У текстовима објављеним у протеклим годинама „Печат“ је често пратио „мистериозне“ трагове које за собом остављају авиони што неометано крстаре нашим небом. Кредибилних саговорника и сведока није било, све док се недавно није огласио Велибор Вукашиновић, резервни официр ваздухопловства, пробни пилот и први САФА инспектор у Србији задужен за безбедност и контролу међународног саобраћаја. Био је директор ЈАТ-а кад су наши пилоти први пут приметили ове „непријатељске активности“

Климатски инжењеринг је још увек табу тема, иако чак и лаици увелико примећују разлику између кондензационих трагова и оних који остају на небу сатима, расплињавајући се у измаглицу која смањује доток сунчеве светлости. Указивање на сумњиву позадину ових трагова сврстало нас је међу „теоретичаре завере“, што ћемо – уз помоћ „сведока оптужбе“, нашег саговорника Велибора Вукашиновића – коначно демантовати.

Коначно сте се огласили поводом трагова које над нашом земљом преко петнаест година остављају, односно „избацују“ авиони страних компанија. Због чега сте проговорили?

Иступио сам пред јавношћу свестан одговорности коју имам као познавалац материје и сведок, а и зато што је то за мене питање суверенитета земље. Ти трагови су постали „нова нормалност“ за читаво човечанство, у чему учествују и метеоролози, правећи се да се ништа неуобичајено не дешава. Ми не знамо имена налогодаваца, ни финансијера, али нас то не ослобађа кривице. А сви који су икада били на позицијама да прате ове трагове, поготово контролори лета, морали би да одговарају за саучесништво. Саучесници су и челници Савезне управе цивилног ваздухопловства и Министарства саобраћаја. Саучесници су и они који се праве да не примећују шта се дешава, као што је то један мој саговорник – пуковник авијације, који ми је рекао да су то „будалаштине“, тврдећи да то није могуће зато што он о томе „није учио на Академији“. То говори о ригидности кадра који није схватио колико ратна технологија напредује. Није му замерити: школа га је припремала за пилота, а не за борбу против биолошког рата.

Можда ме је охрабрила појава књиге Елане Фриланд „Хемијски трагови, ХААРП и потпуна доминација Планетом“. Ову исцрпну студију о „дометима“ геоинжењеринга и климатског инжењеринга објавио је Машински факултет у Београду, уз подршку наших врхунских стручњака за ту област.

Када сте се први пут суочили с недозвољеним активностима над територијом Србије?

Било је то 2005. године, кад су наша два пилота на лету Тиват–Београд, летећи на висини од 6.000 м, приметила изнад себе транспортни авион немачког ваздухопловства, који је изнад Ваљева избацио велику водену куглу/балон који се при додиру с облацима распрснуо и излио течност.
Процењено је да авион има капацитет 8 тона (предвиђен за ношење течности за гашење пожара, а шта је носио овом приликом никада нећемо сазнати). Можда би само временом могло да се закључи, на основу праћења здравственог стања становника, о каквим се хемикалијама ради.

Наши пилоти су одмах обавестили надлежне да питају како да поступе, а ја сам – с места контролора саобраћаја – одмах сазвао представнике Министарства здравља и одговорних институција, поведена је истрага на основу које смо закључили да је авион до тада обавио 740 летова. Најчешће је полазио с Косова, али је долазио и из Мађарске. Летео је мимо уобичајених коридора на неуобичајен начин, премрежавајући Србију уздуж и попреко.

Неко изнад вас је очигледно знао о чему се ради. Говори се о споразуму „отворено небо“ којим је тадашња власт предала нашу територију НАТО авијацији. О каквом се споразуму ради?

Сматрам да тај „споразум“ коначно мора да буде обелодањен, а о природи прелета више нема дилеме. Немци су 1999. рекли да неће учествовати у бомбардовању и да ће само дати логистичку подршку. Па ипак, први оборен авион над Србијом био је немачки борбени авион „торнадо“. Ваздушна одбрана Србије га је оборила 24. марта, али се о томе није писало. Они су „бомбардовање“ под окриљем НАТО-а наставили другим средствима – хемијски рат се одвија пред нашим очима, у тишини.

Најдрастичнија је реакција једног младог чиновника из Министарства спољних послова, који је на моје инсистирање да покрене питање улоге Немачке у овим прелетима рекао: „А шта ако амбасадор Немачке каже да се то није десило?“ Он је касније завршио као конзул у некој од европских земаља. Завера постоји, али завера ћутања, најчешће зарад личних интереса.
Недавно сам чуо да је новинар „Штерна“ успоставио контакт с пилотом који нас је „заливао“. На питање о чему се ради, пилот је одговорио: „Свет у ком живимо није савршен, ако вам кажем нешто више о томе, изгубићу посао.“

Након мог обраћања јавности јавио ми се пилот који каже да су 2006. имали оперативне податке да тај Germaneforce 363 полеће с неким теретом с приштинског аеродрома. Требало је да га – према уобичајеној процедури – пресретне мигом 21 и да га прати. Уколико почне нешто да избацује, предвиђена је следећа процедура: упозорити пилота светлећим гранатама и присилити га на слетање. Уместо тога, авион је несметано избацио садржину изнад планине Маљен.

Како је могуће да завера ћутања потраје толико дуго?

Завера ћутања још увек траје, пре свега захваљујући томе што се запрашивање које се одвија пред нашим очима упорно сврстава под „теорију завере“ – термин који су измислили Американци настојећи да на тај начин означе све оно што видимо а не би требало да видимо. Принцип „не веруј својим очима“ очигледно функционише већ преко две деценије. Довољно је урадити анализу крви – коју неки пацијенти већ раде у Москви – па да се види количина тешких метала којима смо изложени. Наравно – то се не дешава само нама, „пријатељске земље“ су посебно изложене запрашивању, као што је то случај с Хрватском, која је након уласка у НАТО, 27. маја 2000. била мета обилног „заливања“ с преко 300 летова. Само је 25% авиона користило услуге хрватских аеродрома.

Које су компаније, према вашим сазнањима, укључене у овај програм?

Истражујући ове активности дошао сам до закључка да већину летова обављају low-cost компаније. Неки су преправљени тако да у њих могу да се сместе контејнери с одређеним садржајем, који се не избацује кроз исти отвор из ког излазе издувни гасови мотора, већ за то постоје посебне издувне цеви. Они који – из мени непознатих разлога – тврде да се у данима интензивног засипања хемијским траговима ради о обичним кондензационим траговима, немају одговор на питање: како је могуће да авион неко време оставља траг на небу, да би на моменте траг нестао и појавио се с размаком на другом месту. Као што не могу да објасне због чега се ови трагови задржавају сатима на небу, разливајући се и стварајући „замагљено небо“ – албедо ефекат – што није случај с траговима залеђеног ваздуха који се брзо истопе и нестану. Ово раде војни и цивилни авиони, сваки авион се може прилагодити за ношење контејнера.

А што се тиче пилота – и наши пилоти су добијали понуде да возе авионе страних компанија намењене „избацивању“ непознатог садржаја, неки су одбили а неки пристали. Што рече Немац: „Свет у коме живимо није савршен.“

Да ли je могуће да се ради о неидентификованим летелицама?

Сваки авион који улази у наш ваздушни простор мора бити подвргнут контроли, што се ради у договору с онима који воде ваздухопловни саобраћај, а уобичајена процедура за летелице које се оглуше о забрану лета је слање ловца у сусрет. Због тога није могуће да се ради о неидентификованим авионима. Постоји један склоп, четвороделни знак на сваком авиону, на ком стоје подаци: којој компанији припада, на којој висини лети, на коју дестинацију иде… Нема тајни. Имате апликацију и на свом мобилном телефону, сваки авион видите – притиснете на њега и упали се црвена трака која показује којом трасом иде. Доле вам изађу сви подаци о авиону, одакле је полетео и куда иде…

Прошлог месеца су људи у околини Пријепоља приметили ситне црне инсекте на снежној површини, и повезали то с прелетом авиона. Иако многи знају о чему се ради, не реагују – зато што нема примарних последица. Нано честице алуминијума изазивају опструкцију плућа, а налазе их и у мозгу, што се види након биопсије… а дотле живот иде својим током.

У Белгији се пацијенти подвргавају чишћењу крви од тешких метала… Небо над Бриселом је често застрашујуће сиво. Као и код нас. До сада су се све прозване институције оградиле од одговорности – ненадлежни су чак и судови. Никола Алексић је, својевремено, узалуд поднео тужбу против НАТО загађивача, приложивши читав елаборат. Ни Парламент није реаговао.

Не мора само Парламент да покреће питања, морала би да се укључи и Академија наука – да нам се бар обрате. Једино је Машински факултет дао простор за ХААРП експерименте, као и помоћник министра просвете и науке који је написао предговор књизи. Небо не зна за миљенике, па ни наша деца нису поштеђена. Непрестано се говори о зеленој енергији, што нема никаквог смисла све док нам не ослободе плаво небо. А можда се баш харач који сакупљају на рачун емисије „штетног“ угљен-диоксида користи за подмиривање огромних нелегалних трошкова запрашивања.
Међународне конвенције су регулисале све сфере живота. Имао сам част да разговарам с Владимиром Дедијером, јединим од потписника Чикашке конвенције 1944, која садржи бројне анексе којима је решен комплетан живот авијације. Међу њима је и пропис о превозу опасних материја. Када прелазите неку територију, дужни сте да за то тражите сагласност надлежних институција, а за избацивање из авиона нико вам не може дати дозволу. Овде се ради о томе да нити траже сагласност за превоз опасних материја, нити за избацивање – што је међународним прописима забрањено.

Да ли ћемо блокирати Сунце

Због чега је „Њујорк тајмс“ 25. марта објавио чланак Should We Block the Sun? (Да ли треба да блокирамо Сунце)

Националне академије тврде да би САД морале да приступе развоју технологије за вештачко хлађење наше планете, одбијањем светлости с њене површине како би се зауставило „глобално отопљавање“. За развој ове технологије потребно је, за почетак, уложити сто милиона долара.

Ово би се обавило засипањем атмосфере аеросолима, а владама се препоручује да испитају ефекте ових активности и могућности за извођење операције блокирања Сунца.

Крис Филд, директор Стенфорд Вудс института за животну средину, каже да то неће бити замена за смањивање емисије угљен-диоксида, већ само допуна програма за који се хитно морају наћи средства.
У Извештају Националних академија науке, инжењерства и медицине признају се ризици због којих је геоинжењеринг једно од најспорнијих питања у климатској политици. Ти ризици укључују поремећај регионалних временских образаца на потенцијално разорне начине, на пример променом понашања монсуна у Јужној Азији, попуштање притиска јавности за смањење емисије гасова с ефектом стаклене баште, па чак и стварање „неприхватљивог ризика од катастрофално брзог загревања“ ако би владе почеле да сузбијају сунчеву светлост на одређено време, а затим касније престале.

Али аутори тврде да емисије гасова с ефектом стаклене баште не падају довољно брзо да би се избегли опасни нивои глобалног загревања, што значи да свет мора почети да испитује друге могућности.

Докази за соларни инжењеринг или против њега „могли би имати дубоку вредност“ у одлучивању да ли ће се он применити. Међу њима су докази и о „социјалним ризицима“: на пример, по речима др Филда, ако би истраживање показало да ће се нежељени ефекти концентрисати у сиромашнијим земљама, то би могло бити основ да се технологија не користи иако би користила свету у целини.

Извештај тврди и да би јавним финансирањем геоинжењерских истраживања Сједињене Државе могле да осигурају да рад буде транспарентан и одговоран, с јасним правилима о томе када и како тестирати технологију.
Неки критичари су пак рекли да те заштитне мере нису довољне.

Поменута заштита интереса сиромашнијих земаља – на пример, приноси пољопривредника у Јужној Азији чији би живот био отежан променама падавина – могла би опасти чим истраживање започне.

Соларни геоинжењеринг има двостраначку подршку у Конгресу, који је крајем 2019. године Националној управи за океане и атмосферу дао четири милиона долара за истраживање те технологије.

„Америка мора да предњачи у климатским истраживањима“, изјавио је Џон Кертис, републиканац из Јуте. „Више знања је увек боље.“

Калкулација би могла бити тежа за председника Бајдена, који је покушао да добије подршку напредног крила странке, будући да су неки скептични према геоинжењерингу. Сенатор Берни Сандерс из Вермонта назвао је то „лажним решењем“.

Портпаролка НАСА Тајлер Грин, која је помогла финансирање извештаја, рекла је – „радујемо се прегледу извештаја, испитивању препорука и истраживању како НАСА и њена истраживачка заједница могу подржати овај напор“.

Одобрење ових тежњи од стране Националних академија могло би учинити да се неки законодавци осећају пријатније подржавајући поменуту технологију.

Извор: http://www.pecat.co.rs/