Од пре извесног времена у Србији је почело догађање „Крсних ходова“. Сам термин „Крсни ход“ је, иначе, стран српском православном предању. Он је преузет из Руске Православне Цркве, у којој – међутим - има сасвим другачије значење и садржај него нова појава – под тим називом - у Србији данас.

Назив „Крсни ход“ у Руској Цркви односи се на православну молитвено-свечану поворку предвођену свештеницима с великим крстом на челу (од чега је ова поворка и добила назив), иконама и хоругвама, која се креће око храма или из једног храма у други (на пример, у Васкршњу недељу око цркве, на Богојављење до места водоосвећења), или од једног места до другог (на пример, од храма до реке ради освећења воде, од места кивота мученика до новог храма који треба да се освешта, а који је њему посвећен, око градова итд...

У српској православној литургијској пракси, постоји догађај – у суштини – идентичан Крсном ходу у Русији, који се назива литија. Литија је богослужбени чин и молитвени обред, који се односи на свечану поворку – као и код Руса – предвођену свештеницима са крстовима, хоругвама и иконама, који се врши о великим православним празницима ван храма – на пример, на Богојављење, Васкрс, Спасовдан...

Светосавље – Православље српског стила и искуства – поред Крсних Слава, које су славе појединачних породица – познаје и заветине, које су славе појединих села или градова. Други назив за заветину је литија, јер је то – поред Свете Литургије одслужене у част Светитеља тога дана – обред који се уприличује у његову част.

Сама реч „заветина“ упућује на закључак да је тај празник настао у вези са неким заветом. Суочени са неком катастрофом или несрећом која је задесила село (епидемија људи или стоке, град, поплава) мештани су се обраћали неком Светитељу за помоћ, заветујући  му се да ће празновати његов дан, ако услиши њихове молитве и то чине сваке године.

Верска садржина заветине се састоји у саборној молитви најпре на Светој Литургији одслуженој у част Светитеља, потом у литијском опходу око храма, а на крају у кретању молитвене поворке са крстовима, иконама и барјацима кроз село у поље, где се обавља закрштавање записа – освештаног стабла.

Идући кроз поља, учесници литије певају тропар и кондак Светитељу, као и духовне песме и моле се Богу да село и мештане одбрани од сваког зла, помора, болести и сваке недаће, као и да селу подари берићетну годину. Литија се завршава код главног записа, где се ломи славски колач и приређује славска трпеза.

Уколико имамо у виду горе речено, лако ћемо закључити да оно што се данас у Србији назива „Крсним ходом“ нису српске литије.

А шта су?

Без свештенства на њиховом челу, без њиховог богослужбеног садржаја и смисла, ти „Крсни ходови“ почињу да личе на пародирање литија, на параде које постају пародије. Крстови и иконе на тим скуповима само су реквизити који им дају квази-православни смисао.

Литија у Српској Цркви

Шта су, заправо, ти нови „Крсни ходови“?

То је обичан - Богом неблагословен, па самим тим и безблагодатан цивилни протест,  - у чијој позадини може стајати штошта.  Од свега највише – политика.

С обзиром да су Богом неблагословене, ове шетње су сушта супротност литијама. На њима се запажају многи елементи паганизма, па чак и неки елементи својствени окултним ритуалима, као што је обожавање ватре. Уместо ложења ватре, овде се користе бакље. То се може видети на видео – записима који следе:

На самом почетку горњег видео-записа видимо ритуално скрнављење Часног крста у Крагујевцу, у ритуалу који неодољиво подсећа на један од ритуала неопаганске секте зване "Старославци", регистроване у Србији као удружење грађана, а која је званично почела са радом 22.12.2012.

Да ритуална бакљада у Крагујевцу није случајност, показује и пример "Крсног хода" у Нишу, када је на исти начин скрнављена Ћеле кула:

Једно морамо јасно рећи: нису сви учесници ових догађања злонамерни. Ту има и добронамерних људи – верника, који сматрају да се тако залажу за свете циљеве. Међутим, хришћанско учење је јасно – православни циљеви постижу се православним средствима. Треба се увек питати – шта је дух који руководи неком појавом. Неки од вођа литија о вери православној немају истинска схватања: један у Пожаревцу на тзв. „Крсном ходу“ пропагира - опет! - старословенски паганизам, причајући о томе како душе покојника прелазе у  надгробне споменике:

Као што на једном „Крсном ходу“ рече један од његових организатора, ти ходови се не дешавају сами од себе. По његовим речима, они јесу и треба да буду организовани и координисани. А без свештеничког предвођења (и то правоверног свештенства) и њиховог литургијског утемељења, они - као што видимо - већ јесу и могу бити злоупотребљени за разноразне опасне и опаке циљеве, који су само номинално православни.

Дужни смо да опоменемо да се неки од оних који ово организују заклањају иза неких наших манастира, тако што на снимке својих скупова каче слику манастира и пишу „Наш благослов“. Ово је јефтина медијска манипулација, која може нанести штету манастиру, нарочито у време када се свака појава може политички злоупотребити.

Будимо опрезни и бдијмо, јер нас чекају тешка искушења. Не дозволимо да нас добра осећања, непосољена трезвеним расуђивањем, заведу у стање погодно за манипулацију!