Истанбулска конвенција је још један пример међународног инструмента за људска права који је тобоже осмишљен ради заштите жена, али је прожет идеологијом која подрива породицу и незаменљиву улогу жене у њој.

„Јаке породице, јако друштво” гласи мото Турске, каже турски директор за комуникације Фахретин Алтун. То је оно што се може очекивати од нације чији председник отворено говори о „светости” породице и чији устав каже, „Породица је основа турског друштва”, и „Држава предузима неопходне мере и успоставља неопходну организацију ради заштите мира и добробити породице, посебно мајки и деце”.

Једна од тих мера предузета је 20. марта 2021. године, када се Турска повукла из Истанбулске конвенције, европског уговора из 2011. године чији је први потписник и који је накнадно ратификовало 35 држава. У званичној изјави, Турска објашњава да, иако је уговор „првобитно био намењен промовисању женских права”, касније га је „отела група људи која је покушала да нормализује хомосексуалност – што је неспојиво са социјалним и породичним вредностима Турске. Отуда и наша одлука о повлачењу”.

У изјави се даље каже да Турска није повукла своју обавезу да заустави насиље над женама. „Одлука о повлачењу из Истанбулске конвенције никако не значи да Турска ’угрожава заштиту жена’. Турска држава континуирано наглашава да повлачењем из ове конвенције неће одустати од борбе против породичног насиља… Турска ће наставити да штити сигурност и права свих жена”, и „борба против насиља у породици по принципу нулте толеранције остаће на самом врху дневног реда Владе”.

У изјави се додаје да Турска нипошто није усамљена у „озбиљној забринутости због Истанбулске конвенције. Шест чланица Европске уније (Бугарска, Мађарска, Чешка, Летонија, Литванија и Словачка) нису ратификовале Истанбулску конвенцију. Пољска је предузела кораке да се повуче из конвенције, позивајући се на покушај ЛГБТ заједнице да наметне своје идеје о роду читавом друштву”.

Истанбулска конвенција је још један пример међународног инструмента за људска права који је тобоже осмишљен ради заштите жена, али је прожет идеологијом која подрива породицу и незаменљиву улогу жене у њој. Обраћајући се Федералистичком друштву пре скоро две деценије, професор Ричард Вилкинс осврнуо се на „занимљиви нови развој” приметивши: „Да би се побољшао социјални и политички положај жена – што је похвалан циљ – међународно право постало је веома непријатељски настројено према дугогодишњим идејама о браку, природној породици и одгоју деце”.

Упркос важним заштитама које се нуде женама, Истанбулска конвенција излази из оквира дефинисања „рода” као „друштвено изграђених улога, понашања, активности и атрибута које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце” (члан 3), и позива да се „искорене предрасуде, обичаји, традиција и све друге праксе … засноване на … стереотипним улогама жена и мушкараца” (члан 12). Такве одредбе одбацују ванвременску истину да је породица „природна и основна ћелија” друштва (УДЉП).

Но, повлачење Турске „изазвало је и домаће и међународно негодовање”, преноси један извор вести. Паљба која је осута по Турској укључила је љутите протесте у Истанбулу и Анкари, као и оштре критике из иностранства. Генерални секретар Савета Европе назвао је то „жалосним”, „огромним застојем” и „поражавајућим вестима”, док је шеф спољне политике ЕУ изјавио да „не можемо а да дубоко не зажалимо [због тога] и изразимо неразумевање”. Немачко министарство спољних послова тврди да је Турска „послала погрешан сигнал Европи и женама Турске“. А амерички председник Џо Бајден назвао је то „неоправданим”, „дубоко разочаравајућим” и „обесхрабрујућим кораком уназад” – речима препуним ироније кад се узме у обзир да је овде заправо реч о охрабрујућем кораку напред који је Турска направили како би заштитила сам темељ свог друштва.

Одговарајући на мноштво укора и примедби, турски министар правде Абдулхамит Гул твитовао је следеће: „Настављамо одлучно да штитимо част нашег народа, породицу и нашу друштвену структуру.” Барем један народ на свету поштује своју уговорну обавезу преузету према Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима, који позива да се породици пружи „најшира могућа заштита и помоћ”.

Извор: ifamnews.com/sr/