- Старче, зна ли непоменик шта држимо у срцу?

- Још и то! Само још фали да он види и срца људи. Срца види само Бог. И само људима Божијим Он, понекад, ради нашег добра открива шта нам је у срцу. Непоменик зна само за лукавство и злобу, које он сам посеје у оне који му служе. Наше добре помисли он не зна. Само из искуства он  понекад нагађа о њима, али и овде у већини случајева омаши! И ако Бог не допусти ђаволу да понешто схвати онда ће непоменик увек и у свему грешити.

Сам ђаво - то је таква тама! "Видљивост - нула"! Претпоставимо да ја имам неку добру помисао. Ђаво за њу не зна. Ако ја имам злу мисао, онда је ђаво зна, зато што је он сам мени њу посејао. Ако ја, сада, хоћу негде да одем и учиним добро дело, на пример, да спасем неког човека, ђаво не зна за то. Ипак, ако сам ђаво дошапне човеку: "Иди и спаси онога", тј. убаци му такву помисао, онда он сам подстиче њега на гордост и зато ће знати о томе шта је том човеку на срцу.

Све то је веома префињено. Сећате ли се случаја са Аввом Макаријем? [1] Једном је он срео ђавола који се враћао из оближње пустиње. Он је ишао туда да искушава тамошње  монахе. Ђаво је рекао Авви Макарију: "Сва братија је веома жестока са мном, осим једног мога друга, који ме слуша и, када ме види, окреће се као вретено". - "Ко је тај брат?"- упитао је Авва Макарије - "Његово име је Теопемт", - одговори ђаво. Преподобни је отишао у пустињу и нашао тог брата. Веома тактично га је привео ка откривању помисли и духовно му помогао.

 Поново се сретнувши с ђаволом, Авва Макарије га упита о братији која је живела у пустињи. "Сви они су веома жестоки са мном, - одговори му ђаво. И што је горе од свега, онај, који је раније био мој друг, не знам зашто, изменио се и сада је он најжешћи од свих". Ђаво није знао да је Авва Макарије ишао брату и исправио га, зато што је Преподобни дејствовао смирено, по љубави. Ђаво није имао право (власт) у односу на добре помисли Авве. Али да се Преподобни погордио, онда би он одагнао од себе Благодат Божију и ђаво би имао та права. Тада би он знао о намерама Преподобног, зато што би у том случају непоменик сам подстицао његову гордост.

    - А ако човек негде каже своје добре помисли, може ли онда ђаво да прислушкује  и затим да искуша тог човека?

   - Како ће он да прислушкује, ако у реченом нема ничега од ђавола? Међутим, ако човек каже своје помисли да би се погордио онда ће се ђаво умешати. Односно, ако у човеку има склоности ка гордости и он гордо изјављује: "Идем и спасићу тога и тога!", онда ће се ђаво укључити у то дело. У том случају ђаво ће знати о његовој намери, а ако је човек побуђен љубављу и дејствује смирено онда ђаво о томе не зна. Неопходна је пажња. То је дело веома префињено, танано. Не називају узалуд Свети Оци духовни живот "науком над наукама".

  - Старче, ипак, дешава се да врачар предскаже, на пример, трима девојкама да ће једна да се уда, друга такође али да ће бити несрећна а трећа ће остати неудата и онда се тако и деси. Зашто?

   - Ђаво има искуство. На пример, инжењер, видећи кућу у лошем стању, може да каже колико још времена може да траје. Тако и ђаво види како човек живи и из искуства закључује како ће он завршити.

 Ђаво нема оштрину ума, он је веома глуп. Он је сав непрекидна збрка, нема ту ни краја ни конца. И понаша се час као паметан, час као глупан. Његове преваре су веома грубе. Тако је устројио Бог, да би ми могли да препознамо дела ђаволова. Имајући смирење, ми смо у стању да распознамо ђаволове мреже зато се што смирењем човек просветљава и уподобљава Богу. Смирење - то је оно што ђавола чини богаљем.

[1] См. Древний Патерик, М., 1899, С. 343-344.

_________________

Напомена: у оригиналном тексту Старац Пајсије ђавола/непоменика назива "тангалашка". Објашњење је следеће: "Главни циљ према коме иде човек је сједињење са Богом - обожење, што на сваки начин покушава да спречи непријатељ људског рода ђаво. Сатана је толико гнусан, да Старац избегава да изговори чак и само његово име, називајући га "тангалашка" (од турског "dangalak" - ограничени, необразовани, некултурни, заостали, неотесани, неваспитани, незналица, слабоумни, тупи).

Извор: predanie.ru

На Синају, оцу Пајсију предстојала је борба с "тангалашком" - тако он по завету своје рођене мајке, по телу, никада није изговарао наглас име кушача већ га је поспрдно називао.

Једном је девојка, која је касније постала монахиња, питала оца Пајсија о спољашњем изгледу лукавог: "Деда, а јесте ли га видели?" - "Да! Знаш ли како је он "леп"! - одговорио је старац. Колико је велика љубав Господа која не дозвољава видети ђавола! Умрло би цело човечанство од страха!" На основу свог искуства, старац је говорио: "Ђаво се стварно преображава у човека, у животиње и тако даље. Он је стварно опипљив. То је нека друга суштина, друга стварност,  коју ми не познајемо. Ти видиш њега, осећаш га, вежеш га молитвом и он, на твоје очи, ишчезава. То се не може звати материјализацијом - то је неко међустање.

Извор: pravoslavie.ru (пренето из журнала "Покров")

Превод са руског за "Борбу за веру": Н.Ђ.