми је ђаво урадио (ту не­ срећу вам је нанео лукави непријатељ), али све што ти се дешава, и добро и лоше, приписуј Богу својем, знајући да ти ђаво не може ништа уради­ ти, ако му Вишњи Бог, Који има власт живота и смрти, не дозволи да ти нешто учини ради твоје казне или твога исправљања: Бог допушта казне за непоштене (безбожнике, оне који свесно поступају супротно својој са­ вести, јавно одбацују истину итд.), исправљање се попушта на оне сино­ ве који су у нечему погрешили: „јер онога сина којега прима, њега и кара” (Јевр. 1,6), па се ни ти тако не надај да ћеш остати без казне, само уколико не мислиш да се отуђиш од небеског наследства: „кара сваког сина, којега прима (признаје наследником)”. Да ли је то тако? Да ли сваког? Где си хтео да се сакријеш од казне? Свакога укорава непрекидно; нико није изузет од казне: нека ти буде јасно да Сам Јединородни Син Божији, Који није учи­ нио никакав грех, није био изузет од казне. То је одлично учење, у потпу­ ности достојно блаженог Августина.

А пошто, по расуђивању Августина, ни ђаво ни нико од људи један другом не може нанети никакво зло без Божијег допуштења, због тога у наредној глави тумачимо следеће: шта Бог допушта, на који начин допу­ шта и ради чега (из ког разлога) се дешава Божије допуштење?

Књига се може поручити на мејл: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. , код http://www.romanov.rs/