header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Аналитички тим „Борбе за веру“: "О загребачком брату и папорукољупцу патријарху Порфирију" (4)
Аналитички тим „Борбе за веру“: "О загребачком брату и папорукољупцу патријарху Порфирију" (4) Штампај Е-пошта
субота, 20 март 2021

Порфирије:

"Лично сам имао три пута прилику да се сретнем са папом Фрањом, чак сам му у једној прилици целивао и његову руку"

Данас, у Недељу торжества Православља над јересима и јеретицима, аналитички тим „Борбе за веру“ наставља серијал под насловом "О загребачком брату и папорукољупцу патријарху Порфирију". Узимајући у обзир сугестије неких  клирика блиских “Борби за веру“ да би требало да објавимо и нешто позитивно из Порфијевог рада, ми смо 13. марта позвали све наше читаоце да нам – у циљу објављивања - пошаљу све материјале које имају са – евентуалним - позитивним делима садашњег патријарха, која се тичу вероучења, црквеног поретка, исправног богослужења, милосрђа...

Овим чином по ко зна који пут показали смо да је “Борба за веру“ отворен, конструктиван и црквоградитељски сајт. Али, нико нам није послао ништа! Што смо ми, наравно, и очекивали. Јер, шта би могли да пошаљу кад овај човек за Српску Цркву ништа добро није учинио. Јер, да јесте, то бисмо знали ми, који пратимо његов рад још од његових монашких дана.

И шта се догађа? Адске силе устоличене на трон Светог Саве у лику патријарха Порфирија, не мирују и не тихују ни у овој првој недељи поста, већ газе Православље, понижавају и издају Српску Цркву и народ волећи се јавно са Хрватском (која га је и устоличила на патријарашки трон). Порфирије користи (сваку) шансу, али за наставак јеретичког пута којим је ишао и док је био митрополит загребачко-љубљански. Ево, црно на бело - његов интервју Хрватској радио телевизији од 20. марта 2021., а онда следи анализа нашег аналитичког тима:

      

 Патријарх Порфирије, као што видимо, рекао је да има писма која је надбискуп геноцида Алојзије Степинац упућивао папи Пију XII и да се у њима могу наћи места која су "дубоко проблематична."

И додао:

„Да бисмо надишли предрасуде, важно је да разумемо једни друге. Како бисмо разумели једни друге, потребно је да се упознамо, а да бисмо се упознали, морамо имати комуникацију, морамо имати однос. Тако да свој боравак и свој живот у Хрватској, коју нећу напустити и нисам напустио, осећам и као велики дуг, најпре Богу, а онда и људима који живе у Хрватској. У том смислу на првом месту православним Србима, а онда у истој мери Хрватима, католицима, муслиманима, Јеврејима, с којима сам делио искуства и добро и зло, и многим људима који заправо немају никакав однос према било којој вери", рекао је патријарх Порфирије у ХТВ-овом Дневнику.

   Порфирије, који је био митрополит загребачко-љубљански, рекао је да је с извесном тугом доживио одлазак из Хрватске те напоменуо да ће до даљњег, док се не одреди нови митрополит, покривати и Загреб и Љубљану.

„Тако да у шали кажем да сам патријарх Београда, Загреба и Љубљане, Срба, Хрвата и Словенаца", додао је.

Погледајте шта онај који би требало да буде српски патријарх прича Хрватима, који се никад нису одрекли усташког покрета. Писма Степинца папи само су врх леденог брега у животу овог слуге лажи и смрти зване папска јерес. Јер Степинац је био само плод миленијумске историје папизма, одани Ватикану „пас Господњи“, како су доминикански инквизитори звали себе. Он је поздравио долазак НДХ, бранио је пред онима који су у Ватикану знали шта се дешава са Србима у усташкој клаоници, добијао највиша државна одликовања и тражио опстанак НДХ пред савезницима чак и 1945. године. Каква „дубоко проблематична“ писма, јадни јадо на месту српског патријарха? Кад је већ толико начитан и пун интелектуалне таштине, зар није узео у руку књигу Петра Мацута о католичкој „штампи“ (тиску, што кажу Хрвати) која је све време подржавала усташе (Petar MACUT, U sjeni križa, samokresa i noža. Katolički tisak u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Redak, Split, 2016., 375 str.)? Није имао времена – са Загребом се волео јавно, а није читао лектиру неопходну једном митрополиту који столује у Загребу? Није имао времена од сусрета за хрватским левичарима, атеистима и секташима.

Шта ми имамо да упознајемо једни код других да бисмо надишки предрасуде? Срби су, у Аустроугарској, са Хрватима живели вековима, а у Југославији скоро сто година. И добро су их упознали – као вероломнике и убице српског народа. Страшне убице, велике зликовце, који су 1941. масовно прешли на страну нациста, и са одушевљењем поздравили Павелића и НДХ. Несрећни човек на месту патријарха српског се хвалише како су му на првом месту Срби, али су, исто као и Срби, њему битни сви остали – и верници и атеисти и комунисти и феминисткиње (Са њима се, као што рекосмо, дружио у свом срамном „заграбачком кружоку“). И сад, у шали, прича како је „патријарх Срба, Хрвата и Словенаца“ – прави Броз у мантији. Другосрбијанци су најзад добили свог патријарха – мислили су да је то бискуп Гргур, али није – он је сиромашно босанско сељаче, које је туђим парама плаћало и плаћа свој имиџ. Кардинал Порфирије био је прави погодак за другосрбијанштину: тако модеран, тако „кул“, или, како би Хрвати рекли, „губа“. Рокер и дијалогичар, друг свих наркомана и атеиста – не да би неком помогао да нађе Христа, него да би непрестано водио дијалоге, који су идол њему и екуменцима какав је он. 

Упитан о патријарху Иринеју и његовим ставовима око канонизације кардинала Алојзија Степинца, којег је описао као "усташког викара", Порфирије је рекао да је Иринеј само изразио недоумице у вези с канонизацијом Степинца те да је потом формирана комисија, не само као израз одлуке папе Франциска него као продукт договора између Иринеја и папе.

"Ми смо имали плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама", рекао је Порфирије.

Поновио је да у рукама има писма која је Степинац упућивао папи Пију XII. и у којима се заиста могу наћи места која су "дубоко проблематична".

„То не значи да он није живео у тешком времену и да се може сагледавати у црно-белој техници, али било како било, рад те комисије је био веома плодотворан. Ми смо разговарали о некој теми у овом тренутку која је важна за Католичку цркву, а која је проблем за нас, врло отворено, врло братски, без повишених тонова и имам дојам да је свако боље упознао разлоге оне друге стране", рекао је Порфирије.

   Стравични пад врха Београдске патријаршије огледа се у чињеници да је у интервјуу Хрватској НДХ телевизији несрећник на месту патријарха српског дезавуисао и покојног патријарха Иринеја, који, иако и сам „екумениста и пацифиста“, који је много пута погазио каноне да би угодио онима који су њиме манипулисали, ипак сачувао толико достојанства да је Степиннца звао „усташким викаром“, што је овај стварно и био. Он је свео ставове патријарха Иринеја на „недоумице“, иако је патријарх, упркос свим својим слабостима, увек јасно осуђивао недела усташа заснована на папском злочинаштву. Папа Фрањо је пристао на комисију о Степинцу само из једног разлога – да би оставио себи слободан пут у Београд и Москву. Покварени језуита је увек био спреман да лаже да би оставрио своје циљеве. Зна се како је издао аргентинској хунти своје поштене другове из језуитског реда, који су били на страни сиротиње и које су хватали амерички и аргантински злочинци и убијали их.     

„Плодан рад“ у комисији завршио се – ничим. Хрватски бискупи су остали уз свог свеца, коме служе службе и подижу цркве. Само један лажов – језуита с брадом какав је несрећник на месту патријарха српског може да прича да је рад комисије био плодан (уместо да постави питање шта је СПЦ брига кога ће једна квазицрквена структура каква је Ватикан прогласити за свог „свеца“). Јесте, био је плодан, али лажју и преваром, када је духовни отац Порфиријев, Иринеј бачки, покушао да убеди јавност да јесте како није, и да су их Хрвати намагарчили (www.novosti.rs/)

 Хрватски прелати су нас, дакле, магарчили – братски, као и увек. То су исти они који поричу Јасеновац и страдање Срба у Другом светском рату.

Такође је поручио да Јасеновац, али и свако друго место које има такав карактер, мора бити ослобођен сваке врсте политизације.

„А нажалост, суочени смо с чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих места је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца", рекао је Порфирије.

Рекао је и да су се злочинци из Јасеновца и где год да су вршени злочини те врсте исписали из сваког народа.

„Ти људи не припадају ниједном народу“, додао је.

"БОРБА ЗА ВЕРУ: КЛЕТВА НА УНИЈАТЕ У СПЦ

 ДА БОГ ДА БИЛИ У ВЕЧНОМ ЖИВОТУ СА АЛОЈЗИЈЕМ СТЕПИНЦЕМ И СВИМА ЊЕГОВИМА АКО СЕ ЈАВНО НЕ ПОКАЈАТЕ ЗА СВЕ ИЗЈАВЕ И ПОСТУПКЕ КОЈИМА СТЕ УВРЕДИЛИ СРПСКЕ НОВОМУЧЕНИКЕ!

И да поновимо:

ДА БОГ ДА СЕ ПОКАЈАЛИ ЗА СВЕ САБЛАЗНИ КОЈИМА СТЕ ИЗЛОЖИЛИ НАРОД НОВОМУЧЕНИКА ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, А АКО НЕ СЕ ПОКАЈЕТЕ, ДА БОГ ДА БИЛИ У ВЕЧНОСТИ СА СТЕПИНЦЕМ И СВИМА ЊЕГОВИМА!

И трећи пут:

ДА БОГ ДА У ВЕЧНОСТИ ГЛЕДАЛИ СТЕПИНЦА АКО СЕ ЈАВНО НЕ ПОКАЈЕТЕ ЗА РЕЧИ И ДЕЛА КОЈИМА СТЕ УВРЕДИЛИ СЕДАМСТО ХИЉАДА СРПСКИХ ЖРТАВА УБИЈЕНИХ ЗБОГ ВЕРНОСТИ БОГУ И БОЖИЈОЈ ПРАВДИ, КОЈИМА ТРЕБА ДА СЕ МОЛИТЕ ЗА СВОЈЕ ПРОГЛЕДАЊЕ И ПОВРАТАК ХРИСТУ!

(ОВДЕ:)

Овако говоре хрватски бранитељи усташког наслеђа – немојмо политизовати Јасеновац, да тако не вређамо жртве. Жртве се, несрећниче на месту патријарха, вређају кад их неко користи да би лагао на хрватској усташкој телевизији, и да би својом „њиња – њања“ политиком покрио пуну истину – не само да су Хрвати стали иза  Јасеновца, него и данас све поричу, и не признају ништа. Тврде да је у Јасеновцу страдало више Хрвата него Срба. Паписти у томе имају највећу улогу. Опет кардинал Порфирије није читао важну лектиру – књигу „Магнисимум Кримен“ хрватског Јеврејина Саламона Јазбеца. Он би му објаснио да усташлук није само Степинац, него цела „Црква у Хрвата“:

„Улога тзв. Цркве у Хрвата за вријеме Павелићеве владавине била је сумма суммарум крајње негативна; од свих мјесних цркава у окупираној Еуропи, Католичка црква у Хрватској понијела се најбешчасније. Кроз то особито тегобно раздобље у повијести Балкана та древна вјерска институција у потпуности је изневјерила своју кршћанску мисију, издала начела хуманитета и постала тек религијском експозитуром усташког покрета. Тек у појединцима, те слабим, неповезаним и неустрајним маргиналним католичким круговима, успјела је очувати кршћански дух испомагања ближњег без обзира на вјерску и националну припадност. Преко малобројних чинова ријетких храбрих људи из својих редова католички клер се у неким сегментима дјеловања заиста часно и храбро понио у одсутним часовима, помажући угроженима и прогоњенима, а понеки заузети хуманист се усудио чак и дићи глас против безакоња, терора и мржње, док су се одређени свећеници штовише придружили Народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих велеиздајника. Али све је то било знатно премало, спорадично, нејако и дезартикулирано да би се могло приписати Цркви као институцији, организацији, вјерској заједници или моћној политичкој снази на јавној сцени, већ се тек може приписати у појединачне заслуге изнимних појединаца који су се двоструком храбрости успјели одупријети и својој проусташкој матичној вјерској заједници и самој усташкој страховлади. Неки такви појединци свој племенити ангажман платили су на крају властитим животом, неколицина од њих чак и мученичком смрћу у усташком логору смрти Јасеновац. Али Црква као Црква није у том смислу учинила много, насупрот, индуцирала је пуно зла. Насилним превођењем српскоправославних у Римокатоличку и Гркокатоличку цркву, апсурдном невољкошћу избављања од пропасти покрштених Жидова и покатоличених Срба, за које се та утјецајна институција у правилу није заузимала, којима није помагала и за које у крајњем случају уопће није марила – довољно говори о срамотној повијесној улози Католичке цркве у Хрватској кроз ендехазијско раздобље. Степинац је за све то као предсједник Хрватске бискупске конференције најодговорнији. Он је знао много, могао пуно, али није учинио нити неколико постотака од оног што је било у његовим овластима и под његовим утјецајем. За мене је он недвојбено негативна повијесна особа. У својој другој књизи, која је у припреми за тисак, врло опширно поглавље посвећујем њему и његовој улози у тзв. Независној Држави Хрватској, као и анализи лажне, псеудоповијесне, ревизионистички структуриране слике која се о њему ствара у хрватској јавности, као спаситељу Жидова и осталих проскрибираних скупина на тлу злочиначке НДХ. Степинац је врло невољко пристао на неко вријеме заштитити тек остатак жидовског старачког дома од педесетак особа, а осим тих стараца и старица само врло ријетке, у правилу врло имућне особе жидовског поријекла које су се на вријеме покрстиле и које су „одувијек у својем животу и раду дисале хрватски“. То је цијела истина о фамозном Степинчевом „спашавању Жидова“ – што се у посљедње вријеме потурава свијету из неоклерофашистичких кругова.“(http://www.pecat.co.rs/)

   Политизација Јасеновца у новој усташкој Хрватској није добит мале групице, него целе нове усташке НДХ, која је на покољу Срба изградила своју садашњу државност. Несрећник на месту патријарха српског учествује у политизацији на страни нове НДХ, нарочито кад каже да „злочинци немају нацију“, да су се „исписали из човечанства“. Да ли је могуће? Хрвати су, у време Павелића, масовно подржавали усташки покрет и злочине усташа, а чак и они који су били у југословенској влади у Лондону прикривали су злочине својих сународника и острашћено нападали српску борбу у Хрватској.

Шта је главна трагедија српског народа са човеком који је дошао на место патријарха? Ствар је проста: стари патријарси, попут новопрестављеног Иринеја, су врдакали тамо и овамо, грешили и падали, кршили каноне у име политике, али су знали истину – ко је Ватикан, ко је папа, ко су усташе и ко је Степинац. Несрећник који је сада изабран за патријарха нема православног духа. Чак и његов духовни отац, Иринеј бачки, је имао „зилотску“ младост и формирао се на антипапизму Преподобног Оца Јустина, а после је, као властољубац и слуга државне моћи, прешао на другу страну. Његов јадни духовни син никад није окусио Православље. Он је „религиозни хуманиста“ као ватикански модернисти, који су правили другу ватикански сабор, и чији је потомак папа Франциско, како га Порфирије папорукољубац са љубављу зове.

На данашњи дан, Црква слави светог Григорија Паламу, који се борио против латиноумних Варлаама и Акиндина, религиозних хуманиста под утицајем Томе Аквинског. Ви сте, јадни Срби, латиноумца – безумца, који се хвали да је папи љубио руку добили као патријарха – у ствари, АН – АРХА, БЕЗ – НАЧАЛНИКА, беспринципијелног „џет сет“ ријалити назовимудраца Јеротићевог типа, који се крије иза беле пане и слатких речи, али нема везе са мистиком и догматиком наше вере православне.  Настројење његове душе је као певање ковиљских калуђера, које споља личи на светогорско, али нема везе са Светом Гором, и чија мелодија нема везе са српском народном душом. На жалост, јадни народе, Бог је допустио да трон светог Саве узурпира паполизац - издајник Христа и Светог Саве, и хрватски скутоноша, бедни Порфирије, који верује у све лажи екуменизма и модернизма. Ко има снаге, нека се моли за његову јадну душу, да га, макар у последњи час, Бог избави од несреће коју носи и себи и нама.

   И ово да знате – Порфирије ће се немилосрдно обрачунити са сваким у СПЦ који се буни. Он нема обавеза ни према старом монаштву, ни према искреним верницима. Он има обавезе само према Ватикану и онима који стоје иза њега. Удружиће се он и са Гргуром и са Ћулибрком и са свима који дувају у исту тикву, и разбуцаће ово мало јада што је од СПЦ остало.

   Дај Боже да се ово не оствари, али – све ће се брзо видети.

Наставиће се...

  

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 март 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.