Нико није против дипломатије, да се разумемо. Патријарх српски мора да буде у коректним односима са свим земљама у којима живи његова паства. Да је несрећник на месту патријарха рекао да ми са Хрватима треба да будемо у солидним комшијским односима, то му се не би дало замерити.

Али признавати рукољубе римском папи, хвалити се тиме – то је најсрамнија беда и јад на свету. И то оправдава некаквим кобајаги личним разлозима! Епископ Цркве Христове не може и нема право на личне разлоге. Епископ није световно лице, већ клирик. Али, могуће да их Порфирије и има – пошто све индиције указују да је он криптокатолик, тајни папин кардинал. У том случају љубљење папине руке је разумљиво, јер он тако признаје старешинство свога вође. Срам га било од Христа!

А да се види како се православни архијереј односи према симболима папске моћи, доносимо текст Љубомира Ненадовића о Његошу, који је одбио да пољуби светињу – Часне вериге светог апостола Петра, не зато што вериге није признавао за светињу, него зато што је знао да паписти апостола Петра сматрају „првим папом“, па није хтео да папи укаже поштовање преко његовог фратра који је вериге нудио. Црногорци, тада најбољи Срби, не љубе ланце, не признају ропство, нарочито папистичко ропство.

   Ево шта каже Ненадовић:

„Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светога Петра сам је премејрио корацима и казао ми да запишем. Има дужине сто осамдесет четири, а ширине сто четрдесет корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премјерили и означили нисмо могли вјеровати: тако много простора заузме читава њива.У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у месецу јануару, њима је посвећен један дан. Сећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огријешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара шкрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, цјеливају.

Кад је калуђер принио владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече:

„Ала су га добро везали!“

Затим их врати калуђеру, који од чуда једва је могао запитати:

„Зар их неће ваша светлост цјеливати?“

Владика му, полазећи, одговори:

„Црногорци не љубе ланце!““

А ево како је Његош реаговао кад је папа пролазио поред њега: „Једно после подне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече: „Ечеленца, заповедајте изаћи!“ „Зашто?“, упита га владика зачуђено. „Иде свети отац и сад ће овуда да прође.“ „Па нека га нек иде!“, одговори владика, „он има свој пут, а ми имамо наш.“ Г. Ђуричић који је седео са нама одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђуричић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће.“ Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем владици: „Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?“ „Може ти бити!“, одговори ми владика. Кад изађем, видим папину пратњу. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола са четири лепа и богато окићена коња. У њима је папа седео сам и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи део различите чељади, што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам, смешећи се, каже: „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја њему махну два-три пута руком за знак да иде својим путем.“ Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.““

Његош је папу доживео као туристичку атракцију, а не као некаквог хришћанског поглавара.

То су биле српске владике. А ми спадосмо на паполисце и папољупце. Јадни ми.