Веома је занимљиво упоредити две наизглед сличне свечаности откривања споменика у Москви и Београду. У престоници Русије велики споменик вољеном руском Светом кнезу Владимиру откривају Председник Русије и Руски патријарх, а у Београду Председник Србије и преко видео записа блаженопочивши Патријарх, отварају споменик Светом Симеону.

Руски споменик је на округлом постољу где само пише Свети кнез Владимир кијевски. Кнез је приказан као витез  јунак, каквог ми Милоша замишљамо, а уз себе држи велики крст, од њега већи, који је пободен у земљу.

Наш споменик има и жир и саклени под, ту је и свод са звездицама, а и поломљени шлем. Свуда много скривених симбола, а  на врху намучени старац који само што не падне од тежине мача. У Москви је дан, а у Београду ноћ пуног месеца. У Москви прво говори Председник Путин два и по минута, онда беседи Патријарх руски пет и по минута, затим Патријарх освештава споменик. У Београду Патријарх је на видео запису минут и педесет секунди, онда говори Председник 18 минута, а освештавања споменика није ни било.

Црквени канони предвиђају да после Патријарха у Русији може да говори само Цар, а у Србији само Краљ. Значи ли то да Русија нема Цара, али ми имамо Краља? Не.

Наравоучење: Волели ми или не Председника Русије и Председника Србије, били они нама драги или не, Русија је велика и озбиљна земља, а ми смо боранија.

Предраг Вучинић, Мелбурн