 Наравно да желе.
Кога ми покушавамо да обманемо? Хајде, признајмо: наш спољашњи изглед уопште не одговара унутрашњем. Кад ми приђемо огледалу и посматрамо сами себе, баш смо ганути: како смо симпатични! И уопште не схватамо: зашто се сви уоколо од нас тако плаше. Начичкали војне базе, споразуме, НАТО, ПРО, повећавају ратне буџете и снимају филмове искључиво о томе: како победити Русе. Труде се да себе охрабре и да се припреме за неизбежно.
Ма немојте тако, шта вам је? Ми, Руси, ми смо мирољубиви! Код нас је то… топлота срца! Ми смо тако… добри. Љубазни, дарежљиви, душа нам је широм отворена! Сваком незнанцу даћемо последњу рубљицу и све што имамо. Ето шта ми замишљамо кад читамо или слушамо познату синтагму „загонетна руска душа“. И уопште не разумемо зашто наши суседи, они преко реке или они преко океана, при речима „загонетна руска душа“ замишљају сасвим различиту слику: још јуче си с њим пио демократски виски и пробао општељудски сендвич, а данас, у рану зору, ево Руса у предсобљу с тоталитарном секиром на рамену и загонетно те посматра. Руска душа се у њему пробудила. Наша представа о нама ни за јоту се не поклапа с тим утиском који ми производимо на окружење. Можда је за то крива руска историја. Што даље, то су све доброћуднији и безопаснији наши преци у интерпретацији наших историчара. У совјетским школама нама су у мозак утувљивали да су у шумама и на обалама река живели трудољубиви Словени. Никога нису дирали. Бавили су се сечом дрва. Посеку дрва у неком честару, ником потребном, запале их, па ору по пепелу. Исцрпи се тло – они иду даље, да секу дрва. Ни на кога не нападају, боже сачувај. Само понекад, ако их баш јако наљуте, излазе у заштиту отаџбине. Одбране се, и опет – у шуму. Секу дрвеће, чисто да би поорали. Подсецали, подсецали и ето – таквим стицајем околности заузели већи део огромног континента – од Бреста до Владивостока. Али нису агресори, нису освајачи, не! Просто – ратари. Мислим да смо ми Руси много наследили од Гота. И територије, и главне речи у руском језику: хлеб, мач, слово. И болећиву, сажаљиву самопрезентацију. Јер шта је разликовало и разликује Словене, Русе, од других разбојника, попут Нормана, Турака, Немаца, Американаца и Сомалијаца? Други разбојници се поносе и хвале својим ратничким духом, често га веома преувеличавајући. А Руси, ето, погнули главе, гужвају капу у руци: где ми, сукнене простачине, с вашим блиставим витештвом да ратујемо? Ми би само плуг, и парче земљице. А онда опљачкају Рим, запале Берлин, уђу у Париз. И ево још шта. Ми, Руси, веома смо похлепни. Али смо такође и веома лукави. Када је неколико десетина милиона Немаца, стиснутих на неудобном парчету територије у центру Европе, простодушно објавило своју доктрину Lebensraum, и пожелело да се само малкице прошире, добили су по носу. Не само што смо им дали њихов Lebensraum, него смо им још и Кенигсберг узели. Просто онако, да дечици буде за наук. Кад је неколико десетина милиона Јапанаца, стиснутих на неколико неудобних и нон-стоп тресућих острва, решило да изађе у Азију како би и тамо мало поживели, онда смо ми, иако не баш из прве, сломили њихов самурајски дух. Сад они поново седе на острвима и пишу нам протесте, кад неки наш пијани депутат или министар долети на Курилска острва. Тренутно, бројност основног народа Руске Федерације, Руса, потпуно је упоредива с бројношћу Немаца. А бројност свих заједно народа Руске Федерације потпуно је једнака са становништвом Јапана, које се практично састоји искључиво од Јапанаца. Притом, Русија заузима територију четрдесет пута већу него Немачка, и четрдесет пута већу него Јапан. Али ни Калињинградску област, ни Јужне Куриле не дамо никоме. И не помишљајте! Зато што је нама Русима потребан такав Lebensraum о каквом ваши доктринери и не сањају. А шта ће нам то огромно животно пространство? Па због руске чежње. Да би сели ево овако, погледали све око себе, и помислили: ех, широка земљо моја рођена! Ни прећи ни прејахати! Ветар завија, мећава, свуда около степа. Не може обичан човек такве даљине савладати. Зато су ту песме. И приче, и стихови. Ето га, то је тај руски осећај за бескрајност постојања, као доказ Божје свемоћи – то је та загонетна руска душа у њеном територијалном преламању. То је наш прави идентитет, наша скривена презентација, али је то тајна, и не откривајте је никоме. А овако, као људи – ми смо мирни. Да сам на месту Американаца, не бих ја Русе на рат провоцирао. Тачније, да сам на месту Американаца, не бих наседао на руске провокације и започињао рат с Русима. Американци мисле да нам могу запретити ратом, па ћемо се ми уплашити и одступити. А ми у ствари уопште нећемо одступити. Они ће започети рат, а завршићемо га ми, као и обично. „Сноб“; превео Ж. Никчевић ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/german-sadulaev-zele-li-rusi-rat/ |
